Владимир Илич Лењин

Задаци пролетера у нашој револуцији (април 1917.)


Написано: 10. април 1917.
Извор: В. И. Лењин, Априлске тезе, Култура, Библиотека марксизма-лењинизма, 1947. Предано у штампу 27-X-1947. Рукопис број 420. Штампано ћирилицом и латиницом. Штампање ћирилицом у 20.000 примерака завршено 14-XI-1947 у штампарији „Култура“, Београд, Стаљинградска 4. Штампаних табака 5.
Први пут издато: Објављено први пут као посебна брошура у септембру 1917 у изд. „Прибой“.
Интернет верзија: Побуњени ум 2003. / Марксистичка интернет архива (marxists.org) 2003.
Транскрипција / HTML: Побуњени ум 2003. / Марксистичка интернет архива (marxists.org) 2003.
Copyleft: Марксистичка интернет архива (marxists.org) 2003. Копирање и/или дистрибуирање овог документа је дозвољено под условима наведеним у GNU Free Documentation License


Пројекат платформе пролетерске партије

Садашњи историски моменат у Русији карактеришу ове основне црте:

1. Класни карактер извршене револуције

2. Спољна политика нове владе

3. Оригинално двовлашће и његово класно значење

4. Специфичност тактике која произилази из претходног

5. Револуционарно одбранаштво и његово класно значење

6. На који је начин могуће свршити рат?

7. Нови тип државе који израста у нашој револуцији

8. Аграрни и национални програм

9. Национализација банака и капиталистичких синдиката

10.  Ситуација у социјалистичкој Интернационали

11.  Крах Цимервалдске Интернационале. — Неопходно је основати трећу Интернационалу

12.  Какво треба да буде име наше партије које би било научно тачно и које би политички помагало бистрење свести пролетаријата?


Класни карактер извршене револуције

1. Стара царска власт, која је претстављала само шачицу феудалних спахија која је управљала целом државном машином (војском, полицијом, чиновништвом), разбијена је и отстрањена, али није дотучена. Монархија није уништена формално. Банда Романова наставља монархистичке интриге. Огромни земљопосед феудалаца-спахија није ликвидиран.

2. Државна власт у Русији прешла је у руке нове класе, наиме: буржоазије и буржоазираних спахија. Утолико је буржоаскодемократска револуција у Русији завршена.

Буржоазија која се нашла на власти направила је блок (савез) с отворено монархистичким елементима, који су се истицали невероватно ревносним помагањем Николаја-Крвавог и Столипина-Вешача 1906 до 1914 (Гучков и остали политичари деснији од кадета). Нова буржоаска влада Љвова и К° покушавала је и почела да води преговоре с Романовима о рестаурацији монархије у Русији. Та влада, уз бучне револуционарне фразе, поставља на командне положаје присталице старог режима. Цео апарат државне машине (војску, полицију, чиновништво) та влада настоји да што мање реформише и да га преда у руке буржоазије. Револуционарној иницијативи масовних акција и узимању власти од стране народа одоздо — тој јединој гаранцији стварних успеха револуције — нова влада је већ почела стављати свакојаке препреке.

Време сазива Уставотворне скупштине та влада није досад чак ни одредила. Спахиски земљопосед, ту материјалну базу феудалног царизма, она не дира. Испитивању махинација, објављивању махинација, контроли монополистичких финансиских организација, крупних банака, капиталистичких синдиката и картела итд. — та влада и не мисли да приступи.

Најглавнији, одлучујући ресори у новој влади (министарство унутрашњих послова, министарство војно, тј. командовање армијом, полицијом, чиновништвом, читавим апаратом за угњетавање маса) припадају ноторним монархистима и присталицама крупног спахиског земљопоседа. Кадетима, републиканцима од јуче, републиканцима од невоље, дати су другостепени ресори, који немају директне везе с командом над народом и с апаратом државне власти. А Керенски, претставник трудовика и „такође-социјалист“, не игра апсолутно никакву улогу осим што успављује будност и пажњу народа звучним фразама.

Из свих тих разлога чак ни у области унутрашње политике никаквог поверења нова буржоаска влада од стране пролетаријата не заслужује, и никакво помагање те владе с његове стране није допуштено.

Спољна политика нове владе

3. У области спољне политике, која је сад услед објективних услова постављена на први план, нова влада је влада настављања империјалистичког рата, рата у савезу с империјалистичким велесилама Енглеском, Француском итд. ради поделе капиталистичког плена, ради тлачења малих и слабих народа.

Потчињена интересима руског капитала и његова моћног покровитеља и господара, англо-француског империјалистичког капитала, најбогатијег на свету, нова влада, упркос жељама које су на најодређенији начин изражене у име несумњиве већине народа Русије преко Совјета војничких и радничких депутата, није предузела никакве реалне кораке да обустави клање народа ради интереса капиталиста. Она није објавила чак ни оне тајне уговоре који имају ноторно пљачкашку садржину (о подели Персије, о пљачкању Кине, о пљачкању Турске, о подели Аустрије, о одузимању Источне Пруске, о одузимању немачких колонија итд.), који очито повезују Русију с англо-америчким империјалистичким пљачкашким капиталом. Она је потврдила те уговоре које је склопио царизам, који је вековима пљачкао и угњетавао више народа него други тирани и деспоти, — царизам који је не само угњетавао него и срамотио и кварио велики руски народ, претварајући га у џелата других народа.

Нова влада, потврдивши те срамне и разбојничке уговоре, није предложила свим зараћеним народима неодложно примирје, упркос јасно израженим захтевима већине народа Русије преко совјета радничких и војничких депутата. Она се ограничила на свечане, звучне парадне, али потпуно празне декларације и фразе, које су у устима буржоаских дипломата увек служиле и служе за обмањивање лаковерних и наивних маса угњетеног народа.

4. Стога нова влада не заслужује ни најмање поверење у области спољне политике — и постављати тој влади и даље захтеве да она објави вољу народа Русије за миром, да се она одрекне анексија итд. итд., значи у ствари само обмањивати народ, сугерирати му неостварљиве наде, одуговлачити бистрење његове свести, индиректно га мирити с настављањем рата, чији прави социјални карактер не одређују добре жеље, него класни карактер владе која води рат, повезаност класе коју та влада претставља с империјалистичким финансиским капиталом Русије, Енглеске, Француске и других, она реална, стварна политика коју та класа води.

Оригинално двовлашће и његово класно значење

5. Најглавнија особеност наше револуције, особеност која најупорније тражи да се о њој дубоко размисли, јесте двовлашће до којег је дошло већ првих дана после победе револуције.

То двовлашће се манифестује у постојању двеју влада: главне, праве, стварне владе буржоазије, „Привремене владе“ Љвова и К°, која има у својим рукама све органе власти, и допунске, побочне, „контролне“ владе — Петроградског совјета радничких и војничких депутата, која нема у својим рукама органе државне власти, али се ослања непосредно на потпуно несумњиву већину народа, на наоружане раднике и војнике.

Класни извор тог двовлашћа и његово класно значење састоји се у томе што је руска револуција од марта 1917 године не само збрисала сву царску монархију, не само предала сву власт буржоазији, него и дошла до саме револуционарнодемократске диктатуре пролетаријата и сељаштва. Баш такву диктатуру (тј. власт која се ослања не на закон, него на непосредну силу наоружаних маса становништва) и баш тих класа претстављају Петроградски совјет и други, месни, совјети радничких и војничких депутата.

6. Даља, веома важна особеност руске револуције јесте то што Петроградски совјет војничких и радничких депутата, који ужива, по свему судећи, поверење већине месних совјета, добровољно предаје државну власт буржоазији и њеној Привременој влади, добровољно јој уступа првенство, склопивши с њом споразум да ће је подржавати, ограничава се на улогу надзорника, контролора над сазивом Уставотворне скупштине (чије време сазива Привремена влада није још чак ни објавила).

Та необично оригинална, невиђена у таквом облику у историји, околност створила је преплитање истовремено, заједно двеју диктатура: диктатуре буржоазије (јер је влада Љвова и К° диктатура, тј. власт која се ослања не на закон и не на претходно изражену народну вољу, него на узимање силом, при чему је то узимање остварила одређена класа, наиме: буржоазија) и диктатуре пролетаријата и сељаштва (Совјет радничких и војничких депутата).

Нема никакве сумње да се такво „преплитање“ не може одржати дуго. Две власти у држави постојати не могу. Једна од њих мора бити сведена на нулу, и сва буржоазија Русије већ ради колико може, свим средствима свугде да отстрани и ослаби, сведе на нулу совјете војничких и радничких депутата, да створи једновлашће буржоазије.

Двовлашће изражава само прелазни моменат у развитку револуције, моменат кад је она отишла даље од обичне буржоаскодемократске револуције, али није дошла још до „чисте“ диктатуре пролетаријата и сељаштва.

Класно значење (и класно објашњење) тог прелазног нестабилног стања састоји се у овоме: као и свака револуција, наша револуција захтевала је највећи херојизам, пожртвованост масе у борби против царизма, а у исто време она је одмах увукла у покрет нечувено велики број обичних људи.

Једно од главних, научних и практично-политичких обележја сваке праве револуције састоји се у необично брзом, наглом, снажном повећању броја „обичних људи“ који прелазе на активно, самостално, делотворно учешће у политичком животу, у организовању државе.

Тако је и с Русијом. Русија сад ври. Милиони и десетине милиона, који су политички спавали десет година, које је политички утукао страшни јарам царизма и робијашког рада за спахије и фабриканте, пробудили су се и ступили у политички живот. А ко су ти милиони и десетине милиона? Махом ситни сопственици, ситни буржуји, људи који стоје на средини између капиталиста и најамних радника. Русија је од свих европских земаља највише ситнобуржоаска земља.

Џиновски ситнобуржоаски талас запљуснуо је све, притиснуо је свесни пролетаријат не само својом многобројношћу него и идејно, тј. заразио је, захватио је веома широке кругове радника ситнобуржоаским погледима на политику.

Ситна буржоазија у животу зависи од буржоазије, живећи и сама газдински, а не пролетерски (у смислу места у друштвеној производњи), и по начину мишљења она иде за буржоазијом.

Поверљиво-несвесни однос према капиталистима, најгорим непријатељима мира и социјализма, — ето што карактерише садашњу политику маса у Русији, ето што је израсло с револуционарном брзином на социјално-економском тлу земље која је највише ситнобуржоаска од свих европских земаља. Ето класне базе “споразума“ (истичем да имам у виду не толико формални споразум колико фактичку подршку, прећутни споразум, поверљиво и несвесно уступање власти) између Привремене владе и Совјета радничких и војничких депутата, — споразума који је дао Гучковима масно парче, праву власт, а Совјету — обећања, поштовање (до извесног момента), ласкање, фразе, уверавање, понизно клањање Керенских.

Недовољна бројна снага пролетаријата у Русији, недовољна свесност и организованост његова — то је друга страна исте медаље.

Све народњачке партије, све до есера, увек су биле ситнобуржоаске, партија О. К. (Чхеидзе, Церетели итд.) тако исто; ванпартиски револуционари (Стеклов и др.) такође су подлегли таласу или нису савладали, нису стигли да савладају талас.

Специфичност тактике која произилази из претходног

7. Из напред изложене специфичности фактичке ситуације произилази обавезна за марксиста, који мора рачунати с објективним чињеницама, с масама и класама, а не с појединим лицима итд. — специфичност тактике даног момента.

Та специфичност ставља на први план „сипање сирћета и жучи у шећер-шербет револуционарнодемократских фраза“ (како се изразио — ванредно срећно — мој друг из ЦК наше партије Теодоровић на јучерашњој седници Сверуског конгреса железничких службеника и радника у Петрограду). Критиковање, објашњавање погрешака ситнобуржоаских партија есера и социјал-демократа, припремање и збијање елемената свесно-пролетерске, комунистичке партије, извлачење пролетаријата из „општег“ ситнобуржоаског заноса.

Ово изгледа као да је „само“ пропагандистички рад. У ствари ово је најпрактичнији револуционарни рад, јер немогуће је кретати напред револуцију која се зауставила, загрцнула од фразе, прави „корак у месту“ не због спољних ометњи, не због насиља од стране буржоазије (Гучков засад још само прети да ће применити силу против војничке масе), него због поверљиве несвесности маса.

Само борећи се против те поверљиве несвесности (а борити се против ње може се и мора искључиво идејно, другарским убеђивањем, указивањем на искуство живота) ми се можемо ослобађати опште опијености револуционарном фразом и стварно гурати напред како пролетерску свест тако и свест маса, тако и њихову смелу, одлучну иницијативу свугде у земљи, самовласно остваривање, развијање и учвршћивање слобода, демократије, принципа општенародног поседовања целокупне земље.

8. Светско искуство буржоаских и спахиских влада израдило је два метода за држање народа у угњетености. Први је — насиље. Николај Романов I — Николај Палкин[А] и Николај II — Крвави показали су руском народу максимум могућег и немогућег у области тог, џелатског, метода. Али има и други метод, који су најбоље разрадиле енглеска и француска буржоазија, које је „опаметио“ низ великих револуција и револуционарних покрета маса. То је метод обмањивања, ласкања, фразе, милиона обећања, ситне милостиње, уступања оног што није важно, задржавања оног што је важно.

Специфичност момента у Русији је вртоглаво брз прелаз од првог метода на други, од насиља над народом на ласкање народу, на обмањивање народа обећањима. Мачак Васка[Б] слуша и једе. Миљуков и Гучков држе власт, штите профите капитала, воде империјалистички рат у интересу руског и англо-француског капитала, — и ограничавају се на обећања, декламовање, ефектне изјаве у одговор на говоре таквих „кувара“ као што су Чхеидзе, Церетели, Стеклов, који прете, саветују, преклињу, моле, траже, свечано прокламују... Мачак Васка слуша и једе.

И сваки дан ће поверљива несвесност и несвесна поверљивост слабити, нарочито код пролетера и сиромашних сељака које живот (социјално-економски положај њихов) учи да не верују капиталистима.

Вође ситне буржоазије „морају“ учити народ поверењу у буржоазију. Пролетери га морају учити неповерењу.

Револуционарно одбранаштво и његово класно значење

9. За најкрупнију, најизразитију манифестацију ситнобуржоаског таласа, који је запљуснуо „готово све“, треба сматрати револуционарно одбранаштво. Оно је — најљући непријатељ даљег кретања и успеха руске револуције.

Ко је подлегао у тој тачки и није могао да се истргне, — тај је пропао за револуцију. Али масе друкчије подлежу него вође и друкчије се, другим током развитка, на други начин истржу.

Револуционарно одбранаштво је, с једне стране, плод обмањивања маса од стране буржоазије, плод поверљиве несвесности сељака и једног дела радника, а с друге — израз интереса и гледишта ситног сопственика, који је до извесне мере заинтересован у анексијама и банковним профитима и који „свето“ чува традиције царизма, који је кварио Великорусе правећи од њих угњетаче других народа.

Буржоазија обмањује народ искоришћавајући племенити понос револуције и претстављајући ствар тако као да се социјално-политички карактер рата што се тиче Русије изменио с овом етапом револуције, са заменом царске монархије гучковско-миљуковском готово-републиком. И народ је поверовао — за неко време — захваљујући, у великој мери, предрасудама прошлости, које гоне да се гледа у свим другим народима Русије, осим великоруског, нешто налик на својину или баштину Великоруса. Подло кварење великоруског народа од стране царизма, који је навикавао на то да се у другим народима гледа нешто што је ниже, нешто што „по праву“ припада Великорусији, није могло ишчезнути одмах.

Од нас се тражи да умемо објаснити масама да социјално-политички карактер рата не одређује „добра воља“ појединаца и група, чак ни народа, него положај класе која води рат, њена политика чији је наставак рат, везе капитала као владајуће економске силе у данашњем друштву, империјалистички карактер међународног капитала, зависност — финансиска, банковна, дипломатска — Русије од Енглеске и Француске итд. Објаснити то вешто, разумљиво за масе није лако, без погрешака нико од нас то не би могао одмах учинити.

Али правац или, тачније, садржај наше пропаганде мора бити такав и само такав. И најмањи уступак револуционарном одбранаштву јесте издаја социјализма, потпуно одрицање од интернационализма, ма каквим се лепим фразама, ма каквим се „практичним“ обзирима то правдало.

Парола „доле рат“ тачна је, наравно, али она не узима у обзир специфичност задатака момента, нужност да се друкчије приђе широкој маси. Она је слична, по моме мишљењу, пароли „доле цар“, с којом је невешти агитатор „доброг старог времена“ ишао просто и право у село — и добијао батине. Масовни претставници револуционарног одбранаштва су добронамерни, — не што се тиче појединца, него што се тиче класе, тј. они припадају класама (радници и сиромашни сељаци) које стварно од анексија и од тлачења туђих народа ништа не добијају. Они нису оно што су буржуји и господа „интелигенти“, који врло добро знају да није могуће одрећи се анексија не одрекавши се од владавине капитала и који срамно обмањују масе лепом фразом, одрицањима без граница, обећањима без броја.

Масовни претставник одбранаштва гледа на ствар једноставно, као обичан човек: „ја нећу анексију, на мене „наваљује“ Немац, дакле, ја браним праведну ствар, а не никако некакве империјалистичке интересе“. Таквом човеку треба објашњавати и објашњавати да се не ради о његовим личним жељама, него о односима и условима масовним, класним, политичким, да се ради о повезаности рата с интересима капитала и с међународном мрежом банака итд. Само таква борба против одбранаштва је озбиљна и обећава успех — може бити не много брз, али сигуран и трајан.

На који је начин могуће свршити рат?

10. Рат не може свршити „жеља“. Њега не може свршити одлука једне стране. Њега не може свршити „забадање бајонета у земљу“, да употребим израз једног војника-одбранаша.

Рат не може свршити „споразум“ социјалиста разних земаља, „иступање“ пролетера свих земаља, „воља“ народа итд. — све фразе те врсте којих су пуни чланци одбранашких и полуодбранашких, полуинтернационалистичких новина, а тако исто и безбројне резолуције, апели, манифести, резолуције Совјета војничких и радничких депутата, — све те фразе нису ништа друго до пусте, невине, добре жеље ситних буржуја. Ништа није штетније од таквих фраза о „манифестовању“ (воље) народа за миром“, о реду револуционарних акција пролетаријата (после руског „ред“ је на немачком) итд. Све је то лујбланштина, све су то слатки снови, све је то играње с „политичким кампањама“, у ствари понављање басне с мачком Васком.

Рат није изазвала зла воља грабљиваца-капиталиста, иако се он, несумњиво, само у њихову интересу води, само њих богати. Рат је изазван развитком светског капитала за пола века, милијардама његових нити и веза. Не може се искочити из империјалистичког рата, не може се извојевати демократски, не насилнички, мир, без обарања власти капитала, без прелаза државне власти на другу класу, на пролетаријат.

Руска револуција од фебруара-марта 1917 била је почетак претварања империјалистичког рата у грађански рат. Та револуција учинила је први корак к завршетку рата. Тек други корак може обезбедити његов свршетак, наиме: прелаз државне власти на пролетаријат. То ће бити почетак светског „пробоја фронта“ — фронта интереса капитала, и само пробивши тај фронт, пролетаријат може избавити човечанство од страхота рата, донети му благодети трајног мира.

И до самог таквог „пробоја фронта“ капитала довела је већ руска револуција пролетаријат Русије, створивши совјете радничких депутата.

Нови тип државе који израста у нашој револуцији

11. Совјети радничких, војничких, сељачких и др. депутата нису схваћени не само у том смислу што је већини нејасан њихов класни значај, њихова улога у руској револуцији. Они нису схваћени ни у том смислу да они претстављају нов облик, тачније, нов тип државе.

Најсавршенији, најразвијенији тип државе међу буржоаским државама јесте тип парламентарне демократске републике: власт припада парламенту; државна машина, апарат и орган управљања, обична је: стајаћа војска, полиција и чиновништво, фактички несменљиво, привилегисано, које стоји изнад народа.

Али револуционарне епохе, почевши од краја XIX века, издижу виши тип демократске државе, државе која у неким односима већ престаје, како Енгелс каже, бити држава, „није држава у правом смислу речи“. То је држава типа Париске комуне, која од народа одвојену војску и полицију замењује директним и непосредним наоружањем самог народа. У томе је суштина Комуне, коју су облагали и оклеветали буржоаски писци, којој су погрешно приписивали, између осталог, и то да има намеру да одмах „уведе“ социјализам.

Баш државу таквог типа почела је стварати руска револуција 1905 и 1917 године. Република совјета радничких, војничких, сељачких и др. депутата, које уједињује Сверуска уставотворна скупштина народних претставника или Совјет совјета и т.сл. — ето што већ улази у живот код нас сад, у даном моменту, иницијативом многомилионског народа, који на своју руку ствара демократију какву он хоће, који не чека ни док господа професори-кадети напишу своје пројекте закона за парламентарну буржоаску републику, — ни док се педанти и рутинери ситнобуржоаске „социјал-демократије“, као г. Плеханов или Кауцки, одрекну свог изопачавања учења марксизма у питању о држави.

Марксизам се разликује од анархизма тиме што признаје нужност државе и државне власти у револуционарном периоду уопште, у епоси прелаза од капитализма к социјализму напосе.

Марксизам се разликује од ситнобуржоаског, опортунистичког „социјал-демократизма“ господе Плеханова, Кауцког и К° тиме што за поменуте периоде признаје нужност не државе као што је обична парламентарна буржоаска република, него државе као што је Париска комуна.

Главне разлике између овог другог типа државе и старог типа јесу ове:

Од парламентарне буржоаске републике повратак на монархију сасвим је лак (што је и доказала историја), јер остаје нетакнута читава машина угњетавања: војска, полиција, чиновништво. Комуна и совјети радничких, војничких, сељачких итд. депутата разбијају и отстрањују ту машину.

Парламентарна буржоаска република скучава, гуши самосталан политички живот маса, њихово непосредно учешће у демократској изградњи целог државног живота одоздо до горе. Са совјетима радничких и војничких депутата — ствар стоји обрнуто.

Они репродукују онај тип државе који је изграђивала Париска комуна и који је Маркс назвао пронађеним, „напослетку, политичким обликом у којем се може извршити економско ослобођење трудбеника“.

Обично износе против тога: руски народ још није припремљен за „увођење“ Комуне. То је аргуменат феудалаца који су говорили о неприпремљености сељака за слободу. Никаквих преображаја који нису апсолутно сазрели и у економској стварности и у свести огромне већине народа Комуна, тј. совјети радничких и сељачких депутата, не „уводи“, не мисли „уводити“ и не сме уводити. Уколико су јачи економски крах и криза коју доноси рат, утолико је интензивнија потреба за најсавршенијим политичким обликом који олакшава лечење страшних рана које је рат нанео човечанству. Уколико руски народ има мање организационог искуства, утолико одлучније треба да приступа организационој изградњи сам народ, а не искључиво буржоаски политиканти и чиновници с „уносним месташцима“.

Уколико брже збацимо са себе старе предрасуде изопаченог од стране господе Плеханова, Кауцког и К° марксизма, псеудомарксизма, уколико ревносније прионемо да помажемо народу да ствара одмах и свугде совјете радничких и сељачких депутата, да узима у своје руке сав живот, уколико више буду господа Љвови и К° отезали сазив Уставотворне скупштине, утолико ће бити лакше народу извршити (преко Уставотворне скупштине или мимо ње ако је Љвов не сазове још за дуго) избор у корист Републике совјета радничких и сељачких депутата. Погрешке у новој организационој изградњи коју остварује сам народ неизбежне су у почетку, али боље је грешити и ићи напред, него чекати док професори-правници које сазива г. Љвов напишу законе о сазиву Уставотворне скупштине и о овековечивању парламентарне буржоаске републике, о угушивању совјета радничких и сељачких депутата.

Ако се ми организујемо и вешто поведемо своју пропаганду, не само пролетери него и девет десетина сељаштва биће против поновног успостављања полиције, против несменљивог и привилегисаног чиновништва, против одвојене од народа војске. А једино у томе и јесте нови тип државе.

12. Замена полиције народном милицијом — јесте преображај који произилази из целог тока револуције и који се сад спроводи у живот у већини места Русије. Ми морамо објашњавати масама да је у већини буржоаских револуција обичног типа такав преображај био врло кратког века, и да је буржоазија, чак најдемократскија и републиканска, поново успостављала полицију старог, царистичког типа, одвојену од народа, полицију под командом буржуја, кадру да на све могуће начине угњетава народ.

Да би се спречило поновно успостављање полиције, има само једно средство: стварање опште-народне милиције, њено стапање с војском (замена стајаће војске општим наоружањем народа). У таквој милицији морају учествовати сви грађани и грађанке од 15 до 65 година, ако се сме тим отприлике узетим границама старости одредити учешће дечака и девојчица и стараца и старица. Капиталисти морају плаћати најамним радницима, послузи итд. за дане које су ови посветили јавној служби у милицији. Без привлачења жена к самосталном учешћу не само у политичком животу уопште него и к сталној, општој јавној служби не може бити ни говора не само о социјализму него ни о потпуној и чврстој демократији. А функције „полиције“ као што су старање о болесницима, о беспризорној деци, о здравој исхрани итд., уопште не могу бити на задовољавајући начин остварене без равноправности жена на делу, а не само на папиру.

Спречити поновно успостављање полиције, привући организационе снаге целог народа стварању опште милиције — то су задаци које пролетаријат мора носити у масе у интересу чувања, учвршћивања и развијања револуције.

Аграрни и национални програм

13. Ми данас не можемо тачно знати да ли ће се у најближој будућности развити снажна аграрна револуција у руском селу. Ми не можемо знати колико је управо дубока класна подела сељаштва, која се у последње време несумњиво продубила, подела на надничаре, најамне раднике и сиромашне сељаке („полупролетере“), с једне стране, — и сељаке имућне и средње (капиталисте и капиталистиће), с друге стране. Та питања решиће и може решити само искуство.

Али ми пошто пото морамо, као партија пролетаријата, одмах иступити не само с аграрним (земљишним) програмом него и с пропагандом да се одмах остваре практичне мере које су остварљиве и које су у интересу сељачке аграрне револуције у Русији.

Ми морамо тражити национализацију целокупне земље, тј. прелаз целокупне земље у држави у својину централне државне власти. Та власт мора одређивати величину и др. фонда за колонизацију, доносити законе за заштиту шума, за мелиорације итд., апсолутно забрањивати свако посредништво између власника земље — државе и њеног закупца — домаћина (забрањивати сваки подзакуп). Али целокупно располагање земљом, целокупно утврђивање локалних услова поседовања и уживања мора бити потпуно и искључиво не у бирократским, чиновничким рукама, него у рукама обласних и месних совјета сељачких депутата.

У интересу побољшања технике производње жита и размера производње, а тако исто и у интересу развитка рационалног крупног газдинства и друштвене контроле над њим, ми морамо у самим сељачким комитетима радити на томе да се од сваког конфискованог спахиског имања створи крупно узорно газдинство, под контролом совјета надничарских депутата.

Насупрот ситнобуржоаској фрази и политици која влада код есера, нарочито у празним разговорима о норми према „потребама“ или према „раду“, о „социјализацији земље“ итд., партија пролетаријата мора објашњавати да систем ситног газдинства при робној производњи није у стању да спасе човечанство од беде и угњетавања маса. Не цепајући одмах и обавезно совјете сељачких депутата, партија пролетаријата мора објашњавати нужност посебних совјета надничарских депутата и посебних совјета депутата сиромашних (полупролетерских) сељака, или, у најмању руку, посебних сталних саветовања депутата тог класног положаја, као засебних фракција или партија у оквиру општих совјета сељачких депутата. Без тога све сладуњаве ситнобуржоаске фразе народњака о сељаштву уопште биће прикривање обмањивања неимућне масе од стране имућног сељаштва, које претставља само једну врсту капиталиста.

Насупрот буржоасколибералној или чисто чиновничкој пропаганди којом се баве многи есери и совјети радничких и војничких депутата саветујући сељацима да не узимају спахиску земљу и да не почињу аграрну реформу пре сазива Уставотворне скупштине, партија пролетаријата мора позивати сељаке да одмах, самовласно остваре аграрну реформу и да одмах конфискују спахиску земљу на основу одлука месних сељачких депутата. Нарочито је важно при томе инсистирати на потреби повећања производње животних намирница за војнике на фронту и за градове, — на апсолутној недопуштености ма какве штете или кварења што се тиче стоке, оруђа, машина, зграда, итд. итд.

14. У националном питању пролетерска партија мора бранити, пре свега, прокламовање и неодложно остварење потпуне слободе отцепљења од Русије свих нација и народности које је угњетавао царизам, које су биле насилно присаједињене или насилно држане у границама државе, тј. које су биле анектиране.

Све изјаве, декларације и манифести о одрицању од анексија за којима не иде устопице реално остварење слободе отцепљења своде се на буржоаско обмањивање народа или на ситнобуржоаске невине жеље.

Пролетерска партија иде за тим да оствари што је могуће крупнију државу, јер је то корисно за трудбенике, она иде за тим да зближи и још више стопи нације, али тај циљ она жели да постигне не насиљем, него искључиво слободним, братским савезом радника и радних маса свих нација.

Уколико буде република Русија демократскија, уколико се она успешније организује у републику совјета радничких и сељачких депутата, утолико ће јача бити снага добровољног стремљења таквој републици код радних маса свих нација.

Потпуна слобода отцепљења, најшира локална (и национална) аутономија, детаљно разрађене гаранције права националне мањине — то је програм револуционарног пролетаријата.

Национализација банака и капиталистичких синдиката

15. Партија пролетаријата никако не може постављати себи за циљ „увођење“ социјализма у земљи ситног сељаштва док огромна већина становништва не постане свесна нужности социјалистичке револуције.

Али само буржоаски софисти, који се крију иза „готово-марксистичких“ речи, могу из те истине изводити правдање политике која би одуговлачила неодложне револуционарне мере које су потпуно сазреле практично, које је најчешће за време рата остварио низ буржоаских држава, које су преко потребне за борбу против потпуне економске дезорганизације која је на домаку и глади која прети.

Мере као што су национализација земље, свих банака и капиталистичких синдиката или, у најмању руку, неодложно увођење контроле над њима од стране совјета радничких депутата итд., што никако не значи „увођење“ социјализма, морају се безусловно бранити и, по могућности, остваривати револуционарним путем. Без таквих мера, које претстављају само кораке к социјализму и које су потпуно остварљиве економски, није могуће лечити ране које је задао рат и спречити крах који прети, а презати од насртаја на нечувено високе профите капиталиста и банкара, који се баш „на рату“ нарочито скандалозно богате, партија револуционарног пролетаријата неће никад.

Ситуација у социјалистичкој Интернационали

16. Међународне дужности радничке класе Русије баш сад се с нарочитом снагом издижу на први план. Данас се у интернационализам не куне само онај ко је лен; чак шовинисти-одбранаши, чак господа Плеханов и Потресов, чак Керенски назива себе интернационалистом. Утолико је преча дужност пролетерске партије да са свом јасноћом, прецизношћу, одређеношћу супротстави интернационализам на делу интернационализму на речима.

Голи апели на раднике свих земаља, празна уверавања у своју оданост интернационализму, покушаји да се непосредно или посредно утврди „ред“ акција револуционарног пролетаријата у разним зараћеним земљама, напрезања да се склопи „споразум“ међу социјалистима зараћених земаља о револуционарној борби, петљање са социјалистичким конгресима ради кампање за мир итд. итд. — све је то по свом објективном значењу, ма колико били искрени творци таквих идеја, таквих покушаја или таквих планова, све је то само фразерство, у најбољем случају — невине, добре жеље, које служе само за прикривање обмањивања маса од стране шовиниста. Француски социјал-шовинисти, који су највештији, најискуснији у методима парламентарних превара, одавно су тукли рекорд што се тиче нечувено бучних и звучних пацифистичких и интернационалистичких фраза, спојених с нечувено безочном издајом социјализма и Интернационале, улазећи у владе које воде империјалистички рат, гласајући за кредите или за зајмове (као Чхеидзе, Скобељев, Церетели, Стеклов у последње време у Русији), противећи се револуционарној борби у својој сопственој земљи итд. итд.

Добри људи често заборављају сурову, свирепу ситуацију светског империјалистичког рата. Та ситуација не трпи фразе, она се потсмева невиним, сладуњавим, жељама.

Интернационализам на делу — један је и само један: пожртвован рад на развијању револуционарног покрета и револуционарне борбе у својој земљи, помагање (пропагандом, симпатијама, материјално) те исте борбе, те исте линије, и само ње, у свим земљама без изузетка.

Све је друго обмањивање и маниловштина. Три струје израдио је међународни социјалистички и раднички покрет за нешто више од две године рата, у свим земљама, и ко силази с реалног тла признавања тих трију струја, њихове анализе, доследне борбе за интернационалистичку струју на делу, — тај осуђује себе на слабост, беспомоћност и погрешке.

Те три струје јесу:

1) Социјал-шовинисти, тј. социјалисти на речима, шовинисти на делу — то су људи који признају „одбрану отаџбине“ у империјалистичком (и, пре свега, у овом империјалистичком) рату.

Ти људи су наши класни непријатељи. Они су прешли на страну буржоазије. Таква је већина званичних вођа званичне социјал-демократије у свим земљама. Господа Плеханов и К° у Русији, Шајдемани у Немачкој, Ренодел, Гед, Самба у Француској, Бисолати и К° у Италији, Хајндман, фабијанци и „лабуристи“ (вође „радничке партије“) у Енглеској, Брантинг и К° у Шведској, Трулстра и његова партија у Холандији, Стаунинг и његова партија у Данској, Виктор Бергер и др. „браниоци отаџбине“ у Америци итд.

2) Друга струја — такозвани „центар“ — то су људи који се колебају између социјал-шовиниста и интернационалиста на делу.

Цео „центар“ куне се и заклиње да су они марксисти, интернационалисти, да су они за мир, за све могуће „притиске“ на владе, за све могуће „захтеве“ својој влади о „манифестовању воље народа за миром“, за све могуће кампање у корист мира, за мир без анексија итд. итд. — и за мир са социјал-шовинистима. „Центар“ је за „јединство“, „центар“ је противник расцепа.

„Центар“ — то је царство лепе ситнобуржоаске фразе, интернационализма на речима, кукавичког опортунизма и угађања социјал-шовинистима на делу.

Чвор питања је у томе што „центар“ није уверен у нужност револуције против својих влада, не проповеда је, не води пожртвовану револуционарну борбу, измишља најтривијалније и архи-„марксистичке“ изговоре.

Социјал-шовинисти су наши класни непријатељи, буржуји у радничком покрету. Они претстављају слој, групе, танке слојеве радника који су објективно поткупљени од буржоазије (боља плата, почасна места итд.) и који помажу својој буржоазији да пљачка и дави мале и слабе народе, да се бори ради поделе капиталистичког плена.

„Центар“ — то су рутинери, људи које је изјела гњила легалност, које је искварила атмосфера парламентаризма итд., чиновници који су навикли на топла месташца и на „миран“ рад. Историски и економски говорећи, они не претстављају посебан слој, они претстављају само прелаз од иживљеног периода радничког покрета, од периода 1871—1914, од периода који је дао много драгоценог, нарочито у неопходној за пролетаријат вештини лаганог, дисциплинованог, систематског организационог рада у широким и најширим размерама — к периоду новом, који је постао објективно нужан од момента првог светског империјалистичког рата који је почео еру социјалне револуције.

Главни вођа и претставник „центра“ — Карл Кауцки, најистакнутији ауторитет II (1889—1914) Интернационале, пример је потпуног краха марксизма, нечувене бескарактерности, најмизернијих колебања и издаја почев од августа 1914. Струја „центра“ — то су Кауцки, Хазе, Ледебур, такозвана „радничка или радна заједница“ у Рајхстагу; у Француској — Лонге, Пресман и такозвани „миноритери“ (мењшевици) уопште; у Енглеској — Филип Сноуден, Рамзеј Магдоналд и многе друге вође „независне радничке партије“ и делом британске социјалистичке партије; Морис Хилквит и многи други у Америци; Турати, Тревес, Модиљани итд. у Италији; Роберт Грим итд. у Швајцарској; Виктор Адлер и К° у Аустрији; партија О. К., Акселрод, Мартов, Чхеидзе, Церетели и др. у Русији итд.

Разумљиво је да поједина лица понекад прелазе, ни сама не примећујући, с позиције социјал-шовинизма на позицију „центра“ и обрнуто. Сваки марксист зна да се класе разликују једна од друге и поред слободног прелаза појединих лица из класе у класу; тако се и струје у политичком животу разликују једна од друге и поред слободног прелаза појединих лица из једне струје у другу, и поред покушаја и напора да се струје стопе.

3) Трећа струја — то су интернационалисти на делу, које најприближније изражава „Цимервалдска левица“ (ми прештампавамо у прилогу њен манифест од септембра 1915, да би читаоци могли видети из оригинала како је постала та струја).[В]

Главна карактеристика: потпун раскид и са социјал-шовинизмом и с „центром“. Пожртвована револуционарна борба против своје империјалистичке владе и своје империјалистичке буржоазије. Принцип: „главни непријатељ је у сопственој земљи“. Немилосрдна борба против сладуњаве социјал-пацифистичке (социјал-пацифист — социјалист на речима, буржоаски пацифист на делу; буржоаски пацифисти маштају о вечном миру без обарања јарма и владавине капитала) фразе и против ових изговора којима је циљ порицање могућности или умесности или опортуности револуционарне борбе пролетаријата и пролетерске, социјалистичке револуције у вези с овим ратом.

Најистакнутији претставници те струје: у Немачкој — „група Спартакус“, или „група Интернационала“, с Карлом Липкнехтом као својим чланом. Карл Липкнехт је најчувенији претставник те струје и нове, праве, пролетерске Интернационале.

Карл Липкнехт је позвао раднике и војнике Немачке да окрену оружје против своје владе. Карл Липкнехт чинио је то отворено с трибине парламента (Рајхстага). А затим је отишао на Потсдамски трг, један од највећих тргова Берлина, с илегално штампаним лецима, на демонстрацију, бацивши паролу „доле влада“. Њега су ухапсили и осудили на робију. Он сад седи на робији у Немачкој, као што седе уопште стотине, ако не хиљаде, правих социјалиста Немачке у затворима због борбе против рата.

Карл Липкнехт је водио немилосрдну борбу у говорима и писмима не само против својих Плеханова, Потресова (Шајдемана, Легина, Давида и К°) него и против својих људи центра, против својих Чхеидзеа, Церетелија, (против Кауцког, Хазеа, Ледебура и К°).

Карл Липкнехт и његов пријатељ Ото Риле, њих двојица од сто и десет посланика, прекршили су дисциплину, разбили „јединство“ с „центром“ и шовинистима, пошли су против свих. Само Липкнехт претставља социјализам, пролетерску ствар, пролетерску револуцију. Сва је остала немачка социјал-демократија, како је тачно рекла Роза Луксембург (такође члан и један од вођа „групе Спартакус“), — смрдљиви леш.

Друга група интернационалиста на делу у Немачкој јесте група око бременског листа „Радничка политика“.

У Француској су најближи интернационалистима на делу — Лорио и његови пријатељи (Бурдерон и Мерем срозали су се на социјал-пацифизам), и Француз Анри Гилбо, који издаје у Женеви часопис „Сутра“, у Енглеској — лист „Тредјунионист“ и део чланова Британске социјалистичке партије и Независне радничке партије (на пр. Вилијам Расел, који је отворено позивао на расцеп с вођама који су издали социјализам), шкотски учитељ социјалист Маклин, којег је енглеска буржоаска влада осудила на робију због револуционарне борбе против рата; стотине социјалиста Енглеске налазе се у затворима због истих кривица. Они и само они су интернационалисти на делу; у Америци — „Социјалистичка радничка партија“ и они елементи у опортунистичкој „Социјалистичкој партији“ који су јануара 1917 почели да издају лист „Интернационалист“; у Холандији — партија „трибуниста“, који издају лист „Трибуна“ (Панекук, Херман Гортер, Вејнкоп, Хенријета Роланд-Холст), која је у Цимервалду припадала центру, а сад је прешла к нама; у Шведској — партија младих или левих, с вођама као што су Линдхаген, Туре Нерман, Карлсон, Стрем, 3. Хеглунд, који је лично учествовао у Цимервалду у оснивању „Цимервалдске левице“ и који је сад осуђен на затвор због револуционарне борбе против рата; у Данској — Трир и његови пријатељи који су изишли из сад потпуно буржоаске „социјал-демократске“ партије Данске, партије којој је на челу министар Стаунинг; у Бугарској — „тесњаки“; у Италији — најближи је секретар партије Константин Ладзари и редактор централног листа „Напред“ Серати; у Пољској — Радек, Ханецки и друге вође социјал-демократије са „Земаљском управом“ на челу; Роза Луксембург, Тишка и друге вође социјал-демократије с „Главном управом“ на челу; у Швајцарској — они леви који су саставили мотивацију „референдума“ (јануар 1917) ради борбе против социјал-шовиниста и „центра“ своје земље и који су на циришком кантоналном социјалистичком конгресу у Тесу, 11 фебруара 1917, предложили принципијелно-револуционарну резолуцију против рата; у Аустрији — млади пријатељи Фридриха Адлера на левици који су делом радили у клубу „Карл Маркс“ у Бечу, — у клубу који је сад затворила ултрареакционарна аустриска влада, која мори Фр. Адлера због његова јуначког иако не много промишљеног пуцања на министра итд. итд.

Ствар није у нијансама, којих има и међу левима. Ствар је у струји. Суштина је у томе што није лако бити интернационалист на делу у епоси страшног империјалистичког рата. Таквих људи је мало, али само је у њима — сва будућност социјализма, само су они — вође маса, а не кваритељи маса.

Разлика међу реформистима и револуционарима, међу социјал-демократима, међу социјалистима уопште, морала је, с објективном неизбежношћу, претрпети промену у условима империјалистичког рата. Ко се ограничава на „захтеве“ буржоаским владама да склопе мир или „да манифестују вољу народа за миром“ итд., тај се у ствари срозава на реформе. Јер питање рата, објективно, поставља се само револуционарно.

Нема излаза из рата, излаза који води демократском, не насилничком миру, ослобођењу народа од ропства плаћања милијардних камата господи капиталистима који се богате на „рату“, — нема другог излаза осим револуције пролетаријата.

Од буржоаских влада могу се и морају тражити најразличитије реформе, али се не може, а да се не падне у маниловштину, у реформизам, тражити од тих хиљадама нити империјалистичког капитала спутаних људи и класа да раскину те нити, а без тог раскидања сви разговори о рату против рата — празне су фразе које обмањују.

„Кауцкијанци“, „центар“ — то су револуционари на речима, реформисти на делу, — интернационалисти на речима, помагачи социјал-шовинизма на делу.

Крах Цимервалдске Интернационале. — Неопходно је основати трећу Интернационалу

17. Цимервалдска Интернационала од самог почетка стала је на колебљиву, „кауцкијанску“, „центровску“ позицију, што је и натерало цимервалдску левицу да се одмах огради, издвоји, иступи са својим манифестом (штампаним у Швајцарској на руском, немачком и француском језику).

Главни недостатак Цимервалдске Интернационале — узрок њена краха (јер она је већ претрпела идејно-политички крах) — јесу колебања, неодлучност у најважнијем питању, које практично све условљава, у питању потпуног раскида са социјал-шовинизмом и са социјал-шовинистичком старом Интернационалом с Вандервелдом, Хисмансом у Хагу (Холандија) и другима на челу.

Код нас се још не зна да су цимервалдска већина баш кауцкијанци. А међутим то је основна чињеница која се не сме сметати с ума и која је сад у Западној Европи опште позната. Чак и шовинист, крајњи немачки шовинист Хајлман, редактор архишовинистичких „Хемничких новина“ и сарадник архишовинистичког Парвусовог „Звона“ (дабогме, „социјал-демократ“ и ватрени присталица „јединства“ социјал-демократије) — морао је признати у штампи да су центар или „кауцкијанство“ и цимервалдска већина једно исто.

А крај 1916 и почетак 1917 године дефинитивно су потврдили ту чињеницу. И поред тога што је Кинталски манифест осудио социјал-пацифизам, сва цимервалдска десница, сва цимервалдска већина срозала се на социјал-пацифизам: Кауцки и К° у низу говора у јануару и фебруару 1917; Бурдерон и Мерем у Француској, гласајући једнодушно са социјал-шовинистима за пацифистичке резолуције социјалистичке партије (децембар 1916) и „генералне конфедерације рада“ (тј. општенационалне организације француских синдиката, такође у децембру 1916); Турати и К° у Италији, где је цела партија заузела социјал-пацифистички став, а Туратију су се лично „омакле“ (и не случајно, наравно) националистичке фразе, које улепшавају империјалистички рат, у говору од 17 децембра 1916.

Претседник Цимервалда и Кинтала Роберт Грим ступио је у јануару 1917 у савез са социјал-шовинистима своје партије (Гројлих, Пфлигер, Густав Милер и др.) против интернационалиста на делу.

На два саветовања цимервалдоваца разних земаља, у јануару и фебруару 1917, то двојако и дволично држање цимервалдске већине формално су жигосали леви интернационалисти неколиких земаља: Минценберг, секретар међународне омладинске организације и редактор одличног интернационалистичког листа „Омладинска Интернационала“; Зиновјев, претставник ЦК наше партије; К. Радек, претставник пољске с.-д. партије („земаљска управа“); Хартштајн, немачки социјал-демократ, члан „Групе Спартакус“.

Руском пролетаријату је много дато; радничкој класи још нигде на свету није пошло за руком да развије такву револуционарну енергију као у Русији. Али коме је много дато, од тога се много и тражи.

Не сме се више трпети цимервалдска мочвара. Не сме се због цимервалдских „кауцкијанаца“ остати и даље у полувези са шовинистичком Интернационалом Плеханова и Шајдемана. Треба раскинути с том Интернационалом одмах. Треба остати у Цимервалду само ради информације.

Треба да оснујемо баш ми, баш сад, без оклевања, нову револуционарну, пролетерску Интернационалу, или тачније да се не бојимо јавно признати да је она већ основана и да ради.

То је Интернационала оних „интернационалиста на делу“ које сам тачно побројио горе. Они и само они су претставници револуционарноинтернационалистичких маса, а не кваритељи маса.

Ако је мало таквих социјалиста, нека сваки руски радник запита себе: је ли било много свесних револуционара у Русији уочи фебруарске и мартовске револуције 1917 године?

Ствар није у броју, него у правилном изражавању идеја и политике стварно револуционарног пролетаријата. Суштина није у „прокламовању“ интернационализма, него у томе да човек уме бити, и у најтежим временима, интернационалист на делу.

Нећемо се заваравати надом у споразуме и међународне конгресе. Међународни односи, док траје империјалистички рат стегнути су гвозденим клештима империјалистичкобуржоаске војне диктатуре. Ако чак „републиканац“ Миљуков, који мора да трпи побочну владу Совјета радничких депутата, није пустио у Русију, у априлу 1917, швајцарског социјалиста, секретара партије, интернационалиста, учесника Цимервалда и Кинтала, Фрица Платена, иако је овај ожењен, Рускињом, иако је путовао рођацима своје жене, иако је учествовао у револуцији 1905 године у Риги, седео због тога у руском затвору, положио кауцију, да би се ослободио, царској влади, хтео да добије ту кауцију натраг — кад је „републиканац“ Миљуков могао учинити то у Русији у априлу 1917, онда можемо мислити колико вреде одрицања и обећања, фразе и декларације о миру без анексија итд. од стране буржоазије.

А хапшење Троцког од стране енглеске владе? А непуштање Мартова из Швајцарске, а наде да ће Мартов бити намамљен у Енглеску где га чека судбина Троцког?

Нећемо се подавати илузијама. Нису потребне самообмане.

„Чекати“ међународне конгресе или саветовања — значи бити издајник интернационализма, чим је доказано да чак ни из Штокхолма не пуштају к нама ни социјалисте који су верни интернационализму ни њихова писма, и поред потпуне могућности и поред потпуне свирепости војне цензуре.

Не „чекати“, него одмах основати трећу Интернационалу мора наша партија, — и стотине социјалиста у затворима Немачке и Енглеске дахнуће лакше душом, — хиљаде и хиљаде немачких радника који сад приређују штрајкове и демонстрације, којих се плаши хуља и разбојник Вилхелм, прочитаће у илегалним лецима о нашој одлуци, о нашем братском поверењу Карлу Липкнехту и само њему, о нашој одлуци да се боримо и сад против „револуционарног одбранаштва“, — прочитаће то и постаће чврсти у свом револуционарном интернационализму.

Коме је много дато, од тога се много и тражи. Нема у свету земље у којој би сад било толико слободе колико у Русији. Искористимо ту слободу не за пропаганду помагања буржоазије или буржоаског „револуционарног одбранаштва“, него за смело и поштено, пролетерско и липкнехтовско, — оснивање треће Интернационале, Интернационале која је заклети непријатељ и издајника — социјал-шовиниста и колебљивих људи „центра“.

18. О томе да о уједињењу социјалдемократа у Русији не може бити ни говора, не треба трошити много речи после оног што је речено.

Боље је остати још само с једним, као Липкнехт, — а то значи остати с револуционарним пролетаријатом, — него и за тренутак допустити помисао о уједињењу с партијом О. К., с Чхеидзеом и Церетелијем који трпе блок с Потресовом у „Радничким новинама“, који гласају за зајам у Извршном комитету Совјета радничких депутата, који су се срозали на „одбранаштво“.

Нека мртви сахрањују своје мртваце.

Ко хоће да помогне онима који се колебају, тај мора почети од тога што ће сам престати да се колеба.

Какво треба да буде име наше партије које би било научно тачно и које би политички помагало бистрење свести пролетаријата?

19. Прелазим на последњу тачку, на име наше партије. Ми треба да се назовемо Комунистичка партија, — како су себе називали Маркс и Енгелс.

Ми морамо поновити да смо марксисти и да за основу узимамо „Комунистички манифест“, који је социјал-демократија изопачила и издала у двема главним тачкама: 1) радници немају отаџбине: „одбрана отаџбине“ у империјалистичком рату је издаја социјализма; 2) учење марксизма о држави изопачила је II Интернационала.

Назив „социјал-демократија“ научно је нетачан, као што је показао Маркс, више пута, између осталог у „Критици Готског програма“ 1875 и популарније поновио Енгелс 1894. Од капитализма човечанство може прећи непосредно само на социјализам, тј. на заједничко поседовање средства за производњу и на расподелу производа према раду појединца. Наша партија гледа даље: социјализам неизбежно мора прерасти у комунизам, на чијој застави пише: „сваки према способностима, свакоме према потребама“.

То је мој први аргуменат.

Други: научно је нетачан и други део назива наше партије (социјал-демократија. Демократија је један од облика државе. Међутим, ми марксисти смо противници сваке државе.

Вође II (1889—1914) Интернационале, господа Плеханов, Кауцки и њима слични, вулгаризовали су и изопачили марксизам.

Марксизам се разликује од анархизма тиме што признаје нужност државе за прелазни период к социјализму, — али (и у томе је разлика од Кауцког и К°) не државе као што је обична парламентарна буржоаска демократска република, него државе као што је била Париска комуна од 1871, као што су совјети радничких депутата од 1905 и 1917.

Мој трећи аргуменат: живот је створио, револуција је већ фактички створила код нас, иако у слабој, ембрионалној форми, баш ту, нову „државу“, која није држава у правом смислу речи.

То је већ питање праксе маса, а не само теорија вођа.

Држава у правом смислу јесте команда над масама од стране одреда наоружаних људи, одвојених од народа.

Наша држава која се рађа, наша нова држава такође је држава, јер нама су нужни одреди наоружаних људи, нужан нам је најстрожи ред, нужно нам је најнемилосрдније угушивање силом свих покушаја контрареволуције и царистичке и гучковско-буржоаске.

Али наша држава која се рађа, наша нова држава није више држава у правом смислу речи, јер у низу места у Русији ти одреди наоружаних људи јесу сама маса, цео народ, а не неко ко стоји изнад њега, ко је од њега издвојен, привилегисан, практично несменљив.

Треба гледати не назад, него напред, не на ону демократију обичног буржоаског типа која је учвршћивала владавину буржоазије помоћу старих, монархистичких, органа управљања, полиције, војске, чиновништва.

Треба гледати напред пут нове демократије која се рађа, која већ престаје бити демократија, јер демократија је владавина народа, а сам наоружани народ не може владати над собом.

Реч демократија није само научно нетачна у примени на комунистичку партију. Она сад, после марта 1917, претставља наочњаке који се стављају на очи револуционарном народу и који му сметају да слободно, смело, самоиницијативно гради ново: совјете радничких, сељачких и разних других депутата, као једину власт у „држави“, као претечу „одумирања“ сваке државе.

Мој четврти аргуменат: треба водити рачуна о објективној светској ситуацији социјализма.

Она није онаква каква је била 1871—1914, кад су се Маркс и Енгелс свесно мирили с нетачним, опортунистичким термином: „социјал-демократија“. Јер онда, после пораза Париске комуне, историја је ставила на дневни ред лагани организационо-просветни рад. Другог није било. Анархисти су не само теоретски били (и остају) потпуно на погрешном путу, и економски и политички. Анархисти су нетачно оценили моменат, не схвативши светску ситуацију: корумпиран империјалистичким профитима радник Енглеске, угушена Комуна у Паризу, буржоаско-националистички покрет који тек што је победио (1871 године) у Немачкој, полуфеудална Русија која спава вековним сном.

Маркс и Енгелс тачно су оценили моменат, схватили су међународну ситуацију, схватили су задатке лаганог прилажења почетку социјалне револуције.

Схватимо и ми задатке и особености нове епохе. Немојмо подражавати оне вајне марксисте о којима је говорио Маркс: „Ја сам сејао змајеве, а пожњео сам буве“.

Објективна нужност капитализма, који је прерастао у империјализам, родила је империјалистички рат. Рат је довео читаво човечанство на ивицу провалије, пропасти читаве културе, подивљалости и смрти нових милиона људи, милиона без броја.

Нема излаза осим револуције пролетаријата.

И у таквом моменту, кад та револуција почиње, кад она чини своје прве, плашљиве, несигурне, несвесне, одвећ пуне поверења према буржоазији кораке, — у таквом моменту већина (то је истина, то је факат) „социјал-демократских“ вођа, „социјал-демократских“ парламентараца, „социјал-демократских“ листова — а баш то су органи преко којих се утиче на масе — већина њих је издала, социјализам, изневерила социјализам, прешла на страну „своје“ националне буржоазије.

Масе су збуњене, пометене, обмануте од тих вођа.

И зар да ми помажемо то обмањивање, да га олакшавамо, држећи се тог старог и застарелог назива који је исто тако иструлио као што је иструлила II Интернационала!

Нека „многи“ радници схватају социјал-демократију поштено. Време је да се учимо разликовању субјективног од објективног.

Субјективно ти радници социјал-демократи — најверније су вође пролетерских маса.

А објективна, светска ситуација је таква да стари назив наше партије олакшава обмањивање маса, кочи кретање напред, јер на сваком кораку, у сваком листу, у свакој парламентарној фракцији маса види вође, тј. људе чије се речи јаче чују, чија се дела даље виде, — и сви они су „такође-социјал-демократи“, сви су они „за јединство“ с издајницима социјализма, социјал-шовинистима, сви они хоће да наплате старе менице које је издала „социјал-демократија“...

А аргументи против?.. „Помешаће нас с анархистима-комунистима“...

А зашто се ми не бојимо да ће нас помешати са социјал-националистима и социјал-либералима, с радикал-социјалистима, с најразвијенијом и у буржоаском обмањивању маса највештијом буржоаском партијом у француској републици?.. „Маце су навикле, радници су „заволели“ своју социјал-демократску партију“... То је једини аргуменат, али то је аргуменат који одбацује и науку марксизма, и задатке сутрашњице у револуцији, и објективну ситуацију светског социјализма, и срамни крах II Интернационале, и чињеницу саботирања практичног рада од стране „такође-социјал-демократа“ који чопорима окружују пролетере.

То је аргуменат конзервативности, аргуменат мртвила, аргуменат инерције.

А ми хоћемо да преиначимо свет. Ми хоћемо да свршимо светски империјалистички рат, у који су увучене стотине милиона људи, заплетени интереси стотина и стотина милијарди капитала, који се не може свршити истински демократским миром без највеће у историји човечанства пролетерске револуције.

А ми се плашимо самих себе. Ми се хватамо за „уобичајену“, „драгу“, прљаву кошуљу...

Време је да збацимо са себе прљаву кошуљу, време је да обучемо чисто рубље.

Н. Лењин
Петроград, 10 априла 1917.

Објављено први пут као посебна брошура у септембру 1917 у изд. „Прибой“.
Ленин, Сочинения 1917 года в трех томах. т. I, . 1938 г., стр. 118—140.

Напомене

[А] Палкин од палка — батина — Прев.
[Б] Алузија на Криловљеву басну у којој мачак једе пиле мирно слушајући како му кувар држи придику. — Прев.
[В] Види: Сочинения, т. XVIII, стр. 412—415. — Ред.

На Растку објављено: 2008-08-15
Датум последње измене: 2008-08-20 21:47:40
Спонзор хостинга
"Растко" препоручује

IN4S Portal

Плаћени огласи

"Растко" препоручује