Владимир Илич Лењин

О буржоаској демократији и диктатури пролетаријата (4. март 1919.)

Тезе и реферат о буржоаској демократији и диктатури пролетаријата
на I конгресу Коминтерне 4 марта 1919 године

Написано: говор одржан на I конгресу Коминтерне 4 марта 1919 године
Извор: В. И. Лењин, Тезе и реферат о буржоаској демократији и диктатури пролетаријата на I конгресу Коминтерне 4 марта 1919 године. Издање централног комитета Комунистичке партије Србије, 1946
Први пут издато: Тезе објављене 6 марта 1919 у „Правди“ бр. 51
Интернет верзија: Побуњени ум 2003. / Марксистичка интернет архива (marxists.org) 2003.
Транскрипција / HTML: Побуњени ум 2003. / Марксистичка интернет архива (marxists.org) 2003.
Copyleft: Марксистичка интернет архива (marxists.org) 2003. Копирање и/или дистрибуирање овог документа је дозвољено под условима наведеним у GNU Free Documentation License

1. Пораст револуционарног покрета пролетаријата у свим земљама изазвао је грчевите напоре буржоазије њених агената у радничким организацијама да нађу идејно-политичке аргументе за заштиту владавине експлоататора. Међу тим аргументима нарочито се истиче осуђивање диктатуре и заштита демократије. Лажност и лицемерност таквог аргумента, који се на хиљаду разних начина понавља у капиталистичкој штампи и на конференцији жуте Интернационале у фебруару 1919, очигледна је за сваког ко неће да изневери основне поставке социјализма.

2. Тај аргумент оперише пре свега појмовима „демократија уопште“ и „диктатура уопште“, не постављајући питање о којој је класи реч. Такво ванкласно и надкласно, тобоже општенародно, постављање питања је отворено шегачење са основним учењем социјализма, учењем о класној борби, које на речима признају, а на делу заборављају социјалисти који су прешли на страну буржоазије. Јер ни у једној цивилизованој капиталистичкој земљи не постоји „демократија уопште“, него постоји само буржоаска демократија и није реч о „диктатури уопште“, већ о диктатури угњетене класе, тј. пролетаријата над угњетачима и експлоататорима, тј. буржоазијом, ради савлађивања отпора који пружају експлоататори у борби за своју власт.

3. Историја учи да ни једна угњетена класа није никад дошла на власт и није могла доћи на власт, док није прошла период диктатуре, тј. освајања политичке власти и насилног угушивања најочајнијег, најбешњег отпора, који на преза ни пред каквим злочинима, отпора који су експлоататори увек пружали. Буржоазија, чију владавину сад бране социјалисти, који говоре против „диктатуре уопште“ а који се залажу за „демократију уопште“, освојила је власт у напредним земљама ценом низа устанака, грађанских ратова, насилног уклањања краљева, феудалаца, власника робова и угушивања њихових покушаја рестаурације. Хиљаде и милионе пута објашњавали су народу социјалисти свих земаља у својим књигама, брошурама, резолуцијама својих конгреса, у својим агитационим говорима класни карактер тих буржоаских револуција, те буржоаске диктатуре. Зато, садашња заштита буржоаске демократије, под, видом прича о ,,демократији уопште“, и запомагања и ларме против диктатуре пролетаријата, под видом дреке ,,о диктатури уопште“, — јесте отворена издаја социјализма, прелаз на страну буржоазије, порицање пролетаријату права на своју, пролетерску револуцију, заштита буржоаског реформизма баш у таквом историском моменту кад је буржоаски реформизам у целом свету претрпео слом и кад је рат створио револуционарну ситуацију.

4. Сви социјалисти, објашњавајући класни карактер буржоаске цивилизације, буржоаске демократије, буржоаског парламентаризма, изражавали су ону мисао коју су Маркс и Енгелс са највећом научном тачношћу изразили, а то је да и најдемократскија буржоаска република није ништа друго него апарат за тлачење радничке класе буржоазијом, радних маса — шачицом капиталиста. Нема ни једног револуционара, ни једног марксиста од оних који данас вичу против диктатуре а за демократију, који се пред радницима није клео и заклињао да признаје ту основну истину социјализма; а сада, кад код револуционарног пролетаријата почиње превирање и покрет који води уништењу тога апарата угњетавања и извојевању пролетерске диктатуре, ти издајници социјализма претстављају ствар тако као да је буржоазија даривала радни народ „чистом демократијом“, као да се буржоазија одрекла отпора и спремна је да се покори већини трудбеника, као да у демократској републици нити је постојао нити постоји никакав државни апарат за тлачење рада капитализмом.

5. Париска комуна, коју на речима славе сви они који желе да их сматрају социјалистима, јер добро знају да радничке масе ватрено и искрено саосећају са њом, показала је нарочито очигледно историску условљеност и ограничену вредност буржоаског парламентаризма и буржоаске демократије — установа врло прогресивних у поређењу са средњевековљем, али које у епоси пролетерске револуције неизбежно захтевају корените промене. И управо је Маркс, који је најбоље оценио историски значај комуне, анализирајући је, показао експлоататорски карактер буржоаске демократије и буржоаског парламентаризма, који угњетеним класама дају право да једном у неколико година одлуче који ће претставник имућних класа „претстављати и угњетавати“ (ver- und zertrefen) народ у парламенту. И баш сада, кад совјетски покрет, обухватајући цео свет, на очиглед свију наставља дело Комуне, издајници социјализма заборављају конкретно искуство и конкретне поуке Париске комуне, понављајући старе буржоаске фразе о „демократији уопште“. Комуна није била парламентарна установа.

6. Значај Комуне је, даље, у томе што је покушала да разбије, до темеља поруши, буржоаски друштвени апарат — чиновнички, судски, војни, полицијски — заменивши га самоуправном организацијом радника, у којој није било поделе између законодавне и извршне власти. Све савремене буржоаско-демократске републике, међу њима и немачка, коју издајице социјализма, терајући шегу са истином, називају пролетерском, задржавају тај апарат. На тај се начин још и још једном сасвим очигледно потврђује да дрека о заштити ...демократије уопште“ у суштини значи заштиту буржоазије и њених експлоататорских привилегија.

7. „Слобода збора“ може се узети као образац захтева „чисте демократије“. Сваки свестан радник, који није раскинуо са својом класом, одмах ће разумети да би било глупо обећавати слободу збора експлоататорима у оном периоду и оним приликама, кад експлоататори пружају отпор против свог свргавања и бране своје привилегије. Буржоазија, у време кад је она била револуционарна, није ни у Енглеској 1649, ни у Француској 1793 давала „слободу збора“ монархистима и племићима, који су позивали страну војску и сазивали „зборове“ ради организовања покушаја рестаурације. Ако данашња буржоазија, која је већ давно постала реакционарна, захтева од пролетаријата да јој он унапред загарантује, без обзира на то какав ће отпор дати капиталисти против своје експропријације, „слободу збора“ за експлоататоре, радници ће се само смејати лицемерности буржоазије. С друге стране, радници врло добро знају да је „слобода збора“ чак и у најдемократскијој буржоаској републици празна фраза, јер богаташима стоје на расположењу све најбоље јавне и приватне зграде, а исто тако и довољно слободног времена за зборове и заштиту тих зборова буржоаским апаратом власти. Пролетери града и села и ситно сељаштво, тј. џиновска већина становништва, немају ни једног, ни другог, ни трећег. Док ствари стоје тако, дотле је „једнакост“, тј. „чиста демократија“ — превара. Да би се извојевала права једнакост, да би се демократија за радне масе остварила на делу, треба прво одузети од експлоататора све јавне и раскошне приватне зграде, треба прво дати радним масама слободног времена, треба да слободу њихових зборова чувају наоружани радници, а не племићи или капиталисти — официри, са заглупављеним војницима. Само се после таквих промена може, без шегачења са радницима, са радним народом, са сиротињом, говорити о слободи збора, о једнакости. А извршити ту промену не може нико други сем авангарде радног народа — пролетаријата, који свргава експлоататоре, буржоазију.

8. „Слобода штампе“ је исто тако једна од главних парола „чисте демократије“. Али радници исто тако знају — а социјалисти свих земаља су то милион пута признавали — да је та слобода превара, све док су најбоље штампарије и огромне залихе хартије приграбили капиталисти и док постоји власт капитала над штампом, која се у целом свету испољава утолико јасније, утолико оштрије, утолико циничније — уколико је развијенији демократизам и републикански поредак, као, на пример, у Америци. Да би се извојевала стварна једнакост и права демократија за радни народ, за раднике и сељаке, треба прво одузети капиталу могућност да изнајмљује писце, купује издања, подмићује листове, а за то треба збацити јарам капитала, свргнути експлоататоре, угушити њихов отпор. Капиталисти су увек називали „слободом“ слободу богаћења за богаташе и слободу радника да умру од глади. Капиталисти називају слободом штампе слободу богаташа да подмите штампу, слободу да се богатство искористи за фабрикацију и подршку такозваног јавног мњења. Заштитници „чисте демократије“ опет се на делу показују као заштитници најпрљавијег, подмитљивог система господства богаташа над средствима за просвећивање маса, показују као варалице народа, које га помоћу невиних, лепих, а скроз лажљивих фраза одвајају од конкретног историског задатка ослобођења штампе од њеног робовања капиталу. Истинском слободом и једнакошћу биће онај поредак који изграђују комунисти и у коме неће бити могућности за богаћење на туђ рачун, неће бити објективне могућности да се штампа, ни непосредно ни посредно, потчини власти новца, неће бити сметњи да сваки трудбеник (или група трудбеника, ма колика она била) има и оствари једнако право на коришћење друштвених штампарија и друштвене хартије.

9. Историја XIX и XX века показала нам је још пре рата шта је уствари чувена „чиста демократија“ под капитализмом. Марксисти су увек говорили да уколико је развијенија, уколико је „чистија“ демократија, утолико класна борба постаје отворенија, оштрија, немилосрднија, утолико се ,,чишће“ испољава угњетавање капитала и диктатуре буржоазије. Процес Драјфуса у републиканској Француској, крвава разрачунавања најамних одреда, које наоружавају капиталисти, са штрајкачима у слободној и демократској републици Америци, — ове и хиљаде сличних чињеница показују ону истину коју буржоазија узалудно покушава да прикрије, а то је да у најдемократскијим републикама уствари влада терор и диктатура буржоазије, која се отворено испољи увек кад експлоататорима почиње изгледати да се власт капитала љуља.

10. Империјалистички рат 1914—1918 коначно је открио и показао чак и заосталим радницима да је прави карактер буржоаске демократије, па и у најслободнијим републикама, карактер диктатуре буржоазије. Да би се обогатиле немачке или енглеске групе милионера или милијардера, биле су поубијане десетине милиона људи, а и у најслободнијим републикама установљена је војна диктатура буржоазије. Та војна диктатура задржала се и после слома Немачке у земљама Антанте. Баш је рат највише отворио очи радним масама, покидао лажно цвеће са буржоаске демократије, показао народу колико је била огромна шпекулација и богаћење за време рата и поводом рата. У име „слободе и једнакости“ водила је буржоазија овај рат, у име „слободе и једнакости“ нечувено су се богатили ратни лиферанти. Никакви напори жуте Бернске интернационале неће прикрити од маса експлоататорски карактер буржоаске слободе, буржоаске једнакости, буржоаске демократије, који је сад потпуно демаскиран.

11. У најразвијенијој капиталистичкој земљи на континенту Европе, у Немачкој, већ први месеци потпуне републиканске слободе, коју је донео слом империјалистичке Немачке, показали су немачким радницима и целом свету у чему је стварна класна суштина буржоаске демократске републике. Убиство Карла Либкнехта и Розе Луксембург је догађај од светско-историског значаја не само зато што су трагично изгубили животе најбољи људи и вође истински пролетерске Комунистичке Интернационале, него и зато што се у најнапреднијој европској — могло би се без претеривања рећи: у најнапреднијој на свету — држави, потпуно разоткрила њена класна суштина. Кад су ухапшене људе, тј. људе за које је државна власт одговорна, могли официри и капиталисти некажњено убити, а на влади су у то време били социјал-патриоти, значи да је демократска република у којој је таква ствар била могућа — диктатура буржоазије. Људи који поводом убиства Карла Либкнехта и Розе Луксембург изражавају своје негодовање, али не схватају ову истину, показују тиме само или своју ограниченост или своје лицемерство. „Слобода“ у једној од најслободнијих и најнапреднијих република света, у немачкој републици, је слобода некажњивог убијања ухапшених вођа пролетаријата. А то и не може бити друкчије док постоји капитализам, јер развитак демократизма не отупљује већ заоштрава класну борбу, која је, услед резултата и утицаја рата и његових последица, достигла кулминацију. У целом цивилизованом свету, бољшевике сад протерују, прогањају их, затварају у тамнице, као, на пример, у једној од најслободнијих буржоаских република — у Швајцарској, погроми против бољшевика у Америци и томе слично. С тачке гледишта „демократије уопште“ или „чисте демократије“, просто је смешно што се напредне, цивилизоване, демократске, наоружане до зуба земље, плаше присуства неколико десетина људи из заостале, гладне, разорене Русије, коју буржоаски листови у десетинама милиона примерака називају дивљачком, злочиначком итд. Јасно је да су друштвени услови који су могли да створе такву вапијућу противречност, уствари диктатура буржоазије.

12. При таквом стању ствари, диктатура пролетаријата је не само потпуно законита, као средство за свргавање експлоататора и угушивања њиховог отпора, него је и апсолутно потребна масама радног народа, као једина заштита против диктатуре буржоазије, која је довела до рата и која припрема нове ратове. Главна ствар коју социјалисти не схватају и која претставља њихову теоретску кратковидост, њихово робовање буржоаским предрасудама и њихову политичку издају према пролетаријату, јесте то да у капиталистичком друштву, при иоле озбиљном заоштрењу класне борбе, која лежи у његовој основи, не може бити средине: или диктатура буржоазије или диктатура пролетаријата. Свако сањарење о нечем трећем је реакционарна ламентација ситног буржуја. То нам потврђује и искуство више него стогодишњег развитка буржоаске демократије и радничког покрета у свим напредним земљама, а нарочито искуство последњих пет година. О томе говори и цела политичка економија, цела садржина марксизма, који објашњава економску неизбежност диктатуре буржоазије у сваком економском поретку заснованом на производњи робе, диктатуре коју не може нико други да замени, сем класе коју развија, множи, збија и учвршћује сам развитак капитализма, тј. пролетерске класе.

13. Друга теоретска и политичка погрешка социјалиста састоји се у несхватању да су се форме демократије у току хиљада година, почевши од њених зачетака у старом веку, неизбежно мењале, према томе како је једна владајућа класа смењивала другу. У старим републикама Грчке, у средњевековним градовима:, у напредним капиталистичким земљама, демократија има различите форме и различити степен примене. Била би највећа бесмислица веровати да се најдубља револуција у историји човечанства, први на свету прелаз власти са мањине експлоататора на већину експлоатисаних, може извршити у старом оквиру старе буржоаске, парламентарне демократије, да се може извршити без најоштријих прелома, без стварања нових форми демократије, нових установа, које су резултат нових услова њене примене итд.

14. Диктатура пролетаријата је утолико слична диктатури других класа, што њу, као и сваку другу диктатуру, изазива потреба да се насилно угуши отпор оне класе која губи политичку власт. Основна разлика између диктатуре пролетаријата и диктатуре других класа, — диктатуре спахија у средњем веку, диктатуре буржоазије у свим цивилизованим капиталистичким земљама — јесте у томе што је диктатура спахија и буржоазије била насилно угушивање отпора већине становништва, наиме радног народа. Напротив, диктатура пролетаријата је насилно угушивање отпора експлоататора, тј. ништавне мањине становништва, спахија и капиталиста.

А из тога излази, да диктатура пролетаријата мора неизбежно са собом донети не само промену форми и установа демократије уопште, него баш такву њихову промену, која ће дати још невиђену у свету ширину стварног коришћења демократизма од стране оних које је капитализам угњетавао, од стране радних маса.

И заиста, она форма диктатуре пролетаријата, која је уствари већ довршена, тј. Совјетска власт у Русији, Rafie-System⁽¹⁾ у Немачкој, Shop Stewards Commitees⁽²⁾ и друге сличне совјетске установе у другим земљама, све оне претстављају и остварују баш за радне класе, тј. за огромну већину становништва такву стварну могућност да користе демократска права и слободе, какве никад, чак ни приближно, није било у најбољим и најдемократскијим буржоаским републикама.

Суштина совјетске власти је у томе што сталну и једину основу целе државне власти, целог државног апарата чини масовна организација баш оних класа које је капитализам угњетавао, тј. радника и полупролетера (сељака, који не експлоатишу туђи рад и који морају стално продавати бар део своје радне снаге), баш оне масе, које су чак и у најдемократскијим буржоаским републикама, и ако су биле равноправне по закону, у пракси на хиљаду начина и смицалица отстрањиване од учешћа у политичком животу и од коришћења демократских права и слободе, привлаче се сада сталном, безусловном и уз то одлучујућем, учешћу у демократском управљању државом.

15. Ту једнакост грађана, без обзира на пол, веру, расу, народност, коју је буржоаска демократија увек и свуда обећавала, али је нигде није спровела, нити је, због владавине капитализма, могла спровести, — совјетска власт или диктатура пролетаријата остварује одмах и потпуно, јер то је у стању да учини само власт радника, за које приватна својина средстава за производњу и борба за њихову поделу и расподелу не претставља лични интерес.

16. Стара, тј. буржоаска демократија и парламентаризам били су тако организовани, да су баш радне масе биле највише удаљене од управног апарата. Напротив, совјетска власт, тј. диктатура пролетаријата, изграђена је тако да би се масе радног народа приближиле управном апарату. У истом циљу уједињене су законодавна и извршна власт државе при совјетској организацији и територијални изборни окрузи замењени производним јединицама, као што су: завод, фабрике.

17. Војска је била апарат за угњетавање не само за време монархије. Она је то остала и у свим буржоаским, па чак и најдемократскијим, републикама. Само је совјетска власт, као стална државна организација баш оних класа које је капитализам угњетавао, у стању да сруши потчињавање војске буржоаској команди и да стварно стопи пролетаријат са војском, да оствари наоружање пролетаријата, а разоружање буржоазије, без чега је победа социјализма немогућа.

18. Совјетска организација државе прилагођена је руководећој улози пролетаријата, као класе коју је капитализам највише концентрисао и просветио. Искуство свих револуција и свих покрета угњетених класа, искуство социјалистичког покрета учи нас да је само пролетаријат кадар да уједини и поведе неповезане и заостале слојеве радног и експлоатисаног становништва.

19. Само је совјетска организација државе кадра да одмах стварно разбије и коначно поруши стари, тј. буржоаски, чиновнички и судски апарат, који је задржан — и неминовно је морао бити задржан — за време капитализма, чак и у најдемократскијим републикама и који је био, уствари највећа сметња спровођењу у живот демократизма за раднике и трудбенике. Париска комуна је учинила први светско-историски корак на том путу, а совјетска власт — други.

20. Уништење државне власти — то је циљ који су себи поставили сви социјалисти, међу које спада и на чијем челу стоји Маркс. Без остварења тога циља неостварив је истински демократизам, тј. једнакост и слобода.. А том циљу практично води једино совјетска или пролетерска демократија, јер привлачећи масовне организације радног народа сталном и безусловном учешћу у управљању државом, она одмах почиње да припрема потпуно одумирање сваке државе.

21. Потпуно банкротство социјалиста који су се састали у Берну, њихово потпуно несхватање нове, тј. пролетерске, демократије најбоље се види из следећег. 10 фебруара 1919 Брантинг је закључио у Берну Међународну конференцију жуте Интернационале. 11 фебруара 1919, у Берлину, у листу учесника конференције „Die Freiheit⁽³⁾„, штампан је проглас партије „независних“ пролетаријату. У том се прогласу признаје буржоаски карактер владе Шајдемана, њега прекоревају да хоће да укине совјете, које проглас назива Trager und Schiitzer der Revolution — носиоцима и браниоцима револуције, — предлаже да се совјети легализују, да им се даду државна права, да им се да право задржавања од извршења одлука Уставотворне скупштине, с тим да се о предмету одлучи општенародним гласањем.

Такав предлог је потпуни идејни крах теоретичара, који су бранили демократију, а нису схватили њен буржоаски карактер. Смешан покушај да се систем совјета, тј, диктатуре пролетаријата, споји са Уставотворном скупштином, тј. са диктатуром буржоазије, — до краја открива и идејно сиромаштво жутих социјалиста и социјал-демократа и њихову политичку реакционарност ситних буржуја, и њихове кукавичке уступке сили нове, пролетерске демократије, која незадрживо расте.

22. Већина жуте Интернационале у Берну, која, бојећи се радних маса, није смела да формално изгласа одговарајућу резолуцију, поступила је, с класног становишта, правилно када је осудила бољшевизам. Баш та већина потпуно је солидарна са руским мењшевицима и социјал-револуционарима и са Шајдеманима у Немачкој. Руски мењшевици и социјал-револуционари, жалећи се на прогањање од стране бољшевика, покушавају да сакрију чињеницу да су та прогањања изазвана учешћем мењшевика и социјал-револуционара у грађанском рату на страни буржоазије, против пролетаријата. Исто су тако и у Немачкој Шајдемани и њихова партија већ доказали своје, исто такво, учешће у грађанском рату на страни буржоазије против радника. Зато је сасвим природно што се већина учесника Бернске жуте Интернационале изјаснила за осуду бољшевика. То није била заштита „чисте демократије“ , већ само заштита људи, који знају и осећају да у грађанском рату стоје на страни буржоазије против пролетаријата.

Ето зашто се, с класног гледишта, мора признати правилност одлуке већине жуте Интернационале. Пролетаријат мора, не плашећи се истине, да јој погледа право у лице и изведе отуд све политичке закључке.

Другови! Хтео бих да још нешто додам двема последњим тачкама. Надам се да ће нам другови који треба да реферишу о Бернској конференцији испричати о томе опширније.

У току целе Бернске конференције није било речено ни једне једине речи о значају совјетске власти. Већ две године ми расправљамо то питање у Русији. Ми смо већ у априлу 1917 године, на партиској конференцији, теоретски и политички поставили питање: „Шта је то совјетска власт, каква јој је садржина, у чему је њен историски значај?“ Ми већ скоро две године расправљамо то питање и на конгресу наше партије донећемо резолуцију по њему.

Берлинска „Freiheit“ донела је 11 фебруара проглас немачком пролетаријату, који су потписали не само вође независних социјалдемократа Немачке, већ и сви чланови фракције „независних“. У августу 1918, најистакнутији теоретичар тих независних, Кауцки, писао је у својој брошури „Диктатура пролетаријата“ да је он присталица демократије и совјетских органа, али да совјети треба да имају само привредни значај, а никако да буду признати за државне установе. Кауцки понавља то исто и у бројевима „Freiheit“ од 11 новембра и 12 јануара. 9 фебруара појављује се чланак Рудолфа Хилфердинга, кога такође сматрају једним од најкрупнијих ауторитативних теоретичара II Интернационале. Он већ предлаже да се правно, путем државног законодавства, уједини систем совјета и Народна скупштина. То је било 9 фебруара. 11 фебруара тај предлог прихвата цела партија независних и објављује га у облику прогласа.

И поред тога што Народна скупштина већ постоји, што је чиста демократија постала стварност, што су најкрупнији теоретичари независних социјал-демократа изјавили да совјетске организације не треба да буду државне организације, поред свега тога — опет колебање! То доказује да та господа заиста нису ништа схватила од новог покрета и услова његове борбе. Али то доказује још нешто, а то је: морају постојати услови, разлози који изазивају то колебање! Кад нам после свих тих догађаја, посла готово двогодишње победоносне револуције у Русији, предлажу такве резолуције какве су донете на Бернској конференцији, у којима се ништа не говори о совјетима и њиховом значају, на којој ни један делегат није о томе проговорио ни једне једине речи, ми можемо с пуним правом тврдити да су сва та господа, као социалисти и теоретичари, за нас умрла.

Али практично, са гледишта политике, кад ти „независни“, који су теоретски и принципиелно били против ових државних организација, одједном предлажу такву глупост као што је „мирно“ спајање Народне скупштине и система совјета, тј, спајање диктатуре буржоазије са диктатуром пролетаријата, то је, другови, доказ да се у масама врши велики прелом. Ми видимо како су они сви у социјалистичком и теоретском погледу банкротирали и каква се огромна промена збива у масама. Заостале масе немачког пролетаријата иду к нама, дошле су код нас! Значај независне партије немачких социјал-демократа, најбољег дела Бернске конференције, са теоретског и социјалистичког гледишта на тај је начин раван нули; извесан значај јој, ипак, преостаје и он се састоји у томе што нам ти колебљиви елементи показују расположење заосталих слојева пролетаријата. У томе и јесте, по моме мишљењу, историски значај ове конференције. Нешто слично доживели смо и ми у нашој револуцији, наши су мењшевици прошли готово потпуно исти пут развитка као и теоретичари „независних“ у Немачкој. У почетку, када су у совјетима имали већину, они су били за совјете. Тада се могло чути само: „Живели совјети!“, „За совјете!“, „Совјети — револуционарна демократија!“. А кад смо већину у совјетима добили ми, бољшевици, онда су они запевали другу песму: совјети не треба да постоје напоредо са Уставотворном скупштином; а разни мењшевички теоретичари давали су готово исте такве предлоге, као што је спајање система совјета са уставотворном скупштином и њино укључивање у државну организацију. Овде се још једном показује да је општи ток пролетерске револуције једнак у целом свету. Прво, спонтано формирање совјета, затим, њихово ширење и развитак, даље, појава у пракси питања: совјети или народна скупштина, или уставотворна скупштина, или буржоаски парламентаризам; потпуна пометња мећу вођама и, најзад, — пролетерска револуција. Али, сматрам, да после готово две године револуције ми не треба да тако постављамо питање, него треба да конкретно доносимо одлуке, јер ширење система совјета за нас, а нарочито за већину западно-европских земаља, претставља најважнији задатак.

Хтео бих да овде изнесем само једну резолуцију мењшевика. Замолио сам друга Оболенског да је преведе на немачки језик. Обећао ми је да ће то учинити, али га, нажалост, овде нема. Покушаћу да је поновим по сећању, пошто целог текста резолуције немам.

Странцу, који ништа није чуо о бољшевизму, врло је тешко да створи своје мишљење о нашим спорним питањима. Све што тврде бољшевици поричу мењшевици — и обратно. Разуме се, за време борбе не може друкчије ни бити и зато је веома важно што је последња конференција партије мењшевика, у децембру 1918, прихватила дугу, опширну резолуцију, која је цела отштампана у мењшевичкој ,,Газета печатников“. У овој резолуцији мењшевици сами укратко излажу историју класне борбе и грађанског рата. У резолуцији се каже да они осуђују оне групе своје партије које се налазе у савезу са имућним класама на Уралу, на југу, на Криму и у Грузији, — и набрајају све те области. Оне групе мењшевичке партије, које су у савезу са имућним класама ишле против совјетске власти, осуђују се сада у резолуцији, а последња тачка осуђује и оне који су прешли комунистима. Одатле излази: мењшевици су принуђени да признају да у њиховој партији нема јединства и да они стоје или на страни буржоазије или на страни пролетаријата. Велики део мењшевика прешао је на страну буржоазије и за време грађанског рата борио се против нас. Али, разуме се, прогањамо мењшевике, ми их чак и стрељамо, кад се они у рату против нас боре против наше Црвене армије и стрељају наше црвене команданте. На рат буржоазије ми смо одговорили ратом пролетаријата — другог излаза не може бити. На тај начин, с политичке тачке гледишта, све је то само мењшевичко лицемерство. Историски је несхватљиво како су људи, који званично нису проглашени за лудаке, могли, по налогу мењшевика и есера, говорити на Бернској конференцији о борби бољшевика против њих, али прећутати о својој борби против пролетаријата, у савезу са буржоазијом.

Сви они огорчено иступају против нас, јер их ми прогањамо. То је истина. Али они ни речи не говоре о томе каквог су учешћа они сами узели у грађанском рату. Мислим да треба да дам за записник потпуни текст резолуције, а другове из иностранства молим да обрате пажњу на ту резолуцију, јер она претставља историски докуменат, у коме се питање поставља правилно и који даје најбољи материјал за оцену сукоба „социјалистичких“ праваца у Русији. Између пролетаријата и буржоазије постоји још једна класа људи, оних који се повијају час на једну час на другу страну; тако је било увек и у свим револуцијама и апсолутно је немогуће да у капиталистичком друштву, где пролетаријат и буржоазија претстављају два непријатељска табора, не буде између њих — средњих слојева. Постојање тих колебљивих елемената је историски неизбежно и, нажалост, такви елементи, који не знају на чијој ће се страни сутра борити, постојаће још дуго.

Ја хоћу да учиним практичан предлог да се прихвати резолуција, у којој морају бити специјално подвучене три тачке:

Прво: један од најважнијих задатака за другове из западно-европских земаља састоји се у томе да масама објасне значај, важност и потребу система совјета. Опажа се недовољно разумевање за то питање. Ма да су Кауцки и Хилфердинг банкротирали као теоретичари, последњи чланци у „Freiheit“ ипак доказују да они правилно показују расположења заосталих делова немачког пролетаријата. И код нас се то исто догађало: првих осам месеци руске револуције питање совјетске организације врло се много расправљало, а радницима није било јасно у чему се састоји нови систем и може ли се од совјета створити државни апарат. Ми смо у нашој револуцији корачали напред не теоретским већ практичним путем. Например, питање уставотворне скупштине ми нисмо раније теоретски истицали и нисмо говорили да не признајемо уставотворну скупштину. Тек доцније, кад су се совјетске организације рашириле по целој земљи и извојевале политичку власт, тек смо тада одлучили да растерамо уставотворну скупштину. Сада видимо да се у Мађарској и Швајцарској питање поставља много оштрије. С једне стране, то је врло добро: ми отуд црпимо чврсту увереност да се револуција у западно-европским државама развија брже и да ће нам донети велике победе али, с друге стране, у томе се крије извесна опасност, а наиме та да ће борба бити толико нагла да ће свесност радних маса заостајати иза таквог развитка. Значај система совјета још ни сада није јасан великим масама политички образованих немачких радника, јер су оне васпитане у духу парламентаризма и у буржоаским предрасудама.

Друго: о ширењу система совјета, кад видимо каквом се брзином шири, идеја совјета у Немачкој и чак у Енглеској, то је за нас најважнији доказ да ће пролетерска револуција победити. Њен се ток — развој може задржати само за кратко време. Друга је ствар кад нам другови Алберт и Платен кажу да код њих^[А] у селима, међу сеоским радницима и ситним сељаштвом, совјети готово не постоје. Ја сам прочитао у „Rote Fahne“^[Б] чланак против сеоских совјета, али, сасвим исправно, за совјете сеоских радника и сеоске сиротиње. Буржоазија и њени лакеји, као што су Шајдеман и К°, већ су истакли паролу: сеоски совјети. Али нама су потребни само совјети сеоских радника и сеоске сиротиње. Нажалост, из реферата другова Алберта, Платена и др., видимо да се, сем у Мађарској, врло мало ради на ширењу совјетског система на селу. У томе, можда, и јесте практична и доста велика опасност за сигурну победу немачког пролетаријата. Победа се може сматрати осигураном тек онда кад буду организовани не само градски радници, већ и сеоски пролетери и то организовани не као раније — у синдикате и задруге — него у совјете. Ми смо зато лакше победили што смо у октобру 1917 ишли са сељаштвом. У том је смислу наша револуција била тада буржоаска. Први корак наше пролетерске владе састојао са у томе да се стари захтеви целог сељаштва, што су их, још за време Керенског поставили сељачки совјети и зборови, признају у закону који је наша влада издала 8 новембра (26 октобра) 1917, сутрадан после револуције. У томе је била наша снага, зато нам је и било тако лако да извојујемо огромну већину. За село наша је револуција још увек била буржоаска и тек доцније, кроз пола године, били смо принуђени да, у оквиру државне организације, ударимо темеље класне борбе у селу, да оснивамо у сваком селу одборе сиротиње, полупролетера и систематски се боримо против сеоске буржоазије. Код нас је то, захваљујући заосталости Русије, било неизбежно. У Западној Европи ствари ће се развијати друкчије, зато и морамо подвући да је проширивање система совјета и на сеоско становништво у одговарајућим, можда у новим формама апсолутно потребно.

Треће: морамо рећи да извојевање комунистичке већине у совјетима претставља главни задатак у свим земљама, где совјетска власт још није победила. Јуче је наша комисија за резолуције расправљала то питање. Можда ће други другови још рећи своје мишљење о томе, али ја бих хтео да предложим да се ове три тачке приме као посебна резолуција. Ми, разуме се, не можемо прописивати пут развитку. Врло је вероватно да ће у многим западно-европским земљама до револуције доћи веома брзо, али ми, као организовани део радничке класе, као партија, тежимо и морамо тежити да добијемо већину у совјетима. Онда нам је победа осигурана и никаква сила неће бити у стању да ма шта предузме против комунистичке револуције. Иначе, победа неће бити ни лака ни трајна. Дакле, ја бих предложио да се ове три тачке приме као специјална резолуција.

Напомене

⁽¹⁾совјетски систем, совјети.
⁽²⁾комитети фабричких повереника.
⁽³⁾„Die Freiheit“ — „Слобода“.
^[А]тј. у Немачкој и у Швајцарској — Ред.
^[Б]„Црвена застава“ — комунистички лист, сада централни орган Комунистичке партије Немачке. — Ред.