Владимир Илич Лењин

Велика иницијатива (28. јуни 1919.)

О херојизму радника у позадини.
Поводом „комунистичких суботника“

Написано: Написано 28 јуна 1919 г.
Извор: В. И. Лењин, Велика иницијатива, Култура, Библиотека марксизма-лењинизма, 1946. Друго издање штампано у 15.000 примерака ћирилицом. Штампање завршено 18 септембра 1946 г. у штампарији „Култура“, Београд.
Први пут издато:
Интернет верзија: Побуњени ум 2003. / Марксистичка интернет архива (marxists.org) 2003.
Транскрипција / HTML: Побуњени ум 2003. / Марксистичка интернет архива (marxists.org) 2003.
Copyleft: Марксистичка интернет архива (marxists.org) 2003. Копирање и/или дистрибуирање овог документа је дозвољено под условима наведеним у GNU Free Documentation License

Штампа јавља о многим примерима херојизма црвеноармејаца. Радници и сељаци у борби против колчаковаца, дењикиноваца и других војски спахија и капиталиста често показују чуда од храбрости и издржљивости бранећи тековине социјалистичке револуције. Споро и тешко напредује искорењивање партизанштине, савлађивање умора и распуштености, али оно напредује упркос свему. Херојизам радних маса, које свесно подносе жртве за победу социјализма, то је темељ нове, другарске дисциплине у Црвеној армији, њеног препорода, јачања, пораста.

Не мању пажњу заслужује херојизам радника у позадини. У том погледу управо гигантски значај имају комунистички суботници, које радници организују по својој властитој иницијативи. То је, очигледно, тек почетак, али почетак од необично велике важности. То је почетак једног тежег, битнијег, коренитијег, пресуднијег преврата него што је обарање буржоазије, јер то је победа над властитом зачмалошћу, распуштеношћу, ситнобуржоаским егоизмом, над тим навикама које је проклети капитализам оставио у наслеђе раднику и сељаку. Кад та победа буде учвршћена, тада и само тада ће бити створена нова друштвена дисциплина, социјалистичка дисциплина, тада и само тада ће бити немогућ повратак капитализму, комунизам ће постати заиста непобедив.

„Правда“ од 17 маја донела је чланак друга А. Ж. „Рад на револуционаран начин. (Комунистичка субота)“. Тај чланак је тако важан, да ћемо га репродуковати у целости:

Рад на револуционаран начин (Комунистичка субота)

Писмо Ц. К. Р. К. П. о раду на револуционаран начин дало је снажан потстрек комунистичким организацијама и комунистима. Опште одушевљење одвело је многе комунисте-железничаре на фронт, али већина њих није могла напустити одговорна места и тражити нове методе за рад на револуционаран начин. Извештаји из појединих места о спором одвијању рада на мобилизацији и бирократско отезање приморали су подреон Московско-Казанске пруге да обрати пажњу на механизам железничких предузећа. Показало се да се због недостатка радне снаге и слабе интензивности рада задржавају хитне поруџбине и хитне оправке локомотива. 7 маја на заједничком састанку комуниста и симпатизера подреона Московско-Казанске пруге било је покренуто питање да се од речи о помагању победе над Колчаком пређе на дело. Предлог је гласио:

„С обзиром на тежак унутрашњи и спољни положај, комунисти и симпатизери морају, ради постизања преваге над класним непријатељем, прегнути још јаче и откинути од свог одмора још један час рада, тј. повећати свој радни дан за један час, сабрати те часове и суботом одрадити одједанпут 6 часова физичког рада, како би одмах произвели реалну вредност. Сматрајући да комунисти не смеју штедети своје здравље и живот кад је реч о тековинама револуције, радиће се бесплатно. Комунистичка субота уводи се у целом подреону до потпуне победе над Колчаком“.

После извесних колебања тај предлог био је једногласно усвојен.

У суботу 10 маја, у 6 сати увече, комунисти и симпатизери дошли су на рад тачно као војници, постројили се у редове и мајстори су их без гурњаве распоредили на њихова места.

Резултати рада на револуционаран начин су ту. Приложени сумарни извештај наводи предузећа и карактер рада (Види стр. 7. Ред.).

Укупна вредност рада по нормалном плаћању износи 5 милиона рубаља, а по плаћању за прековремени рад 1½ пута више.

Интензивност рада на утовару већа је него код обичних радника за 270%. Остали радови приближно су исте интензивности.

Ликвидирано је задржавање поруџбина (хитних), које је досад, због недостатка радне снаге и отезања, трајало од седам дана до три месеца.

Рад је обављан уз неке (лако отклонљиве) неисправности направа, које су задржавале поједине групе од 30 до 40 минута.

Администрација, одређена да руководи пословима, једва је стизала да припреми нове послове и можда нису много претеране речи једног старог мајстора да је у комунистичку суботу урађено онолико, колико несвесни и недисциплиновани радници ураде за недељу дана.

С обзиром на то да су радовима присуствовале и напросто искрене присталице совјетске власти и да се очекује њихов прилив идућих субота, а такође с обзиром на жеље других реона да пођу примером комуниста-железничара Московско-Казанске пруге, ја ћу се подробније зауставити на организационој страни према вестима из појединих места.

На радовима је било око 10 процената комуниста који тамо стално раде. Остали који су радили налазе се или на одговорним положајима, или су изабрани функционери — од комесара пруге до комесара појединог предузећа, као и функционери синдиката и службеници Дирекције и Комесаријата саобраћаја.

Одушевљење и слога у раду били су као никада раније. Кад су радници и службеници из канцеларија и Дирекције без псовки и свађе дохватили бандаж точка за локомотиву путничког воза, тежак четрдесет пуди, и ваљали га на његово место као вредни мрави, у срцу се рађало ватрено осећање радости због колективног рада и јачала вера у непоколебљивост победе радничке класе. Светски грабљивци неће успети да угуше раднике-победнике, унутрашња саботажа неће дочекати Колчака.

После свршених радова сви присутни били су сведоци невиђеног призора: око стотину комуниста, уморних, али с радосним сјајем у очима, поздрављали су успех посла свечаним звуцима Интернационале — чинило се да ће се ти победнички таласи победничке химне прелити преко зидова по радничкој Москви и, као таласи од баченог камена, раширити по целој радничкој Русији и продрмати уморне и млитаве.

Оцењујући тај дивни „пример вредан подражавања“, „Правда“ од 20 маја, у чланку друга Н. Р. под тим насловом, писала је:

„Случајеви оваквог рада комуниста нису реткост. Ја знам за такве случајеве у једној електричној централи и на различитим железничким пругама. На Николајевској прузи комунисти су радили на подизању изврнуте локомотиве неколико ноћи прековремено; на Северној прузи, зимус, сви комунисти и симпатизери радили су неколико пута недељом, чистећи путеве од снега; ћелије многих теретних станица врше ноћна обилажења станица да би се спречила крађа из вагона, али је тај рад био случајан, несистематски. Другови Казанци унели су оно ново што тај рад чини систематским, сталним. „До потпуне победе над Колчаком“, одлучили су другови Казанци, и у том је сав значај њиховог рада. Они продужавају радни дан комуниста и симпатизера за један сат све док траје ратно стање; истовремено они дају пример продуктивног рада.

Тај пример већ је изазвао подражавање и он треба да изазове и даља подражавања. Заједнички састанак комуниста и симпатизера Александровске пруге, претресавши војни положај и одлуку другова Казанаца, одлучио је:

1) Увести „суботнике“ за комунисте и симпатизере Александровске пруге. Први суботник заказује се за 17 мај.

2) Организовати комунисте и симпатизере у узорне, угледне бригаде, које треба да показују радницима како ваља радити и шта се у ствари може урадити с данашњим материјалом, оруђима и исхраном.

По речима другова Казанаца, њихов пример оставио је велики утисак, и идуће суботе они очекују да ће на рад доћи знатан број ванпартиских радника. Док пишемо ове редове, у радионицама Александровске пруге прековремени рад комуниста још није почео, но тек што се пронео глас о намераваним радовима, а ванпартиска маса већ се заталасала, проговорила. ,,Јуче нисмо знали, иначе бисмо се и ми припремили и такође радили“, „идуће суботе свакако ћу доћи“ — чује се са свих страна. Утисак који врши таква врста рада врло је велик.

За примером другова Казанаца треба да пођу све комунистичке ћелије у позадини. Не само комунистичке ћелије Московског чвора, него целокупна партиска организација Русије треба да пође за тим примером. И у селима комунистичке ћелије треба у првом реду да се прихвате обрађивања њива црвеноармејаца, помажући њиховим породицама.

Другови Казанци завршили су прве комунистичке суботе свој рад певањем Интернационале. Ако комунистичка-организација читаве Русије пође за тим примером и ако га буде непрекидно спроводила у живот, Совјетска република Русија проживеће идуће тешке месеце уз громке звуке Интернационале свих трудбеника републике...

На рад, другови комунисти!“.

„Правда“ од 23 маја 1919 јавила је:

„17 маја на Александровској прузи одржан је први комунистички „суботник“. 98 комуниста и симпатизера одрадили су, према одлуци заједничког састанка, 5 часова прековремено, бесплатно, добивши само право да по други пут ручају за новац, при чему им је као физичким радницима било дато, такође за новац, по пола фунте хлеба уз ручак“.

И поред тога што је рад био слабо припремљен и слабо организован, ипак је продуктивност рада била 2—3 пута већа од обичне. Ево примера:

Пет стругара за четири часа израдили су 80 осовина. Продуктивност у поређењу са обичном — 213%.

20 неквалификованих радника скупили су за 4 часа 600 пуди старог материјала и 70 вагонских пера, по 3½ пуда свако, свега 850 пуди. Продуктивност у поређењу са обичном 300%.

„Другови то објашњавају тиме што је рад у обично време досадио, дојадио, а овде се ради с вољом, с одушевљењем. Али сада ће бити срамота да се у обично време ради мање него у комунистички суботник“.

„Сада многи ванпартиски радници изјављују своју жељу да учествују у суботницима. Бригаде за оправку локомотива добровољно се обавезују да ће у суботник узети из „гробља“ локомотиву, оправити је и ставити у погон.

Примљене су вести да се исти такви суботници организују на прузи за Вјазму.

О томе како се обавља рад за време тих комунистичких суботника пише друг А. Дјаченко у „Правди“ од 7 јуна. Наводимо главни део његовог чланка под насловом: „Белешке учесника једног суботника“:

„С великом радошћу пошли смо ја и мој друг да према одлуци партиског железничког подреона свршимо суботни „стаж“ и да на кратко време, за неколико сати, одморимо главу, а запослимо мишиће... Треба да радимо у железничкој столарији. Дошли смо, видели се са својима, поздравили се, нашалили, пребројали своје снаге, — свега 30... Пред нама лежи „грдосија“ — парни котао прилично солидне тежине око 600—700 пуди, а баш њега треба да „преставимо“, тј. пребацимо скоро ½ или ⅓ врсте до рампе. Сумња се увлачи у наше мисли... Али ево нас већ на послу: другови су једноставно подвукли под котао дрвене ваљке, везали два конопца, и рад је отпочео... Котао се није лако дао, али ипак је кренуо. Ми се радујемо, та нас је тако мало... и тај исти котао вукли су скоро две недеље радници некомунисти, којих је било три пута више, а он се отимао док нисмо дошли ми... Радимо један сат, снажно, сложно, уз равномерну команду: „један, два, три“ нашег друга десетара а котао иде ли иде. Наједном, шта се десило? Изненада, смешно се повали цео ред другова, — „издао“ је конопац у нашим рукама... Али застајемо само за тренутак: на његово место вежемо паламар... Вече је, већ се приметно смркава, а ми треба да савладамо још мали брежуљак, и тада ће посао бити брзо готов. Пуцају ручни зглобови, горе дланови, знојимо се, запињемо из све снаге — и посао нам иде од руке. Стоји „администрација“ и, збуњена успехом., нехотице се и сама хвата паламара: помози! одавно је време. Наш рад посматра један црвеноармејац. У рукама му хармоника. Шта ли мисли? Какви ли су ово људи? Шта им је у суботу, кад сви седе код својих кућа? Ја погађам шта мисли и кажем: „Друже! отсвирај нам неку веселу, нисмо ми неки обични радници, већ прави комунисти, види како напредује посао под нашим рукама, не лењимо се, већ гурамо „напред“. Црвеноармејац пажљиво ставља у страну хармонику и жури к паламару...

— „Англичанин мудрец!“ — почиње лепим тенором друг У. Ми га пратимо и пригушеним гласом певамо речи радничке песме: „Эй, дубинушка, ухнем, подёрнем, подёрнем...“

Ненавикли мишићи су уморни, бриде рамена, боле леђа, али... пред нама је слободан дан — наш одмор, испаваћемо се. Циљ је близу, и после малог устручавања наша „грдосија“ је већ скоро код саме рампе: подмећи даске, дижи на рампу! — и нека овај котао проради, што се већ давно од њега очекује. Полазимо у групи у јако осветљену собу, у „клуб“ месне ћелије, по чијим зидовима су прикуцани плакати, висе пушке, и после добро отпеване „Интернационале“ сладимо се чајем с „румом“ и чак хлебом. Такво чашћење које су нам припремили месни другови баш је добродошло после нашег тешког рада. Братски се опраштамо од другова и постројавамо у мале колоне. Песме револуције одјекују у ноћној тишини успаваном улицом, равномерни звуци корака прате песму. „Другови, смело, у корак“, „Устајте, ви земаљско робље“ — ори се наша песма Интернационале и рада.

Прошла је недеља дана. Руке и рамена нам се одморише и ми се возимо на „суботник“, сада већ на 9 врста одавде, да оправљамо вагоне. То је у Перову. Другови су се испели на кров „Американца“ и гласно и лепо певају „Интернационалу“, путници слушају и, изгледа, зачуђени су. Равномерно лупају точкови, а ми који нисмо успели да се попнемо горе висимо око „Американца“ по степеницама, претстављајући „неустрашиве“ путнике. Ево и станице, већ смо на циљу, пролазимо кроз дугачко двориште и сретамо срдачног друга комесара Г.

— Посла има, само је људи мало. Свега 30, а за 6 часова треба оправити ђаволово туце^[А] вагона! Ето ту су обележене осовине с точковима, има не само празних вагона, него и пуна цистерна... Али ништа, „снаћи ћемо се“, другови!

Ради се живо. Ја и петорица другова радимо моткама, тј. полугама. Они парови точкова од 60 и 70 пуди под притиском наших рамена, помоћу две мотке којима управља друг „десетар“, живо и лако прескачу с једног колосека на други. Један пар је уклоњен, — нов стоји на његовом месту. Ево, већ се за све њих нашло места, и ми ту изанђалу старудију брже боље „отпремамо“ по шинама у шупу... Један, два, три — дохватила их је и дигла у ваздух покретна гвоздена дизалица, и већ их нема на шинама. Тамо, у мраку, чује се лупа чекића; то брзо, као пчеле, раде другови око својих „болесних“ вагона. И тешу, и боје, и покривају кровове, рад је у пуном јеку на радост нашу и друга комесара. А тамо су затребале наше руке и ковачима. У преносној ковачници лежи усијана „потега“, тј. спојна мотка вагона с куком искривљеном од неспретног удара. Бела, искрећи се, нашла се на наковњу и нашим вештим ударцима, под оком искусног друга, добива свој нормални облик. Још је белоцрвена, а већ на нашим раменима брзо лети на своје место и уз врцање искара ставља се у гвоздени отвор, — неколико удараца, и на месту је.

Подвлачимо се под вагон. Механизам тих спојки и мотки није тамо баш тако једноставан као што изгледа, то је читав систем закивака и спиралне опруге. Ради се живо, ноћ је све тамнија, зубље горе све јаче. Скоро је крај. Један део другова „шћућурио се“ уз гомилу бандажа и „срче“ врео чај. Мајска ноћ је свежа и диван је срп бледог месеца на небу. Шале, смех, здрави хумор.

— Друже Г., свршавај посао, доста ти је 13 вагона!

Али другу Г. је то мало.

Попили смо чај, запевали своје победничке песме, крећемо према излазу...“

Покрет за приређивање „комунистичких суботника“ не ограничава се само на Москву. „Правда“ од 6 јуна јавила је:

„31 маја одржан је у Тверу први комунистички суботник. На железници је радило 128 комуниста. За ½ часа утоварено је и истоварено 14 вагона, оправљене су 3 локомотиве, истестерисано је 10 хвати дрва и извршени су други радови. Интензивност рада квалификованих радника-комуниста премашивала је обичну продуктивност 13 пута“.

Затим у „Правди“ од 8 јуна читамо:

Комунистички суботници

„Саратов“, 5 јуни. Железничари-комунисти, одазивајући се позиву московских другова, одлучили су на општем партиском састанку да суботом бесплатно раде пет прековремених часова ради помагања народне привреде“.

***

Ја сам навео с највећом подробношћу и потпуношћу вести о комунистичким суботницима, јер ту, нема сумње, видимо једну од најважнијих страна комунистичке изградње, на коју наша штампа не обраћа довољно пажње и коју сви ми још нисмо довољно оценили.

Мање политичке граје, више пажње најједноставнијим, али живим, из живота узетим, животом провереним чињеницама комунистичке изградње — ту паролу треба неуморно да понављамо сви ми, наши писци, агитатори, пропагандисти, организатори и тако даље.

Природно је и неизбежно да нас у прво време после пролетерске револуције највише интересује главни и основни задатак — савлађивање отпора буржоазије, победа над експлоататорима, угушивање њихове завере (као што је „завера власника робова“ о предаји Петрограда, у којој су завери учествовали сви, почев од црне стотине и кадета па до мењшевика и есера). Али упоредо с тим задатком истиче се исто тако неизбежно — и што даље, то више — битнији задатак, задатак позитивне комунистичке изградње, стварања нових економских односа новог друштва.

Диктатура пролетаријата, — као што сам већ више пута истицао, поред осталог и у говору од 12 марта на седници Петроградског совјета депутата, — није само насиље над експлоататорима и чак није углавном насиље. Економска основа тог револуционарног насиља, залога његове виталности и успеха јесте то што пролетаријат претставља и остварује виши тип друштвене организације рада у поређењу с капитализмом. У томе је суштина. У томе је извор снаге и залога неизбежне и потпуне победе комунизма.

Феудална организација друштвеног рада одржавала се дисциплином батине, при крајњој непросвећености и отупелости трудбеника, које је пљачкала и кињила шачица спахија. Капиталистичка организација друштвеног рада одржава се дисциплином глади, и огромна маса трудбеника, поред свег прогреса буржоаске културе и буржоаске демократије, остајала је у најнапреднијим, најцивилизованијим и најдемократскијим републикама непросвећена и отупела маса најамних робова или пригњечених сељака, које је пљачкала и кињила шачица капиталиста. Комунистичка организација друштвеног рада, први корак којој јесте социјализам, одржава се, и што даље то ће се више одржавати, слободном и свесном дисциплином самих трудбеника, који су збацили како јарам спахија, тако и јарам капиталиста.

Та нова дисциплина не пада с неба нити се рађа из добрих жеља; она израста из материјалних услова крупне капиталистичке производње, једино из њих. Без њих она није могућа. А носилац тих материјалних услова или њихов проводник јесте одређена историска класа, коју је створио, организовао, ујединио, школовао, васпитао, прекалио крупни капиталиста. Та класа је пролетаријат.

Диктатура пролетаријата, ако тај латински, научни, историско-филозофски израз преведемо на једноставнији језик, значи ово: само одређена класа, наиме градски и уопште фабрички, индустриски радници, може да руководи целокупном масом трудбеника и експлоатисаних у борби за обарање капиталистичког јарма, у току самог обарања, у борби за одржање и учвршћење победе, при стварању новог, социјалистичког друштвеног поретка, у целој борби за потпуно уништење класа. (Приметићемо у заградама: научна разлика између социјализма и комунизма је само у томе што прва реч означава први ступањ новог друштва које израста из капитализма, а друга — виши, даљи ступањ тог друштва.)

Погрешка „Бернске“, жуте Интернационале састоји се у томе што њене вође признају класну борбу и руководећу улогу пролетаријата само на речима, бојећи се да мисле до краја, бојећи се баш оног неизбежног закључка који је за буржоазију нарочито страшан и апсолутно неприхватљив. Они се боје признати да је диктатура пролетаријата такође период класне борбе, која је неизбежна све док класе не буду уништене и која мења своје облике, постајући у прво време после обарања капитализма нарочито огорчена и нарочито оригинална. Пошто освоји политичку власт, пролетаријат не прекида класну борбу, већ је наставља — све до уништења класа — али, разуме се, у другим приликама, у другом облику, другим средствима.

А шта значи „уништење класа“? Сви који себе називају социјалистима признају тај крајњи циљ социјализма, али мало их је који се удубљују у његово значење. Класе се зову велике групе људи које се разликују по своме месту у историски одређеном систему друштвене производње, по своме односу (већином утврђеном и израженом у законима) према средствима за производњу, по својој улози у друштвеној организацији рада и, према томе, по начину добивања и по величини оног дела друштвеног богатства којим располажу. Класе су такве групе људи од којих једна може да присваја рад друге захваљујући томе што имају различита места у одређеном систему друштвене привреде.

Јасно је да за потпуно уништење класа треба не само збацити експлоататоре, спахије и капиталисте, не само укинути њихову својину, него треба укинути још и сваку приватну својину на средства за производњу, треба уништити како разлику између града и села, тако и разлику између људи физичког и људи интелектуалног рада. То је веома дуготрајан посао. Да би се он извршио, потребан је огроман корак напред у развитку производних снага, треба савладати отпор (често пасиван, који је нарочито упоран и који се нарочито тешко савлађује) многобројних остатака ситне производње, треба савладати огромну снагу навике и инертности везане с тим остацима.

Претпостављати да су сви „трудбеници“ подједнако способни за тај рад, била би шупља фраза или илузија препотопског, предмарксовског социјалиста. Јер та способност није дата сама по себи, већ израста историски и израста само из материјалних услова крупне капиталистичке производње. Ту способност има, на почетку пута од капитализма ка социјализму, само пролетаријат. Он је у стању да изврши гигантски задатак који лежи на њему, прво, зато што је он најјача и најнапреднија класа цивилизованих друштава; друго, зато што он у најразвијенијим земљама чини већину становништва; треће, зато што у заосталим капиталистичким земљама, као што је Русија, већина становништва иде у ред полупролетера, тј. људи који стално један део године живе као пролетери, стално прибављају себи храну, у одређеном делу, најамним радом у капиталистичким предузећима.

Они који задатке прелаза од капитализма к социјализму покушавају решавати полазећи од општих фраза о слободи, једнакости, демократији уопште, једнакости радне демократије итд. (као што то раде Кауцки, Мартов и други јунаци Бернске, жуте Интернационале), ти само показују тиме своју природу ситних буржуја, филистара, ћифта, који у идеолошком погледу ропски каскају за буржоазијом. Само конкретно проучавање нарочитих односа између нарочите класе која је освојила политичку власт, то јест пролетаријата, и целокупне непролетерске као и полупролетерске масе радног становништва може дати правилно решење тог задатка, при чему се ти односи не развијају под фантастично-хармоничним „идеалним“ приликама, него под реалним условима бесног и разноврсног отпора буржоазије.

Огромна већина становништва у свакој капиталистичкој земљи, дакле и у Русији, а поготову радног становништва — хиљаду пута је искусила на себи и на својим најближима јарам капитала, пљачку коју он врши, шиканирање сваке врсте. Империјалистички рат, — тј. убиство десетина милиона људи ради решења питања хоће ли енглески или немачки капитал добити првенство у пљачкању целог света, — необично је заоштрио, проширио, продубио та искушења, натерао свет да постане свестан тих искушења. Отуда неизбежна симпатија огромне већине становништва, а нарочито масе трудбеника према пролетаријату, јер он с херојском смелошћу, с револуционарном немилосрдношћу збацује јарам капитала, обара експлоататоре, гуши њихов отпор, својом крвљу крчи пут стварању новог друштва, у коме неће бити места за експлоататоре.

Ма колико да су код непролетерских и полупролетерских маса радног становништва велика, ма колико да су неизбежна ситнобуржоаска колебања и повијања назад, у правцу буржоаског „поретка“, под „окриље“ буржоазије, ипак те масе никако не могу да не признају морални и политички ауторитет пролетаријату, који не само што обара експлоататоре и гуши њихов отпор, него и изграђује нову, вишу друштвену повезаност, друштвену дисциплину: дисциплину свесних и уједињених радника, који не знају ни за какав јарам и ни за какву другу власт над собом осим власти свог властитог уједињења, своје властите, свесније, смеле, компактне, револуционарне, доследне авангарде.

Да би победио, да би створио и учврстио социјализам, пролетаријат мора решити двојаки или двоједини задатак: прво, одушевити својим безграничним херојизмом револуционарне борбе против капитала читаву радну и експлоатисану масу, занети је, организовати је, руководити њоме ради обарања буржоазије и потпуног угушивања сваког њеног отпора; друго, повести за собом читаву радну и експлоатисану масу, као и све ситнобуржоаске слојеве, на пут нове привредне изградње, на пут стварања нове друштвене повезаности, нове радне дисциплине, нове организације рада, која сједињује последњу реч науке и капиталистичке технике с масовним уједињењем свесних радника што стварају крупну социјалистичку производњу.

Овај други задатак тежи је од првог, јер се он ни у ком случају не може решити херојизмом појединог тренутног заноса, већ захтева најдужи, најупорнији, најтежи херојизам масовног и свакодневног рада. Али тај задатак је и битнији од првог, јер најдубљи извор снага за победу над буржоазијом и једина залога чврстине и трајности тих победа може у крајњој линији бити само нови, виши начин друштвене производње, замена капиталистичке и ситнобуржоаске производње крупном социјалистичком производњом.

***

„Комунистички суботници“ имају баш зато огроман историски значај што нам показују свесну и добровољну иницијативу радника у развијању продуктивности рада, у прелажењу на нову радну дисциплину, у стварању социјалистичких услова привреде и живота.

Један од малобројних — или тачније речено: један од ванредно ретких буржоаских демократа Немачке који после лекција 1870—1871 г. нису прешли ни к шовинизму ни к национал-либерализму него к социјализму, Ј. Јакоби, рекао је да оснивање једног радничког савеза има већи историски значај него битка код Садове^[Б]. То је тачно. Битка код Садове решавала је питање хегемоније једне од двеју буржоаских монархија, аустриске или пруске, у стварању националне немачке капиталистичке државе. Оснивање једног радничког савеза био је мали корак к светској победи пролетаријата над буржоазијом. Тако и ми можемо рећи да први комунистички суботник, који су 10 маја 1919 г. организовали железнички радници Московско-Казанске пруге у Москви, има већи историски значај од било које победе Хинденбурга или Фоша и Енглеза у империјалистичком рату 1914—1918 године. Победе империјалиста су покољ милиона радника ради профита англо-америчких и француских милијардера, то је зверство капитализма који пропада, који се преждерао и који жив труне. Комунистички суботник железничких радника Московско-Казанске пруге јесте једна од ћелија новог, социјалистичког друштва, које свим народима света доноси ослобођење од капиталистичког јарма и од ратова.

Господа буржуји и њихови прирепци, укључујући ту и мењшевике и есере, који су навикли да себе сматрају претставницима „јавног мњења“, исмевају, разуме се, наде комуниста, називају те наде „баобабом у саксији од резеде“, смеју се ништавном броју суботника у поређењу с масовним случајевима крађе, беспосличења, опадања продуктивности, кварења сировина, кварења производа итд. Тој господи ми одговарамо: кад би буржоаска интелигенција својим знањем притекла у помоћ трудбеницима, а не руским и страним капиталистима да врате своју власт, преврат би текао брже и мирније. Али то је утопија, јер питање се решава борбом класа, а већина интелигенције нагиње буржоазији. Пролетаријат ће победити не уз помоћ интелигенције, него упркос њеном отпору (бар у већини случајева), преваспитавајући, потчињавајући себи оне који се колебају, постепено придобијајући све већи део њих на своју страну. Злурадост поводом тешкоћа и неуспеха преврата, сејање панике, пропаганда за окретање назад — све су то средства и методи класне борбе буржоаске интелигенције. Пролетаријат се неће дати тиме обманути.

Ако узмемо ствар у суштини, зар је у историји икада бивало да је нови начин производње ухватио корена одмах, без дугог низа неуспеха, грешака, рецидива? Пола века после пада кметства у руском селу било је још много остатака феудализма. Пола века после укидања ропства Црнаца у Америци положај Црнаца често је тамо остајао и даље полуропски. Буржоаска интелигенција, рачунајући ту мењшевике и есере, доследна је себи кад служећи капиталу задржава скроз лицемерну аргументацију: пре пролетерске револуције они су нам пребацивали утопизам, а после ње захтевају од нас да фантастички брзо искоренимо трагове прошлости!

Али ми нисмо утописти и знамо праву вредност буржоаских „аргумената“, ми знамо такође да ће у животу извесно време после преврата трагови старога неизбежно преовлађивати над клицама новога. Кад се ново тек родило, старо увек остаје, кроз извесно време, јаче од новог; то увек тако бива и у природи и у друштвеном животу. Исмевање слабости клица новога, јефтини интелектуалски скептицизам и томе слично, — све су то, у суштини, методи класне борбе буржоазије против пролетаријата, одбрана капитализма од социјализма. Ми морамо клице новога добро проучавати, према њима се најпажљивије односити, на све начине помагати њихово растење и те слабе клице „неговати“. Неизбежно је да ће неке од њих пропасти. Не може се гарантовати да ће баш „комунистички суботници“ одиграти нарочито важну улогу. Ствар није у томе. Ствар је у подршци сваковрсних клица новога, од којих ће живот одабрати најспособније за живот. Ако је јапански научник, да би помогао људима победити сифилис, имао стрпљења да испроба 605 препарата док није израдио 606-ти, који задовољава одређене захтеве, онда они који хоће решити тежи задатак, победити капитализам, треба да имају довољно упорности да испробају стотине и хиљаде нових метода, начина, средстава за борбу, да би израдили најподесније од њих.

„Комунистички суботници“ су толико важни зато, што су њих започели радници који се нипошто не налазе у неким изузетно добрим приликама, већ радници разних струка, међу њима и нестручни радници, неквалификовани радници, који се налазе у обичним, тј. најтежим приликама. Сви ми добро знамо главни узрок падања продуктивности рада, што га видимо не само у Русији, него у целом свету: пустош и осиромашење, озлојеђеност и замор изазвани империјалистичким ратом, болести и недовољна исхрана. Последње стоји по важности на првом месту. Глад — то је узрок. А да би се отстранила глад, потребно је повећање продуктивности рада и у земљорадњи, и у саобраћају, и у индустрији. Добива се, дакле, некакав погрешан круг: да би се подигла продуктивност рада, треба се спасти од глади, а да би се спасло од глади, треба подићи продуктивност рада.

Познато је да се у пракси такве противречности решавају пробијањем тог погрешног круга, преокретом у расположењу маса, херојском иницијативом појединих група, која на општој основи таквог преокрета често игра одлучујућу улогу. Московски неквалификовани радници и московски железничари (разуме се, имајући у виду већину, а не шачицу шпекуланата, бирократа из Дирекције и томе сличну белогардејштину), то су трудбеници који живе у страховито тешким приликама. Стална недовољна исхрана, а сада, пред нову жетву, при општем погоршању ситуације у прехрани, управо глад. И ето, ти гладни радници, окружени бесомучном контрареволуционарном агитацијом буржоазије, мењшевика и есера, организују „комунистичке суботнике“, раде прековремено без икакве плате и постижу огромно повећање продуктивности рада иако су уморни, измучени, исцрпени недовољном исхраном. Зар то није највећи херојизам? Зар то није почетак преокрета који има светско-историски значај?

Продуктивност рада, то је у крајњој линији најважније, најглавније за победу новог друштвеног поретка. Капитализам је створио такву продуктивност рада каква се под феудализмом није могла ни замислити. Капитализам може бити коначно побеђен и биће коначно побеђен тиме што социјализам ствара нову, далеко вишу продуктивност рада. То је врло тежак и врло дуготрајан посао, али он је започет, и у томе је оно најглавније. Кад су у гладној Москви, у лето 1919 г., гладни радници, који су проживели четири тешке године империјалистичког рата, затим годину и по још тежег грађанског рата, могли започети тај велики посао, какав ли ће тек бити даљи развитак кад победимо у грађанском рату и извојујемо мир?

Комунизам је виша, у поређењу с капиталистичком, продуктивност рада добровољних, свесних, уједињених радника, који примењују најнапреднију технику. Комунистички суботници необично су драгоцени као фактички почетак комунизма, а то је огромна реткост, јер ми се налазимо на таквом ступњу кад се „чине тек први кораци к прелазу од капитализма ка комунизму“ (као што је речено, потпуно тачно, у нашем партиском програму).

Комунизам почиње тамо где се појављује самопрегорна, од тешког рада надмоћнија брига обичних радника да се повећа продуктивност рада, да се сачува сваки пуд жита, угља, гвожђа и других производа које не добивају радници лично нити њихови „ближњи“, већ они „даљњи“, тј. друштво у целини, десетине и стотине милиона људи уједињених најпре у једну социјалистичку државу, а затим у савез совјетских република.

Карлс Маркс исмева у „Капиталу“ кићеност и речитост буржоаско-демократске Велике повеље слобода и права човека, све то фразирање о слободи, једнакости, братству уопште, које заслепљује ћифте и филистре свих земаља, све тамо до данашњих подлих делија подле Бернске Интернационале. Тим китњастим декларацијама права Маркс супротставља једноставно, скромно, стварно, трезвено пролетерско постављање питања: државно скраћење радног дана — један је од типичних примера таквог постављања. Сва прецизност и сва дубина Марксове примедбе открива се пред нама утолико јасније, утолико очигледније, уколико се више развија садржина пролетерске револуције. „Формуле“ правог комунизма разликују се од бомбастог, извештаченог, свечаног фразерства Кауцких, мењшевика и есера заједно с њиховом милом „братијом“ из Берна баш по томе што оне своде све на радне услове. Мање брбљања о „радној демократији“, о „слободи, једнакости, братству“, о „власти народа“ и томе сличном: свестан радник и сељак наших дана уочава у тим надуваним фразама лоповлук буржоаског интелектуалца исто тако лако као што понеки искусан човек, гледајући беспрекорно „глатку“ физиономију и спољашност „џентлмена“, одмах и непогрешиво суди: „Јамачно лопужа“.

Мање бомбастих фраза, више једноставног, свакодневног рада, бриге о пуду жита и пуду угља! Више бриге о томе да тај пуд жита и тај пуд угља, неопходни гладном раднику и исцепаном, оголелом сељаку, не буду набављени трговачким погодбама, на капиталистички начин, него свесним, добровољним, самопрегорно херојским радом једноставних трудбеника, ето таквих као што су неквалификовани радници и железничари Московско-Казанске пруге.

Сви ми морамо признати да се трагови буржоаско-интелектуалског, фразерског прилажења питањима револуције показују свуда и на сваком кораку, па и у нашим редовима. Наша штампа, на пример, мало се бори против тих трулих остатака труле, буржоаско-демократске прошлости, мало помаже једноставне, скромне, свакодневне, али живе клице правог комунизма.

Узмите положај жене. Ниједна демократска партија на свету ни у једној од најнапреднијих буржоаских република није у том погледу за десетине година урадила ни стоти део онога што смо ми урадили већ у првој години наше власти. Ми у правом смислу речи нисмо оставили ни камен на камену од тих подлих закона о неравноправности жене, о ограничењима при разводу брака, о одвратним формалностима које су везане с разводом, о непризнавању ванбрачне деце, о трагању за њиховим очевима итд., — закона чији су остаци многобројни у свим цивилизованим земљама, на срамоту буржоазије и капитализма. Ми имамо по хиљаду пута право да се поносимо оним што смо у тој области урадили. Али, што смо чистије очистили тло од крша старих, буржоаских закона и установа, то нам је постало јасније да је то само чишћење земљишта за грађевину, али још не и сама грађевина.

Жена је и поред свих ослободилачких закона и даље кућна робиња, јер њу притиска, гуши, заглупљује, понижава ситно кућно газдинство, прикивајући је за кухињу и дечју собу, расипајући њен рад на страховито непродуктиван, пипав посао који нервира, затупљује, заглупљује. Право ослобођење жене, прави комунизам почеће тек тамо и онда, где и када буде почела масовна борба (под руководством пролетаријата који има у рукама државну власт) против тог ситног кућног газдинства, или тачније, кад буде почела његова масовна реорганизација у крупно социјалистичко газдинство.

Да ли ми том питању, које је теоретски за сваког комуниста неоспорно, посвећујемо довољно пажње у пракси? Разуме се, не. Да ли се с довољно пажње односимо према клицама комунизма које већ постоје у тој области? Не, и још једанпут не. Колективне мензе, јасле, дечји вртови — ево ситних примера тих клица, ево тих једноставних, свакодневних средстава која не захтевају ништа помпезно, громогласно, свечано, али која су способна да фактички ослободе жену, способна да фактички умање и униште њену неједнакост с мушкарцем у погледу њене улоге у друштвеној производњи и у друштвеном животу. Та средства нису нова, њих је створио (као и уопште све материјалне предуслове социјализма) крупни капитализам, али су она под капитализмом остајала, прво, реткост, друго, — што је нарочито важно — или трговачка предузећа са свим најгорим странама шпекулације, богаћења, преваре, фалсификовања, или „акробатство буржоаске добротворности“, коју су најбољи радници оправдано мрзели и презирали.

Нема сумње да код нас има сада много више тих установа, и да оне почињу мењати свој карактер. Нема сумње да међу радницама и сељанкама има много више организаторских талената него што је нама познато, да има људи који умеју да организују практичну ствар са учешћем великог броја сарадника и још већег броја интересената, а без оног мноштва фраза, петљавине, свађа, брбљања о плановима, системима итд., од чега „болује“ стално преко мере собом заузета „интелигенција“ или новопечени „комунисти“. А ми те клице новога не негујемо како треба.

Погледајте буржоазију. Како она дивно уме правити рекламу за оно што је њој потребно! Како се „узорна“, у очима капиталиста, предузећа хвале у милионима примерака њихових новина, како се од „узорних“ буржоаских установа ствара предмет националног поноса! Наша штампа се не брине, или се готово ништа не брине, о томе да описује најбоље мензе или јасле, како би свакодневним настојањима постигла да се неке од њих претворе у узорне, да им прави рекламу, да подробно описује колика се уштеда људског рада, каква се удобност за потрошаче, каква се штедња намирница, какво се ослобођење жене од кућног ропства, какво се побољшање здравствених услова при узорном комунистичком раду постиже, може да постигне, може да прошири на читаво друштво, на све трудбенике.

Узорна производња, узорни комунистички суботници, узорно старање и савесност при производњи и расподели сваког пуда жита, узорне мензе, узорна чистоћа те и те радничке куће, тог и тог блока кућа, — све то треба да буде десетороструко више него сада предмет пажње и бриге како наше штампе, тако и сваке радничке и сељачке организације. Све су то клице комунизма, а неговање тих клица наша је заједничка и најпреча дужност. Ма како да је тешко наше стање исхране и производње, ипак је за годину и по дана бољшевичке власти напредовање на читавом фронту несумњиво: испоруке жита попеле су се од 30 милиона пуди (од 1. VIII. 1917. до 1. VIII. 1918) на 100 милиона пуди (од 1. VIII. 1918. до 1. V. 1919); повртарство је увећано, незасејана површина код житарица смањена, железнички саобраћај почео се побољшавати и поред огромних тешкоћа с горивом, и тако даље. На тој општој основи и уз помоћ пролетерске државне власти клице комунизма неће закржљати, већ ће се разрасти и развити у потпуни комунизам.

***

Треба добро размислити о значају „комунистичких суботника“, да би се из те велике иницијативе извукле све практичне поуке од огромне важности, које из њих проистичу.

Свестрана подршка те иницијативе — прва је и главна поука. Реч „комуна“ код нас се почела употребљавати сувише олако. Свако предузеће које оснивају комунисти, или које се оснива уз њихово учешће, редовно се одмах проглашава за „комуну“, — а при томе се често заборавља да тако часно име треба освојити дугим и истрајним радом, освојити доказаним практичним успехом у заиста комунистичкој изградњи.

Зато је одлука, која је сазрела код већине Ц. И. К., да се укине декрет Већа народних комесара у оном делу који се односи на назив „потрошачке комуне“, по мом мишљењу, потпуно правилна. Нека назив буде једноставнији, — узгред речено, и погрешке и недостаци првих ступњева новог организаторског рада неће се приписивати „комунама“, него ће се приписивати (као што по праву и треба) лошим комунистима. Било би врло корисно реч „комуна“ отстранити из уобичајене употребе, забранити да свако ко му драго потрже ту реч, или признавати то име само истинским комунама које су у пракси истински доказале (и једнодушним признањем свег оближњег становништва засведочиле) способност, знање да ствар поставе комунистички. Најпре докажи своју способност за бесплатан рад у интересу друштва, у интересу трудбеника, способност „да радиш на револуционаран начин“, способност да повећаваш продуктивност рада, да организујеш посао узорно, па тек онда пружај руку за часним именом „комуна“!

У том погледу су „комунистички суботници“ најдрагоценији изузетак. Јер ту су неквалификовани радници и железничари Московско-Казанске пруге најпре на делу показали да су способни да раде као комунисти, а затим су својој иницијативи дали име „комунистички суботници“. Треба настојати и постићи да то буде тако и убудуће, да свако ко назива своје предузеће, установу или посао комуном, не доказујући тешким радом и практичким успехом дугог рада да је посао организован узорно и заиста комунистички, буде немилосрдно исмејан и извргнут руглу као шарлатан или блебетало.

Велика иницијатива „комунистичких суботника“ мора бити искоришћена и у другом погледу, наиме: за чишћење партије. Посве је неизбежно да се у прво време после преврата, када се маса „поштених“ и ћифтински расположених људи држала нарочито бојажљиво, када је целокупна буржоаска интелигенција, рачунајући, разуме се, мењшевике и есере, саботирала улизујући се буржоазији, посве је неизбежно да су се владајућој партији прикрпили авантуристи и други врло штетни елементи. Ни једне револуције није без тога било, нити је може бити. Сва ствар је у томе да владајућа партија, која се ослања на здраву и снажну напредну класу, уме да врши чишћење својих редова.

У том погледу ми смо одавно почели с радом. Њега треба наставити чврсто и неуморно. Мобилизација комуниста за рат помогла нам је: кукавице и ниткови побегли су из партије. Срећан им пут! Такво смањење броја чланова партије јесте огромно повећање њене снаге и ауторитета. Чишћење треба наставити искоришћавајући иницијативу „комунистичких суботника“: примати у партију рецимо, тек после полугодишње „пробе“ или „стажа“, који треба да се састоји у „раду на револуционаран начин“. Исто такво проверавање треба захтевати код свих чланова партије који су ступили у њу после 25 октобра 1917 г., а нису нарочитим радом или заслугама доказали своју безусловну поузданост, верност и способност да буду комунисти.

Чишћење партије, повезано са сталним повећавањем њених захтева у погледу стварно комунистичког рада, побољшаваће апарат државне власти и силно приближавати коначни прелаз сељака на страну револуционарног пролетаријата.

„Комунистички суботници“, поред осталог, необично су јасно осветлили класни карактер апарата државне власти под диктатуром пролетаријата. Централни комитет партије пише писмо о „раду на револуционаран начин“^[В]. Идеја долази од Централног комитета партије која има 100—200 хиљада чланова (претпостављам да ће толико остати после озбиљног чишћења, јер сада их има више).

Идеју су прихватили синдикално организовани радници. Рачуна се да њих има код нас, у Русији и Украјини, око 4 милиона. Они су у огромној већини за пролетерску државну власт, за диктатуру пролетаријата. 200 хиљада и 4 милиона — то је однос „зупчаника“, ако је дозвољено да се тако изразим. А даље долазе десетине милиона сељаштва, које се распада на три главне групе: најмногобројнија и најближа пролетаријату — полупролетери или сеоска сиротиња; затим средње сељаштво; најзад, веома малобројна група — кулаци или сеоска буржоазија.

Докле год остаје могућност да се тргује житом и шпекулише глађу, сељак остаје (и то је под диктатуром пролетаријата за неко време неизбежно) полутрудбеник, полушпекулант. Као шпекулант, он је непријатељски расположен према нама, непријатељски расположен према пролетерској држави, он је склон да се споразумева с буржоазијом и њеним верним лакејима све до мењшевика Шера или есера Б. Черњенкова, који су за слободу трговине житом. Али као трудбеник, сељак је пријатељ пролетерске државе, највернији савезник радника у борби против спахије и против капиталиста. Као трудбеник, сељак својом огромном многомилионском масом потпомаже ону државну „машину“ на чијем челу стоји сто-двеста хиљада комунистичке пролетерске авангарде и која се састоји од милиона организованих пролетера.

Демократскије у правом смислу те речи, с радним и експлоатисаним масама тешње везане државе још није било на свету.

Баш такав пролетерски рад који је обележен „комунистичким суботницима“ и који они спроводе у живот носи са собом коначно учвршћење поштовања и љубави сељаштва према пролетерској држави. Такав рад — и једино он — коначно убеђује сељака да смо ми у праву, да је комунизам у праву, ствара од сељака нашег безусловног присталицу, а то значи: води потпуном савлађивању тешкоћа око исхране, пуној победи комунизма над капитализмом у питању производње и расподеле жита, води неминовном учвршћивању комунизма.

Написано 28 јуна 1919 г.

Изабрана дела, св. II, стр. 425—441, 3 изд.

Напомене

^[А] тринаест. Прев
^[Б]Битка код Садове (у Чешкој) 3 јула 1866 г., за време аустро-пруског рата одлучила је исход рата у корист Пруске. Ред.
^[В]Види Дела, св. XXIV стр. 224—226. „Тезе Ц. К. Р. К. П. (б) у вези са ситуацијом на Источном фронту“. Ред