Владимир Илич Лењин

О држави (11. јули 1919.)

Предавање на Свердловљеву универзитету

Написано: 11. јула 1919.
Извор:
Први пут издато: Правда бр. 15, 18 јануар 1929
Online верзија: Побуњени ум 2002. / Марксистичка интернет архива (marxists.org) 2002.
Транскрипција / HTML: Побуњени ум 2002. / Марксистичка интернет архива (marxists.org) 2002.
Copyleft: Марксистичка интернет архива (marxists.org) 2003. Копирање и/или дистрибуирање овог документа је дозвољено под условима наведеним у GNU Free Documentation License

Другови, предмет данашњег нашег предавања, према плану који је код вас усвојен и мени саопћен, јест питање државе. Ја не знам колико сте ви већ упознати с тим питањем. Ако се не варам, ваши курсеви су тек почели, и вама ће ово бити први пут да прилазите том питању систематски. Ако је тако, врло је могуће да ја у првом предавању о том тешком питању нећу успјети да будем довољно јасан у излагању и, многим слушаоцима, довољно разумљив. И, ако би се то догодило, немојте се, молим вас, због тога узрујавати, јер питање државе је једно од најсложенијих, најтежих питања, једно од питања које су буржоаски учењаци, писци и филозофи свакако највише запетљали. Зато никад не треба очекивати да је у кратком предавању, у једном предавању, могуће потпуно објаснити то питање. Треба послије првог предавања о томе да обиљежите неразумљива или нејасна мјеста, да бисте се на њих вратили други, трећи и четврти пут, да бисте оно што је остало неразумљиво допунили и објаснили послије, касније, како из лектире тако и из појединих предавања и конференција. Надам се да ћемо имати прилике да се састанемо још један-пут, и онда ћемо моћи измијењати мишљења о свим накнадним питањима и провјерити - шта је остало најнејасније. Надам се, исто тако, да ћете конференције и предавања допунити тиме што ћете извјесно вријеме посветити читању макар неких од најглавнијих дјела Марксових и Енгелсових. Нема сумње да ћете у попису литературе и у приручницима који слушаоцима совјетске и партијске школе стоје на располагању у библиотеци, коју ви имате, - нема сумње да ћете та главна дјела наћи, и како опет у први мах понеког од вас може уплашити тежина излагања, - морам вас опет упозорити да због тога не треба да се узрујавате, да ће оно што је неразумљиво при првом читању бити разумљиво при другом читању или кад приђете питању касније с неке друге стране, јер, понављам још једанпут, питање је тако сложено и тако су га запетљали буржоаски учењаци и писци, да сватко тко хоће да о том питању озбиљно размисли и да то питање самостално савлада мора му прилазити неколико пута, враћати се и враћати на њ, студирати питање с разних страна, да би га јасно и сигурно схватио. А враћати се на то питање бит ће вам утолико лакше што је то тако основно, тако битно питање читаве политике да ћете не само у тако бурно, револуционарно вријеме као што је ово које ми сад преживљујемо, него и у најмирније вријеме у сваком листу поводом сваког економског или политичког проблема увијек наићи на питање: шта је држава, у чему је њена суштина, у чему је њен значај и какав је став наше партије, партије која се бори за обарање капитализма, партије комуниста, какав је њен став према држави, - сваког дана ви ћете се на то питање, овим или оним поводом, враћати. А најглавније је - да вас ваша лектира, конференције и предавања која ћете чути о држави оспособе да прилазите том питању самостално, јер ћете то питање сретати поводом најразличитијих случајева, код сваког ситног проблема, у најнеочекиванијим везама, у разговорима и дискусијама с противницима. Тек кад научите да се самостално сналазите у том питању, - тек тада можете сматрати да сте довољно чврсти у својим увјерењима и тек тада их можете довољно успјешно бранити пред ким хоћете и кад хоћете.

Послије ових кратких напомена пријећи ћу на само питање шта је држава, како је она настала и какав у основи треба да буде став партије радничке класе, која се бори за потпуно обарање капитализма, - партије комуниста - према држави.

Рекао сам већ да ће се тешко наћи неко друго питање које су представници буржоаске науке, филозофије, правне науке, политичке економије и публицистике тако запетљали намјерно и ненамјерно, као питање државе. Врло често то питање и данас мијешају с питањима религије, врло често не само представници вјерских учења (од њих се то може сасвим природно очекивати), него и људи који сматрају да су слободни од вјерских предрасуда, мијешају специјално питање државе с питањима религије и покушавају да конструирају - врло често сложено, с идејним филозофским прилажењем и образложењем - учење о томе да је држава нешто божанско, нешто натприродно, да је она нека сила помоћу које је човјечанство живјело и која људима даје, или има да да, која носи са собом нешто што није од човјека, него му је дано споља, да је она - сила божанског поријекла. И треба рећи да је то учење тако тијесно повезано с интересима експлоататорских класа - велепосједника и капиталиста, да тако служи њиховим интересима, да је тако дубоко прожело све навике, сва схваћања, сву науку господе буржоаских представника, да ћете на његове остатке наићи на сваком кораку, све тамо до схваћања државе код мењшевика и есера, који с индигнацијом одбијају и саму помисао да се налазе у зависности од вјерских предрасуда и који су увјерени да могу трезвено гледати на државу. То питање је тако запетљано и замршено зато што оно (заостајући у том погледу само за основама економске науке) задире у интересе владајућих класа више него иједно друго питање. Учење о држави служи за правдање друштвених привилегија, за правдање постојања експлоатације, за правдање постојања капитализма, - и зато је очекивати у том питању непристраност, прилазити у том питању стварима тако као да вам људи који претендирају на научност могу овдје дати гледиште чисте науке, - зато је то највећа погрешка. У питању о држави, у учењу о држави, у теорији о држави увијек ћете наћи, кад се упознате с питањем и уђете довољно у њ, увијек ћете наћи борбу различитих класа међу собом, борбу која се одражава или налази свој израз у борби погледа на државу, у оцјени улоге и значаја државе.

Да бисмо том питању пришли на најнаучнији начин, треба да бацимо макар летимичан хисторијски поглед на то како је држава настала и како се она развијала. Оно најсигурније у питању науке о друштву и пријеко потребно да бисмо стварно стекли праксу да том питању правилно прилазимо и да не допустимо да се изгубимо у маси ситница или у огромној разноврсности мишљења која се боре, оно најважније да бисмо том питању пришли с гледишта научног - јест: не заборављати основну хисторијску везу, гледати на свако питање с гледишта како је нека појава у хисторији настала, кроз које је главне етапе у свом развитку та појава пролазила, и с гледишта тог њеног развитка гледати - шта је дана ствар постала данас. Ја се надам да ћете се о питању државе упознати с Енгелсовим дјелом »Поријекло породице, приватног власништва и државе«. То је једно од основних дјела модерног социјализма; према свакој реченици у том дјелу можемо се односити с повјерењем, с повјерењем да ниједна реченица у њему није речена насумце, да је свака написана на основи огромног хисторијског и политичког материјала. Нема сумње да у тој књизи сви дијелови нису подједнако приступачно, разумљиво изложени: неки од њих претпостављају читаоца који већ располаже извјесним знањима из хисторије и економије. Али и опет кажем: не треба да се узнемирујете ако то дјело не будете разумјели одмах чим га прочитате. То се готово никад ником не дешава. Али, кад се вратите на њ касније, кад се пробуди код вас интересирање, ви ћете постићи то да ћете га разумјети у највећем дијелу, ако не и цијело. Спомињем ту књигу зато што она у споменутом погледу омогућава правилно прилажење питању. Она почиње кратким хисторијским прегледом настанка државе.

Да бисмо правилно пришли том питању, као и сваком питању, на примјер питању настанка капитализма, експлоатације међу људима, социјализму, питању како се појавио социјализам, какви су га услови родили, - сваком таквом питању може се солидно, са сигурношћу, прићи тек кад се баци хисторијски поглед на читав његов развитак у цјелини. У овом питању прије свега треба обратити пажњу на то да држава није увијек постојала. Било је вријеме кад државе није било. Она се појављује ондје и онда гдје се и кад се појављује подјела друштва на класе, кад се појављују експлоататори и експлоатирани.

Дотле док није настао први облик експлоатације човјека од стране човјека, први облик подјеле на класе - на робо-власнике и на робове, - дотле је још постојала патријархална или - како је понекад зову - кланска (клан - братство, род, кад су људи живјели у родовима, братствима) породица, и трагови тог првобитног доба сачували су се доста јасно у животу и обичајима многих примитивних народа, и ако узмете ма које дјело о првобитној култури, увијек ћете наићи на више или мање одређене описе, указивања и успомене на то да је постојало доба, више или мање налик на првобитни комунизам, кад подјеле друштва на робовласнике и на робове није било. Тада није било ни државе, није било посебног апарата за систематску примјену насиља и за подвргавање људи насиљу. Такав апарат се и зове држава. У првобитном друштву, кад су људи још живјели у малим родовима, кад су се налазили на најнижим ступњевима свог развитка, у стању блиском дивљаштву; у епохи од које данашње цивилизирано човјечанство дијели неколико хиљада година, - у то доба не виде се још знаци постојања државе. Видимо господство обичаја, ауторитет, поштовање, власт коју су имале старјешине рода, видимо да се та власт признавала понекад и женама, - положај жене тада није био налик на данашњи бесправни, потлачени положај - али нигдје не видимо посебну категорију људи који се издвајају да би управљали другима и да би у интересу, у циљу управљања систематски, стално располагали извјесним апаратом принуде, апаратом насиља, какав су данас, као што вам је свима јасно, оружани одреди војске, затвори и остала средства за подвргавање туђе воље насиљу, - оно што чини суштину државе.

Ако апстрахирамо она такозвана вјерска учења, довијања, филозофске конструкције, она разноврсна мишљења која конструирају буржоаски учењаци, и потражимо праву суштину ствари, видјет ћемо да се држава своди баш на такав издвојен из људског друштва апарат управљања. Кад се појављује таква посебна група људи, којој је једини посао да управља и којој је ради управљања потребан посебан апарат принуде, подвргавања туђе воље насиљу - затвори, посебни одреди људи, војска итд., - тада се појављује и држава.

Али било је вријеме кад државе није било, кад су се опћа повезаност, само друштво, дисциплина, распоред рада одражавали снагом навике, традиција, ауторитетом или поштовањем које су уживале старјешине рода или жене, које су у то вријеме имале често не само равноправан положај с мушкарцима, него често и виши, и кад није било посебне категорије људи - специјалиста за управљање. Хисторија показује да је држава, као посебан апарат принуде над људима, настајала само ондје и онда гдје се и кад се појављивала подјела друштва на класе - то јест подјела на такве групе људи од којих једни могу да стално присвајају рад других, гдје један експлоатира другог.

И ту подјелу друштва на класе у хисторији морамо имати увијек јасно пред очима, као основну чињеницу. Развитак свих људских друштава у току хиљада година у свим без изузетка земљама показује нам опћу законитост, правилност, ред тог развитка: у почетку имамо друштво без класа - рано патријархално, првобитно друштво, у коме није било аристократа; затим - друштво засновано на ропству, робовласничко друштво. Кроз то је прошла цијела савремена цивилизирана Европа - ропство је прије двије хиљаде година владало потпуно. Кроз то је прошла огромна већина народа осталих дијелова свијета. Код најнеразвијенијих народа трагови ропства постоје још и данас, и институције ропства наћићете, на примјер у Африци, и сад. Робовласници и робови - то је прва крупна подјела на класе. Прва група била је не само власник средстава за производњу - земље, оруђа, ма како примитивна у оно вријеме она била, него и власник људи. Та група звала се робовласници, а они који су радили и давали свој рад другима - звали су се робови. Послије тог облика дошао је у хисторији други облик - феудализам. У огромној већини земаља ропство се у свом развитку претворило у кметство. Основна је подјела друштва: феудалци-спахије и кметови-сељаци. Облик односа меду људима промијенио се. Робовласници су робове сматрали својим власништвом, закон је учвршћивао такво схваћање и третирао робове као ствар којом власник робова потпуно располаже. Што се тиче кмета - остало је класно угњетавање, зависност, али феудалац-спахија није сматран за власника сељака као ствари, него је само имао право на његов рад и право да га принуди на вршење одређеног кулука. У пракси се, као што сви знате, кметство, нарочито у Русији, гдје се оно најдуже задржало и гдје је узело најсуровије форме, није ни по чему разликовало од ропства.

Даље, у феудалном друштву, с развијањем трговине, с настајањем свјетског тржишта, с развијањем новчаног промета настајала је нова класа - капиталистичка класа. Из робе, из робне размјене, из настајања власти новца настајала је власт капитала. У току XVIII. вијека, точније - крајем XVIII. вијека, и у току XIX. вијека дошло је до револуција у цијелом свијету. Феудализам је био истиснут из свих земаља Западне Европе. Најкасније се то догодило у Русији. И у Русији је 1861. године дошло до преврата; посљедица тог преврата било је смјењивање једног облика друштва другим - замјена феудализма капитализмом, у којем је остала подјела на класе, остали су разни трагови и остаци феудализма, али у основи - подјела на класе добила је други облик.

Власници капитала, власници земље, власници творница и завода представљали су и представљају у свим капиталистичким државама ништавну мањину становништва, која потпуно располаже цјелокупним народним радом и која, према томе, има под својом власти, угњетава и експлоатира цијелу масу трудбеника, од којих су већина пролетери, најамни радници, који у процесу производње добивају средства за живот само од продаје својих радних руку, радне снаге. Сељаци, раздвојени и притијешњени још у феудализму, с пријелазом у капитализам претварали су се дијелом (већина њихова) у пролетере, дијелом (мањина њихова) у имућно сељаштво, које је и само унајмљивало раднике и представљало сеоску буржоазију.

Ту основну чињеницу - пријелаз друштва из првобитних облика ропства у феудализам и, напосљетку, у капитализам - морате увијек имати пред очима, јер само не заборављајући ту основну чињеницу, само стављајући у тај основни оквир сва политичка учења, моћи ћете правилно оцијенити та учења и јасно схватити на што се она односе, јер сваки од тих великих периода људске хисторије - робовласнички, феудални и капиталистички - обухваћа десетке и стотине вјекова и представља такво мноштво политичких облика, разноврсних политичких учења, мишљења, револуција, да се човјек у цијелом том необичном шаренилу и огромној разноликости - нарочито повезаној с политичким, филозофским и другим учењима буржоаских учењака и политичара - може снаћи само ако се буде чврсто држао, као руководеће основне нити, те подјеле друштва на класе, промјене облика класног господства, и ако с тог гледишта буде разматрао сва друштвена питања - економска, политичка, духовна, религијска итд.

Ако с гледишта те основне подјеле погледате на државу, видјет ћете да прије подјеле друштва на класе, као што сам већ рекао, није постојала ни држава. Али у оној мјери у којој настаје и учвршћује се подјела друштва на класе, у оној мјери у којој настаје класно друштво, у тој мјери настаје и учвршћује се и држава. У хисторији човјечанства имамо десетке и стотине земаља које су преживљавале и које данас преживљују ропство, феудализам и капитализам. У свакој од њих, и поред огромних хисторијских промјена које су се вршиле, и поред свих политичких перипетија и свих револуција које су биле везане с тим развитком човјечанства, с пријелазом од ропства преко феудализма на капитализам и на данашњу свјетску борбу против капитализма, - ви увијек видите настајање државе. Она је увијек била извјестан апарат који се издвајао из друштва и састојао од групе људи који су се бавили само тиме или готово само тиме, или поглавито тиме, што су управљали. Људи се дијеле на оне којима се управља и на специјалисте за управљање, на оне који се издижу изнад друштва и које називају управљачима, представницима државе. Тај апарат, та група људи који управљају другима, увијек приграбљује у своје руке извјестан апарат принуде, физичке силе, - без обзира на то да ли се то насиље над људима изражава у примитивној тољази, или - у епохи ропства - у усавршенијем типу наоружања, или у ватреном оружју које се појавило у средњем вијеку или, најзад, у модерном оружју које је у XX. вијеку дошло до техничких чуда и које се потпуно базира на посљедњим тековинама модерне технике. Методе насиља су се мијењале, али кад год је постојала држава, постојала је у сваком друштву увијек група лица која су управљала, која су заповиједала, господарила и која су, ради одржања власти, имала у својим рукама апарат физичке принуде, апарат насиља, оног наоружања које је одговарало техничком нивоу сваке поједине епохе. И само улазећи дубље у те опће појаве, постављајући питање зашто није постојала држава кад није било класа, кад није било експлоататора и експлоатираних, и зашто је она настала кад су настале класе, - ми само тако налазимо одређен одговор на питање о суштини државе и њену значају.

Држава је строј за одржавање господства једне класе над другом. Кад у друштву није било класа, кад су људи, прије епохе ропства, радили у првобитним условима велике једнакости, у условима најниже продуктивности рада, кад је примитивни човјек с тешком муком долазио до средстава која су потребна за најгрубљи примитивни живот, тада није настајала, и није могла настати, ни посебна група људи који су специјално издвојени за управљање и који господаре над читавим осталим друштвом. Тек кад се појавио први облик, подјеле друштва на класе, кад се појавило ропство, кад је извјесна класа људи, концентриравши се на најгрубље облике земљорадничког рада, могла производити извјестан вишак, кад тај вишак није био апсолутно потребан за најбједнији живот роба, и доспијевао је у руке робовласника, кад се, на тај начин, учврстило постојање те класе робовласника, и да би се оно учврстило, било је нужно да се појави држава.

И она се појавила - држава робовласничка, - апарат који је робовласницима давао у руке власт, могућност да управљају свим робовима. И друштво и држава били су тада кудикамо ситнији него данас, располагали су неупоредиво слабијим апаратом везе - тада није било данашњих саобраћајних средстава. Планине, ријеке и мора представљали су кудикамо веће препреке него данас, и формирање државе вршило се у оквиру кудикамо ужих географских граница. Државни апарат, технички слаб, служио је држави која је имала релативно уске границе и узак дјелокруг. Али ипак је био апарат који је принуђавао робове да остају у ропству, који је један дио друштва држао под сталном принудом, под јармом другог. Присиљавати један огроман дио друштва да систематски ради за други - није могуће без сталног апарата принуде. Док није било класа - није било ни тог апарата. Кад су се појавиле класе, појављивала се увијек и свугдје заједно с порастом и јачањем те подјеле и посебна институција - држава. Облици државе били су необично разноврсни. У робовласничка времена, у најнапреднијим, најкултурнијим и најцивилизиранијим земљама у оно вријеме, на примјер у старој Грчкој и Риму, које су потпуно почивале на ропству, већ имамо разноврсне облике државе. Већ тада настаје разлика између монархије и републике, између аристокрације и демокрације. Монархија - као власт једнога, република - као одсутност сваке неизборне власти; аристокрација - као власт релативно незнатне мањине, демокрација - као власт народа (демокрација у буквалном пријеводу с грчког и значи: власт народа). Све су те разлике настале у епохи ропства. И поред тих разлика, држава робовласничке епохе била је робовласничка држава, без обзира на то да ли је она била монархија или република аристократска или демократска.

На сваком курсу хисторије старог вијека, слушајући предавање о овом предмету, чут ћете о борби која се водила између монархистичких и републиканских држава, али основно је било то да робови нису сматрани за људе; не само што нису сматрани за грађане, него ни за људе. Римски закон третирао их је као ствар. Закон о убојству, да и не говоримо о другим законима за заштиту човјекове личности, није важио за робове. Он је штитио само робовласнике, као једино признате пуноправне грађане. Ако се оснивала монархија, то је била робовласничка монархија, ако се оснивала република, то је била робовласничка република. У њима су сва права уживали робовласници, а робови су, по закону, били ствар и над њима је било не само дозвољено свако насиље него се ни убојство роба није сматрало злочином. Робовласничке републике разликовале су се по својој унутрашњој организацији: било је аристократских и демократских република. У аристократској републици узимао је учешћа на изборима мали број привилегираних, у демократској - учествовали су сви, али опет сви робовласници, сви осим робова. Тај основни момент треба имати на уму, јер он баца највише свјетлости на питање државе и јасно показује суштину државе.

Држава је строј за угњетавање једне класе од стране друге класе, строј помоћу којега једна класа држи у покорности друге подвргнуте класе. Облик тог строја бива различит. У робовласничкој држави имамо монархију, аристократску републику или чак демократску републику. Облици владавине стварно су бивали необично разноврсни, али је суштина ствари остајала једна и иста: робови нису имали никаквих права и остајали су угњетена класа, они нису сматрани за људе. Исто видимо и у феудалној држави.

Промјена облика експлоатације претварала је робовласничку државу у феудалну. То је имало огромно значење. У робовласничком друштву - потпуна бесправност роба, он није сматран за човјека; у феудалном - везаност сељака за земљу. Основно обиљежје феудализма јест то што се сељаштво (а тада су сељаци представљали већину, градско становништво било је сасвим слабо развијено) сматрало везаним за земљу, - одатле је потекао и сам појам - крепостное право. Сељак је могао радити одређени број дана за себе на оном комаду земље које му је давао спахија; други дио дана радио је за господара. Суштина класног друштва остајала је: друштво је почивало на класној експлоатацији. Пуноправни су могли бити само спахије, сељаци су сматрани за бесправне. Њихов се положај у пракси врло мало разликовао од положаја робова у робовласничкој држави. Али се ипак њихову ослобођењу, ослобођењу сељака, отварао шири пут, јер кмет није сматран за директно власништво спахије. Он је могао један дио времена проводити на свом комаду земље, могао је, тако да кажем, у извјесној мјери да припада себи, и кметство се при широј могућности за развитак размјене, трговачких односа, све више и више распадало, и све више се ширио круг ослобођења сељаштва. Феудално друштво је било увијек сложеније од робовласничког друштва. Феудално друштво имало је у себи јак елемент развитка трговине и индустрије, што је водило још у оно вријеме капитализму. У средњем вијеку феудализам је превладао. И овдје су облици државе били разноврсни, и овдје имамо и монархију и републику, иако много слабије изражену, али су као владајући сматрани увијек једино феудалци-спахије. Кметови су били лишени апсолутно свих политичких права.

Ни у епохи ропства ни у епохи кметства господство незнатне мањине људи над огромном већином људи не може да буде без принуде. Цијела хисторија пуна је сталних покушаја угњетених класа да сруше угњетавање. Хисторија ропства познаје ратове за ослобођење од ропства који су трајали много деценија. Између осталог: име »спартаковци« које су сад узели њемачки комунисти - та једина њемачка партија која се стварно бори против капиталистичког јарма, - то име они су узели зато што је Спартак био један од најистакнутијих хероја једног од највећих устанака робова прије отприлике двије хиљаде година. Читав низ година свемоћна, на изглед, Римска Империја, која се потпуно базирала на ропству, трпјела је потресе и ударе од огромног устанка робова, који су се наоружали и окупили под водством Спартака, формиравши огромну војску. На крају крајева робови су били поубијани, похватани, подвргнути тешким мучењима од стране робовласника. Ти грађански ратови провлаче се кроз цијелу хисторију класног друштва. Ја сам сад навео примјер највећег од тих грађанских ратова у епохи робовласништва. Цијела епоха феудализма тако исто је пуна непрестаних сељачких устанака. У Њемачкој је, на примјер, у средњем вијеку, борба између двије класе, спахија и кметова, узела широке размјере и претворила се у грађански рат сељака против спахија. Свима вама су познати примјери таквих честих устанака сељака против спахија-феудалаца и у Русији.

Да би одржао своје господство, да би очувао своју власт, спахија је морао имати апарат који би ујединио велики број њему подвргнутих људи, подвргнуо их извјесним законима, прописима, - и сви су се ти закони у основи сводили на једно - одржати власт спахије над кметом. То је и била феудална држава, која је на примјер у Русији или у сасвим заосталим азијским земљама гдје и данас влада феудализам - по облику се она разликовала - била или републиканска или монархистичка. Кад је држава била монархистичка - признавала се власт једнога; кад је она била републиканска - признавале се мање или веће учешће бираних лица из спахијског друштва, - тако у феудалном друштву. Феудално друштво представљало је такву подјелу на класе гдје је огромна већина - кметови - била у потпуној зависности од ништавне мањине - спахија, који су имали земљу. Развитак трговине, развитак робне размјене, довео је до издвајања нове класе - капиталиста. Капитал је настао крајем средњег вијека, кад је свјетска трговина, послије открића Америке, достигла огроман развитак, кад се повећала количина племенитих метала, кад су сребро и злато постали средство размјене, кад је новчани промет омогућио да се огромна богатства држе у једним рукама. Сребро и злато сматрано је у цијелом свијету као богатство. Економске снаге спахијске класе слабиле су, а развијала се снага нове класе - представника капитала. Преуређење друштва вршило се тако да сви грађани постану у неку руку једнаки, да отпадне пријашња подјела на робовласнике и робове, да се сви сматрају једнаким пред законом, без обзира на то тко какав капитал посједује - да ли нетко посједује земљу као приватни власник или је он голић који има само радне руке, - сви су пред законом једнаки.

Закон подједнако штити сваког, штити власништво оног тко га има од насртаја на власништво од стране оне масе која немајући власништва, немајући ничег до својих руку, постепено осиромашује, пропада и претвара се у пролетере. То је капиталистичко друштво.

Ја се не могу на њему детаљно задржавати. На то питање ви ћете се још вратити кад будете прорађивали програм партије, - тада ћете чути карактеристику капиталистичког друштва. То друштво устало је против феудализма, против старих феудалних права, с паролом слободе. Али то је била слобода за оног тко има власништво. И кад је кметство било срушено, што се догодило крајем XVIII. - почетком XIX. вијека - у Русији се то догодило касније него у другим земљама, 1861. године, - тада је на смјену феудалној држави дошла капиталистичка држава, која као своју паролу прокламира свенародну слободу, тврди да изражава вољу цијелог народа, пориче да је класна држава, и ту се између социјалиста, који се боре за слободу цијелог народа, и капиталистичке државе развија борба, која је сад довела до стварања совјетске социјалистичке републике и која обухваћа цио свијет.

Да бисмо схватили борбу која је поведена против свјетског капитала, да бисмо схватили суштину капиталистичке државе, морамо имати на уму да је капиталистичка држава, устајући против феудалне, ишла у борбу с паролом слободе. Укидање кметства значило је за представнике капиталистичке државе слободу и чинило им је услугу утолико уколико су се рушила феудална права, и сељаци су добили могућност да имају у потпуном власништву ону земљу коју су купили путем откупа или малим дијелом - из оброка*, - држава на то није обраћала пажњу: она је штитила власништво, без обзира на то којим је путем ово настало, јер је почивала на приватном власништву. Сељаци су се претварали у приватне власнике у свим модерним цивилизираним државама. Држава је штитила приватно власништво, и ондје гдје је спахија предавао дио земље сељаку - давала му је накнаду путем откупа, продаје за новац. Држава као да је изјављивала: очуват ћемо потпуно приватно власништво, и пружала му је сваку могућу подршку и заштиту. Држава је признавала то власништво сваком трговцу, индустријалцу и творничару. И то друштво, засновано на приватном власништву, на власти капитала, на потпуној подвргнутости свих неимућних радника и радних маса сељаштва, - то друштво је проглашавало себе владајућим на основи слободе. Борећи се против кметства, оно је власништво прогласило слободним и нарочито се поносило тиме што је држава тобоже престала бити класна држава.

Међутим држава је остајала као и прије строј који помаже капиталистима да држе у подвргнутости сиромашно сељаштво и радничку класу, али по спољашњем изгледу - она је била слободна. Она прокламира опће право гласа, изјављује на уста својих поборника, проповједника, учењака и филозофа да није класна држава. Чак и сад, кад је против ње почела борба совјетских социјалистичких република, они оптужују нас - да ми нарушавамо слободу, да ми изграђујемо државу засновану на принуди, на угњетавању једних од стране других, а да они представљају свенародну, демократску државу. Ето то питање - државе - добило је сад, у вријеме почетка социјалистичке револуције у цијелом свијету, и баш у вријеме побједе револуције у неким земљама, кад се нарочито заоштрила борба против свјетског капитала, - питање државе добило је највеће значење и постало, може се рећи, најболније питање, жариште свих политичких питања и свих политичких дискусија данашњице.

Ма коју партију узели ми у Русији или у којој било цивилизиранијој земљи, готово све политичке дискусије, размимоилажења, мишљења врте се сад око појма државе. Да ли је држава у капиталистичкој земљи, у демократској републици, - нарочито у републици типа Швицарске или Америке - у најслободнијим демократским републикама, да ли је држава израз народне воље, резултат свенародне одлуке, израз националне воље итд., - или је пак држава строј који служи за то да би тамошњи капиталисти могли одржавати своју власт над радничком класом и сељаштвом? То је основно питање, око ког се сад врте политичке дискусије у цијелом свијету. Шта се говори о бољшевизму? Буржоаска штампа псује бољшевике. Нећете наћи ниједан лист који не понавља отрцану оптужбу против бољшевика да су они погазили демокрацију. Ако наши мењшевици и социјалисти- револуционари у безазлености душе (а можда и не у безазлености, или је можда то безазленост за коју је речено да је гора од лоповлука) мисле да су они откривачи и проналазачи оптужбе против бољшевика да су ови погазили слободу и демокрацију, онда се они на најкомичнији начин варају. Не постоји данас ниједан меду најбогатијим листовима у најбогатијим земљама, листовима који троше десетке милијуна на своје растурање и у десецима милијуна примјерака сију буржоаску лаж и империјалистичку политику, - не постоји ниједан од тих листова који није поновио ове основне аргументе и оптужбе против бољшевизма: да су Америка, Енглеска и Швицарска напредне државе, засноване на демокрацији, а да је бољшевичка република држава разбојника, да у њој нема слободе, да су бољшевици погазили идеју демокрације и чак дотјерали дотле да су разјурили Уставотворну скупштину. Те страшне оптужбе против бољшевика понављају се у цијелом свијету. Те оптужбе доводе нас право до питања: шта је држава? Да бисмо те оптужбе разумјели, да бисмо се у њима снашли и потпуно свијесно заузели став према њима, и да бисмо се снашли не само на основи оног што чујемо него имајући чврсто мишљење, морамо јасно схватити шта је држава. Пред нама су свакојаке капиталистичке државе и сва она учења у њихову обрану која су створена прије рата. Да бисмо правилно пришли рјешавању тог питања, морамо заузети критички став према свим тим учењима и схваћањима.

Ја сам вам већ навео, као помоћну књигу, Енгелсово дјело »Поријекло породице, приватног власништва и државе«. У њему се баш вели да свака држава у којој постоји приватно власништво на земљу и на средства за производњу, у којој влада капитал, ма колико она била демократска, јест капиталистичка држава, јест строј у рукама капиталиста за држање радничке класе и сиромашног сељаштва у подвргнутости. А опће право гласа, уставотворна скупштина, парламент - то је само форма, мјеница своје врсте, која ниуколико не мијења суштину ствари. Облик државе може бити различит: капитал на један начин испољава своју моћ ондје гдје постоји један облик, на други - гдје постоји други, али у суштини власт остаје у рукама капитала: било да је право гласа ограничено или неограничено, било да је то демократска република, и чак уколико је она демократскија, утолико је то господство капитализма бруталније, циничније. Једна од најдемократскијих република, на свијету јесу Сјеверноамеричке Сједињене Државе, а нигдје се тако као у тој земљи (тко је тамо боравио послије 1905. тај сигурно има предоџбу о томе), гдје се власт капитала, власт шачице милијардера над цијелим друштвом не испољава тако брутално, с тако јавним поткупљивањем, као у Америци. Капитал, чим он постоји, влада цијелим друштвом, и никаква демократска република, никакво право гласа не мијења суштину ствари.

Демократска република и опће право гласа били су у поређењу с феудалним системом огроман прогрес: они су омогућили пролетаријату да постигне ону уједињеност, ону збијеност коју је постигао, да формира оне сложне, дисциплиниране редове који воде систематску борбу против капитала. Ничег сличног, чак ни приближно сличног, није имао кмет, да и не говоримо о робовима. Као што знамо, робови су дизали устанке, организирали побуне, почињали грађанске ратове, али никад нису могли створити свијесну већину, створити партије које руководе борбом, нису могли јасно схватити коме циљу иду, и чак су у најреволуционарнијим моментима хисторије испадали увијек пиони у рукама владајућих класа. Буржоаска република, парламент, опће право гласа, - све то с гледишта свјетског развитка друштва представља огроман прогрес, човјечанство је ишло капитализму, и тек је капитализам, захваљујући градској култури, омогућио угњетеној класи пролетера да постане свијесна себе и да створи онај свјетски раднички покрет, оне милијуне радника који су широм цијелог свијета организирали партије, оне социјалистичке партије које свијесно руководе борбом маса. Без парламентаризма, без избора, тај би развитак радничке класе био немогућ. Зато је све то у очима најширих маса људи добило тако велико значење. Зато пријелом изгледа тако тежак. Буржоаску лаж да је држава слободна и да је она позвана да штити интересе свих не подржавају и не бране само свијесни лицемјери, учењаци и попови, него и масе људи који искрено понављају старе предрасуде и који не могу схватити пријелаз од старог капиталистичког друштва к социјализму. Не само људи који се налазе у непосредној зависности од буржоазије, не само они који се налазе под јармом капитала или које је тај капитал поткупио (у служби капитала налази се маса свакојаких учењака, умјетника, попова итд.), него и људи који се напросто налазе под утјецајем предрасуда о буржоаској слободи, - све се то у цијелом свијету дигло против бољшевизма, јер је совјетска република при свом оснивању одбацила ту буржоаску лаж и отворено рекла: ви називате своју државу слободном, а у ствари, док постоји приватно власништво, ваша држава, макар она била и демократска република, није ништа друго него строј у рукама капиталиста за угушивање радника, и уколико је држава слободнија, утолико се то јасније испољава. Примјер за то јесу: Швицарска у Европи, Сјеверноамеричке Сједињене Државе у Америци. Нигдје капитал не влада тако цинички и немилосрдно и нигдје се то не види тако јасно као баш у тим земљама, иако су то демократске републике, ма колико оне биле лијепо обојене, без обзира на све ријечи о радној демокрацији, о једнакости свих грађана. Фактички, у Швицарској и Америци влада капитал, и сви покушаји радника да постигну иоле озбиљније побољшање свог положаја дочекују се одмах грађанским ратом. У тим земљама има мање војника, стајаће војске - у Швицарској постоји милиција и сваки Швицарац има код куце оружје, у Америци до недавно није било стајаће војске - и зато кад избије штрајк, буржоазија се наоружава, унајмљује војнике и угушује штрајк, и нигдје се то угушивање радничког покрета не врши тако немилосрдно и сурово као у швицарској и Америци, и нигдје се у парламенту не осјећа тако јако утјецај капитала као тамо. Снага капитала је све, бурза је све, а парламент, избори - то су марионете, лутке ... Али, што даље, то се више отварају очи радника и све шире се распрострањује идеја совјетске власти, нарочито послије крвавог покоља који тек што смо преживјели. Потреба немилосрдне борбе против капиталиста постаје радничкој класи све јаснија.

Ма каквим се облицима република маскирала, нека је она и најдемократскија република, само ако је она буржоаска, ако је у њој остало приватно власништво на земљу, на заводе и творнице и ако приватни капитал држи у најамном ропству цијело друштво, тј. ако се у њој не врши оно о чему говори програм наше партије и совјетски устав, та држава је строј за угњетавање једних од стране других. И тај строј ми ћемо узети у руке оне класе која треба да сруши власт капитала. Ми ћемо одбацити све старе предрасуде о томе да држава представља опћу једнакост, - то је обмана: док постоји експлоатација, не може бити једнакости. Велепосједник не може бити једнак с радником, гладан - са ситим. Тај строј који се звао држава, пред којом људи застају са сујевјерним поштовањем и вјерују старим бајкама да је она опћенародна власт, - тај строј пролетаријат одбацује и каже: то је буржоаска лаж. Ми смо тај строј одузели капиталистима, узели смо га за себе. Тим стројем или тољагом ми ћемо уништити сваку експлоатацију, и кад на свијету не остане могућности експлоатације, не остане власника земље, власника творница, не буде тако да се једни преједају, а други гладују, - тек онда кад не остане могућности за све то, ми ћемо тај строј бацити у старо гвожђе. Тада неће бити државе, неће бити експлоатације. То је гледиште наше комунистичке партије. Надам се да ћемо се том питању у слиједећим предавањима вратити - и више пута.

Владимир И. Лењин, „О држави“