Владимир Илич Лењин

О задацима женског радничког покрета у совјетској републици (23. септембар 1919.)

Говор на IV московској општеградској непартиској конференцији радница 23 септембра 1919

Написано: 19 новембра 1918 г.
Извор: В. И. Лењин, О радницама и сељанкама, Култура, Библиотека марксизма-лењинизма, 1947. Ова брошура штампана је ћирилицом и латиницом. Штампање ћирилицом у 20.000 примерака завршено је 5 марта 1947 год. у штампарији „Култура“ Београд Стаљинградска 4
Први пут издато: „Правда“, бр. 213, 25 септембра 1919 г.
Интернет верзија: Побуњени ум 2003. / Марксистичка интернет архива (marxists.org) 2003.
Транскрипција / HTML: Побуњени ум 2003. / Марксистичка интернет архива (marxists.org) 2003.
Copyleft: Марксистичка интернет архива (marxists.org) 2003. Копирање и/или дистрибуирање овог документа је дозвољено под условима наведеним у GNU Free Documentation License

Другарице, врло ми је мило што могу да поздравим конференцију жена-радница. Дозволићу себи да се не дотичем оних тема и оних питања која сада, разуме се, највише узнемирују жену-радницу и сваког свесног човека из трудбеничке масе. Та најболнија питања су — питање хлеба и питање нашег положаја на фронту. Али, колико ми је из новинарских извештаја познато о вашим конференцијама, та су питања овде исцрпно изложили Троцки — о положају на фронту и другарица Јаковљева и друг Свидерски — што се тиче питања хлеба, и зато ми дозволите да се тих питања не дотичем.

Хтео бих да кажем неколико речи о општим задацима женског радничког покрета у Совјетској Републици, како о оним задацима који су везани с прелазом ка социјализму уопште, тако и о оним који сада с нарочитом упорношћу избијају на прво место. Другарице, совјетска власт је још од самог почетка поставила питање положаја жена. Мени се чини да ће задатак сваке радничке државе која прелази ка социјализму бити двојак. И први део тога задатка релативно је прост и лак. Он се тиче оних старих закона који су жену ставили у неравноправан положај према мушкарцу.

Још врло давно претставници свих ослободилачких покрета у западној Европи, не само у току деценија, већ и у току столећа, истицали су захтев да се укину ти застарели закони и да се жена изједначи с мушкарцем пред законом, али ниједна европска демократска држава, ниједна од најнапреднијих република није успела да то оствари, зато што тамо где постоји капитализам, тамо где остаје приватна својина на земљу, приватна својина на фабрике и заводе, тамо где се одржава власт капитала, привилегије ће остати на страни мушкараца. У Русији се то могло спровести само зато што је ту од 25 октобра 1917 г. успостављена власт радника. Совјетска власт је од самог почетка ставила себи у задатак да постоји као власт трудбеника, која је непријатељ сваке експлоатације. Она је себи ставила у задатак да уништи могућност експлоатације трудбеника од стране спахија и капиталиста, да уништи владавину капитала. Совјетска власт је настојала да постигне то да трудбеници свој живот изграђују без приватне својине на земљу, без приватне својине на фабрике и заводе, без оне приватне својине која је свуда, у читавом свету, чак и при потпуној политичкој слободи, чак и у најдемократскијим републикама, фактички ставила трудбенике у положај беде и најамног ропства, а жену — у положај двоструког ропства.

Још у првим месецима свога постојања совјетска власт, као власт трудбеника извршила је у законодавству које се тиче жене најодлучнији преокрет. Од оних закона који су жену стављали у подређен положај није у Совјетској Републици остало ни камена на камену. Ја говорим баш о оним законима који су специјално искоришћавали слабији положај жене, стављајући је у неравноправан а често чак у понижавајући положај, тј. о законима о разводу брака и о ванбрачном детету, о праву жене да од оца детета тражи издржавање за то дете.

Баш у тој области буржоаско законодавство, треба рећи, чак и у најнапреднијим земљама, искоришћава слабији положај жене, учинивши је неравноправном и понизивши је, и баш у тој области совјетска власт од старих, неправичних за претставнике радних маса неподношљивих закона није оставила ни камена на камену. И ми сада с пуним поносом, без икаквог претеривања, можемо рећи да осим Совјетске Русије нема ниједне земље на свету у којој постоји потпуна равноправност жена и у којој жена није стављена у понижавајући положај, који се нарочито осећа у свакодневном, породичном животу. То је био један од наших првих и најважнијих задатака.

Ако имате прилике да долазите у додир с партијама које се непријатељски држе према бољшевицима, или ако вам долазе до руку новине које се на руском језику издају у областима које су заузели Колчак и Дењикин, или ако имате прилике да говорите с људима који стоје на гледишту тих листова, ви од њих често можете чути да оптужују совјетску власт да је нарушила демократију.

Нама, претставницима совјетске власти, бољшевицима-комунистима и присталицама совјетске власти, стално пребацују да смо нарушили демократију, а као доказ за ту оптужбу износе чињеницу да је совјетска власт растерала уставотворну скупштину. На те оптужбе ми обично овако одговарамо: она демократија и она уставотворна скупштина које су настале за време постојања приватне својине на земљу, када људи нису били једнаки међу собом, када је онај ко има властити капитал био господар, а остали, који су код њега радили били његови најамни робови, — таква демократија за нас нема никакве вредности. Чак и у најнапреднијим државама таква демократија прикривала је ропство. Ми, социјалисти, присталице смо демократије само утолико, уколико она олакшава положај трудбеника и угњетених. У читавом свету социјализам ставља себи у задатак борбу против сваке експлоатације човека човеком. За нас истински значај има она демократија која служи експлоатисанима, онима који су стављени у неравноправан положај. Ако се нерадницима одузима бирачко право, то и јесте права једнакост међу људима. Онај ко не ради, не треба ни да једе. На те оптужбе ми одговарамо, да треба поставити питање о томе како се у овој или оној држави остварује демократија. Ми видимо да се у свим демократским републикама проглашава једнакост, а у грађанским законима и у законима о положају жене у погледу њеног положаја у породици, у погледу развода брака, на сваком кораку видимо неједнакост и понижавање жене, и ми кажемо да је то нарушавање демократије, и то баш у односу према угњетенима. Совјетска власт је више од свих других, и најразвијенијих земаља, остварила демократију тиме, што у својим законима није оставила ничег што би ма и најмање потсећало на неравноправност жене. Понављам, ниједна држава и ниједно демократско законодавство није учинило за жену ни половину од онога што је учинила совјетска власт још у првим месецима свога постојања.

Разуме се, сами закони нису довољни, и ми се ни у ком случају не задовољавамо само оним што говоримо у области законодавства; али смо ми свршили све оно што се од нас захтевало за изједначење положаја жена, и ми се тиме с правом можемо поносити. Положај жене у Совјетској Русији сада је такав, да с гледишта најнапреднијих држава претставља идеалан положај. Али ми себи говоримо да је то, разуме се, само почетак.

Положај жене, с обзиром на њено бављење кућним газдинством још увек остаје веома тежак. Да се жена потпуно ослободи и да стварно постане једнака с мушкарцем, треба да постоји друштвено газдинство и да жена учествује у општем продуктивном раду. Онда ће жена заузимати исти положај као и мушкарац.

Разуме се, овде није реч о томе да се жена изједначи у продуктивности рада, у обиму рада, у његовом трајању, у условима рада итд., овде је реч о томе, да жена не буде угњетена својим положајем у кућном газдинству за разлику од мушкарца. Све ви знате да чак и при потпуној равноправности ипак остаје она стварна угњетеност жене, јер се на њу сваљује читаво кућно газдинство. То кућно газдинство, које води жена, највећим својим делом је најнепродуктивније, најварварскије и најтеже газдинство. То је ванредно пипав рад, који у себи не садржи ништа што би иоле доприносило развитку жене.

Тежећи социјалистичком идеалу, ми желимо да се боримо за потпуно остварење социјализма, и овде се за жену отвара врло велико поље рада. Ми се сада озбиљно спремамо да рашчистимо тло за социјалистичку изградњу, а сама изградња социјалистичког друштва отпочеће тек онда када се ми, пошто смо постигли потпуну једнакост жене, прихватимо новог рада заједно са женом, ослобођеном ситног, заглупљујућег, непродуктивног рада. На томе ћемо имати да радимо многе и многе године. Тај рад не може дати тако брзе резултате, нити даје тако сјајан ефекат.

Ми стварамо узорне установе, мензе, јасле, које треба да ослободе жену од кућног газдинства. И баш овде највише на жене пада рад око уређења свих тих установа. Треба рећи да сада у Русији има врло мало таквих установа које би помогле жени да се ишчупа из тог положаја кућне робиње. Њихов број је ништаван, и они услови, у које је сада стављена Совјетска Република, — и војнички и услови снабдевања, о којима су вам овде другови детаљно говорили, — ометају нас у томе раду. Али ипак треба рећи да те установе, које избављају жену из тог положаја кућне робиње, ничу свуда где год за то постоји макар и најмања могућност. Ми говоримо да ослобођење радника треба да изврше сами радници, а исто тако и ослобођење жена-радница морају извршити саме жене-раднице. Жене-раднице морају саме да се брину о развитку таквих установа, и та делатност жене довешће до потпуне промене њеног старог положаја у капиталистичком друштву.

У староме капиталистичком друштву, да би се човек бавио политиком, захтевала се нарочита спрема, и зато је учешће жена у политици, чак и у најнапреднијим и најслободнијим капиталистичким земљама, било ништавно. Наш се задатак састоји у томе да политику учинимо приступачном свакој радној жени. Од оног момента када је уништена приватна својина на земљу и на фабрике и оборена власт спахија и капиталиста, задаци политике постају за радне масе и радне жене прости, јасни и свима потпуно приступачни. У капиталистичком друштву жена је стављена у такав бесправан положај, да је њено учешће у политици, у поређењу с мушкарцем, ништавно. Да би се тај положај изменио, потребно је да власт припада трудбеницима, и тада ће главне задатке политике сачињавати све оно што се непосредно тиче судбине самих трудбеника.

А овде је нужно учешће жене-раднице, не само партијке и не само свесне раднице, него и оне која је ван партије и која је најмање свесна. Овде совјетска власт отвара жени-радници широко поље делатности.

Ми смо имали врло тешких тренутака у борби против сила, непријатељских према Совјетској Русији, које крећу у рат против ње. Нама је било врло тешко да се боримо и у војној области — против оних сила које против власти трудбеника крећу у рат, и у области исхране — против шпекуланата, јер је недовољан број људи, број трудбеника, који би нам својим властитим радом у свему ишли у помоћ. И овде совјетска власт не може ништа толико да цени као помоћ огромне масе непартијки жена-радница. Нека оне знају да је можда у старом буржоаском друштву за политички рад била потребна компликована спрема, и да је то жени било неприступачно. Али политичка делатност Совјетске Републике поставља као свој главни задатак борбу против спахија, капиталиста, борбу за уништење експлоатације, и зато се у Совјетској Републици за жене-раднице отвара политичка делатност, која ће се састојати у томе да жена својом организаторском вештином помаже мушкарцу.

Нама је потребан не само организаторски рад у милионским размерама. Нама је потребан организаторски рад и у најмањим размерама, који и жени пружа могућност да ради. Жена може да ради и у ратним условима, када је у питању помоћ војсци, агитација у њој. У свему томе жена треба да узима активног учешћа, да би Црвена армија видела да се о њој брину, да се за њу старају. Жена тако исто може да ради и у области исхране — на расподели намирница и побољшавању масовне исхране, на учвршћивању менза, које су сада тако широко организоване у Петрограду.

Ето, у којим областима делатност жене-раднице добија прави организаторски значај. Учешће жена потребно је и организовању крупних огледних газдинстава, и у контроли над њима, како та ствар код нас не би била ствар појединаца. Без учешћа великог броја радних жена у том послу, он се не може остварити. И жена-радница потпуно може да се лати тога посла у смислу вршења надзора над расподелом и што лакшом набавком намирница. Тај задатак потпуно може да испуни непартијка жена-радница, а међутим остварење тог задатка, највише ће допринети учвршћењу социјалистичког друштва.

Укинувши приватну својину на земљу и готово сасвим укинувши ту својину и на фабрике, и на заводе, совјетска власт тежи томе да сви трудбеници, не само партијци, него и непартијци, и не само мушкарци, него и жене, учествују у тој привредној изградњи. Та ствар, коју је започела совјетска власт, може кренути напред само онда када по читавој Русији уместо стотина жена узму у њој учешћа милиони и милиони жена. Онда ће социјалистичка изградња, у то смо уверени, бити обезбеђена. Онда ће трудбеници доказати да могу живети и да могу управљати привредом и без спахија и капиталиста. Онда ће социјалистичка изградња у Русији стајати тако чврсто, да никакви спољни непријатељи у другим земљама и у самој Русији неће бити опасни за Совјетску Републику.

„Правда“, бр. 213, 25 септембра 1919 г.

Дела, књ. XXIV, стр. 467—472, руско издање.