Владимир Илич Лењин

О улози комунистичке партије (23. јули 1920.)

Говор на II конгресу Комунистичке Интернационале 23. јула 1920.

Написано: 23. јул 1920.
Извор: 1947, Београд
Први пут издато: У потпуности 1921 у књизи Други конгрес Комунистичке Интернационале. Издавач Комунистичка Интернационала, Петроград
Онлине верзија: Милан Ђурић / Побуњени ум 2002. / Марксистичка интернет архива (marxists.org) 2002.
Транскрипција / HTML: Побуњени ум 2002. / Марксистичка интернет архива (marxists.org) 2002.
Copyleft: Марксистичка интернет архива (marxists.org) 2003. Копирање и/или дистрибуирање овог документа је дозвољено под условима наведеним у GNU Free Documentation License

Другови, ја бих хтео да учиним неколико примедаба у вези са говорима другова Тенера и Мак-Лејна. Тенер каже да је он за диктатуру пролетаријата, али да диктатура пролетаријата није баш сасвим онаква каквом је ми замишљамо. Он каже да ми под диктатуром пролетаријата уствари подразумевамо диктатуру његове организоване и свесне мањине.

И заиста, у епоси капитализма, када су радничке масе подвргнуте непрекидној експлоатацији и не могу да развијају своје људске способности, најкарактеристичнија ствар за радничку партију јесте баш то што оне могу да обухвате само мањину своје класе. Политичка партија може да уједини само мањину класе, исто онако као што заиста свесни радници у сваком капиталистичком друштву чине само мањину свих радника. Зато ми морамо признати да само та свесна мањина може руководити широким радничким масама и водити их за собом. Ако друг Тенер каже да је он непријатељ партије, али да је, у исто време, за то да мањина најбоље организованих и најреволуционарнијих радника показује пут целом пролетаријату, онда ја кажем да између нас, уствари, нема никакве разлике. Шта претставља организована мањина? Ако је та мањина заиста свесна, ако она уме да води за собом масе, ако је она способна да одговори на свако питање које се постави на дневни ред – онда је она, уствари, партија. И ако такви другови као што је Тенер, о чијем мишљењу ми нарочито водимо рачуна, као о мишљењу претставника масовног покрета, - што се може без натезања рећи о претставницима Британске социјалистичке партије, - ако су ти другови за то да постоји мањина, која би се организовано борила за диктатуру и која би васпитавала у том правцу радничке масе, то, у суштини, таква мањина и није ништа друго него партија. Друг Тенер каже да та мањина треба да организује и да води за собом целу радничку масу. Ако друг Тенер и други другови из групе шап-стјуарт и савеза Индустријских радника света (I.W.W.) то признају, - а сваког дана ми у разговорима са њима видимо да они то заиста признају – ако они одобравају такво стање када свесна комунистичка мањина радничке класе води за собом пролетаријат, то се они морају сложити са тиме да је смисао ових наших резолуција управо такав. Једина разлика која постоји између нас састоји се у некој врсти неповерења које енглески другови имају према политичкој партији. Они политичке партије не замишљају друкчије него као партију Хомперса и Хендерсона, или као партију парламентарних шпекуланата, издајника радничке класе. И ако они парламентаризам замишљају управо таквим какав је данас енглески и амерички парламентаризам, онда смо и ми непријатељи таквог парламентаризма и таквих политичких партија. Нама су потребне нове партије, друкчије партије. Нама су потребне такве партије које би се стално налазиле у стварној вези са масама и које би умеле да тим масама руководе.

Ја прелазим на треће питање, које сам хтео овде да дотакнем, у вези са говором Мак-Лејна. Он је присталица спајања енглеске Комунистичке партије са Радничком партијом. Ја сам већ изнео своје мишљење по овом питању у својим тезама о примању у III Интернационалу. Ја сам оставио то питање отвореним, али, после разговора са многим друговима, дошао сам до уверења да је одлука о остајању у редовима Радничке партије заиста правилна одлука.

И сада, када нам друг Мак-Лејн говори: немојте бити сувише догматични – тај ми израз изгледа сасвим уместан. Друг Рамзеј каже: дозволите нама, енглеским комунистима, да сами решимо то питање. Па шта би онда била Интернационала, ако би свака мала фракција долазила и говорила: неки од нас су за то, а неки против тога. Дозволите нам да сами решимо. Зашто би онда била потребна Интернационала, конгрес и цела та дискусија? Друг Мак-Лејн, говорио је само о улози политичке партије. Али то исто се односи и на синдикате и на парламентаризам. Сасвим је тачно да је велики део најбољих револуционара против присаједињења Радничкој партији, јер се они негативно односе према парламентаризму, као средству борбе. Зато је најбоље пренети то питање у комисију, где оно мора бити, у сваком случају, продискутовано и решено баш на овом конгресу III Интернационале. Ми се не можемо сложити са тиме да се оно тиче само комуниста. Ми треба да уопште кажемо која је тактика правилна.

Сада ћу се задржати на неким аргументима друга Мак-Лејна, у вези са питањем енглеске радничке партије. Треба рећи отворено: партија комуниста може се ујединити са Радничком партијом само под условом да сачува потпуну слободу критике и да може водити своју сопствену политику. То је врло важан услов: кад друг Серати, поводом тога, говори овде, о сарадњи класа, онда ја изјављујем да те сарадње неће бити. Када италијански другови остављају у својој партији опортунисте као што су Турати и Комп., т.ј. буржоаске елементе, онда је то, заиста, сарадња класа. Али у овом случају, у погледу енглеске Радничке партије, ствар се тиче само сарадње напредне мањине енглеских радника са њиховом огромном већином. Чланови радничке партије то су - сви чланови синдиката. То је врло оригинална структура, коју не налазимо ни у једној другој земљи. Ова организација обухвата 6 или 7 милиона радника из свих синдиката. Њих не питају о томе каква су им политичка убеђења. Нека ми друг Серати докаже да ће нам неко сметати да тамо искористимо право критике. Кад то будете доказали, тек онда ћете доказати да се друг Мак-Лејн вара. Британска социјалистичка партија може потпуно слободно говорити да је Хендерсон издајник, па ипак остати у редовима радничке партије. И ту се остварује сарадња авангарде радничке класе са заосталим радницима, са аријер-гардом. Та сарадња је од толико великог значаја за цео покрет, да ми категорички инсистирамо на томе да енглески комунисти буду кариком која везује партију, т.ј. мањину радничке класе, и целу осталу масу радника. Ако мањина не уме да руководи масама, да се тесно са њима повезује, онда она није партија и уопште ништа не вреди, па макар она себе називала партијом или националним комитетом савета фабричких повереника – колико је мени познато савети фабричко-заводских повереника у Енглеској имају свој национални комитет. Дотле док не буде доказано супротно, ми можемо рећи да се енглеска радничка партија састоји од пролетера и да ћемо ми, остајући у њеним редовима, моћи остварити сарадњу авангарде радничке класе са заосталим радништвом. Ако се ова сарадња не буде систематски остваривала, онда то значи да Комунистичка партија ништа не вреди, и онда не може бити говора ни о каквој диктатури пролетаријата. И ако наши италијански другови немају убедљивијих аргумената, ми ћемо морати да доцније овде то питање коначно решимо, на основу онога што ми знамо, и – доћићемо до закључака да је улазак у Радничку партију правилна тактика.

Другови Тенер и Рамзеј кажу нам да се већина енглеских комуниста неће сложити са уједињењем, али да ли се ми безусловно морамо сложити са већином? Никако не. Ако она још није схватила која је тактика правилна, може се, можда, причекати. Чак и паралелно постојање двају партија за извесно време било би боље него одбијање да се одговори која је тактика правилна. Наравно, на основу искуства свих чланова конгреса, на основу аргумената који су овде наведени, ви нећете инсистирати на томе да ми овде донесемо одлуку о неодложном стварању у свим земљама јединствене комунистичке партије. То је немогуће. Али искрено рећи овде наше мишљење, дати директиве, - то ми можемо. Питање кога се дотакла енглеска делегација, ми морамо проучити у специјалној комисији и после тога рећи: правилна тактика то је – улазак у Радничку партију. Ако већина буде против тога, ми морамо организовати мањину одвојено. То ће имати васпитног значаја. Ако енглеске радничке масе још увек верују у пређашњу тактику, ми ћемо проверити наше закључке на идућем конгресу. Али ми не можемо рећи да се то питање тиче само Енглеске – то би било подражавање најгорим навикама II Интернационале. Ми морамо отворено изнети своје мишљење. Ако енглески комунисти не постигну сагласност и ако се масовна партија не створи, онда је расцеп овако или онако неизбежан.