Владимир Илич Лењин

О условима примања нових чланова у партију (26. март 1922.)

Два писма В. М. Молотову

Написано: 11. март 1922. и 16. март 1922.
Извор: Издање Централног комитета Комунистичке партије Србије, 1947.
Први пут издато:
Онлине верзија: Побуњени ум 1999-2002 / Марксистичка интернет архива (marxists.org) 2002
Транскрипција/ХТМЛ: Милан Ђурић / Побуњени ум

I

Другу Молотову,

Молим да се пред пленум ЦК стави следећи мој предлог.

Ја сматрам да је крајње важно продужити стаж за примање нових чланова у партију. Зиновјев одређује стаж од пола године за раднике, а од годину дана за остале. Предлажем да се пола године остави само за оне раднике који су најмање 10 година провели као прави радници, у великим индустријским предузећима. За остале раднике одредити годину и по дана; две године одредити за сељаке и црвеноармејце, а три године за све остале. Нарочит изузетак може се допустити заједничком одлуком ЦК и ЦКК.

Сматрам да је крајње опасно не променити кратке рокове, које је Зиновјев предложио. Несумњиво је да се код нас стално убрајају у раднике таква лица, која нису прошла ни најмању озбиљну школу, у смислу крупне индустрије. Редовна је појава да се у категорију радника сврставају и прави правцијати ситни буржуји, који су се случајно и на најкраћи рок претворили у раднике. Сви паметни белогардејци сасвим одређено рачунају са том околношћу, да тобоже пролетерски карактер наше партије уствари никако не гарантује да ситносопственички елементи могу, и то у најкраћем времену, добити превласт у њој. При неуредности која код нас влада, при нашем несистематском раду, кратки рокови стажа значиће у пракси потпуно одсуство сваког озбиљног проверавања да ли су кандидати заиста бар донекле опробани комунисти. Ако имамо у партији 300-400 хиљада чланова, онда је и тај број превелик, јер сви без изузетка подаци указују на ниски ниво спреме садашњих чланова партије. Зато, ја упорно инсистирам на потреби да се продужи рок стажа, а затим да се Оргбироу стави у задатак да изради и строго примењује правила, која би стаж учинила заиста озбиљним испитом, а не празном формалношћу.

Ја сматрам да ово питање треба нарочито пажљиво претрести на конгресу.

22. марта 1922.
Лењин

I I

Другу Молотову,

а молбом да се преда свим члановима ЦК, да прочитају пре него што се на конгресу постави питање о условима пријема нових чланова у партију.

Прочитавши одлуку пленума од 25. марта, по питању рокова кандидатског стажа за ступање нових чланова у партију, ја бих хтео да оспорим ту одлуку на конгресу. Али, бојећи се да на конгресу нећу моћи иступити, молим да се прочитају следећа моја мишљења.

Нема сумње да је наша партија сада, по већем делу свога састава, недовољно пролетерска. Ја мислим да то нико не може оспорити, а обичан увид у статистику потврдиће то стање. Од времена рата фабричко-заводски радници у Русији постали су, по свом саставу, много мање пролетерски него раније, јер су за време рата у заводе ступали и они који су хтели да се склоне од војне обавезе. То је општепозната чињеница. С друге стране, исто је тако несумњиво да је наша партија сада мање политички васпитана, уопште и просечно (ако се узме ниво огромне већине њених чланова), него што је то неопходно за стварно пролетерско руководство у тако тешком тренутку, нарочито код огромне бројне надмоћности сељаштва, које се брзо почиње интересовати за самосталну класну политику. Даље, треба узети у обзир да је саблазан улажења у владајућу партију сада огроман. Довољно је сетити се свих књижевних дела Сменовеховаца, да би се уверило, каква се публика, далека од свега што је пролетерско, сада заноси политичким успесима бољшевика. Ако нам Женевска конференција донесе нови политички успех, онда ће, у џиновским размерама, порасти навала у партију ситнобуржоаских елемената и елемената директно непријатељских према свему што је пролетерско. Полугодишњи стаж за раднике ни у ком случају није у стању да задржи ту навалу, јер није ништа лакше него вештачки удесити тако кратак стаж, утолико пре што за многе интелигентске и полуинтелигентске елементе ступити у раднике неће у нашим условима представљати никакве тешкоће. Из свега тога ја долазим до закључка, који се у мојим очима потврђује још и тиме што белогардејци потпуно свесно воде рачуна о непролетерском саставу наше партије, - закључка да ми морамо знатно повећати рокове кандидатског стажа, а ако се оставља 6 месеци за раднике, онда је безусловно потребно, да не би варали себе и друге, дефинисати појам „радник“ на тај начин, што би под тај појам подвели само оне, који су заиста, по свом положају у животу, морали примити пролетерску психологију. А то је немогуће без вишегодишњег боравка у фабрици, без сваких других циљева, већ услед општих услова економског и социјалног живота.

Ако не затварамо очи пред стварношћу, онда морамо признати да данас пролетерску партију не одређује њен састав, него огромни општи ауторитет оног тананог слоја, који се може назвати старом партијском гардом. Довољна је мала унутрашња борба у том слоју, па да његов ауторитет буде, ако не поткопан, али у сваком случају толико ослабљен да одлука већ неће зависити од њега.

Зато је неопходно потребно: 1) повећати све кандидатске стажеве; 2) одредити, са нарочито ситним појединостима, у чему треба да буду конкретни и практични услови проверавања да се кандидатски стаж заиста пролази, а не остаје празном формалношћу; 3) треба створити квалификовану већину у оним установама које решавају питање о пријему нових чланова у партију; 4) треба условљавати тај пријем одлукама не само губернијских комитета него и контролних комисија; 5) треба предузети још неке друге мере да би се олакшало ослобођење партије од оних њених чланова који никако нису такви комунисти који спроводе потпуно свесну пролетерску политику. Ја не предлажем ново генерално чишћење партије, јер сматрам да је то сад практично неоствариво, али наћи нека средства за фактично чишћење партије, тј. за смањење њеног састава, неопходно је потребно и, ако се о томе размисли, ја сам уверен да се може наћи низ подесних мера.

Ако је могуће, ја бих молио читаоце овог предлога, чланове ЦК, да ми одговоре макар кратким телефонограмом, преко једне од секретарица Совјета народних комесара.

26. марта 1922.
Лењин