Владимир Илич Лењин

О чишћењу партије

Извор: Штампано 1947, Издање Централног комитета Комунистичке партије Србије.
Транскрипција / ХТМЛ: Милан Ђурић / Стеван Гостојић

Чишћење партије се развило, како изгледа, у озбиљан и џиновски важан посао.

Има места где партију чисте ослањајући се, углавном, на искуство, на указивање беспартнијих радника, руководећи се њиховим указивањем, водећи рачуна о претставницима ванпартијске пролетерске масе. Ето – то је најдрагоценије, најважније. Ако би нам заиста успело да на тај начин очистимо партију одозго до доле, „без обзира на личности“, то би била стварно велика тековина револуције.

Јер тековине револуције не могу сада бити онакве какве су биле раније. Оне неизбежно мењају свој карактер у зависности од прелаза ратног фронта на привредни, од прелаза од ратног фронта на привредни, од прелаза ка новој економској политици, од услова који у првом реду траже повећање продуктивности рада, повећање радне дисциплине. У такво време главном тековином револуције постаје унутрашње побољшање, које не бљешти, које не пада у очи, која се одмах не примећује, побољшање рада, његове организације, његових резултата; побољшање у смислу борбе против утицаја ситно-буржоаске и ситно-буржоаске-анархистичке стихије, која разара и пролетаријат и партију. Да би се остварило такво побољшање треба чистити партију од елемената, који се одвајају од маса (а да, разуме се, већ не говоримо о елементима који партију срамоте у очима маса). Наравно, ми се нећемо потчинити свим указивањима масе, јер се и сама маса понекад – нарочито у годинама изванредног умора, исцрпљености због прекомерних тешкоћа и мука – подаје расположењима која нису никако напредна. Али за оцену људи, за негативан однос према онима који су се „прилепили“, „покомесарили“, „бирократизирали“ у највећем степену су драгоцена указивања ванпартијске пролетерске масе, а у многим случајевима и указивања ванпартијске сељачке масе. Радна маса са највећом осетљивошћу увиђа разлику између поштених и оданих комуниста и оних што уливају одвратност човеку који у зноју лица зарађује себи хлеб, који нема никаквих привилегија, никаквих „путева ка старешинама“.

Чистити партију, узимајући у обзир указивања ванпартијских трудбеника велика је ствар. Она ће нам дати озбиљне резултате. Она ће начинити партију много јачом авангардом класе него што је она раније била, начиниће је авангардом јаче повезаном са класом, способнијом да је води ка победи кроз многобројне тешкоће и опасности.

Као посебни задак чишћења партије, ја бих хтео још да истакнем њено чишћење од бивших мењшевика. По мом мишљењу, од мењшевика који су у партију ступили после почетка 1918. године, требало би оставити у партији отприлике не више од стотог дела, па и то тек пошто се сваки онај који се оставља провери три па и четири пута. Зашто? Зато што су мењшевици, као струја, у периоду 1918-1921 године показали две своје особине: прво – вешто се прилагођавали, „лепили“ уз владајућу струју међу радницима; друго – још вештије душом и телом служити белогардејштини, служити јој на делу, а одрицати се на речима. Обе те особине потичу из читаве историје мењшевизма: треба се само сетити акселродовског „радничког конгреса“, односа мењшевика према кадетима (и према монархији) на речима и на делу итд. и тсл. Мењшевици се „лепе“ уз РКП не само, и чак не толико, из макијавелизма (мада су, по линији метода буржоаске дипломатије мењшевици још од 1903 године доказали да су првокласни мајстори у тој области), колико због своје „прилагодљивости“. Сваки се опортунист одликује прилагодљивошћу (али свака прилагодљивост није опортунизам) и мењшевици, као опортунисти, прилагођавају се, такорећи, „из принципа“, оној струји која је владајућа међу радницима, префарбају се у заштитну боју, као што зец постаје зими бео. Ту особину мењшевика треба познавати и треба о њој водити рачуна, а водити о њој рачуна то значи очистити партију отприлике од деведесет девет стотих свих мењшевика који су пришли РКП после 1918 године, т.ј. онда кад је победа бољшевика постала најпре вероватном а затим несумњивом.

Треба очистити партију од варалица, од бирократираних, од непоштених, од колебљивих комуниста и од мењшевика, који су префарбали фасаду, али који су у души остали мењшевици.