Лав Троцки

Зашто се марксисти противе индивидуалном тероризму (1909.)

Написано: 1909.
Извор:
Први пут издато:
Онлине верзија: Побуњени ум 2002 / Марксистичка интернет архива (marxists.org) 2002 / Marxists Internet Archive
Транскрипција/ХТМЛ: Побуњени ум

Наши класни непријатељи имају навику да се жале на наш тероризам. Шта они под тиме подразумевају прилично је нејасно. Они би волели да све активности пролетаријата уперене против интереса класног непријатеља означе као тероризам. Штрајк, у њиховим очима, главни је метод тероризма. Претња штрајком, организација штрајкачких одбора, економски бојкот газде који се понаша као робовласник, морални бојкот издајника из сопствених редова – све ово и много више они називају тероризмом. Ако се тероризам овако разуме као било која акција која изазива страх код непријатеља, или му штети, онда, наравно, целокупна класна борба и није ништа друго до тероризам. И једино питање које остаје је да ли буржоаски политичари имају право да нас засипају моралним гнушањем пролетерског тероризма када целокупни државни апарат са својим законима, полицијом и армијом није ништа друго до апарат капиталистичког терора!

Како било, мора се истаћи да кад нам они замерају тероризам, они покушавају – иако не увек свесно – да речи дају уже, мање индиректно значење. Уништавање машина од стране радника, на пример, тероризам је строгом смислу речи. Убијање послодавца, претња да ће се запалити фабрика или претња смрћу њеном власнику, покушај убиства, са револвером у руци, владиног министра – све ово су терористички акти у пуном и аутентичном значењу. Како било, било ко, ко схвата праву природу интернационалне Социјал-демократије требало би да зна да се она одувек противила оваквом тероризму, и чини то на најнепомирљивији начин.

Зашто?

„Терорисање“ претњом штрајка, или стварно спровођење штрајка је нешто што само индустријални радници могу. Друштвени значај штрајка зависи директно од, прво, величине предузећа или гране индустрије коју погађа, и друго, од степена организације радника који учествују, њихове дисциплине и спремности за акцију. Ово једнако важи и за политички и за економски штрајк. То је метод борбе који директно проистиче из производне улоге пролетаријата у савременом друштву.

Потцењује значај масе

Да би се развио, капиталистичком систему треба парламентарна суперструктура. Али пошто не може ограничити пролетаријат на политички гето, он мора пре или касније дозволити радницима да партиципирају у парламенту. На изборима, масовни карактер пролетаријата и његов ниво политичког развоја – квантитети који су, опет, одређени његовом друштвеном улогом, то јест, надасве, његовом производном улогом – налази свој израз.

Као и у штрајку, тако на изборима метод, циљ и резултат увек зависи од друштвене улоге и снаге пролетаријата као класе. Само радници могу спроводити штрајк. Занатлије које су уништиле фабрике, сељаци чију воду фабрике трују, или лумпен-пролетери у потрази за пленом могу разбијати машине, запалити фабрику, или убити њеног власника.

Само свесна и организована радничка класа може послати јаку делегацију у парламент да је заступа. Како било, да би се убио истакнути званичник не морају иза вас да стоје организоване масе. Рецепт за експлозив је свима доступан, и Браунинг [револвер] се може набавити било где. У првом случају, ради се о друштвеној борби, чији методи и средства проистичу нужно из природе постојећег друштвеног поретка; а у другом, ради се о чисто механичкој реакцији која је идентична свуда – у Кини као и у Француској – врло јасна у својој спољашњој форми (убиство, експлозије, итд.) али апсолутно безопасна што се тиче друштвеног система.

Штрајк, чак и скромне величине, има друштвене последице: јачање радничког самопоуздања, раст синдиката, а често и побољшање производне технологије. Убиство власника фабрике има само ефекте полицијске природе, или промену власника без икаквог друштвеног значаја. Да ли ће терористички покушај, чак и „успешан“ бацити владајућу класу у конфузију зависи од конкретних политичких околности. У сваком случају конфузија може бити само кратког даха; капиталистичка држава се не базира на владиним министрима и не може се елиминисати са њима. Класа којој служи ће наћи нове људе; механизам остаје нетакнут и наставља да функционише.

Али пометња унесена у редове самих радних маса терористичким покушајем је много дубља. Ако је довољно наоружати се пиштољем да би се остварио циљ, чему труд око класне борбе? Ако је мало барута и олова довољно да прострели непријатеља кроз врат, чему онда потреба за класним организовањем? Ако има смисла плашити високе чиновнике звуком експлозија, откуд потреба за партијом? Чему састанци, агитовање у маси, и избори ако се тако лако може циљати министарска клупа са галерије парламента?

У нашим очима, индивидуални терор је неприхватљив управо зато што потцењује улогу самосвесних маса, своди их на беспомоћност, и окреће њихове наде и погледе ка великом осветнику који ће једног дана доћи и испунити своју мисију. Анархистички пророци „пропаганде дела“ могу полемисати колико хоће о подстицајном утицају терористичког акта на масе. Теоријска разматрања и политичко искуство показују другачије. Што је „ефективнији“ терористички акт, већи је њихов ударац, више смањују интерес маса за самоорганизовање и самообразовање. Али дим конфузије се разилази, паника нестаје, наследник убијеног министра се појављује, живот се враћа на стари колосек, точак капиталистичке експлоатације се и даље окреће; само полицијска репресија постаје још дивљачнија и дрскија. И као резултат, на место нараслих нада и вештачки подигнутог узбуђења долази отрежњење и апатија.

Покушаји реакције да угуши штрајкове и масовне радничке покрете су у принципу увек, свуда, завршавали неуспехом. Капиталистичком друштву треба активан, мобилан и интелигентан пролетаријат; оно не може, стога, да веже пролетаријату руке и ноге за дуго. Са друге стране, анархистичка „пропаганда дела“ је показала сваки пут да је држава много богатија средствима физичког уништења и механичке репресије него терористичке групе.

Ако је тако, шта са револуцијом? Да ли је она немогућа због оваквог стања ствари? Уопште не. Јер револуција није прост збир механичких средстава. Револуција може произаћи само из заоштрења класне борбе, и може наћи гаранцију победе само у друштвеним функцијама пролетаријата. Масовни политички штрајк, оружани устанак, освајање државне власти – све ово је одређено степеном достигнутог нивоа производње, односном снага класа, социјалном тежином пролетаријата, и коначно, социјалном композицијом армије, пошто су војне снаге фактор који у време револуције одређује судбину државне власти.

Социјал-демократија је довољно реалистична да не покушава да избегне револуцију која се развија из постојећих историјских контрадикција; напротив, она иде ка револуцији широм отворених очију. Али, – насупрот анархистима и у директној борби против њих – Социјал-демократија одбацује све методе и средства која за свој циљ имају да вештачки усмере развој друштва и да супституишу хемијске припреме за недовољну револуционарну снагу пролетаријата.

Пре него што се подигне на ниво метода политичке борбе, тероризам се јавља као форма индивидуалног чина освете. Тако је било у Русији, класичној земљи тероризма. Бичевања политичких затвореника су подстакла Веру Засулич да изрази опште осећање презира покушајем атентата на генерала Трепова. Њен пример су имитирали кругови револуционарне интелигенције, којима је недостајала масовна подршка. Оно што је почело као чин непромишљене освете развијено је у читав систем између 1879-81. Појаве анархистичких убистава у западној Европи и северној Америци су увек долазиле после зверстава почињених од стране власти – убијања штрајкача или погубљења политичких противника. Најважнији психолошки извор тероризма је увек осећање освете у потрази за својим изразом.

Нема потребе даље разрађивати став да Социјал-демократија нема ништа заједничко са оним плаћеним моралистима, који као одговор на било који терористички акт, дају свечане изјаве о „апсолутној вредности“ људског живота. То су исти људи који, у другим приликама, у име других апсолутних вредности – на пример националне части или престижа монарха – спремно гурају милионе људи у пакао рата. Данас је њихов херој министар који је жртвован за право приватног власништва; а сутра, када очајна групица незапослених радника сатерана у ћорсокак узме оружје у руке, они че почети са свакаквим глупостима о неприхватљивости насиља у било ком облику.

Шта год евнуси и фарисеји моралности имали да кажу, осећај освете има своја права. Он даје радничкој класи највећу моралну похвалу што не гледа са тупом индиферентношћу на догађања у најбољем од могућих светова. Не да угаси незадовољени осећај пролетаријата за осветом, већ напротив да га разгори изнова, да га продуби, да га усмери против правих узрока свих неправди и одсуства хуманости – то је задатак Социјал-демократије.

Ако се противимо терористичком акту, то је само зато што нас индивидуална освета не задовољава. Рачун који имамо да намиримо са капиталистичким системом превелики је да би се испоставио само једном функционеру званом министар. Научити да се уоче сви злочини против човечности, све неправде којима су људски тело и дух изложени, као уврнутим израслинама и изразима постојећег друштвеног система, да би се усмериле све наше енергије у колективну борбу против овог система – то је правац у коме горећа жеђ за осветом може наћи своје највише морално задовољење.

Јаловост индивидуалног тероризма

Цео протекли месец, пажња свих који умеју да читају и уопште да размишљају, и у Русији и широм света, била је усмерена на Азефа. Његов „случај“ је свима познат из званичних новина и са извештаја са дебата Думе око захтева депутата за расправу о Азефу.

Сада је Азеф имао времена да се повуче у позадину. Његово име се све ређе појављује у новинама. Како било, пре него што једном заувек оставимо Азефа на ђубришту историје, мислимо да је нужно да извучемо главне политичке поуке – не у смислу махинација Азефовог типа пер се, већ у односу према тероризму уопште, и ставу који према њему имају највеће политичке партије у земљи.

Индивидуални терор као средство политичке револуције је наш руски „национални“ допринос.

Наравно, убијање „тирана“ је скоро старо колико и сама институција „тираније“; и песници свих епоха су испевали не мало химни у част ослобађајућег бодежа.

Али, систематски терор чији је задатак елиминација једног за другим сатрапом, министра за министром, монарха за монархом – „Сашке за Сашком“ (деминутив који се односи на два цара – Александра II и III), који су чланови Народне Воље 1880-тих формулисали у програму терора – ова врста терора, прилагођавајући се апсолутистичкој бирократској хијерархији и стварајући своју сопствену револуционарну бирократију, производ је јединствених креативних снага руске интелигенције.

Наравно, за ово морају постојати добри разлози – и ми ћемо их потражити, прво, у природу руске аутократије, и друго, у природи руске интелигенције.

Пре него што би сама идеја уништавања апсолутизма механичким средствима могла стећи популарност, државни апарат је морао бити виђен као потпуно спољашњи орган принуде, који нема корена у самој друштвеној организацији. А управо овако је руска аутократија изгледала револуционарној интелигенцији.

Историјска основа руског тероризма

Ова илузија је имала сопствену историјску основу. Царизам је обликован под притиском културно развијенијих држава запада. Да би се одржао у конкуренцији, морао је да исцрпљује народне масе, и чинећи то да измиче економску основу чак и најпривилегованијим класама. А ове класе нису биле способне да се издигну на високи политички ниво достигнут од стране привилегованих класа запада.

Овоме, у деветнаестом веку, треба додати и велики притисак европске берзе. Што су веће суме које је позајмљивао царистички режим, мање је зависио од економских односа унутар земље.

Средствима европског капитала, наоружао се европском војном технологијом, и тако израстао у „самодовољну“ (у релативном смислу, наравно) организацију, издижући се изнад свих класа у друштву.

Таква ситуација би наравно дала подстрека идеји дизања у ваздух ове отуђене суперструктуре динамитом.

Интелигенција се развила под директним и непосредним притиском запада; као и њихов непријатељ, држава, ишли су испред нивоа економског развоја њихове земље – држава технолошки; интелигенција идеолошки.

Док су се у старијим буржоаским друштвима Европе револуционарне идеје развијале мање-више паралелно са развојем широких револуционарних снага, у Русији је интелигенција стекла приступ већ готовим културним и политичким идејама запада, и револуционисала њихово мишљење пре него што је економки развој земље створио озбиљне револуционарне снаге од којих би могла добити подршку.

Превазиђен од стране историје

У оваквим околностима, интелигенцији није преостало ништа друго него да увећа свој револуционарни ентузијазам експлозивном снагом нитро-глицерина. Тако је настао класични тероризам Народне Воље.

Терор Социјалних Револуционара је увелико био производ ових истих историјских фактора: „самодовољности“ деспотске руске државе, са једне стране, и „самодовољности“ руске револуционарне интелигенције на другој.

Али две декаде нису протекле без икаквог утицаја, и у време када се појавио други талас терориста, учини су то као епигони, обележени етикетом „прегазила их историја“.

Епоха капиталистичког „штурм унд дранг“-а 1880-тих и 1890-тих произвела је и консолидовала велики индустријски пролетаријат, отварајући широк пут економској изолацији села и повезујући га ближе са фабриком и градом.

Иза Народне Воље није било револуционарне класе. Социјални револуционари просто нису желели да виде револуционарни пролетаријат; а још мање су били спремни да уваже његов пун историјски значај.

Наравно, лако се може скупити хрпа чудних цитата литературе Социјалних револуционара у којима кажу да не истичу терор уместо масовне борбе, већ заједно са њом. Али ови цитати су само доказ борбе коју су идеолози терора спроводили против марксиста – теоретичара масовне борбе.

Али ово није променило ствари. У својој самој суштини терористички рад захтева толико концентрисане енергије за „велики моменат“, такво прецењивање индивидуалних херојства, и коначно, такву „херметичку“ заверу, да – ако не логички, онда психолошки – потпуно искључује агитациони и организациони рад међу масама.

За терористе, у целом пољу политике постоје само два централна фокуса: власт и борбена организација. „Власт је спремна да привремено прихвати егзистенцију свих других струја“, пише Гершуни (оснивач борбене организације Социјалних револуционара) својим друговима пред извршење смртне казне, „али је одлучила да све своје ударце усмери на сламање Социјалне револуционарне партије.“

„Искрено верујем“, рекао је Калајев (такође СР терориста) пишући у сличном тренутку, „да ће наша генерација, предвођена борбеном организацијом свршити са аутократијом.“

Све што је изван оквира терора је само припрема за борбу; у најбољем случају, помоћно средство. У заслепљујућем бљеску експлозија бомби, контуре политичких партија и линије раздвајања класне борбе нестају без трага.

И чујемо глас највећег романтичара и најбољег практичара новог тероризма, Гершунија који саветује своје другове да „избегавају раскиде не само у редовима револуционара, већ и раскид са опозиционим партијама уопште.“

Логика тероризма

„Не уместо маса, већ заједно са њима“. Како било, тероризам је превише „апсолутан“ облик борбе да би се задовољио ограниченом и потчињеном улогом партије.

Угрожен одсуством револуционарне класе, регенерисан касније одсуством поверења у револуционарне масе, тероризам се може одржавати само експлоатишући слабост и дезорганизацију маса, минимизирајући њене успехе, и увећавајући поразе.

„Они виде да је немогуће, с обзиром на природу модерног наоружања, за народне масе да користе виле и тољаге – ова стара народна оружија – да униште Бастиље модерног доба,“ рекао је адвокат одбране Жданов о терористима током суђења Калајеву.

После 9. јануара (масакр назван „крвава недеља“, који је обележио почетак револуције из 1905.), видели су врло добро о чему се ради; и одговорили су на митраљез и аутоматску пушку револвером и бомбом; такве су барикаде двадесетог века.

Револвери индивидуалних хероја уместо народних тољага и вила; бомбе уместо барикада – то је стварна формула тероризма.

И без обзира какву потчињену улогу „синтетички“ теоретичари партије доделили терору, он увек заузима специјално место части. А борбена организација, коју званична партија ставља под контролу централног комитета, нужно је изнад њега, изнад партије и свог њеног рада – док га окрутна судбина не стави под полицијску контролу.

И управо због тога колапс борбене организације као резултат полицијске завере нужно значи и политички колапс партије.