Роза Луксембург

Социјална реформа или револуција (1900.)

Роза Луксембург
Социјална реформа или револуција

Милиција и милитаризам^[A]

I

Није први и вероватно ни последњи пут да се из партијских редова подижу критички гласови о појединим нашим програмским захтевима и о нашој тактици. То само по себи можемо само поздравити. Но при том је пре свега реч о томе како, а под тим како не подразумевамо „тон“, којим се у партији - што је на жалост постало мода - у свакој прилици диже галама, него нешто далеко важније - општи темељи критике, одређен поглед на свет, који се изражава у критици.

Стварно крсташком походу Изегрим-Шипела против захтева за милицијом и у прилог милитаризма налази се у темељу сасвим доследан поглед на свет.

Најопштије становиште од кога Шипел полази у својој одбрани милитаризма јесте убеђење у нужност овог војног система. Он свим могућим аргументима ратно-техничке друштвене и привредне природе доказује неопходност стајаће војске. И он је свакако, са извесне тачке гледишта у праву. Стајаћа војска, милитаризам, стварно су неопходни, али за кога? За данашње владајуће класе и садашње владе? Но шта из тога друго произилази сем да за данашњу владу и владајуће класе са њиховог класног становишта укидање стајаће војске и увођење милиције, тј. наоружање народа, може изгледати као немогућа ствар и нека апсурдност? И ако Шипел са своје стране милицију исто тако сматра немогућом и апсурдношћу, тиме само показује да и он сам по питању милитаризма стоји на грађанском становишту, да је посматра очима капиталистичке владе или грађанских класа. То такође јасно показују и његови појединачни аргументи. Он тврди да наоружање свих грађана, стуб темељац милицијског система, не би било могуће, јер за то не бисмо имали новаца, да „културни задаци већ и тако трпе“. Он при том, дакле, једноставно полази од данашње пруско-немачке финансијске привреде, - неку другу сем Микелове (Miquel)^[B], на пример неко подвргавање капиталистичке класе опорезивању у већој мери, не може уопште замислити ни код милицијског система.

Шипел војни одгој омладине, један други стуб темељац милицијског система, сматра непожељним, јер би, по њему, подофицири као војни одгојитељи вршили најштетнији утицај на омладину. Он при том полази наравно, од данашњег пруског касарнског подофицира и преноси га једноставно у фингирани милицијски систем као одгојитеља омладине. Он овим начином схватања живо подсећа на професора Јулиуса Волфа, који важну примедбу против социјалистичког друштвеног поретка види у томе, да ће под његовом владавином, по његовом прорачуну, доћи до општег повећања каматне (интересне) стопе.

Шипел данашњи милитаризам сматра привредно неопходним, јер „ослобађа“ друштво од економског притиска. Кауцки улаже сав могући напор да би докучио какао је социјалдемократа Шипел могао мислити на „растерећење“ кроз милитаризам, и пропраћа свако могуће тумачење изванредним одговорима. Но Шипел се очигледно није као социјалдемократа, - уопште се није са становишта радног народа, прихватио те ствари. Ако је говорио о „растерећењу“ јасно је да је мислио на капитал. И у томе је свакако у праву: за капитал је милитаризам један од најважнијих облика улагања, са становишта капитала милитаризам је свакако растерећење. И да Шипел овде говори као прави представник интереса капитала видимо већ по томе што је по овој тачки нашао позваног поузданика.

„Ја тврдим, моја господо“, - речено је у Рајхстагу на заседању од 12. јануара 1899. године, - „да је такође потпуно погрешно ако се каже да две милијарде дугова Рајха погађају само непродуктивне издатке, њима се ни на који начин не супротстављају продуктивни дохоци. Ја тврдим да не постоји продуктивније улагање од издатака за војску.“^[C] Стенограм при том ипак саопштава „весело расположење на левој страни“... Говорник је био - барон фон Штум.^[D]

За све Шипелове тврдње управо је карактеристично не толико што су оне саме по себи погрешне, него што имају за темељ становиште грађанског друштва; зато се и код Шипела, гледано са социјалдемократског становишта, све појављује постављено на главу: стајаћа војска је неопходна, милитаризам привредно благотворан, милиција непрактична, итд.

Упадљиво је како се Шипелово становиште по питању милитаризма у свим главним тачкама слаже са његовим становиштем по једном другом, најважнијем питању политичке борбе - царинске политике.

Пре свега, овде се као и тамо одлучно одбацује да се ово или оно заузимање става по неком питању повеже са демократијом или реакцијом. Тврдња да је слободна трговина истоветна са напретком, а заштитне царине са реакцијом, речено је у реферату на Штутгартском партијском конгресу, погрешна је. Дуга и широка историјска сећања требало би да докажу да се веома лепо може бити присталица слободне трговине и уједно реакционар и, према томе, присталица заштитних царина и ватрен пријатељ демократије. Скоро истим речима чули смо сада: „Постоје они који сањају о милицији, који данашњи привређивачки живот кажњавају вечним сметњама и прекидима и који подофицирски дух желе усадити нашим младићима и дечацима све до последњих разреда школе - много горе од данашњег милитаризма. Постоје противници милиције, који су у потпуности смртни непријатељи сваке такве хипертрофије војних интервенција и захтева“.^[E]

Из чињенице да грађански политичари у овим као и у свим другим питањима не заузимају никакав начелан став, да се баве пригодном политиком, социјалдемократа Шипел и за себе изводи право и нужност да не обрати пажњу на унутрашње реакционарно језгро заштитних царина и милитаризма, односно да багателише напредно значење слободне трговине и милиције, тј. да исто тако не заузме начелан став у односу на оба ова питања.

Друго, као и тамо овде видимо да истовремено са опозицијом против појединачних зала политике заштитних царина, и у погледу милитаризма постоји судбоносно оклевање да се обе појаве као такве сасвим униште. У Штутгарту смо слушали у Шипеловом реферату о нужности борбе против неких претераних царина, но уједно и опомену: „усидрити се“, „везати себи руке“, тј. увек и свуда водити борбу против заштитних царина. Сада чујемо да се Шипел слаже са „парламентарном и агитационом борбом против конкретних војних захтева“,^[F] али да упозорава на опасност од тога да се „чисто спољашње случајности и веома споредна, свакако и веома упадљива обратна дејства (милитаризма) на друга подручја друштва узму за његову бит и његову срж“.^[G]

Коначно, треће, а то је темељ оба предња становишта, овде као и тамо процена појаве искључиво са становишта ранијег грађанског развоја, тј. са историјски условљене напредне стране и потпуно неосвртање на даљи, предстојећи развој, и у вези са тиме, и на реакционарну страну наведених појава. Заштитна царина је за Шипела још увек то што је била у време покојног Фридриха Листа, пре више од једно пола века: велики напредак у односу на средњевековну-феудалну расцепканост Немачке. Што је већ данас општа слободна трговина исти такав нужан даљи корак светске привреде, која је савладала унутрашња привредна ограничавања и постала јединствена да су стога данас националне царинске границе реакција, - то за Шипела не постоји. Тако исто стоји и са милитаризмом. Он га још увек посматра са становишта великог напретка, који је стајаћа војска значила на темељу опште војне обавезе у односу на некадашње најамне војске и феудалне армије. Но при том се за Шипела развој зауставља: даљим остваривањем опште војне обавезе историја за њега не одбацује стајаћу војску.

Но шта значе та карактеристична становишта, која Шипел заузима како о царинама тако и по питању војске? Она, прво, значе политику од случаја до случаја, уместо начелног заузимања става, и у вези са тиме, борбу само против деформација царинског, односно војног система, уместо борбе против самог система. Но, шта је та политика друго до наш стари познаник из последњег времена партијске историје - опортунизам?

То је опет „практична политика“, која у Изегрим-Шипеловом отвореном одрицању од захтева за милицијом, једне од темељних тачака нашег целог политичког програма, слави своје тријумфе, и у томе се са партијско-политичког становишта састоји стварни значај Шипеловог иступања. Само у повезаности са целом овом струјом и са становиштем општих темеља и последица опортунизма можемо правилно просудити и проценити најновије социјалдемократско изјашњавање у корист милитаризма.

II

Суштинско обележје опортунистичке политике јесте да доследно стално води томе да се крајњи циљеви покрета, интереси ослобођења радничке класе жртвују њиховим најближим, и то - умишљеним интересима. Да тај постулат у длаку одговара и Шипеловој политици, можемо очигледно показати и на једном од његових основних ставова у вези са питањем милитаризма. Најважнији привредни разлог, који нас због Шипела присиљава да се задржимо на систему милитаризма јесте економско „растерећење“ друштва помоћу овог система. Ми ту апстрахујемо да то чудно тврђење игнорише најједноставније привредне чињенице. Ми томе насупрот хоћемо, ради карактерисања тог начина схватања на тренутак претпоставимо да је та изопачена тврдња истина, да се „друштво“ кроз милитаризам стварно „растерећује“ од својих сувишних производних снага.

Како се та појава за радничку класу може обликовати? Очигледно тако да се ослободи једног дела своје резервне армије, најамних радника, кроз одржање стајаће војске и тиме побољша своје радне услове. Шта то значи? Само то: радник даје, како би смањио своју понуду на тржишту радне снаге, како би ограничио утакмицу, прво - један део своје наднице у виду пореза, како би свог конкурента издржавао као војника. Друго, од тог конкурента ствара оруђе, којим свака капиталистичка држава може сваки његов покрет у циљу побољшања његовог положаја (устанци, коалиција итд.) онемогућити, у нужном случају угушити у крви, дакле исто побољшање положаја радника осујетити, да би због тога милитаризам по Шипелу био нужан. Треће, радник чини тог конкурента најсигурнијим стубом реакције уопште, дакле своје властите експлоатације.

Другим речима: радник кроз милитаризам спречава непосредно смањивање своје наднице за известан износ, но зато у великој мери губи могућност да се трајно бори за подизање своје наднице и за побољшање свога положаја. Он као продавац радне снаге добија, но уједно губи политичку слободу кретања као грађанин, да би у крајњој линији и као продавац радне снаге изгубио. Он уклања једног конкурента са тржишта радне снаге да би видео како се јавља један чувар његовог најамног ропства, и спречава смањење наднице да би тако смањио како изгледе трајног побољшања свога положаја као и изгледе на своје коначно привредно и друштвено ослобођење. То је стварни значај привредног „растерећења“ радничке класе кроз милитаризам. Овде као и код свих шпекулација опортунистичке политике видимо како се велики циљеви социјалистичког класног ослобођења жртвују малим практичним тренутним интересима; интересима, који се поред тога, када се ближе погледају, показују у суштини привидним.

Но поставља се питање: како је Шипел могао доћи на помисао која тако апсурдно звучи, да изјави како је милитаризам и са становишта радничке класе неко „растерећење“? Подсетимо се како исто питање изгледа са становишта капитала. Показали смо да за капитал милитаризам представља начин улагања који доноси највећу добит, начин без кога се не може. Доиста! Јасно је, додуше, да иста средства која опорезивањем долазе у руке влади служе одржавању милитаризма, а да су остала у рукама становништва представљала би повећану потражњу за животним намирницама и предметима комфора или, коришћена од државе, за културне циљеве, исто тако створила би одговарајућу потражњу за друштвеним радом. Јасно је, додуше, да тако милитаризам за друштво у целини уопште није никакво „растерећење“. Само другачије се поставља питање са становишта капиталистичког профита, са становишта предузетника. За капиталисту уопште није свеједно да ли његове производе потражују распршени приватни купци или држава. Потражња државе одликује се сигурношћу, масовношћу и повољним, најчешће монополистичким обликовањем цена, које државу чине најпогоднијим купцем и испоруке за њу најблиставијим послом за капитал.

Али то што је код војних лиферација нарочита и крајње важна предност - у односу, на пример, на државне издатке за културне циљеве (школе, путеви итд.) - то су непрекидне техничке иновације и непрекидан раст издатака, тако да милитаризам представља неисцрпан, чак све издашнији извор капиталистичке добити и капитал подиже до једне друштвене моћи, каква се раднику јавља на пример у Круповим (Krupp) и Штумовим предузећима. Милитаризам који за друштво у целини представља економски потпуно апсурдно расипање огромних производних снага, који за радничку класу значи снижавање њеног животног стандарда у циљу њеног социјалног поробљавања, представља за класу капиталиста економски најблиставији, незаменљив начин инвестирања, као друштвено и политички најбољи ослонац њене класне владавине. Зато, ако Шипел олако изјављује да је тај исти милитаризам нужно економско „растерећење“, тада очигледно не само да замењује становиште друштвених интереса интересима капитала и ставља се тако - као што смо у уводу казали - не само на грађанско становиште, него такође полази, претпостављајући да је свака економска предност предузетништва нужно такође предност радничке класе, од начела хармоније интереса између капитала и рада.

То је опет исто становиште, које смо код Шипела већ једном упознали - у вези са питањем царина. Такође и ту је - пошто је радника као произвођача хтео да заштити од штетне утакмице иностране индустрије - начелно иступио у корист заштита царина. Ту, баш као и у поднеску о војсци, види само непосредно привредне интересе радника а превиђа њихове даље друштвене интересе, повезане са општим друштвеним напретком према слободној трговини или ка укидању стајаће војске. И ту као и тамо сматра такође непосредним привредним интересом радника то што је у непосредном интересу капитала, верујући да је све оно што је предност за предузетништво предност и за радника. Жртвовање коначних циљева покрета практичним тренутним успесима и процена практичних интереса са становишта хармоније интереса између капитала и рада - оба ова начела налазе се исто тако међусобно у хармоничној повезаности, као што чине суштинско обележје целе опортунистичке политике.

На први поглед може нас изненадити што заступник ове политике налази могућност да се позове на творца социјалдемократског програма и да то најозбиљније - пошто је ипак његов јемац по војном питању барон фон Штум - да за свог јемца по истом питању сматра - Фридриха Енгелса. Реч је о увиду у историјску нужност и историјски развој милитаризма, у чему Шипел уображава да се слаже са Енгелсом. Но то само поново доказује да исто као некад несварена Хегелова дијалектика, тако и сада несварено Марксово схватање историје води најкобнијој пометњи у главама. Даље, поново се показује да је једно и друго, дијалектички начин мишљења уопште као и материјалистичко схватање историје посебно, ма колико да су револуционарни када их правилно схватимо, рађају опасне реакционарне последице чим се схвате изопачено. Ако читамо Шипелове цитате из Енгелса, наиме из Анти-Диринга о развоју војног система од његовог укидања и до народне војске, тада је на први поглед нејасно, у чему се у ствари налази разлика између Шипеловог и у партији одомаћеног схватања о том питању. Ми милитаризам, какав је он у суштини, посматрамо као природни и неизбежни изданак друштвеног развоја - Шипел такође. Ми тврдимо да милитаризам у свом даљем развоју води народној војсци - Шипел такође. Па где је тада разлика, која је Шипела могла одвести његовој реакционарној опозицији према захтеву за милицијом? Она је врло једноставна: док ми са Енгелсом у властитом унутрашњем развоју милитаризма у милицију видимо само услове за његово укидање, Шипел мисли да народна војска будућности такође самом собом, „из себе“, израста из данашњег војног система. Док ми, ослањајући се на те материјалне услове које нам пружа објективни развој, проширење опште војне обавезе и скраћивање рока службе - кроз политичку борбу хоћемо да остваримо систем милиције, Шипел се ослања на властити развој милитаризма са његовим пропратним појавама и жигоше свако свесно залагање за остварење милиције као маштање и политиканство.

Оно што тако добијамо није Енгелсово схватање историје, него Бернштајново. Као што код Бернштајна капиталистичка привреда од себе, без скока, корак по корак, „ураста“ у социјалистичку привреду, тако код Шипела из данашњег милитаризма из себе израста народна војска. Као што Бернштајн у односу на капитализам у целини, тако и Шипел у односу на милитаризам не разуме да нам објективни развој даје у руке само услове једног вишег развојног ступња, но да ни једно ни друго не можемо остварити без нашег залагања које је свесно свога циља, без политичке борбе радничке класе за социјалистички преображај или за милицију. Но као год што се то комотно „урастање“ јавља као пука химера, опортунистички излаз, да би се избегла револуционарна борба сигурна у циљ, тако се и друштвени и политички преображај, који се може постићи тим путем, спрчкао у једну грађански крпарију. Као што у Бернштајновој теорији „постепене социјализације“ коначно из појма само социјализма нестаје све што под тим подразумевамо, и социјализам постаје „друштвена контрола“, тј. безазлена грађанска реформа, тако се и у Шипеловом схватању „народна војска“ из слободног наоружаног народа који сам одлучује о рату и миру, што је наш циљ, преображава у општу војну обавезу, која се протеже на све способне грађане, и са кратким роком војне обавезе. Примењено на све циљеве наше политичке борбе, Шипелово схватање непосредно води одрицању од целокупног социјалдемократског програма.

Шипелово изјашњавање за милитаризам очигледно је објашњење за читаву опортунистичку струју у нашој партији и уједно важан корак у њеном развоју. Већ смо и раније слушали од једног социјалдемократског посланика Рајхстага, од Хајнеа, да се под датим околностима капиталистичке владавине могу одобрити војни захтеви. Но то је било замишљено само као уступак вишим циљевима демократије. Топови су код Хајнеа барем имали послужити само као предмет размене за народна права. Сада Шипел изјављује да су топови ради топова нужни. Ако је и резултат овде као и тамо исти - наиме подршка милитаризму - тада је код Хајнеа барем још било речи о погрешном схватању социјалдемократског начина вођења борбе, док код Шипела та подршка једноставно проистиче из померања објекта борбе. Тамо се само уместо социјалдемократске предлагала грађанска тактика, овде је уместо социјалдемократског програма дрско постављен грађански програм.

У Шипеловој „сумњи у милицију“ „практична политика“ извукла је своје последње закључке. Даље у правцу реакције не може ићи, преостаје јој само да се прошири на остале тачке програма како би збацила остатак социјалдемократског огртача, чијим се крпицама кити, и да се појави у потпуној класичној разголићености као пастор Науман (Naumann)^[H].

III

Када би социјалдемократија била дискусиони клуб за социјално-политичка питања могла би Шипелов случај после једног теоретског расправљања с њим сматрати скинутим са дневног реда. Но како је она политичка борбена партија, за њу теоретским доказивањем погрешности Шипеловог становишта питање није решено него, напротив, тек постављено. Шипелов спис о милицији није само испољавање одређених мисли, он је такође политички поступак. Оно чиме партија на њега мора одговорити није зато побијање погледа, већ исто тако политичка акција. И та акција мора бити сразмерна далекосежности Шипеловог изјашњавања.

Током протекле године тако су напади из наших властитих редова прилично уздрмали у својој неоспорној ваљаности све постулате који су се сматрали каменима темељцима социјалдемократије. Едуард Бернштајн је изјавио да му крајњи циљ пролетерског покрета ништа не значи. Волфганг Хајне је својим предлозима за компензацију^[I] показао да му уобичајена социјалдемократска тактика у ствари ништа не представља. Сам Шипел доказује да се и он директно уздигао изнад политичког програма партије. Скоро ниједно начело пролетерске борбе није остало поштеђено ниподаштавања од стране неких партијски представника. У целини не видимо нимало утешну слику. Између ових веома значајних изјашњавања морамо ипак правити разлику, са становишта партијских интереса. Бернштајнова критика наших теоретских захтева несумњиво је крајње судбоносна појава само опортунизам у пракси за покрет је неупоредиво опаснији. Сумњу у крајњи циљ може још увек сам покрет, док је у својој практичној борби здрав и снажан, једноставно да отклони. Но чим се најближи циљеви, дакле сама практична борба, стави под знак питања тада читава партија заједно са коначним циљем и покретом постаје не само „ништа“ у субјективној представи овог или оног партијског филозофа, него и објективном свету појава.

Шипелов напад управљен је само на једну тачку нашег партијског програма. Но та једина тачка јесте, с обзиром на темељни значај милитаризма по садашњу државу, практично већ порицање целе политичке борбе социјалдемократије.

У милитаризму кристалише се моћ и владавина исто тако капиталистичке државе као и грађанске класе, и као што је социјалдемократија једина партија која против ње бори, тако и обрнуто, начелна борба против милитаризма спада у бит социјалдемократије. Одрицање од борбе против милитаристичког система практично се своди на порицање борбе против данашњег друштвеног поретка уопште. Рекли смо на крају претходног поглавља да опортунизму још само преостаје да Шипелов став према питању милиције прошири и на друге програмске тачке како би заклињући се потпуно напустио социјалдемократију. При том смо мислили на субјективан, свестан развој присталица те политике. Објективно, према природи ствари, тај развој је у Шипеловом изјашњавању већ испољен.

Још једна страна у опортунистичким изјашњавањима у последње време и поименице у Шипеловом изјашњавању заслужује пажњу, ако ни због чега другог оно због њене симптоматичности. Реч је о савршеној лакоћи, непоколебљивом миру, штавише, као у последњем случају реч је чак о ведрој грациозности, којом се поткопавају начела која су сваком другу који не схвата површно партијску ствар ушла у крв и месо и чије је подривање код сваког честитог социјалдемократе требало да изазове барем кризу савести. Те појаве су поуздани знаци, без обзира на све друго, ниског револуционарног нивоа, отупљивања револуционарног инстинкта, појаве која саме по себи могу бити несхватљиве и небитне, но за једну партију - која је, као социјалдемократија, привремено већим делом упућена не на успехе у пракси већ на успехе у ширењу својих идеала па индивидуалној изграђености својих чланова нужно поставља високе захтеве - несумњиво су битне. Хармонична допуна грађанског начина мишљења опортунизма јесте њихов грађански начин осећања. Далекосежност Шипеловог изјашњавања у свим правцима, чини одговарајуће мисаоно изјашњавање партије нужним. У чему се може и мора састојати та противакција? Прво у јасном и недвосмисленом заузимању става читаве партијске штампе о том питању, исто тако објашњавање тог случаја на партијским скуповима. Ако се партија у целини не налази на Шипеловом становишту, према коме су народни скупови само прилике на којима се гомили бацају мрвице „парола“, да у датом тренутку изабере за Рајхстаг једног „човека од соја“, тада она не може ни на објашњење најважнијих партијскополитичких начела гледати као на „оброк за изабранике“, одређен за изабране а не за велику масу другова. Напротив, само уношење дискусије у најшире партијске кругове може успешно онемогућити евентуално ширење Шипелових погледа.

Но друго, што је још важније, јесте заузимање става социјалдемократске фракције у Рајхстагу. Она је та, која је пре свега позвана да у Шипеловом случају каже одлучујућу реч, с једне стране зато што је Шипел посланик Рајхстага и члан фракције, с друге стране зато јер је питање које он обрађује један од главних предмета парламентарне борбе. Ми не знамо да ли је фракција у том погледу нешто учинила или није. Како је ускоро после појаве Изегримовог чланка постала јавна тајна ко се налазио иза псеудонима, врло је вероватно да партија није скрштених руку гледала како је један њен члан њену делатност извргао руглу.

Ако нешто већ није учинила, може пропуштено надокнадити, пошто је Кауцки Шипела истресао из његове вучије коже^[J]. Без обзира да ли је фракција према Шипеловом случају заузела став или није, резултат ће бити углавном исти, све док тај став не сазна целокупна партија. Принуђена да се креће по паркету грађанског парламентаризма, који је стран њеној демократској суштини, социјалдемократија је како изгледа нехотично и несвесно преузела и неке обичаје тог парламентаризма, који се баш не могу ускладити са њеним демократским карактером. Ту нпр, по нашем мишљењу, спада иступање фракције као корпорације затворене не само према грађанским партијама, што је потпуно нужно, већ и према властитој партији - што може постати неподношљиво. Фракције грађанских партија, међу којима се борба најчешће води у виду неузбудљивих закулисних преговора и трампе, имају све разлоге да се плаше светлости и јавности. Социјалдемократска фракција, напротив, нити има потребу нити је побуђена да резултат својих расправа гледа као на интерну ствар, чим је реч о партијским начелима или о важнијим тактичким питањима. Решавање таквог питања само на неком тајном заседању фракције било би довољно само тада, када би код нас, као и код грађанских партија, било речи само о коначном резултату одређеног гласања фракције у Рајхстагу. Али социјалдемократија, за коју је парламентарна борба њене фракције много важнија са чисто агитационог од практичног становишта, не може се у датом случају ићи за формалном одлуком већине, већ за самом расправом о ствари, за разјашњавањем ситуације. За партију је барем исто толико важно да зна како њени представници мисле о парламентарним питањима, као и то како о томе у целини у Рајхстагу гласају. У једној из основа демократској партији не може се ни под било каквим околностима однос између бирача и посланика сматрати решеним самим чином избора и углавном формалним, сумарним подношењем извештаја на партијским конгресима. Фракција, напротив, мора остати у што живљем додиру са партијском масом, и то постаје наиме једноставан императив самоодржања с обзиром на опортунистичка струјања, која се у последње време јављају баш међу посланицима. Јавно заузимање става према Шипеловим иступањима било је већ и зато нужно, јер партија у својој укупности, ма колико то могла и желела, једноставно није у могућности да као целина сама иступи по томе питању. Фракција је позвано политичко заступство целокупне партије и требало би да властитим јавним поступцима посредно помогне партији да заузме потребан став.

Треће, коначно, и партија непосредно као таква треба да каже своју реч о Шипеловом случају, и то у јединој форми која јој стоји на располагању - на следећем партијском конгресу.

Речено је у штутгартској дискусији да партијски конгрес не може одлучивати о теоретским питањима. Сада у Шипеловом случају имамо чисто практично питање. Речено је да су Хајнеови предлози о компензацији били само неприкладна музика будућности, са којом партија не може да рачуна. Сада код Шипела имамо музику садашњости. И то се у Шипеловом заузимању става према питању милиције опортунистичка политика, као што је речено, развила до последњих консеквенци, она је сазрела за решавање. Поставља нам се као прешан задатак партије да из тог развоја јасним и недвосмисленим заузимањем става извучемо правилне закључке.

Она за то има два разлога. У датом случају реч је о једном поверенику, политичком представнику партије, који би према своме положају имао да послужи као мач у борби, чија би акција требало да партији буде брана против насртаја грађанске државе. Но ако се брана сваког тренутка преображава у ствар кашасте природе и ако се оштрица слама у борби као да је од хартије, зар онда и партија са своје стране тој политици не би могла довикнути:

Доста са кашом,
она ми је потребна,
од картона не могу исковати мач!...

Са молбом да га објави, лист „Leipziger Volkszeitung“ добио је 24. фебруара следећи допис, који је Шипел послао пошто је прочитао оба прва чланка:

Драги пријатељу Шенланк (Schoenlank)!

Чланке рл. (Розе Луксембург) у новинама „Leipziger Volkszeitung“ стално читам са великим интересовањем, не што бих се са њима увек по свим тачкама могао сложити, него што у њима високо ценим живахну борбену природу, честито убеђење и подстицајну дијалектику.

И овај пут не пратим без чуђења закључке, који све више и брже достижу кулминацију и који полазе од једне претпоставке:

Привредни разлог, који нас због Шипела принуђује да се задржимо на систему милитаризма јесте економско растерећење друштва помоћу овог система... Шипел милитаризам и са становишта радничке класе проглашава растерећењем... тиме што полази од начела хармоније интереса између капитала и рада.

Свака част закључцима, само претпоставка је потпуно погрешна и ништавна! Ја сам у „Neue Zeit“ само изјавио да огромни непродуктивни издаци - било приватника за луди луксуз или глупе будалаштине, било државе за војску, за места са добрим приходима и свакојаке трице - слабе грозницу кризе, којом би једно друштво „хиперпродукције“ управо било потресано када непродуктивно расипништво не би заузимало све више места поред акумулације у продуктивне сврхе. Тиме, разуме се, нисам ни најмање поздравио расипање и непродуктивне издатке, још мање сам их захтевао у интересу радничке класе. Ја сам једино покушао да укажем на друге, како се обично наглашава, стварне последице истих по „модерно друштво“.

Сматрао сам у почетку несумњивим да ме нико неће оценити као првоборца „за модерно друштво“. Међутим, имам ипак и нека искуства што се тиче социјалдемократских дискусија, и тако сам, како бих избегао сваки неспоразум, накнадно убацио у пасус о хиперпродукцији још једну малу реченицу:

Наравно, то ми милитаризам не чини пријатним, већ утолико непријатнијим.

То ипак по своме смислу значи: утолико више за одбацивање. Но и та сувишна опрезност са моје стране изгледа да ми није ништа помогла: „остаје при том“ - управо као да се водила дискусија са неком грађанском женом.

Међутим, указивањем на простодушност рл. - сарадника листа „Leipziger Volkszeitung“, уздам се у то да ће увидети да је ту узео сасвим погрешан старт и да ће стога трка за премију пролетерско-најреволуционарнијег убеђења између нас двојице још једном морати да крене од почетка.

Ваш
Макс Шипел

IV

Ако друг Шипел са чуђењем следи „све вишу и бржу кулминацију закључивања“, која полазе од основе једног погледа који је он изрекао, онда то још једном доказује да погледи имају своју логику, чак и тамо где је људи немају.

Шипелова реплика која се налази пред нама представља најпре за његову мисао о економском „растерећењу“ капиталистичког друштва кроз милитаризам, формулисану у „Neue Zeit“, значајну допуну: поред милитаризма појављују се сада „места са добрим приходима и свакојаке трице“ и „луди луксуз и глупе будалаштине приватника“ као средство растерећења и избегавања криза. Посебан поглед на друштвену функцију милитаризма развија се тако у општу теорију, по којој је расипништво коректив капиталистичке привреде, и доказује да смо барем фон Штуму као економисти учинили неправду тиме што смо га у првом чланку назвали Шипеловим јемцом. Штум је мислио, када је издатке за војску прогласио најпродуктивнијом, барем на значај милитаризма у борби за тржишта и за одбрану „домаће индустрије“. Шипел при том, како се испоставља, потпуно апстрахује од специфичне функције милитаризма у капиталистичком друштву, он у томе види једноставно једну духовиту форму да се одређена маса друштвеног рада сваке године испуца; милитаризам економски њему је исто што и нпр. шеснаест паса војвоткиње д'Изе (d'Uzes), који за читав апартман, неколико чланова послуге и за читаву псећу гардеробу „растерећују“ капиталистичку привреду.

Штета што друг Шипел у калејдоскопском мењању својих економско-политичких симпатија сваки пут тако темељно кида са својим јучерашњим наклоностима, да му не преостаје ни најблеђа успомена. Иначе би као бивши родбертусовац морао помислити на класичне листове Четвртог социјалног писма Кирхману (Kirchmann)^[K] где је његов некадашњи мајстор смрвио његову садашњу теорију о кризама и луксузу. Но та теорија је много старија од Родбертуса.

Ако мисао о привредном растерећењу посебно кроз милитаризам - најмање у редовима социјалдемократије - и може бар да претендује на драж новине, тада општа теорија о спасилачкој функцији расипништва за капиталистичко друштво показује да је исто толико стара као и сама грађанска вулгарна економија. Вулгарна економија је додуше у свом лутајућем развитку породила више теорија о кризи, али та коју је наш Шипел сада усвојио, спада у најбаналније, она се чак налази - што се тиче увида у унутрашњи механизам капиталистичке привреде - ниже од теорије најодвратнијег лакрдијаша вулгарне економије, Ж. Б. Сеја, према коме је хиперпродукција у ствари подпродукција.

Шта је општа претпоставка Шипелове теорије? Кризе настају тако што према маси произведених добара има премало потрошача, кризе се дакле могу обуздати повећањем потрошње у оквиру друштва. Ту се дакле капиталистичко стварање криза не изводи из унутрашње тенденције производње да прелази границе тржишта и из хаотичности производње, него из потпуног одсуства односа између производње и потрошње. Маса добара капиталистичког друштва представља се ту као неко брдо пиринча одређене величине, кроз које се друштво мора прогристи. Што се више конзумира, утолико мање остаје несвареног остатка да притискује економску савест друштва, утолико је веће „растерећење“. То је апсолутна теорија криза, која се према оној релативној код Маркса исто тако односи као и Малтусова (Malthus) теорија о становништву према Марксовом закону о релативној пренасељености.

Но за друштво није свеједно ко је потрошач. Ако потрошња служи само за то да се благовремено поново покрене производња, тада брдо пиринча почиње опет да расте и „друштво“ није ништа добило, кризна грозница потреса га као и раније. Тек када се добра занавек апсорбују, ако служе потрошњи људи, који са своје стране више ништа не производе, тек тада ће друштво с олакшањем одахнути, стварање криза биће обуздано.

Предузетник Хинц не зна шта ће са робом коју је сам (тј. његови радници) произвео. На срећу, предузетник Кунц бави се лудим луксузом и откупљује од свог угроженог класног друга непријатну робу. Но он сам, Кунц, има међутим такође сувишак произведених добара, која га „притискују“; на срећу, раније наведени Хинц даје исто тако много за „луксуз и будалаштине“ и нуди се забринутом Кунцу са своје стране као жељени купац. Сада, после срећно склопљеног посла, обојица наших предузетника згрануто се гледају и добијају жељу да повикну: Да ли си луд ти или ја? Стварно то су обојица. Јер шта су постигли операцијом коју им је саветовао Шипел? Обојица су наравно ваљано помогли да се до краја уништи одређена маса добара. Али авај, није уништење материјалних добара већ остварење вишка вредности у чистом злату сврха предузетништва. И у том погледу шаљив посао своди се на исту ствар, као да је сваки од обојице предузетника сам потпуно прогутао, конзумирао свој властити претекли вишак вредности. То је Шипелово средство за ублажавање криза. Да ли вестфалски барони угљена пате од хиперпродукције? Будале! Они треба само да боље греју своје палате и тржиште угљена је „растерећено“. Да ли се поседници мермерних мајдана у Карари жале због запињања у трговини? Они треба само да за своје коње подигну стаје од мермера и „кризна грозница“ у трговини мрамором одмах ће ишчезнути. И ако се навуче неки претећи облак опште трговинске кризе, Шипел ће довикнути капитализму: „Више острига, више шампањца, више ливрејисане послуге, више балерина, и ви сте спасени“! Ми само страхујемо да ће му стари окорели момци одговорити: „Господине, Ви сматрате да смо глупљи него што јесмо“!

Ова духовита економска теорија води, међутим, још занимљивијим социјалним и политичким закључцима. Ако, наиме, непродуктивна потрошња, тј. потрошња државе и грађанских класа, представља привредно растерећење и протусредство за ублажавање криза, тада се у интересу друштва и мирног тока производног циклуса јавља то да је непродуктивна потрошња што је могуће шира, продуктивна што је могуће ограниченија, да је део који су присвојили капиталисти и држава што је могуће већи, део који преостаје радном народу што је могуће мањи, да су профити и порези што је могуће виши и да су наднице што је могуће ниже. Радник - привредни „терет“ за друштво, и псићи војвоткиње д'Изе, привредна узданица - то су последице Шипелове теорије о „растерећењу“.

Рекли смо да је она и међу вулгарноекономским теоријама најбаналнија. Шта је мера степена вулгарноекономске баналности? Суштина вулгарне економије састоји се у томе што збивања капиталистичке привреде не посматра у објективној повезаности и њеној унутрашњој бити, већ у површној распршености кроз закон конкуренције, не кроз доглед науке, него кроз наочаре појединачних интереса грађанског друштва. Но већ према овим интересовањима помера се и слика друштва, и она се више или мање криво може одражавати у мозгу економисте. Што је становиште ближе процесу производње, утолико је и схватање ближе истини. И што се истраживач више приближава тржишту размене, подручју потпуне владавине конкуренције, утолико више слика друштва коју он види стоји наглавце.

Шипелова теорија криза јесте, као што смо показали, са становишта капиталиста као класе потпуно неодржива; класа капиталиста сама треба да конзумира свој вишак у производњи. Но и појединачни капиталистички индустријалац примиће је слегањем рамена. Неки барон фон Штум или неки фон Хајл (Heyl) сувише су паметни да се препусте лудости да њихов сопствени луксуз и луксуз њихових класних другова може на неки начин спречити кризе. До тога схватања може доћи само неки капиталистички трговац, тачније неки капиталистички бакалин, коме његови непосредни купци, „велика господа“, са њиховим луксузом изгледају као стубови целокупне привреде. Шипелова теорија није чак ни бледа слика схватања капиталистичког предузетника, она је директно теоретски израз становишта капиталистичког бакалина.

Шипелова мисао о „растерећењу“ друштва кроз милитаризам показује опет, исто као својевремено излагање Едуарда Бернштајна, да као што опортунизам у политици води грађанском становишту, да се он и у својим економским претпоставкама надовезује на грађанску вулгарну економију.

Но Шипел пориче наше економске закључке из његове теорије „растерећења“. Та он је говорио само о растерећењу друштва а не радничке класе, он је још изричито, да би избегао неспоразуме, убацио уверавање како му „то милитаризам не чини пријатним, него непријатним“. Могли бисмо помислити да Шипел са становишта радничке класе милитаризам сматра привредно штетним.

Па зашто је тада указивао на привредно растерећење? Какве закључке из њега извлачи за понашање радничке класе према милитаризму? Саслушајмо: „Наравно, то ми (привредно растерећење) милитаризам не чини пријатним, већ утолико непријатнијим. Само са тога становишта такође не могу се сагласити са малограђанско-слободоумном повиком о привредном упропашћавању кроз непродуктивне војне издатке...“^[L] Шипел дакле поглед о економски упропашћавајућем деловању милитаризма сматра малограђанским, погрешним. За њега милитаризам дакле није упропашћавање, по њему је „слагање са малограђанско-слободумном повиком“ против милитаризма, тј. борба против њега нешто наопако; чак, читав његов чланак управљен је на то да радничкој класи докаже неопходност милитаризма. Шта с обзиром на то представља његова убачена опрезност да му милитаризам због тога није пријатнији, већ утолико непријатнији? Она је чисто психолошко уверавање да Шипел не брани милитаризам са задовољством, већ против воље, да он сам не ужива у својој опортунистичкој политици, да је његово срце боље од његове главе. Већ с обзиром на ту чињеницу не бих могла прихватити Шипелов позив на утркивање с њим „за пролетерско-најреволуционарније убеђење“. Лојалност ми не допушта да се утркујем с неким ко је у најгорем положају који се да замислити, зато што леђима окренут старту ступа на тркачку стазу.

Fusnote:

^[A] Следећи чланци су се појавили у листу „Leipziger Volkszeitung“ бр. 42-44 од 20-22. и 25. фебруара 1899. као одговор на чланке Макса Шипела: чланак потписан са „Isegrim“ „War Friedrich Engels milizglaubig?“ (Да ли је Фридрих Енгелс веровао у милицију?) у часопису „Sozialistische Monatshefte“ од новембра 1898. и одговор на реплику Кауцког поводом Изегрим-чланка у „Neue Zeit“ потписаног Шипеловим властитим именом: „Friedrich Engels und das Militzsystem“, „Neue Zeit“ бр. 19. и 20. из год. 1898/99.
Изегрим-чланак који је изазвао дискусију завршавао се, као што је познато, речима: Ипак и за партију ће коначно (с обзиром на захтев за милицијом) гласити: „Доста са кашом, она ми није потребна, од картона нећу исковати никакав мач“...
Да би смо четврти чланак учинили разумљивим укључили смо у истом броју листа „Leipziger Volkszeitung“ претходећи Шипелов одговор.
^[B] Јоханес фон Микел (1828-1901) од 1890. до 1897. пруски министар финансија. - Прим. прев.
^[C] Stenographische Berichte uber die Verhandlungen der Reichstags, X Legislaturperiode, II. Session. 1898/1900, 1. књига; Берлин, 1899, стр. 204.
^[D] Карл барон вон Штум (1836-1901), велеиндустријалац и пријатељ Вилхелма II (Wilhelm II), саоснивач и руководилац Немачке партије Рајха.
^[E] Max Schippel, „Friedrich Engels und Milizsystem“, „Die Neue Zeit“, Stuttgart, 17. год. 1898/99. и књ., стр. 580. и д.
^[F] Isegrim (Макс Шипел), „War Friedrich Engels milizglaubig“, „Sozialistische Monatshefte“, Берлин, 2. год. 1898, бр. 11, стр. 495.
^[G] Max Schippel, „Friedrich Engels und das Milizsystem“, „Die Neue Zeit“, Stuttgart, 17. год. 1898/90. I књ., стр. 581.
^[H] Фридрих Науман (1860-1919) евангелистички теолог. Творац национално-социјалног савеза, покушао је грађанско-реформистички да путем социјално-либералних фраза помири радничку класу са империјалистичком државом; сарађивао је уско са финансијским капиталом и одржавао је везе са опортунистичким вођама немачке социјалдемократије.
^[I] Роза Луксембург мисли на схватање које је 10. фебруара 1898. заступао Волфганг Хајне у Берлину, да социјалдемократија може одобрити војне захтеве пруско-јункерске владе у замену за „народне слободе“. То опортунистичко становиште значило је ревизију антимилитаристичке борбе немачке социјалдемократије.
^[J] Изегрим је име за вука у старој немачкој књижевности. - Прим. прев.
^[K] Karl Rodbertus-Jagetzow, Das Kapital. Vierte socialer Brief an von Kirchmann, Берлин 1884, стр. 32. и д.
^[L] Max Schippel, Friedrich Engels und Milizsystem, „Die Neue Zeit“, Stuttgart, 17. год. 1898/99; I књ, стр. 617.