Роза Луксембург

Подруштвљавање друштва (1918.)

Написано: децембар 1918.
Извор:
Први пут издато:
Online верзија: Побуњени ум 1999-2002 / Марксистичка интернет архива (marxists.org) 2002
Транскрипција/ХТМЛ: Побуњени ум

Пролетерска револуција која је сада почела не може имати другог циља и другог резултата до реализацију социјализма. Радничка класа мора, изнад свега, тежити да освоји сву политичку моћ државе у своје руке. Политичка моћ, ипак, за нас социјалисте само је средство. Циљ за чије остварење морамо користити ову моћ јесте фундаментална трансформација целокупних економских односа.

Тренутно се сво богатсво - највећа и најбоља имања, као и рудници, радионице и фабрике - припада неколицини Јункера и приватних капиталиста. Велика већина радника од ових Јункера и капиталиста за свој тежак рад добија само бедну плату да преживи. Богаћење малог броја доконих је смисао данашње економије.

Ово стање ствари треба поправити. Сво друштвено богатство, земљиште са свим његовим природним ресурсима сакривеним у његовој утроби и на површини, и све фабрике и радионице морају се узети из руку експлоататора и ставити у заједничко власништво људи. Први задатак праве радничке власти је да путем серије декрета прогласи најважнија средства за производњу националним власништвом и да их стави под контролу друштва.

Тек онда, ипак, почиње стварни и најтежи задатак: реконструкција економије на потпуно новим основама.

У садашњем тренутку производња у сваком предузећу се спроводи од стране индивидуалних капиталиста на њихову сопствену иницијативу. Шта - и на који начин - треба да се производи, где, када и како треба продати произведена добра одређено је од стране индустријалиста. Радници не виде све ово, они су само живе машине које треба да раде свој посао.

У социјалистичкој економији ово мора бити потпуно другачије! Приватни послодавац ће нестати. Онда циљ производње није више богаћење једне индивидуе, већ обезбеђивање средстава за задовољавање свих потреба друштва. У складу са тим, фабрике, радионице и пољопривредна предузећа морају бити реорганизовани у складу са новим погледом на ствари:

Прво: ако производња има за циљ да обезбеди свакоме достојан живот, довољно хране и друга културална средства егзистенције, онда продуктивност рада мора бити увелико већа него што је сада. Земљиште мора давати веће приносе, најнапреднија технологија мора бити примењена у фабрикама, само најпродуктивнији рудници експлоатисани, итд. Из овога следи да ће подруштвљавање пре свега бити усмерено на велика предузећа у индустрији и пољопривреди. Нема потребе, нити желимо да одузимамо од ситних фармера и занатлија који живе од мале парцеле или радионице. Временом ће нам они сами прићи схвативши предности социјализма над приватним власништвом.

Друго: да би сваки члан друштва могао да ужива у просперитету, сви морају да раде. Само неко ко врши неки користан рад за друштво, било рукама или својим умом, може имати право да од друштва добија средства за задовољавање својих потреба. Доколичарски живот какав већина богатих експлоататора сада води доћи ће крају. Општи услов рада за све који су способни, из којих су мала деца, стари и болесни искључени. Друштво мора обезбедити средства за оне који су неспособни да раде - не као сада мрвице већ обилна средства, социјализовано подизање деце, бригу о старима, здравствену заштиту, итд.

Треће, у складу са тиме, за опште благостање, мора се разумно управљати и бити економичан и са средствима за производњу и са радом. Арчење које се одвија свуда где се окренемо, мора престати. Наравно, ратна индустрија мора бити укинута пошто социјалистичком друштву не треба оружије, и уместо да се на њега троше вредни материјали и људски рад они се морају употребити за корисне производе. Индустрија луксуса која производи за доконе богаташе мора такође бити укинута, заједно са личном послугом. Сав људски рад трошен на ово добиће вредније и корисније занимање.

Ако на овај начин успоставимо нацију радника, где сви раде за све, за јавно добро и корист, онда сам рад мора бити организован прилично другачије. Данас рад у индустрији, пољопривреди и у канцеларијама углавном је мучење и терет за пролетаријат. На посао се иде само зато што се мора, јер се другачије не могу добити средства за живот. У социјалистичком друштву, где сви раде заједно за своје добро, здравље радне снаге и њен радни ентузијазам мора добити највећи значај. Кратки радни сати који не превазилазе нормалне могућности, здрави услови рада, методи опоравка, и разноврсност рада морају се увести како би свако уживао у свом послу.

Све ове велике реформе, ипак, захтевају одговарајући људски материјал. Тренутно над главом радника са бичем стоје капиталиста, предрадник и надзорник. Глад тера пролетаријат на рад у фабрици и у канцеларији, за Јункера или великог фармера. Послодавци се брину да се време и материјал не расипају, и да је рад квалитетан и ефикасан.

У социјалистичком друштву индустријалиста са својим бичем престаје да постоји. Радници су слободна и једнака људска бића која раде за своје добро и корист. То значи да раде сами, на сопствену иницијативу, не трошећи друштвено богатство, и то врло поуздано и вредно. Сваком социјалистичком предузећу требају наравно технички менаџери који тачно знају шта раде и дају директиве како би све ишло глатко и како би биле остварене најбоља подела рада и ефикасност. Сада се ради о добровољном поштовању ових упутстава у потпуности, уз одржавање дисциплине и реда, неизазивању проблема и конфузије.

Једном речју: радници у социјалистичкој економији морају показати да могу да раде напорно и на прави начин, да одржавају дисциплину и да дају све од себе без бича глади и без капиталисте и његовог гонича робова над главом. Ово захтева унутрашњу самодисциплину, интелектуалну зрелост, морал, осећај достојанства и одговорности, комплетно поновно унутрашње рађање пролетаријата.

Не може се реализовати социјализам лењим, фриволним, егоистичним, безумним и индиферентним људским бићима. Социјалистичком друштву требају људи од којих је свако на свом месту, пун страсти и ентузијазма за опште добро, пун пожртвовања и симпатије за друге људе, пун храбрости и одважности како би се покушало најтеже.

Не треба, како било, да чекамо можда цео век или деценију пре него што се развије таква врста људи. Сада, у борби, у револуцији, масе пролетера уче нужни идеализам и убрзо попримају интелектуалну зрелост. Такође нам требају храброст и издржљивост, унутрашња јасност и пожртвованост, како би смо уопште могли да доведемо револуцију до победе. Припремањем способних бораца за садашњу револуцију, такође стварамо будуће социјалистичке раднике које нови поредак захтева да би био остварен.

Омладина радничке класе је посебно добро квалификована за ове велике задатке. Као будућа генерација, они ће, заиста, сигурно је, конституисати реалну основу социјалистичке економије. Већ сада је њен задатак да покаже да је дорасла великом задатку да буде носилац будућности човечанства. Цео стари свет још треба да буде срушен и потпуно нов да буде створен. Али ми ћемо то урадити, млади другови, зар не? Урадићемо то! Баш као што каже песма:

Нама сигурно ништа не недостаје, моја жена, моје дете,
осим свега оног што кроз нас тече
бити слободан као птица:
само време!