Антонио Грамши
Наш Маркс (1918.)
Написано: Непотписан чланак, Il Grido del Popolo, 4. мај 1918.
Извор: Antonio Gramsci, Scritti politici, Editori Riuniti, Roma, 1979, стр. 120-123
Превод: Са италијанског превела Југана Стојановић
Први пут издато: Непотписан чланак, Il Grido del Popolo, 4. мај 1918.
Online верзијa: Побуњени ум 1999-2002 / Марксистичка интернет архива (marxists.org) 2002
Транскрипција/HTML: Милан Ђурић / Побуњени ум
Јесмо ли ми марксисти? Постоје ли марксисти? О, глупости, само си ти бесмртна. Ових дана вероватно ћемо се вратити на то питање, поводом стогодишњице [A] и тражећи одговор на њега пролићемо реке мастила и изговорити хиљаду глупости. Празноречје и ситничарство су трајна људска баштина. Маркс није срочио некакву доктриницу, он није месија који је за собом оставио свежањ парабола, препуних категоричких императива, неоспорних, апсолутних норми, изван категорија времена и простора. Једини категорички императив, једина норма: “Пролетери свих земаља уједините се”. Дужност организовања, пропаганда дужности организовања и удруживања требало би, дакле, да буде оно што одваја марксисте од немарксиста. Премало и превише: ко да не буде марксиста?
Па ипак, тако је: сви су марксисти, помало, несвесно. Маркс је био велики, његов рад је уродио плодом, не зато што је проналазио, полазећи ни од чега, не зато што је из своје маште истиснуо једно својеврсно виђење историје, већ зато што је код њега оно фрагментарно, недовршено, незрело постало зрелост, систем, сазнање. Његово лично сазнање могло је постати опште сазнање. По томе, он није само научник, он је човек акције. Маркс је велик и успешан у акцији као и у размишљању, његове књиге су преобразиле свет, као што су преобразиле мисао.
Маркс означава улаз интелигенције у историју човечанства, у царство сазнања.
Његово дело јавља се управо у време када се распламсава велика борба између Томаса Карлајла и Херберта Спенсера по питању улоге човека у историји.
Карлајл: херој, велика индивидуалност, мистична синтеза једне духовне заједнице која управља судбине човечанства према непознатим обалама, које се губе у даљини, једне фантастичне земље савршенства и светости.
Спенсер: природа, еволуција, механичка и бездушна апстракција. Човек: атом једног природног организма, потчињен апстрактном закону по себи, али који постаје конкретан, историјски у појединцима: непосредна корист.
Маркс се уклапа у историју са чврстом квадратуром једног гиганта: он није мистичар ни метафизички позитивиста. Он је историчар, он је тумач докумената прошлости, свих докумената, не само једног њиховог дела.
Ето, управо то је био битан недостатак историја, истраживања онога што се десило људима: испитиван је и узиман у обзир само један део докумената. А тај део није биран према захтеву историје, већ пристрасно, са предрасудама, па и кад се то чинило несвесно, добронамерно. Циљ истраживања није био истина, тачност, свеобухватна реконструкција живота у прошлости, већ истицање једне посебне делатности, придавање значаја једној, унапред постављеној тези. Историја је била само област идеја. Човек је посматран као дух, као чисто сазнање. Та идеја је уродила двема немилим последицама: идеје које су истицане, често су биле само произвољне, фиктивне. Чињенице којима је придавана важност спадале су у област анегдотике, а не историје. [то је историја, у правом смислу речи, ипак била писана, треба захвалити генијалној интуицији извесних појединаца, а не систематичној и зналачкој научној делатности.
Са Марксом, историја и даље остаје област идеја, духа, свесног рада усамљених и удружених појединаца. Но идеје, дух, добијају садржај, више нису фиктивне, религиозне и социолошке апстракције. Њихова суштина крије се у екологији, у практичном деловању, у системима и односима производње и размене. Историја као догађај је чиста, практична активност (на економском и на моралном плану). Једна се идеја не остварује зато што је у логичној вези са целом истином, са чистом хуманошћу (која постоји само као програм, као општи етички циљ људи) већ зато што налази оправдање, средство потврђивања, у економској стварности. Да би се поуздано сазнало који су историјски циљеви једне земље, једног друштва, једне групације, треба првенствено сазнати какви су системи и односи производње и размене те земље, тог друштва. Ако се то не зна, могу се написати само непотпуне монографије, дисертације корисне за историју културе, могу се запазити само споредни одрази, далеке последице, али се ипак не може написати историја и практична делатност у свеколикој својој чврстој и густој грађи, нити ће бити тачно објашњена ни озбиљно истражена.
Идоли се руше са својих олтара, испред божанстава се разилазе облаци мирисног тамјана. Човек постаје свестан објективне стварности, овладава тајном игре стварног тока догађаја. Човек познаје себе, зна колико вреди његова појединачна воља и како она може да ојача, ако слушајући, дисциплинујући се тако да буде спреман да прихвати оно што је нужно, најзад овлада и самом нужношћу, поистовећујући је са сопственим циљем. Ко познаје себе? Не човек уопште, човек обичан, већ човек који уме да понесе јарам нужности. Истраживање суштине историје, њено укључивање у систем и односе производње и размене, открива како се људско друштво поделило на две класе. Класа која поседује средства производње нужно познаје себе, у њој је, ма колико нејасна и непотпуна, развијена свест о сопственој снази и о сопственом задатку. Она има појединачне циљеве и остварује их путем своје организације, хладно, објективно не водећи рачуна при том да је њен пут прекривен телима изморених глађу и лешевима са ратних попришта.
Систематизација стварне историјске узрочности за другу класу добија вредност откривања и откровења, постаје начело реда за големо стадо без пастира. У стаду се буди свест о себи, о задатку који се мора извршити да би се друга класа потврдила. Она схвата да ће њени приватни циљеви остати чиста произвољност, слово на хартији, испразан и понесен прохтев, све док не буде имала оруђа, док се прохтев не буде претворио у вољу.
Волунтаризам? Та реч ништа не значи или се произвољно употребљава. Воља, марксистички, значи бити свестан свог циља, што опет значи тачно сазнање о сопственој моћи и средствима помоћу којих она долази до израза у акцији. Према томе, првенствено значи разликовање, одвајање класа према особеностима, политички живот независан од политичког живота друге класе, чврсту организацију дисциплиновања у борби за постизање њених специфичних циљева, организацију која не зна за скретања ни за колебања. Она значи подстицај, усмерен право највишем циљу, без ударања на сва звона по зеленим ливадама, искреног братства, што је још важније од зелених травчица и разнежених изјава поштовања и љубави.
Придев “марксистички” је непотребан, штавише може изазвати неспоразуме и поплаву будалаштина и празних речи. Марксисти, марксистички ... именица и придев отрцани и излизани као новац који је прошао кроз много руку.
Карл Маркс је за нас учитељ духовног и моралног живота, а не пастир са шибом. Он подстиче на размишљање лење мозгове, буди племените снаге које дремају али се морају пробудити, јер им предстоји одлучан бој. Он је пример силног, упорног рада на постизању јасноће и поштења у идејама, солидне културе неопходне да се не би говорило у празно, о апстракцијама. То је монолитан блок свесне и мисаоне хуманости, човек који нема длаке на језику, који не ставља руку на срце да покаже како осећа, већ гради гвоздене силогизме који обухватају стварност у њеној бити и њоме владају, који продиру у мозгове, руше наслаге предрасуда и чврстих идеја, подижу морал, окрепљују карактер.
Карл Маркс није за нас балавац који кмечи у колевци, ни брадати човек који плаши црквењаке. Он није ни једна од анегдотских епизода из његове биографије, ни један сјајни или неспретни чин његовог физичког бића. Он је широки и смирени мозак који мисли, он је појединачни тренутак грозничавог вековног трагања које човечанство предузима да би постало свесно свог постојања и своје будућности, да би ухватило тајанствени ритам историје и одгонетнуло тајну, да би било јаче у мишљењу и у деловању. Он је нужни и саставни део нашега духа, који не би био оно што јесте да није живео, да није мислио, да нису врцнуле искре у судару његових страсти и његових идеја, његове туге и његових идеала.
Славећи Маркса поводом стогодишњице његовог рођења, међународни пролетаријат слави себе, своју свест и снагу, динамичност своје освајачке агресивности којом ће подрити царство преимућства и припремити се за коначну борбу која ће крунисати све његове напоре и све његове жртве.
Fusnote
[A] Стогодишњица Марксовог рођења (5. мај 1918.)
На Растку објављено: 2007-09-25
Датум последње измене: 2007-09-25 21:33:51