Ђорђе Ћапин и Радмила Ћапин

Заштитно археолошко ископавање Цркве светог Саве на Савини (Херцег-Нови)

(Đorđe Ćapin, Radmila Ćapin: THE PRESERVATIVE ARCHAEOLOGICAL EXCAVATION IN THE CHURCH OF ST. SAVVAS AT SAVINA (HERCEG-NOVI), Boka Kotorska, Serbia and Montenegro)

(Рад је објављен у часопису "Трибуниа - Прилози за историју, археологију, етнологију, умјетност и културу" бр. 11 - 2005., Требиње 2006., стр. 7-29)

• Цртежи: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16
• Слике: 1 2 3 4 5 6 7
• Summary (English)

Јавна установа Завичајни музеј и Умјетничка галерија "Јосип-Бепо Бенковић" Херцег-Нови на захтјев Српске православне црквене општине Стари град – Херцег-Нови и на основу дозволе Републичког завода за заштиту споменика културе Цетиње спровела је у периоду 01. 07. – 31. 08. 2002. године заштитно археолошко ископавање парохијске цркве Св. Саве на Савини.^[1]

Црква је једнобродна грађевина са полукружном апсидом на источној страни, звоником на преслицу са једним окном и дозиданом припратом коју носи осам четвртастих зиданих стубова на западној страни. Унутрашње димензије брода су 4,20 x 6,30 м, а спољна дужина објекта са припратом је 16,20 м (слика 1-3, цртеж 1). Засведена је подужним, овоидним сводом, а зидови су равних, нерашчлањених површина. По предању, црква Св. Саве је старија од манастира Савина. Првобитно је била посвећена Св. Сави Освећеном (Јерусалимском), а освештао је Св. Сава, први архиепископ српски, по коме је читав крај добио име Савина. По архитектури, везивала се за XV вијек, а за припрату се поуздано знало да је призидана у XIX вијеку. Црква је обновљена послије земљотреса 1979. године, када је наново постављен под од камених плоча у припрати и обијен малтер са зидова без присуства стручњака.^[2] Прије почетка ископавања отворено је неколико конзерваторских и архитектонских сонди на унутрашњим и спољним зидовима објекта. Тада нису пронађени трагови живописа.

Локалитет је подијељен на три сектора (цртеж 1): Сектор I – брод и олтарски простор; Сектор II – припрата и Сектор III – порта. Сектор I је истражен у цјелини, у сектору II је истражен југоисточни сегмент (четвртина површине припрате), а у сектору III је урађена једна сонда са спољне стране апсиде (од апсиде до оградног зида порте, на мјесту предвиђеном за ископ за изградњу нових гробница), као и једна мања сонда на споју брода и припрате са јужне стране.

Сектор I

Брод и олтарски простор цркве су подијељени на четири сегмента: 1 – јужна половина брода, 2 – сјеверна половина брода, 3 – сјеверна половина олтара и 4 – јужна половина олтара и ископи су рађени тим редом.

Утврђено је да је првобитна архитектура била разуђенија (цртеж 2, слика 4). Испод нивоа савременог пода пронађене су стопе два пара пиластара који су дијелили простор на три неједнака травеја, што је потпуно идентично архитектури и величини травеја мале цркве Успења Пресвете Богородице манастира Савина. Испод сјеверних пиластара откривен је дио зида, који је вјероватно носач, односно подлога којом је премошћено неравно, стјеновито тло.

Испод савременог пода откривени су трагови камених плоча једног старијег пода цркве. У броду су констатована најмање три пода.

Откривене су три стопе иконостаса, једна изнад друге, са жљебовима за углављивање дрвених носећих стубова, с тим што су на најмлађој стопи, која се везује за XVIII вијек и постојећи под, пронађени жљебови за два иконостаса. Најстарија олтарска преграда је највјероватније била зидана и према откривеним траговима налазила се нешто источније.

У броду цркве, од најнижег степеника до часне трпезе, пружа се конструкција коју чине двије паралелне гробнице, на које се наставља крипта^[3] (цртеж 3). Конструкција је зидана од необрађеног камена и омалтерисана је мјешавином црвено-жуте земље, пијеска и креча. Оса конструкције не прати осу цркве и помјерена је за неколико степени јужно у односу на цркву, што је можда условљено положајем стијена на којима је изграђена.

Гробнице су озидане у више редова притесаног камена и то тако да је формирана дубока, у основи трапезоидна гробна комора, димензија 0,40-0,70 x 2,10 x 0,90-0,95 м. На средини висине, испуштањем реда камена, остављен је "зуб", па је гроб био затворен поклопним плочама у два нивоа. У јужној гробници (гроб бр. 5 – цртеж 4) је сахрањен један покојник у опруженом ставу, са главом на западу, положен директно на земљу. Скелет је у примарном положају, али је поремећен приликом пљачке у XVIII вијеку, када је дошло до дислокације и оштећења неких костију – лијева улна и радијус су пребачени на десну страну, поломљен је лијеви хумерус, помјерени су лобања, пршљенови, ребра, лијева клавикула и десна тибија, док је улна поломљена. Кости десне руке указују да су руке биле положене поред тијела или на карлици. База лобање је потпуно пропала. Према дислокацији дјелова скелета може се закључити да је покојнику са груди нешто скинуто. На накнадно отварање и поновно затварање гроба, упућују и различити малтери на горњим поклопним плочама, а на период XVIII вијека млетачки новчић - газета, нађен јужно од главе покојника, стављен преко фрагмената малтера који су упали у гробницу приликом отварања. Овај бакарни новац Венеција кује крајем XVII и почетком XVIII вијека за покрајине Далмацију и Албанију. Јужно од десног фемура пронађена су два уломка стакла и комадић тканине. Антрополошком анализом је утврђено да је сахрањен мушкарац, стар око 50 година, висок у просјеку 184,6 см.^[4]

У сјеверној гробници (гроб бр. 11), која није накнадно отварана са горње стране, али је проваљена из крипте, пронађено је само пар фрагмената људских костију, за које је утврђено да припадају покојнику из јужног гроба и фрагмент кости говечета.^[5]

Изнад гробница се запажа тањи слој гарежи, мјестимично оштећен разградњом старог и постављањем савременог пода.

Улаз у крипту је из олтарског дијела (цртеж 5). У крипти (слика 5) је пронађен шут, млетачки новчић – газета, грнчарија (цртеж 6), фрагменти животињских костију, љуштуре морских и копнених пужева. Анализом је утврђено да су кости припадале овци и псу, а неодредљиви дјелови - крупнијем сисару попут говечета и средње крупном, вјероватно овци. На лопатици овце установљени су вишеструки урези, начињени металним ножем, а на костима пса и овце трагови глодања другог пса и глодара. Трагови ватре на неким костима нису настали као посљедица печења, већ након ломљења.

Иза часне трпезе уз темељ апсиде откривен је гроб са секундарном сахраном (гроб бр. 12). У плитку јаму, неправилног облика набацани су фрагменти најмање четири одрасле индивидуе. На костима су утврђени стари преломи и трагови сјечења оштрим предметом. Идентификовани су и фрагменти костију који су припадали говечету, домаћој свињи и некој средње крупној животињи. Гроб је без прилога и највјероватније је савремен са зидањем постојећег објекта.

Налази фрагмената грнчарије, стакла и новца у цркви хронолошки припадају времену од IV до XVIII вијека. Доминира материјал из периода IV-VI вијека и из периода најобимније обнове цркве – XVIII в. Вријеме рушења цркве обиљежено је фрагментима грнчарије XVI вијека. Нађен је фрагмент бокала, мојолика италијанског поријекла (цртеж 16), која се код нас шири од XVI вијека. Интересантна су два примјерка бакарног дубровачког новца – солд, кованих 1750. (цртеж 7) и 1780. године (цртеж 8), као и млетачки 2½ soldini, кован на Криту, контрамаркиран 1688. године (цртеж 9).

Дјелимично су унутар цркве откривена и зидна платна. Констатовано је да зидови немају темељна ојачања, с обзиром на то да леже на стјеновитој подлози и црвеној компактној, глиновитој земљи и да им је дебљина 76-82 см. Рађени су од домаћег, ломљеног, притесаног камена. У темељној зони камен је везиван црвеном иловачом помијешаном са кречом, а зидови кречним малтером у чијем саставу има више пијеска, крупније гранулације. Сига је мјестимично коришћена у апсиди и источном зиду. У XVIII вијеку су срушени источни пиластри, док су западни срушени раније. Старији прозор на јужном зиду је у једном периоду затворен, а пробијена су два нова, већа. Констатовано је укупно шест ниша на зидовима. Пижули уз западни зид и проскомидија и ђаконикон уз источни су истовремени са градњом цркве. У јужни пижуо, код југозападног угла цркве накнадно је уграђена култна посуда за освећену воду. Рађена је од мермера, висине 60 см, пречник обода 50 см, перфорираног дна (цртеж 10). Слична посуда нешто већих димензија, од мермера са поклопцем, налази се у цркви Св. Тројице у манастиру Сопоћани, а датована је у другу половину XIII в.^[6]

Неколико малих фрагмената фреско-малтера са кружним мотивом изведеним црвеном бојом, као и остаци фреско-малтера, пронађени in situ на зидовима испод нивоа савременог пода (бордуре) потврђују постојање живописа. Наиме, запажају се три слоја фреско-малтера, а могу се везати за старији под. На зидним платнима се може уочити да су дјелови сјеверног и јужног зида рушени.

Довратници старијег објекта су искоришћени за степенице којим се силази у цркву, а профилисани надвратник је био уграђен у степеник на улазу у порту.

Сектор II

У припрати је отворена југоисточна четвртина, ради сагледавања темеља и првобитног портала. Између зида цркве и дозиданог пижула нађен је аустријски новчић – крајцара, кован 1816. године, што потврђује дозиђивање припрате у првој половини XIX вијека. Припрата је зидана од опеке.

У припрати су истражена 4 гроба са конструкцијом од камена. У два гроба (гроб бр. 8 и 9 - цртеж 11, слика 6) су сукцесивно сахрањене по двије особе, оријентисане запад – исток. У оба случаја, кости покојника из старијег укопа су дислоциране након распадања меког ткива и уредно сложене у страну, углавном понављајући анатомски склоп. Покојници из млађег укопа су положени на леђа, у опруженом ставу, са рукама на стомаку, док је код другог једна рука на стомаку, а друга је савијена у лакту и на рамену придржава карличну кост првосахрањеног. У оба случаја се запажа извјесна веза сахрањених тако што је пар костију покојника из старијег укопа набачено и прекрштено преко млађег. Покојници су положени директно на земљу, а у једном гробу је испод глава постављена мања камена плоча. Гробови су без прилога. Све четири индивидуе су мушкарци, старости 50, око 35, око 40-50 и око 30 година. На костима су констатоване разне врсте повреда као што је избијање зуба, напрснуће, оштећење и губитак зуба усљед јаког механичког притиска, повреде лобање тупим предметом два пута и трећи пут оштрим предметом, засијецање фемура оштрим предметом тако да је само дјелић мишића држао кости. Констатована је повреда на стернуму, а пронађено је и оловно зрно из ватреног оружја, са десне стране првог лумбалног пршљена на мјесту гдје пролази артерија и вена кава, чијим повређивањем долази до обилног крварења и брзе смрти.

Трећи гроб (гроб бр. 10), који лежи у оси јужног зида цркве је празан, а поремећен је приликом зидања темеља пижула.

Испод стопе стуба припрате откривен је поремећени гроб (гроб бр. 6) у коме су сахрањена три дјетета. Око главе једног дјетета нађени су фрагменти украса од уплетених бронзаних жичица, а поред ње млетачки новчић – газета. Дјеца су старости 2-3 г., 1,5-2 г. и око 2 г. Код сва три дјетета постоје трагови поремећаја у исхрани. Реконструкцијом костију главе установљено је да дијете сахрањено са украсом око главе има вјештачку деформацију односно седласто удубљење настало вјероватно усљед константног притиска (цртеж 12).

У ископу изван гробова нађено је нешто покретног материјала IV-XVIII вијека.

Сектор III

У сонди са спољне стране апсиде су пронађена четири гроба и костурница (гроб бр. 7). Само за један се може рећи да је гроб у правом смислу (гроб бр. 4, слика 7), са каменом конструкцијом и сукцесивном сахраном двије особе и фрагментима треће, док су остало секундарне сахране са малим бројем фрагментованих скелетних остатака (гроб бр. 1,2,3). Ради се о нешто пажљивијем одлагању остатака из примарних сахрана, поремећених новим укопима. Иначе, скоро кроз све откопне слојеве су констатовани фрагменти расутих људских костију. Интересантан је налаз, у поремећеном слоју, оштећеног, јако излизаног римског царског новца, кованог у Сиску (Siscia) за потребе војске у вријеме Валентинијана I (364 – 375) – (цртеж 13).

Откривен је стари оградни зид порте и темељ апсиде.

У ископу са помијешаним материјалом преовлађује грнчарија и грађевинска керамика IV-VI вијека. Гробови и темељ апсиде леже на непоремећеном слоју IV-VI в. У овом слоју нађен је и фрагмент обода словенско-српског лонца VI-VII в. (цртеж 14). Рађен је руком – гњетан од глине са примјесом пијеска, црно печен и руком заглачан. По фактури и облику слични лонци нађени су код манастира Светих Апостола Петра и Павла у Петровом пољу код Требиња и у манастиру Тврдош.^[7]

Са јужне стране цркве, на споју брода и припрате отворена је мања сонда у којој је констатован један поремећен гроб са пет покојника (гроб бр. 13). Конструисан је од накнадно употребљених излизаних камених плоча, које потичу из старијег пода у цркви. У примарном положају је сахрањена жена са дјететом на грудима, односно мајка са фетусом или тек рођеним дјететом. Гроб је без прилога.

Приликом нивелисања порте ради одвођења воде, откривени су у плитком ископу, дислоцирани, секундарно сахрањени фрагменти костију више индивидуа. Антрополошком анализом је утврђено да је најмањи број индивидуа у овој костурници девет. Нађен је и један француски краљевски новац – двоструки турноа, кован 1637. или 1640. у Лиону, за вријеме Луја XIII (цртеж 15).^[8]

На локалитету је истражена укупна површина од 44 м², откривено је 13 гробова и двије костурнице, а најмањи број идентификованих индивидуа је 59.

Закључак

Црква Св. Саве је изграђена на касноантичком-рановизантијском слоју. Материјал овог културног слоја је уситњен и испран, а пошто се ради о кухињској и трпезној грнчарији, фрагментима опека и стакла, вјероватно би остатке архитектуре требало тражити на вишој коти сјевернозападно од цркве. Уочени су и фрагменти словенско-српске грнчарије из периода VI - VII в.

Ископавање је открило једно старије и другачије архитектонско рјешење цркве. У досадашњој литератури црква је, као и оближња црква Успења Пресвете Богородице у манастиру Савина, везивана за XV в., односно за "ренесансу" рашког схватања простора у градитељству херцега Стефана и грађење у стилу једноставних, једнобродних готичких црквица на Приморју.^[9] Међутим, грађевина правоугаоне основе, гдје два пара пиластара дијеле унутрашњи простор на три травеја, градећи форму уписаног крста, упућује на друго вријеме и другачије схватање простора. Општа православна, византијска концепција у форми, једноставни, правоугаони камени оквир врата са полукружном, осликаном нишом изнад и сиромашна скулптурална обрада камена, сугеришу византијски стил грађења, док полукружна апсида и начин зидања, пиластри који су вјероватно у почетку носили куполу, живописање и камени под, упућују на почетак рашког стила. Једнобродне, куполне цркве су широко распрострањене, од Кипра, копнене Грчке, старе Србије, јужне Италије – до источне обале Јадрана.^[10] С обзиром на то да је црква дјелимично рушена, ми данас не можемо наслутити каква је била кровна конструкција, нити како је ријешено кубе. Необична величина травеја подсјећа на план цркве Св. Петра у Бијелом Пољу.^[11] Стога, најстарију фазу грађења цркве Св. Саве за сада можемо помјерити у период краја XII и почетка XIII в. Основа мале цркве Успења Богородице манастира Савина, са два пара пиластара који носе иконостас и попречни, ојачавајући лук, идентична је са једном архитектонском фазом цркве Св. Саве, па мала манастирска црква у данашњем облику може бити само једна од фаза обнове старијег објекта, задужбина некога из породице Косача, који су се надовезали на архитектуру Немањића XIII в. Појава рашких планова цркава у Херцеговини XV в. везује се управо за име херцега Стефана, док цркве XVI в. – Тријебањ, Добрићево, Добриловина, Мајсторовина – налазе узор у задужбинама Косача.^[12] Црква Светог Саве је разорена у XVI в., почетком турске владавине, а обновљена је у првој половини XVIII в., у вријеме миграција српског становништва из континенталне Херцеговине ка приморју послије млетачког освајања Херцег-Новог 1687. године. Цркву биљежи млетачки катастар из 1758. године, али се не помиње у катастрима из 1690., 1702. и 1704.,^[13] тако да вријеме њене обнове можемо смјестити у период између 1704. и 1758.

Напомене

1) Руководилац стручне екипе била је Радмила Ћапин, дипл. археолог, кустос Завичајног музеја. Екипу су чинили: Ђорђе Ћапин, дипл. археолог, директор Јавне установе, Горан Скробановић, сликар-конзерватор и Александар Вукасовић, виши конз. техничар-рестауратор. Стручни консултант је био проф. др Ђорђе Јанковић. Стално је ангажован је један радник – Миленко Бојанић, тутор цркве Св. Саве на Савини и Божо Станић, радник Музеја, повремено ангажован на прању керамике. О ископавању је обавијештен Регионални завод за заштиту споменика културе из Котора, који је требао да пропише услове за обнову цркве. Средства за извођење ископавања је обезбиједила СПЦО Стари град – Херцег-Нови.

2) Током припрема и прикупљања података за археолошка ископавања, екипи је била доступна пројектна документација и архитектонски снимци урађени пред санацију цркве 1983. г., али и поред свих настојања, екипа није могла доћи до грађевинског дневника или било ког другог документа из кога би се прецизно утврдило шта је на цркви рађено током обнове.

3) Назив крипта узет је у смислу основног значења грчке ријечи κρύπτω - сакрити, крити.

4) Антрополошку анализу скелета урадила је мр Софија Стефановић са Катедре за физичку антропологију Филозофског факултета у Београду.

5) Прелиминарни извјештај о фаунистичким остацима урадила је др Весна Димитријевић, ванредни професор Рударско-геолошког факултета у Београду.

6) Славица Радовић, Рестаурација посуде за освећену воду из цркве Свете Тројице у манастиру Сопоћани, Гласник Друштва конзерватора Србије 25, Београд, 2001., 68.

7) Ђорђе Јанковић, Покретни налази рановизантијског доба из касноантичке крстионице – црква Манастира Светих Апостола Петра и Павла код Требиња, Трибуниа 10, Требиње 2003., сл. 4. 15, 21-22.

8) Duplessis Jean, Les monnaies royales de Hugues Capet à Louis XVI (987-1793). Tome II (François 1^er-Louis XVI), 1989, Paris, Platt-Maastricht, A.G. Van Der Dussen, 352 p. Захваљујемо се г. Пјер-Жан Тромбета из Министарства културе, Регионална археолошка служба покрајине Ил д Франс, на помоћи око опредјељења овог новца.

9) Војислав Ђурић, Историја Црне Горе књ. 2, том 2, Титоград 1970., 453.

10) Прибислав Симић, Црквена уметност – Преглед развоја градитељства и живописа, Београд 2000.; Војислав Кораћ, Између Византије и Запада – одабране студије о архитектури, Београд 1987.

11) Радивоје Љубинковић, Хумско епархијско властелинство и црква светога Петра у Бијелом Пољу, Старинар, н.с., књига IX-X (1958-1959.), Београд 1959., 97-124.

12) Војислав Ђурић, Историја Црне Горе књ. 2, том 2, Титоград 1970., 459-462.

13) Марија Црнић-Пејовић, Неки подаци о сакралним споменицима културе у Херцегновској општини од краја XVII вијека до данас, Бока, Зборник радова из науке, културе и умјетности 18, Херцег-Нови, 1986.,164.

СЛИКЕ И ЦРТЕЖИ

Кликни на слику за увећање:

Đorđe Ćapin

Radmila Ćapin

THE PRESERVATIVE ARCHAEOLOGICAL EXCAVATION IN THE CHURCH OF ST. SAVVAS AT SAVINA (HERCEG-NOVI)

Summary

The authors bring forward the results concerning the preservative archaeological excavation in the church of St. Savvas at Savina, Herceg-Novi, Boka Kotorska, which was conducted in 2002 by the Public Institution - Old Country Museum and the Art Gallery "Josip-Bepo Benković" of Herceg-Novi.

The church of St. Savvas is situated in close proximity to the Savina Monastery. It is a single/nave structure with a semicircular apse at the east end, a distaff-shaped belfry, with one window, and annexed parvis at the west end supported by eight quadrilateral pillars. The building is arched with a longitudinal ovoid dome. Accorring to its architecture, it has been related to the 15^th century in the literature to date.

The entire surface of the church nave and a quarter of the parvis surface have been explored, and two soundings from outer side have been opened. There has been explored a total area of 44 sq. m. and 13 charnel-houses and 2 ossuaries have been revealed. The church lies on the late Antique - Early Byzantine course. A stone structure, consisting of the parallel charnel-houses, extending into a crypt to the east side, has been found in the church, both of which were forced open and plundered in the 18^th century. There have been registered three levels of the floor. Underneath the present-day floor, dating back to the 18^th century, there have been found two pairs of pilasters set against the southern and northern walls, which at one phase were holding up the iconostasis and a transverse reinforcing vault, identically with architecture of the small church of Ascension of the Most Holy Mother of God in the Savina monastery, and is also presumable that they bore the weight of a cupola at an earlier date. From this finds of the fresco plaster beneath the floor leel it is concluded that the church was painted in fresco. The earliest phase of the structure could be shifted back to the period about the end of the 12^th and begining of the 13^th centuries.

The Late Antique - Early Byzantine records and the records of the 18^th century are prevailing on the excavation site. There are interesting findings of the Roman Imperial money (Valentinian I), Dubrovnik and Venetian coins, and a French piece from the time of Louis XIII, as well as the shards of the Slavic - Serb earthware from the 6 - 7 centuries.

Translation: Goran Spaić