Емилија Церовић Млађа

Шта је позориште

Уметност која оживљава снове

Позориште је дом у коме обитава један другачији свет. Свет у коме живе људи, животиње, мора, ветрови, читави градови. Њега настањују јунаци бајки и маште, у њега се уселе и јунаци књига.  У њега могу да стану бескарна пространства и векови.

Људи, животиње, мора, градови... Све то постоји у свету у коме живиш. Шта је онда ту другачије? Ти људи стварно личе на оне које свакога дана срећеш. Али њих ипак не можеш срести ни на ком другом месту, сем у позоришту. Ма колико личили на оне које ти знаш, ликом, гласом, говором, они ипак постоје само у позоришту. Са мање речи и покрета, но што то чине они које срећеш на улици, у школи, у продавници, показују ти своје мисли, осећања и доживљаје. Ветар у позоришту не може ти скинути капу с главе, не може растерати дим или покренути брод. Али зато може имати тело и моћ говора. Јунаци књига, које покушаваш да замислиш, ту више нису прозрачна твар твоје маште, постају стварни, а ти их чујеш и могао би да их додирнеш.

У позоришту не мораш да прелазиш километре, ни да се знојиш у аутобусу или возу да би из Београда стигао у Лондон, из Шумадије у Нормандију, са Фрушке Горе у Шервудску шуму или чаробни Перелин. Није ти потребан времеплов да одеш у стару Грчку, Немањин Рас или завириш у нека будућа времена. Посебном магијом, сва пространства, сви векови, у позоришту стану на десетак квадрата и у само два сата.

У позоришту све личи на твоје снове. И све је истовремено стварније од снова. И стварније од нацртаних јунака, ма како савршени они били, јер јунаци позоришта су живи, они стварно говоре, смеју се, плачу, имају мирис, а  понекад и разговарају са тобом.

Моћна магија која машту претвара у посебну стварност јесте уметност. Јер позориште је уметност, као што је уметност писање, сликарство или музика. Међутим, позориште не ствара само један уметник. Оно је дело више различитих уметника: писаца, глумаца, сликара... Позориште обједињује све друге уметности.

Треба да знаш још нешто веома важно. Позориште не постоји без тебе, без гледаоца. Тек када одеш у позориште, када га гледаш, када мислиш о њему, оно почиње да постоји. Оно постоји тек када га волиш.

Врсте позоришта

Позориште најчешће има своју кућу. Зграду у којој су гледалиште и позорница, бина или сцена како је још зову. Нека позоришта имају још испред бине и посебан простор за оркестар. У позоришној згради су још и мале просторије, гардеробе, у којима се свакодневна одећа мења за сценску, коју ће гледаоци видети. Велика позоришта имају и радионице у којима се шије сценска одећа и праве кулисе.

Куће за позоришта нису увек изгледале овако, па и данас има позоришта која  немају посебну кућу. У ствари, представе не морају увек да се играју у посебној згради са гледалиштем и позорницом. За представу су довољни глумци и публика. Зато их можеш гледати на трговима, улицама или међу рушевинама старих градова.

Сместио си се у удобну фотељу неког позориште, или на дрвену клупу на отвореном простору или једноставно стојиш на тргу и чекаш да представа почне. Хоће ли уметници приказати неку причу или догађај из живота говором, покретом или песмом, зависиће од врсте позоришта. А постоје две основне врсте позоришта: драмско и музичко.

У драмском позоришту најважнија је реч. Оно је најсличније животу, јер се уметници понашају и говоре као у животу, у твојој породици, школи, на улици. Уметници који играју у оваквом позоришту зову се глумци.

Постоје позоришта у којима се уместо глумаца на сцени појављују лутке, којима управљају глумци: покрећу их и говоре уместо њих. То је онда луткарско позориште.  

У музичком позоришту, наравно, музика је важнија од речи. Ако уметници песмом а не говором приказују неки догађај, истинит или измишљен, такво позориште зовемо опером. Али постоји и музичко позориште у коме се догађаји приказују покретима тела, односно игром коју прати музика, и то називамо балетом, а уметнике балетским играчима. Постоје и представе у којима се и говори и пева и игра, где су и музика и реч једнако важни. Такво позориште називамо мјузикл и у њему наступају глумци. 

Постоје и представе у којима се све приказује само покретима тела, без речи, али и без музике. То се онда зове пантомима.

Али данас постоје и позоришта која користе и реч и покрет, или само покрет, али у којима музика није најважнија. За такве облике позоришта користе се друга, различита имена, но о томе, неком другом приликом.

Драматург

Позориште обједињује све уметности. У њему ради много различитих уметника, али они сви раде на истом делу  -  на позоришној представи.

Када почне представа пред тобом се укажу дворац из бајке, друм који Краљевић Марко оре, лађа, железничка станица, модеран стан или само соба са великим округлим столом и прозором што гледа на двориште, можда налик на твоју. Онда те просторе населе Успавана Лепотица, Краљевић Марко, Петар Пан, попустљиви тата и строга мама, два дечака која своје авантуре прођу све седећи испред једног екрана. Сви они су јунаци неке приче која ће се одиграти пред твојим широко отвореним очима.

Да, прича. Она постоји пре него настане позоришна представа и њу пише уметник кога зовемо драмски писац, драматичар или драматург. То није прича као многе друге, са описима и препричавањем, писана слично овом тексту, можда са понеким директним говором или разговором, мада у њој постоје јунаци као у свакој другој причи. У причи за позориште постоји само разговор, односно дијалог. У њој се све казује само изговореном речју, јер се једино она чује на сцени. Она ти саопштава шта јунаци осећају, шта мисле, какве су им намере, шта су пре тога радили, где су били или шта им се догађало. Овако написана прича зове се драма.

Али драматург не мора увек да смишља нове приче. Он може да узме неку која већ постоји, Хобита или Хари Потера, неку од Стојковићевих о Хајдуку или неку народну песму или приповетку, и да је прилагоди за позориште, односно да је целу претвори само у говор и разговор јунака. Такав поступак назива се драматизацијом.

Имена неких од славних драмских писаца сигурно су ти већ позната, Енглез Вилијам Шекспир, Немац Бертолт Брехт, Ирац Самјуел Бекет, или наши писци Јован Стерија Поповић, Бранислав Нушић или Душан Ковачевић. Но, не пишу драме само драматурзи. Многи писци који су писали прозу или поезију писали су и пишу и драме, а међу њима су Лаза Костић, Душан Радовић и Љубомир Симовић.

Режисер

Један дечак, када су га питали шта је режисер, рече: „Режисер је човек који режи”.

Наравно, режисер није човек који режи. Режисер или редитељ, како се то још каже, је уметник који ради у позоришту. Идеја о некој представи најчешће се роди прво у његовој глави.  Када прочита неку драму, режисер замисли како би она могла изгледати на сцени. Онда позове друге уметнике, глумце, сценографа, костимографа, разговара са њима како би представа требало да изгледа. Позове још и композитора који смисли каква би музика могла још боље да објасни причу. Има режисера који своју идеју о представи наметну осталим позоришним ствараоцима, и такву представу зовемо редитељском представом. Има и других, који своју идеју дограђују и мењају кроз разговоре и сарадњу са глумцима.

Када су сви на окупу, почиње рад на представи. Режисер је тај који води рачуна да све буде складно и да дела свих тих различитих уметника на сцени, када их ти, односно гледалац буде видео, изгледају као део једне јединствене приче. Да стваралачки рад различитих људи и њихове мисли делују као једно на сцени. Јер у позоришту сви раде као што су то некада мускетари чинили, један за све и сви за једног, не зато што је један најважнији, него зато што су сви једнако важни и потребни једни другима. Режисер је тај који помаже да све буде тако и да представа изгледа управо онако како је ти видиш.

Професија режисера каквог га данас срећемо у позоришту прилично је млада и постоји тек нешто више од једног века. Међу познатим светским режисерима су Енглез Питер Брук, Италијан Еуђенио Барба, а међу  нашима, Мирослав Беловић, Дејан Мијач,  Кокан Младеновић, Милан Караџић. 

Глумац

У позоришту раде многи уметници, али, ипак, постоји само један без кога не постоји позориште. Ни сама прича, ни сама сцена са пределима из бајки, ни најбогатија одећа, без њега не могу оживети пред тобом. Да њега нема, позорница би остала пуста и нема. Њега да није,  Краљевић Марко никада не би заорао друмова, Пепељуга не би никада заиграла на балу, Успавана Лепотица не би запевала, Хари Потер се не би насмејао. Најлепше приче остале би само мртво слово на папиру.

Уметник без кога позориште не би никада постојало јесте глумац.

Глумац је једини човек који може, истина на позоришној сцени, током представе, проживети и нечији туђ живот. И не само један живот. Током свога живота, глумац проживи десетине других живота. У његово тело, у његову главу, у његову душу, сместе се сви они ликови које је на сцени оживео. Он ће у једној представи бити цар кога је надмудрио пастир, у другој ће бити учитељ који има пуно разумевања за игре и несташлуке својих ђака, у трећој отац који има много брига и мало времена за свог синчића. Њему није потребан времеплов да би се нашао у средњем веку уз девет Југовића и кнеза Лазара, у 19. уз Змај-Јову или Милоша Обреновића, или да доспе у 22. век, нити му треба летилица да из Србије стигне из Енглеску, из Енглеске у Италију или Кину. Њега тамо воде јунаци које на сцени глуми. А он тебе, свог гледаоца, поведе са собом. Да би то могао, глумцу су потребни таленат, машта, знање и много рада.

Све што чини, глумац чини за тебе. Његова уметност добија смисао тек на позорници и тек када га ти гледаш. Зато је глумац најсрећнији када осети да си  ти задовољан, да је у теби пробудио нека осећања. Не заборави никада да после представе глумца наградиш аплаузом. Једино ће тако он знати да оно што чини није било узалуд и да си ти разумео његове речи и покрете и биће срећан.

Међу познатим глумцима које можда и ти знаш Енглезе Ентони Хопкинса, Џоан Плоурајт, Наташу Ричардсон, Американце Тома Круза или Никол Кидмен. У историји српског позоришта запамћени су Чича Илија Станојевић, Миливоје Живановић, Жанка Стокић; од савремених вероватно знаш Бранка Милићевића Коцкицу, Мирјану Карановић, Слободана Бештића.

Сценограф

Ако драмски писац пише причу само као разговор, значи да у њој нема ни једног описа места на коме се та прича догађа. А ти на сцени видиш и дрвеће, куће, учионицу, ако су они за причу потребни. Значи, неко мора да осмисли то дрвеће, куће или учионицу. Човек који то у позоришту ради јесте сценограф. Он чита причу и замишља како треба да изгледа место на коме ће се прича одигравати.

Ако је писац написао бајку, онда је потребно начинити дворац или чаробну колибу. Ако је, опет, та прича из стварног живота, онда је потребно направити кућу или само једну собу или двориште куће... Сценограф онда све то замисли, нацрта и према његовим цртежима мајстори у позоришној радионици праве ствари које ћеш ти касније видети на сцени.

На сцени се не показује баш све као у животу. На сцени је довољно неколико стабала да се дочара читава шума. Соба не мора да има зидове и слике на њима, сто, кревет, орман... Довољан је, рецимо, прозор па да ти знаш да се прича одвија у нечијој соби. Јер позориште не тражи да гледалац само гледа и слуша. Гледалац мора да учествује, не на сцени, не играјући заједно са глумцима. Он учествује својим мислима, осећањима и маштом, који му помажу да схвати оно што на сцени није видљиво.

Костимограф

Одело не чини човека, али показује његове особине. У животу ми  носимо оно што нам се допада. А то што се нама допада другима говори о нама. Да ли бирамо јарке или нежне, светле или тамне, хладне или топле боје говори о нама колико и наше цело понашање. По одећи се разликујемо  -  родитељ и дете, учитељ и ученик, једна девојчица од друге, један дечак од другог. Одећом намерно шаљемо поруке другима и облачимо се према месту и прилици у којој се налазимо. Нећемо ићи у истој одећи на фудбалску утакмицу, у школи и на славу.

Када се са својим друговима играш, покушаћеш и одећом да постанеш лик који у игри имаш. Ако играте „Каубоја и Индијанаца”, неки ће потражити велики шешир, опасач и пиштољ да би били „каубоји”, „Индијанци” ће у косу ставити неко перо и изути ципеле. У другој игри, где се појављује лекар, онај што га игра пронаћи ће бели мантил.  Значи, прилагодићете одећу ликовима које играте.

У позоришту, глумци се одевају тако да поверујеш да на сцени стоји каубој, Црвенкапа, цар, пастир или  учитељица. Њихова одећа мора говорити и више од тога, она гледаоцу мора показати одмах и какве су особине лика који глумац оживљава. Већ при погледу на одећу гледалац ће знати ко је на сцени зла маћеха а ко добра вила, ко је охоли цар а ко добродушни принц. Знаће по облику и бојама њихове одеће. Одећа коју глумци на сцени носе назива се сценски костим. А уметник који се брине о томе какве ће костиме глумци носити назива се костимограф.

Међу нашим савременим костимографима посебно су познати Божана Јовановић, Милена Јевтић Ничева Костић, Ангелина Атлагић, Борис Чакширан.         

Мали речник осталих позоришних занимања

Драматург, редитељ, глумци, сценограф и костимограф нису једини који учествују у стварању позоришне представе. У позоришту дела још много људи различитих занимања, без чијег рада представа не би изгледала онако како је ти на сцени видиш.

Композитор  У драмском позоришту је потребно музиком нагласити или дочарати оно што се на сцени догађа. Зато музика мора бити у потпуном складу са причом, редитељевом идејом и глумчевом игром. Композитор је уметник који пише ову музику.

Мајстор звука  се стара да музику чујеш на сцени. Али не само музику, него и све оно што се једино звуком може дочарати: фијукање ветра, грмљавину, бат корака у даљини...

Мајстор светла  Да би глумце учинио добро видљивим гледаоцу, да дочара бљештаво сунце или благост вечери, или паљење првих светиљки, то је посао мајстора светла. Он се, да би ово учинио, користи великим сјајним лампама које се зову рефлектори.

Кројач и обућар  Замисли костимографа остварују кројачи и обућари. Без њих, све замисли костимографа остале би само мртви цртежи на папиру а глумци би остали неодевени.

Власуљар  Глумац мора да личи на лик који игра. Понекад му, да то учини, може сметати и сопствена коса. Млади глумац чија је коса црна и бујна, треба да игра старца, седе и као паучина танке косе или ћелавог Келчу; кратко подшишана глумица треба да игра билу чија је коса црвена као ватра и дуга до појаса. За њих неко мора направити вештачку косу  -  власуљу, односно перику. А то ради власуљар.

Позоришни сликар  је један од оних који остварују замисли сценографа и чине да сцена изгледа онако како је ти видиш за време представе. Он може да наслика небо и сунце и облаке и птице на небу. Он уме да наслика кућу и читав град.

Столар и тапетар  такође остварују замисли сценографа, правећи различите предмете. Као и ван позоришта, столари праве предмете од дрвета, а тапетари праве различите делове намештаја. Предмети које видиш на позоришној сцени зову се једним именом  -  декор.

Реквизитер  Да би се на сцени нашле све оне ствари потребне за представу, било да су део декора или је реч о малим стварима (штап, мач, пушка, торба, оловка) које су глумцима потребне током представе, стара се реквизитер. Он мора да дође у позориште сваки пут пре него што почне представа и никада не сме ни једну ствар да заборави.

Шаптач  Глумцима се то обично не догађа, али ако им се ипак деси да у неком тренутку забораве шта треба да кажу, коју то реченицу у одређеном моменту треба да изговоре, онда је ту шаптач. Довољно је да шапне само једну реч, а глумац ће већ знати како даље. Јер глумци напамет знају много реченица, и више од тога, они напамет знају много прича, стотине прича чувају у својим главама и својим срцима.

Инспицијент  се стара да сви буду на својим местима током представе, глумци, шаптачи и мајстори звука и светла. Они помажу да представа тече на сцени без проблема и застоја.

Проба,  наравно, није занимање. То је време када се рађа представа. Током проба редитељ проверава своје замисли, глумци стварају своје улоге, мајстори проверавају да ли су добро урадили свој посао. Пробе су време када се ствара. Само једна ствар је важнија од пробе, а то је сама представа.   

А ко ће други, ако не глумци и песници чувати језик

Позориште је уметност, штавише, уметност која обједињује и друге уметности. Позориште постоји више од две хиљаде година. Наравно, оно није увек изгледало као ово данашње које ми гледамо. Нити је његова кућа одувек изгледала као што изгледају данашње зграде позоришта (некада није ни имало кући), нити су глумци глумили као што то чине савремени глумци. Међутим, пошто је дубоко везано за живот, оно је, у свом непрекидном развоју, садржало и чувало живот, културу и традицију средине у којој постоји. На пример, позориште у Кини, једно од најстаријих, очувало је сва знања, предања и веровања кинеског народа. Примало је у себе сазнања векова, богатило се савременим и богатило дух савременика. Позориште увек може бити место на коме се учи о другим људима, мишљењу, историји. У неким друштвима и неким периодима историје истицана је баш ова особина позоришта. Тако се и данас у читавом свету користе позориштем или његовим елементима да би људе научили писмености или им помогли да реше своје свакодневне проблеме. Људи су се користили позориштем у борби за слободу, говорећи на сцени оно што на другом месту нису смели, своје политичке идеје на пример. И увек су на сцени говорили језиком свога народа.

Пошто се у позоришту не користе само речи, него и покрети, слике, боје, музика, оно је разумљиво свима. Зато је моћно.

Ипак, изнад свега, позориште је уметност богатија од свих других уметности. Најузвишенија од свих људских делатности.