Емилија Церовић Млађа

Содома одабрани: Милош Црњански у Тоскани

Сликари црте сопственог лика пројектују на насликане јунаке. Писци свој одраз, ређе екстеријер но ентеријер, пројектују на своје; свесно или несвесно, отвореније или затомљено, заплетено у мрежу фикције, литерарне конструкције и унутартекстуалне функционалности. Милош Црњански није био један од оних који су се помно трудили да себе сакрију (мада је за њим остала и по нека загонетка, као она којом се недавно позабавила Ала Татаренко, откривајући га у Дневнику о Чарнојевићу). Напротив, израженој субјективности захваљујући, зачео је, између осталог, нови тип путописне прозе у нас. Био је песник, а песници „не посматрају него асимилују: предмет спољњег света учине предметом свога света”. А Црњански је и свет, и природу и нутрину своју доминирајуће видео и препознавао кроз боје, облике, светлост и сенку, звук, ритам и мирисе. И не само свет, већ и његову прошлост. У дару његовом оваква перцепција била је комбинована са мишљењем и промишљањем, осећајношћу, интуицијом, радозналошћу, али и широким знањем. Из ње је потекла и његова младалачка жеља да постане сликар. Сликар није постао, од свега што је насликао сачуван је само један аутопортрет, који сведочи о енергичности и дози самоуверености које га нису напуштале до зрелих година живота. Своју жељу за сликарством заменио је изучавањем историје уметности, краткотрајним писањем ликовних критика, посетама галеријама и музејима, сликањем света речима.

Тоскана бујне природе, модрих, љубичастих и зелених што титрају у прозирном модром ваздуху, са својим тврдим градовима, зажареним, руменим и жутим, бурном, често крвавом, историјом која је изнедрила истовремено суптилну и моћну уметничку мисао, питома и лишена сваке могуће врсте монотоније, блага као Срем, испуњена ликовима Девојке-Породиље и вином уз које пламтеху веселост и телесна страст. Онај ко је прошао Тоскану разумеће бујност визија, тананост лирског и ковитлање осећања која су водила Црњанског да напише најбујнији и најдинамичнији међу својим путописима. Мек, елегичан, сензуалан, мелодичан, како рече Јован Деретић, прихватио је оно што Тоскана нуди; асимиловао је, како је казала Исидора Секулић, и учинио предметом свог света. Поетски фикција у сталном су преплитању и прожимању са чињеницама, које су преузете из реалности виђеног, књижевности и историје. Реалност није тек претекст фикцији, она је њен конститутивни део; од реалности и фикције грађени су пејзажи, градови и зграде, фреске и скулптуре, биографије, као што се од комада камена или цигли граде палате. У своју тосканску палату уградио је себе пројектујући своје емоције, књижевне идеје и сликарске визије у личност Ђованија Антонија Бација (Giovanni Antonio Bazzi). Баци је постао својеврсно огледало које рефлектује не спољашњост већ душу, а у Црњансковој тосканској палати има двоструку функцију. Да бисмо је боље разумели, подсетимо ко је уопште био Баци.

У историји уметности забележен је као последњи од следбеника инспирисан великом сликарском традицијом 15. века и весник нове епохе маниризма. Рођен у Верчелу, у Сиену је дошао да учи сликарство и ту остао, сликајући по манастирима и црквама Сиене и њене околине. Град је напустио два пута, на кратко, прво да би у Риму сликао за папу Јулија II, и пред крај живота, када се, времешан и на измаку животне снаге, запутио на север. Умро је у Сиени, стар, од свију напуштен и сиромашан. У раној младости заслужио је надимке Содома и Mattacio (лакрдијаш), од којих је онај први остао за сва времена као незаобилазни део његовог имена, под којим ћемо га наћи у енциклопедијама и стручним књигама. Својом уметношћу заслужио је и две почасти: папа Леоне X доделио му је титулу витеза Христовог реда, а цар Карло V номиновао га грофом од Палатина. Писао је стихове и певао их, пратећи себе на лаути. Остало је забележено да је водио прилично разуздан и луксузан живот, када су му то новац и здравље дозвољавали; необичан, такође, будући непрекидно окружен менажеријом састављеном од животиња и птица. Критичари и хроничари историје уметности различито су га ценили. Вазари потврђује да је Баци имао реноме доброг сликара, а сам препознаје његов „значајни таленат”, издваја Светог Себастијана достојног сваке хвале, а за Богородицу са малим Христом из сијенске катедрале каже да је најлепша од свих које је на свету видео. Уз похвале, Вазари је забележио и недостатак занатске вештине, лењост, немарност и недоследност, и, надасве, уз призвук осуде, живот какав је Баци водио. Бернард Беренсон, естетичар ликовних уметности, један од најзначајнијих у 20. веку, препознаје изворни таленат, али вели да је већина Бацијевих дела „управо јадна”[1]. Професор Сијенског универзитета и ликовни критичар Енцо Карли истиче неуједначени квалитет и колебљивост, који више штете општој оцени Бацијевог дела, него бљутави сентиментализам (што му многи, на челу са Беренсоном узимају за непремостиву ману); приказ Христа, који се данас налази у сијенској Пинакотеци, међутим, помиње као врхунско дело, најгенијалнију и најсензибилнију примену сфумата у читавој уметности тога доба[2]. Истинском похвалом Бацију може се сматрати Рафаелова одлука да делове сликане Бацијевом руком инкорпорира у сопствену фреску. У свему што је речено има истине, баш због неуједначености квалитета, коју помену професор Карли. Текстове Беренсона и Карлија Црњански није могао познавати (настали су после његовог путописа), али је читао Вазарија и критике с почетка 20. века, чији су аутори наново откривали Бацијево дело. И надасве, видео је фреске и уља насликане Бацијевом руком. А у одабиру чињеница и онако се увек руководио сопственим мерилима.

Црњански је припадао генерацији која је рушила старе идоле и са жестином одбацивала стари, грађански систем вредности, супротставила се префињеној естетизацији, на којој су инсистирали импресионизам и симболизам, а тежила да изрази оно примарно, исконско у човеку. Тежило се „ка доњем и ка далеком: од најнижег и нагонског до најетеричнијег и васионског”. А што се ниже падало и дубље понирало у нагон и страст, то је циљ деловао узвишеније. Где је Црњански могао наћи погоднијег књижевног јунака за свој путопис по Тоскани, до у човеку чији је надимак био Содома? У његовој биографији препознао је нешто од свога живота: као и Содома, и он је био дошљак (први у Сиени, други у Београду); обојица су били сликари (један остварени, други неостварени); обојица су били бунтовници (бар је тако могао тумачити Содомино понашање, које је свакако одударало од прихваћених друштвених норми). То заједничко, постало је основа за грађење књижевног јунака Содоме. Ево како га на једном месту описује:

„Содома ћакнути, луди... обожавалац мистичне драгане Христове, падавичаве свете Катарине сијенске, страсни цртач њених ногу, бедара и груди. Содома сребрни, Содома аметиста, Содома тамни као ћилибар, Содома жалосни, због лепоте тела која је пролазна. Содома бедни, Содома остављени, ничији. Содома горки, демонски, Содома безимени, пожудни и слободни... Тако је велики да га, вековима, нису ни спомињали. Тако је таман да су га овенчали срамотом и завишћу.... Паланчанин... Био је лепушкаст и лакомислен, али није био, као што би академски Вазари желео, обичан клипан”.

Вазари. Њему је упутио јед, који мишљаше старијој генерацији српских књижевника и критичара који су показали неразумевање према млађој генерацији, којој је сам припадао, и њиховим идејама. Због њих је отишао из Београда љут и повређен. Од онога што је Вазари написао о Содоми, Црњански помиње само осуду недовољне вештине, лењости и начина живота, а прећуткује похвале које је Вазари упутио Бацијевом таленту и појединим његовим делима. Верност фактима учинила је да Црњански уз биографске податке и анализу појединих дела, и сам запази недостатке у Бацијевом опусу; вели да овај никада није постао мајстор у уљаним сликама, на којима се откривао као „аљкав, млитав сликар”, али је зато видео огромну величину у његовим фрескама. Црњански остаје опчињен фреском у Монте Овието Мађоре (Monte Ovieto Maggiore) која приказује искушење светог Бенедикта и његових монаха. И досликава је у оку духа свог. Куртизанама, које беху послате да искушају свеца, дао је Црњански неке од особина типизираног лика заводнице, femme fatale, какав је развијен у европској књижевности краја 19. и почетка 20. века, а који је и сам поставио у центар романа Кап шпанске крви. У Бацијевим фигурама, помало тврдим и окамењених покрета, у нијансама црвене, зелене и златножуте, Црњански види заносни плес и змијолико увијање тела и „заљуљана крила”, док се „одежда” њихова, бледоплава и боје аметиста, „од ветра завитлала”. Високе су и снажне, као каријатиде, као мраморни кипови античких Нике, Диане или Venus Genetrix. „Косе су им као змије, савиле се око грла”. „Ноћ је то. Тама и безумље и смрт”, вели Црњански, занесен, понесен визијом која порекло више има у литерарним мислима, но у оном што се са манастирског зида открива пред очима. Занесен слатко и болно: „Нисам знао да ће ми Содама бити један од најслађих доживљаја у Сиени, да ће ме његова болна чулност вратити у збркану тугу... зар да клонем, опет, у тамну и тужну језу телесну?... Смрт ће се вратити у осећаје и страст ће ми трести опет колена, иста она страст која тресе бедра хртова и крила голубица”.

Содома, јунак путописа из Тоскане, разуздан и неодмерен, склон свакојаким уживањима, сликар страсти, греха и болне чулности, постао је антипод сијенских Богородица. У оним тосканским, сличним играчицама и глумицама, очију мутних и пожудних, препознао је Марију, ону што су је његови књижевни сродници, па и он сам, обележили исконским грехом. Содома је антипод сијенских Богородица, одевених у љубичасто, на златној византијској подлози, „тананога паса и тешких и чистих очних капака”. Богородица, које су оличење благости која је снажнија од страсти. Богородица које су сама слика пролећа и радости рађања.

„Прошлост видех да је нешто друго, но што мишљах... Видех самоћу своју, а показа ми Девојку породиљу. Силнија од љубичастих распона ума, моћнија од дивљег превијања тела, беше благост рађања”.

Благост, која је донела исцељење. У ствари, путовање у прошлост донело је садашње исцељење.

*саопштење прочитано на 41. међународном сусрету писаца 2004. у Београду, на Пленарној седници, у оквиру теме „Историја и фикција”