Јован Јовановић Змај

Шаран, шаљива игра у једном чину

Сељани, сељанке, више комшија и комшиница.

СТАНКО: Од Сомбора до Футога — лепа штација, па још апостолски! (Гледа чизме своје.) Нису се тако ни подерале као што је могло бити. Па, колико сам се морио, нисам се ни уморио. Бог и душа, још бих и преко ове тарабе могао прелетети. Није шала, три године се учи та препарандија, па никад кући, па никад родитеље, никад ни Савке своје не видети! Савка ме је кадикад поздравила, а да тога није било, не би се могло издржати! Ала ми се мати обрадовала кад ме је видела! Што ти је мати! Таки отрча на пијацу да приправи бољега ручка. Ал' како ћу сад баби на очи? Хе, сад како испадне. (Стане код бунара.) Боже мој, овде сам се последњи пут са Савком видео, ту смо се опростили. И онда ми је срце необично куцало, ал' опет не као сад. Прелетео бих да је видим, а страх ме је, као да ћу на испит изићи. (Вири кроз тарабу.) Како јој је башта лепа, та милина је погледати, па то све она сама својим ручицама ради, а сад није имала ни мене, да јој бар помогнем плевити. Гле, овде је још и дера куда је у нашу башту по воду долазила. Јамачно и сад долази. Само сад да не дође, јер не знам шта бих јој казао. Богами, ја не знам како бих је поздравио. (Вири кроз деру.) Нема је у врту; бар да је издалека видим!

САВКА: (чује се како пева у свом врту).

СТАНКО (пукне прстима, па се удари руком о колено сав збуњен): Она је, јест, јест, она је! Хоћу ли побећи. Шта? Свршен препаранад, данас-сутра учитељ, па да бежим! Не, то се не пристоји! (Док она пева, он узнемирен једнако вири кроз тарабу и преко тарабе.) Ено је! Ено је! Узела је ведро, мора да ће ома по воду. Нећу побећи, остаћу! Али опет би боље било да се прикријем. Сакрићу се само онако. (Сакрије се за неки жбун.) Ала је красна! Ху, ала је красна!

САВКА: (долази са ведром кроз деру на бунар, нагне се да захвати воде све једнако певајући).

СТАНКО (најпре страшљиво, па наједаред одважно дође јој за леђа и заклони јој очи).

САВКА: Јуф, ко је то? Пустите ме!

СТАНКО: (променутим гласом): Ја сам!

САВКА: Али ко?

СТАНКО: Ја!

САВКА: Не знам ја ко је то ја.

СТАНКО: Ако погодиш, пољубићу те, ако не погодиш, мораш ме пољубити. Па дед сад не оклевај!

САВКА: А то код нас није обичај!

СТАНКО: Штета, јер то је врло леп обичај, треба да га и ви усвојите. Ви'ш, овако се то ради! (Пољуби је, па јој пусти очи.)

САВКА: Јао ко је то видео!

СТАНКО: Није нико видео! Али не марим ма цео свет гледао кад Станко своју Савку пољуби, и то први пут после дуге три године.

САВКА (зачуђена и радосна): Станко?!

СТАНКО: Јесте, ја, са мисли и персоном.

САВКА (још не може да верује): Станко!

СТАНКО: Та ја сам, Станко Динарић, свршени препаранад данас-сутра учитељ, тј. ако је и теби по вољи.

САВКА: Станко, а ко би се теби надао?

СТАНКО: А ко би се томе надао да ћу ја оставити малу, малену Савчицу, а затећи овако велику девојку. Сад ми је чисто срамота што сам те пољубио. Чисто бих искао натраг.

САВКА (несташно): Е, одлетео је већ.

СТАНКО: Савка, радујеш ли ми се?

САВКА: А што ме тако питаш? Та ја ти нисам род.

СТАНКО: Ал' ја се радујем! Седи, Савка, мало, ја бих ти много приповедао. Хеј, три године дана по том дерном Сомбору, већ ми се дотужало! Пун је Сомбор девојака, али ниједна није налик на тебе.

САВКА: Мора да си их јако мотрио кад их знаш!

СТАНКО: Е, мотрио беса! Само сам гледао је ли која налик на тебе, па кад сам видео да није, окренуо сам главу да их више не видим. Ху, па знаш ли како сам кући дошао? (Удари се по ногама.) Ево, железнице, ајзлибан, дико! Еј, кубура је то била: баба ми пише да нипошто кући не долазим, он ће сам по мене доћи, а мати опет друкчије пише, ако икако могу, да се ових дана у Футогу створим, јер ће се, вели, бирати учитељ, па не фали. И попа је обећао, и кнез потврдио, само ако хоћу, да ће место учитељско моје бити. Помисли само, шта сад да радим! Мерио сам оба писма, бабино у једну руку, а материно у другу, да видим које ће да претегне, ал' бадава, оба су подједнако тешка била; ни у једноме новаца. Ал' кад сам после на материно писмо метнуо овај прстен — познајеш ли га? —, е, онда је тако претегло, чак до земље. Онда већ нисам ни на што мислио, већ штап у руке, пртљаг на леђа, а да шта ћеш кад си без новаца, па све певајући, ето ме до Футога дођох. Ал' баби не знам како ћу на очи изићи! Шта ћу њему да рекнем, јер знаш да је чудан светац. Богати, је ли још онакав какав је био?

САВКА: Е, та добар је он, поштен човек, само што на женске мрзи. Једнако говори да луђих створења на свету нема него су жене. Па и мене тако попреко гледи! Све ме је страх кад морам на бунар по воду доћи. У зао час да нас заједно овде види, било би и мени и теби! Идем ја, Станко, јер нисам рада да ми што ружно рекне. Збогом. (Хоће да иде.)

СТАНКО: Та чекај, Савчице, неће он доћи! Чекај, Савчице, да ти се бар похвалим како сам добро испите положио. Сад бих могао бити учитељ усред Новога Сада. Савка, је ли, Савчице, а би ли ти волела бити учитељка?

САВКА: Збогом! (Оде брзо кроз деру у свој врт.)

СТАНКО: Та ваљда смем и ја твој врт видети, то ми ваљда нећеш забранити. (Оде за њом.)

ПАНТА (улази с ашовом у руци): Кажем ја, не сади овде лукац, овде је лане кромпир био, неће ваљати, ајак, жена не слуша! Па, ето, шта је изникло! Та није ни лукац већ арпаџик. Нећу ни семена извадити! Та нећу ти слушати жене да јој је звезда Даница на челу! Право је казао стари Грк-Дуза: у жене је дуга коса, ал' у глави — ни а! Та ја сам читао старе књиге, старе вилозове, па ниједан жени не верује. Што је год било покора, све је са жена, ал' паметно што, то нити сам за коју чуо нити видео. Човек ти је тек човек! Та само кад помислим: Ко је изумео димшић? Човек! Ко пише књиге и календаре? Човек! Ко води војску? Ко прави сатове? Ко зида ћуприје, градове? Ко лије топове? Све човек, па човек! А жена, жалосна јој мајка! Ху, та само једну да видим која је што измудрила, ил' изумела, или се чему досетила, да чујем само паметне речи од које, да се чему довије, да што измудри, ајак — окрени је овамо, обрни је онамо, где пала, ту и остала. Ето, на пример, ја — како ми је Бог разума дао, како сам силне календаре проучио — куд бих ја могао дотерати да не морам ваздан слушати женино ачење и дедачење. Хоће нешто и она да зна — а кад тамо, а оно мућак! Ал' мој ће Станко у богословију, па таки у манастир. Ту нема кецеља и машлија, ту може човек шта урадити, може се баш и прославити. (Копа.) Дед' да ја ово мало докопам док сам са̑м, јер после, гле, богами, ево је!

АНА: Панто, ти си данас вредан. (Спусти корпу из које публика види од шарана реп.)

ПАНТА (пола за себе): Е, сад је ли то паметно: ти си вредан! Као да ја не знам да сам вредан. (Гласно.) Буди само и ти вредна, па гледај свога посла.

АНА: Панто, ал' сам ти ноћас нешто чудно снила.

ПАНТА: Но, и то ће што паметно бити.

АНА: Сневам ја, а наш пето попео се на праг па кукурече.

ПАНТА: Но, кажем ја!

АНА: Не да је кукурекао, знаш, још ми и сад зуји у глави.

ПАНТА: Неће ти никад ни престати!

АНА: А ја стадох премишљати: Боже мој, шта ће то бити, откуд ће то нама гост доћи; ал' тек што се ја осврнух, врата се отворише, а наш Станко дође из Сомбора. Ала сам му се обрадовала! Шта, зар се ти не би радовао да дође?

ПАНТА: Даклем, ја сад немам друга посла него да се разговарам о твоме сневању!

АНА: Човече, та немој такав бити, већ дај да се паметно разговарамо.

ПАНТА: А ко се још са женом паметно разговарао?

АНА: Ал', молим те, слушај. Та то наше дете, ено сад је већ свршио своју препарандију, а није л' ти сам попа приповедао како је добар ђак, како ће ваљан учитељ бити. А ево сад ће да бирају овде учитеља. Та само једну реч да рекнеш, па ето му хлеба!

ПАНТА: Ху, ху, ху, колико речи, толико таљига лудости!

АНА: Та није то лудост, већ ја сам тако наумила, а већ сам и с попом, и с кнезом, и с домином говорила, сви су ми пријатељи; па сад било теби право или не, Станко је дошао. Та да га видиш како је нарастао, читав човек! Станко! Ходи ти, сине, ходи!

СТАНКО (дође, пољуби оца у руку): Бабо, мени је мати поручила да дођем. Ја сам мислио да је то и ваша воља.

ПАНТА (баци ашов): Е, е, сад реци да жена има искре памети. Па како си, врага, дошао кад ниси ни новаца имао? О! О!

СТАНКО: Ја сам, хвала Богу, и без новца лепо дошао.

ПАНТА: Ето што ти је мушка глава!

АНА (таре руке од радости; за себе): Нека, нека, попустиће!

ПАНТА: Е, кад си дошао, сад си ту! Не могу те таки отерати. Ал' кад мати мисли да ти ваља овде остати, онда ће најпаметније бити да што пре одлазиш. Јер што жена каже, то треба сасвим друкчије учинити ако хоћемо што паметно да урадимо. Данас си овде, сутра прежем коње па управо у Карловце у богословију. За десет година можеш архимандрит бити.

АНА: Није него још нешто: да га жива у ћелју закопамо.

ПАНТА: Ти једну мање! А ти, синко, гле, гле како си прашан. Иди па се очисти, па ме у соби чекај догод не дођем. Имам ја теби још лекције да читам. Хајд' иди!

СТАНКО (одлази у кућу).

ПАНТА: Жено, жено, кад ћеш ти што паметно урадити?

АНА: Та ако нисам никад, ово је баш паметно! Дете је красно, изучено. Биће то красан учитељ. Где бих ја њега млада у црно обукла, где би ми јединца у калуђере дали. Та једва мати чека да му сватове види, а не...

ПАНТА: Сватове! Да, да, да се усрећи као и ја!

АНА: Човече, та промисли само каква би то радост била да дочекамо унучад! Та нисмо ни ми млади, а бићемо који дан све старији, треба и нама неге и помоћи. Па шта велиш? (Показује руком на Савкин врт.) Гледај овај врт! Како је то врлина погледати што једна девојка сама својом муком израђује. Красна је то девојка, та Савка! Та реци, зар није!

ПАНТА: Шта имаш сад опет с њоме? Једна другу хвалите кад вас нико неће да хвали!

АНА: Не хвалим ја њу већ се она сама хвали. А шта ћемо кад је тако! Ево, син ти најбоље зна. Сад ми је баш казао да без ње живети не може. Тај се баш залудио у ту девојку.

ПАНТА: Хо, хо, залудио! Какве су то речи? Где ће женска глава паметног човека да залуди. Ој, ој!

АНА (кроз јед): Бре, јеси чуо ти, човече, та да ко и залуђује свет него женске главе. Та така ће девојка залудити памет стотини јунака, ал' имаш је шта и видети!

ПАНТА: Гле, гле, ти се канда жестиш! Но, томе се баш радујем. Ал' тек, тек, жена човека: да залуди! Знаш, опрости, ал' то мени не иде у главу. Знаш како лепи мој Грк-Дуза: жена је дрвена лутка! Кад је сама луда, како ће друге да залуди!

АНА: Е, јес' чуо ти, залудићу ја, овако матора, и тебе и твога Грк-Дузу и колико вас год има, само да се наканим! Не знаш ли ти још шта је жена. Ал' и јесте већ твога много! Та ми живимо већ двадесет пет година, па све лепо и у миру, јер ја знам где тебе голица, па ти говем и угађам само да буде мира, а ти мислиш да ја то морам! Ја сам ти луда што се не размећем својом памећу као што ти радиш, ал' вредно би било да и мене познаш. Знаш, већ ми је дојадило. Од дана на дан ништа друго не чујем већ по сто пута: жене су ћурке, жене су гуске, ал' ако ниси досад чуо, сад ти кажем да те гуске и ћурке умеју бити паметније него сви ви гускови и ћуркови.

ПАНТА: Ао, ао! Ти мени баш очита! Да сам жена, сад бих се и ја љутио, ал' овако ти кажем да од тога твога што си наумила неће бити ништа. Какви сватови, каква Савка! Ту да се окује па да слуша ваша блебетања, а онамо га чека срећа да човеком постане.

АНА (шета се горе доле, па јој наједаред падне нешто на памет. За себе): Ха, та научићу ја тебе ко су женске! Што имам право, ту пропустити нећу. Ал' ће се чешати где га не сврби.

ПАНТА: Сутра ћемо ми зором на кола, па ђа у Карловце, док нису напунили сиротом детету главу којечим! Саму му морам казати! (Оде у кућу.)

АНА: А то ће бити, штоно веле, шпазиг. (Гледа кроз тарабу.) Скинућемо ми ову дерну тарабу док Савчица наша снаја буде! Шта ће нам тараба кад смо своји. А то ће бити пар људи да их Бог види. (Виче тако да не би Панша чуо.) Савка, о Савка, Савка, од'ер, од'ер малко!

САВКА: Ево ме, ево! (Дође кроз деру.)

АНА: Савка душо, ти знаш да сам ја тебе увек волела као своју кћер, баш ка̑ и мог Станка. А знам ја и то да се вас двоје радо гледате. Но, но, не мораш ти зато поцрвенети, та мени је сам Станко казао. А и то знам да ја боље снаје у целој Бачкој нећу наћи! Па ако је божја воља, и моја је, дабогда да срећни будете. Ал' ти знаш какав је мој човек! Зато ако мајсторијом што не израдимо, речима нећемо ни толико. Знаш, мајсторија козе пасе! Ја сам нешто наумила, ал' ти мораш ћутати, јер све је то ради вас! Ти само гледај шта ће да буде.

САВКА: Та ја сам вас увек као матер своју слушала.

АНА: А ти, де помози ми нешто. Узмидер, богати, овај ашов, па ископај ево овде једну рупу. Тако мало дубљу од педља. Ево ти ашова! Тако!

САВКА (копа).

АНА (извади шарана из корпе, па га глади, шаран се праћака): Тако, сад ћемо шарана закопати. (Мете шарана у рупу.) Поспи, рано, сад земљом, па утапкај лепо да се ништа не позна.

(Савка гледа зачуђено. Обе раде, закопале су шарана, потапкале, па и грабљама превукле да се не познаје.)

САВКА: А шта ће то сад да буде?

АНА: Не питај, видећеш! Посејали смо шарана, а изнићи ће сасвим што друго. Неће ти бити криво! Сад иди, па ником ништа не казуј, а од данас си моја ћерка, док ми, акобогда, и снаја не будеш.

САВКА (пољуби је у руку и оде).

АНА: Е, сад само да испадне за руком! Хоће, хоће, та он верује сваком чуду само женама не верује! Ал' нека, кад сам се и ја аканила да једаред начиним русваја! Давно то мене тишти што смо ми жене најлуђа створења! Видећемо ко ће сад бити луђи. Хоћу да га залудим, не би ли се опаметио, другог му лека не знам. А као што је сад све горе почео, не знам на шта би изишло. Из овога шарана сад морају понићи и сватови и учитељство! Тај ће шаран и Панту да научи памети. Мало ће горко бити, ал' ће се после засладити. Ха, ха, ха, морам унапред да се смејем. (Узме корпу и одлази.)

ПАНТА (долази): Што јесте, јесте, баш вајн дечко тај мој Станко! Само ми је нешто здраво замишљен! Бадава, суђено је њему да буде славан човек! То се не да сакрити! Ал' док га виде у Карловцу, свако ће да каже: тек, тек, Пантин син ваља! Као што сам наумио, при том остајем: сутра се путује. Сад још ово мало да окопам што сам почео (Копа.), јер ено стоји и у вечитом календару: што човек за млада месеца заради, од тога има троструку хасну. Зашто је то тако, ја не знам, ал' то су тајне божје што човек не може да докучи, а још је мој дед говорио: што наште срца урадиш, то ћеш најскупље продати. Боже мој, како су мудри били ти наши стари! Попа ми је, истина, говорио да то ништа не треба веровати, да су то враџбине! Јест, враџбине, а што и он врача кад не верује? Та и ономад је најмио девет надничара да му виноград копају. Баш сам бројао: три пута три девет! А, рекох, попо, нећеш сакрити, ухватио сам ја тебе: дакле, девет! Па тако му виноград и роди боље него ичији. Па још он може казати да не врача: таки су ти учени људи — што знају, то крију, а нама једнако предикују: Не ваља врачати, не ваља врачати, а ту баш и лежи најдубља мудрост. Сад већ и ја тако радим! И ја кажем да не држим на враџбине, ал' само кад бих све могао докучити. Хо, хо, шта је ово? Гле, бог и душа, ако ово није чудо, риба! (Извади шарана.) Тако ми бога, шаран, па жив! Гле, гле, како се праћака, канда сам га у Дунаву уловио. Е, сад нека ми ко каже да не бива свашта на свету! А напоследак, зашто и не би и било? Човек не треба ничему да се чуди; свашта има свога узрока, само га ваља наћи, тако вели стара књига. (Мисли се.) Овде је подводно, шаран је несташан, ови димшићи и тако су већ толику рибу расплашили, можда се мигољио, мигољио кроз земљу, док није дошао чика-Панти под ашов да му се понуди за печење, а петак је, таман како ваља. Е, сад коме да кажем, не би ми веровао. (Виче.) Жено! О, жено!

АНА: Ево ме, ево!

ПАНТА: Оди, оди, да видиш што још ниси видела!

АНА: А шта је то тако чудновато?

ПАНТА: Оди, оди! Гле, ја ископо шарана!

АНА: Шта?

ПАНТА: Та није то шта, већ, гле, шарана! Ту сам га, ево баш овде, ископао!

АНА: Није него још нешто!

ПАНТА: Е, знам ја да жена неће веровати. Ево, отвори очи! Је л' ово шаран, а је л' ово рупа? Ево и места где је лежао.

АНА: Тако ми душе, шаран! А каква је то маштанија?

ПАНТА: Није то никаква маштанија! Ви жене друго ништа не знате него одмах маштанија, враџбина, урок, и знам ти ја шта још. Ово је прави шаран. А кад се испече, хоћемо сви лизати прсте. Гледај само колики је, па како је жив. Само да ми је знати како се врага у тој густој земљи није удавио.

АНА: О! О! Да сам јуче умрла, не бих ни то доживела!

ПАНТА (мудро): Шта ти знаш! Није то баш ни тако чудо. То се догађало више пута где је близу Дунав. Има то и у старим књигама. Него сад немој бечити очи, већ носи тог шарана па на ражањ с њиме кад је тако добар па се сам понудио. Како сам огладнео копајући, баш ће вајн пасти. Хајд', иди!

АНА (узме шарана па се чуди бајаги): О, о! (За себе.) Не знам ко је кога уловио, ил' ти шарана, или шаран тебе. (Одлази.)

ПАНТА (виче): Станко! Станко! Оди, оди само! Да и њему приповедим какав сам лов уловио.

СТАНКО: Ево ме, бабо, викали сте ме!

ПАНТА: Кажи ти мени, синко, јер знам, ви сте тамо у препарандији учили свакојаких књига, па рецидер ти мени има ли гдегод спомена да може шаран у земљи живети? Знаш, овако насуво у земљи?

СТАНКО: Богме, то нисам ни чуо ни читао! Где би шаран у земљи живео!

ПАНТА: Е, ниси ти још све прочитао што треба да се чита. Наћи ћеш ти то доцније, јер ево, ви'ш, ја данас ископо шарана.

СТАНКО: Ви се шалите, бабо!

ПАНТА: Не шалим се ја, синко, већ сам га баш ископао! Да га видиш колики је.

СТАНКО: Ха, ха, ха! Откуд шаран у земљи! То нити је кад било, нити ће кад бити.

ПАНТА: Е, ви'ш ти то њега, он мисли да је већ сву мудрост кашиком појео. Да видимо! (Виче.) Жено, Ано, донесидер тог шарана!

АНА (из куће): Ој!

ПАНТА: Донеси тог шарана, кажем, јер ми, ево, ни овај не верује.

АНА (долази): Каквог шарана?

ПАНТА: Та немој се бунити: каквог шарана? Шарана што сам га ископао!

АНА (га гледа зачуђено).

ПАНТА: Та што ме гледиш као да ме никад ниси видела. Донеси шарана.

АНА (сасвим мирно): Бог с тобом! Ајао, терете! Човече, прекрсти се. Јеси л' ти при себи? Какав те је шаран напао!

ПАНТА (све се већма једи): Жено, немој се са мном шалити, ја нисам за шалу. Дај шарана да покажем сину. (Показује Станку место.) Ево ту, види, ту сам га ископао.

АНА: Ха, ха, ха! Шарана ископао!

СТАНКО: Јао, забога, бабо!

ПАНТА: Таки у кућу по шарана, немој се ту претварати.

АНА (забринуто): За име света, човече, шта је теби, где би ти шарана ископао!

ПАНТА: Ху, триста вам мука ваших, та нисам ја ни пијан ни луд. Ту је шаран био, ту сам га ископао! Та оволики је као рука, све се праћакао.

АНА (лупи длан о длан, па хоће да иде).

ПАНТА (јако љутито): Та куда ћеш ти, заврзанко? Шта се ти чудиш кад си га сама узела и однела да га печеш. Та стани, јеси л' чула, дај шарана! (Повија је)

АНА (побегне на улицу).

ПАНТА: Е, сад да нисам паметан човек, бих пукао од једа! Дао сам јој шарана у руке! И сама се чудила, као што сам се и ја испрва чудио, па сад силом да ме утера у лаж.

СТАНКО: Бабо, проводите л' ви шалу, ил' ви то баш озбиља кажете? Ја не знам шта да мислим!

ПАНТА: Та мисли ти што хоћеш, кад ја што својим очима видим, мени не треба доказивати. А чекај, кујо, дођи само да ти ја покажем!

СТАНКО: Ал' забога!

АНА (дотрчи са улице, за њом више комшија и комшиница, после се све више скупљају): Одите, људи, одите! Овај човек није при себи! Ево шта каже: да је ископао шарана.

ВИШЕ њих: О! О! Гле, јако, гле!

ПАНТА: Та не марим! Одите, људи, слободно гледајте, не дам се ја здрав-читав залудити. Сад сам га баш ископао, па хоће, куја, силом да ми соли памет! Бре, показаћу ја теби. (Пође к њој.)

КНЕЗ: Шта је то? Та човеку се пуши глава и онако, а ви сте ту дигли ларму, као да сте се помамили. Зар вам није доста што сте фрај на черевићкој скели!

АНА: Одите, кнеже, забога. Овај се човек помамио, ил' је баш полудио. Та где би он ископао шарана! Шарана у земљи!

КНЕЗ: Приљ-Панто, који је то андрак са тим шараном? Је л' то још ко чуо?

ПАНТА (хоће да је миран): Тако ми бога, пријатељу, душе ми моје, ископао сам га, та својим сам га рукама ископао! Красан шаран, све се праћака као да је у води! Ево, пријатељу, гледај! Ево, баш овде је био, па, куја једна, гле шта направи?! Ал' где је само, запамтиће она Панту. (Осврће се.)

АНА (стала на страну па испод кецеље показује му реп од шарана).

ПАНТА (као да се помамио): Ху, та ено, ено шарана! Пустите ме! (Пође, а људи га задрже.)

АНА (брзо покрије шарана, сви се окрећу, ал' не виде ништа).

ПРВИ КОМШИЈА: Коно, бог с тобом, стишај се, ти си ваљда у грозници! Нит ту има шарана, нит си ти њега ископао, нит ће теби то ко веровати.

ПАНТА (љути се, све ногама лупа): Ко је у грозници! Ху, триста јој њених! (Поглади се по челу, па се опет стиша и хоће силом да је миран.) Браћо, пустите ме, пустите, пустите, све ћу да вам редом кажем, да се уверите. Та ви ме знате! Нисам ја пијан, ни луд, ни у грозници! Ево, браћо (Задува се), ху, ху, ево браћо, ево овде, ту сам га ископао: красан, прави шаран, хтео сам, кнеже, и тебе да зовем на ручак, па јој дадох да га испече! Та кажем, Ано, сама, кажи! (Наједаред опет опази испод женине кецеље шарана, па као бесан.) Ено, ено га, та ено шарана, ено шарана!

ДРУГИ КОМШИЈА: Дајте воде, ово није чист посао, овај је полудио!

СВИ: О, сиромах, о сиромах, баш полудио!

КНЕЗ: Пријатељу драги, та шта то би за име света! Не би ли боље било да идемо, па да легнеш у постељу?

ПАНТА: Ово је беда, ово је наопако! (Осврће се.)

АНА (међутим отишла у кућу, па му кроз прозор показује шарана).

ПАНТА: Ено га, ено га! Сад је тамо у кући! Дај шарана, крвнице једна, дај, јер ћу те наместо убити.

КНЕЗ: Људи, овде није вајде отезати! Ми га морамо везати. Овај ил' ће кога ујести, ил' ће кога осакатити. Таке људе мора власт чувати. Траж'те конопац!

ПАНТА: Ајаој, тужан, шта урадисте од мене! Та ја нисам луд! Ако сам га ископао, нисам ја крив! Пуштајте ме, људи, не дам се ја тако срамотити.

АНА (без шарана дође полако к њему, ухвати га за руку и одведе на страну): Оди, оди мало, да ти ја нешто кажем. (На страни.) Видиш ли ти, море, шта ће од тебе да буде! Тебе ће везати, одвешће те међ луде, осрамотићеш се, пропашћеш!

ПАНТА (полако): Па шта ћу да радим! Дај помози!

АНА: Ја ти могу помоћи.

ПАНТА: Јаој, Ано, помози, та ти си то све и направила.

АНА: Хоћу! Кад им ја рекнем да ниси луд, они ће веровати, ал' и ти мораш говорити све онако како ја кажем. Не бој се, неће зло бити, већ тако паметно да ће те сви за паметног држати.

ПАНТА: Казаћу ја све што год хоћеш, само да се опростим беде невидовне!

АНА (људима): Људи, не треба пренаглити! Да не начинимо горе, треба покушати лепо. (Станку.) Иди доведи Савку! (Станко оде по њу и за мало време доведе је.) Стан'те људи, да му што лепо говоримо, ал' о шарану нико ни спомена, нек га мало заборави. Та, ево, он је и данас здрав здравцит устао, данас нам је Станко из Сомбора дошао, па смо се радовали и договарали како ћемо кнеза и све вас на ручак позвати да вам препоручимо нашег Станка; кад станете бирати учитеља да на њега не заборавите. Је ли, Панто, да је тако било, ето, кажи сам!

ПАНТА (мисли се): Јесте, браћо, хтели смо да вас зовемо на ручак. Станко је свршио препарандију, сад може бити ваљан учитељ.

ЈЕДАН СЕЉАК: Гле јако, та како би ми на њега заборавили, та он је наше дете!

КНЕЗ: Тако, приљ-Панто, тако говори, па ће све добро бити! Та то је и наша жеља да нам он буде учитељ, то је већ његово! Само да му још лепу младу нађемо.

АНА: Постарао се мој Панта и за то. Данас је наредио да буде и јабука. (Ухвати Станка и Савку за руке.) Ево, ова наша деца воле се од мала-малена. Пантина је жеља, а и моја је, да се узму. Кажи, Панто, ниси ли тако наредио?

ПАНТА (предомишља се): Вала, тако је, кад се воле, нека се узму.

ВИШЕ ЊИХ: Бог да прости, та то је лепо!

КНЕЗ: Ао, човече, та ти ниси свога века тако што паметно урадио. Та срце ми игра од радости кад их оваке красне, младе заједно видим.

АНА: Ал' има још нешто. Данас ми је Панта казао како се каје што је дојако жене псовао и грдио. Вели да је сад увидео да и жене имају довољно мозга да их не треба презирати, јер и оне, кад хоће, могу много учинити. Ето, нек вам каже сам је л' тако реко!

ПАНТА: Истина је, имају мозга каткад и сувише. Ја их више нећу презирати.

КНЕЗ (на страни): Хм, хм! Овај канда је опет застранио!

АНА: Ето, видите, људи, та лепо он говори, не фали њему ништа. Сад само још да ово двоје благословимо јер чекају као осуђени, па ћемо се данас веселити како је богу воља! Децо, да сте од мене благословени!

ПАНТА: Да сте срећни и благословени! Ал' ти, Станко, немој да се поневидиш што си препарандију изучио, јер видиш, ова мирна невестица што мислиш да не зна ни две унакрст рећи, испод те мире три ђавола вире, она ће те још жедна преко воде превести!

СВИ: Живели наши младенци!

КНЕЗ: Ал' тако вам бога, људи, шта је то било са тим шараном?

АНА (дигне шарана испод кецеље увис).

ПАНТА (повиче): Ено шарана!

СВИ: Ено, ено шарана, ено шарана!

АНА: Ево га, јесте, ал' ћемо га тако појести да му ни трага не остане, а ко га одсад спомене, није пријатељ ни мој ни Пантин!

СВИ: Е, па нећемо, нећемо!