Никола Смоленски

Још један одмрзнут

Никола Смоленски

Још један одмрзнут

Током једног историјског периода, људи су имали недовољно знања да отклоне неке проблеме који су им скраћивали живот, али ипак довољно да схвате да ће касније имати. Зато су се крионизовали, чували своја тела на најбољи начин за који су знали, да бисмо их ми касније оживели. Доста их се замрзло, а опет премало. Сада их одмрзавамо што брже можемо, што је преспоро. Овај је типичан примерак из 21. века. Вероватно ће бити тешко објаснити му неке ствари. Можда већину ствари.

Буди се.

„Где сам?“

Ово је најчешће прво питање.

„Одмрзнут си.“

„Која је година?“

Друго најчешће питање.

„Према твом рачунању, 2319.“

Према нашем рачунању реч „година“ више нема смисла.

„Како се осећаш?“

Вероватно добро чим говори, али ипак, за сваки случај...

„Добро. У ствари, одлично! Толико одлично да ме чуди како је могуће да се тако осећам.“

„Не треба да те чуди. Таква техника је коришћена за твоје оживљавање.“

Он уздахну: „Драго ми је што видим да се људи нису променили.“

Незгодно. Ово би могао бити тежи случај.

„Има ли још ратова?“

„Нема.“

Нема разлога за ратовање.

„Па шта онда радите кад вам је досадно?“, пита уз смешак.

„Све и свашта, као и увек.“

„Да ли још има болести?“

„Има. Али све су излечиве.“

„Да ли смо постали бесмртни?“

Сви то питају.

„Скоро. Можемо умрети од несрећног случаја, мада се то ретко дешава, али од старости не.“

То се никад не дешава. Теоретски је могуће, али...

„Јесмо ли ступили у контакт са ванземаљцима?“

Ово сви не питају.

„Јесмо.“

„Како изгледају?“

Ово би могла бити добра прилика, мислим, и кажем:

„Има их разних. Неки изгледају сасвим као људи, а неке не би успео да препознаш као жива бића. Неки су одбацили органску материју и њихови мозгови су компјутери; живе у виртуелној стварности, а у стварном свету видимо само њихове роботе, које контролишу као да су им тела.“

„Одвратно!“

Не ваља.

„Мислим да бих се пре убио него живео на тај начин.“

Онда је твој проблем у томе што не можеш да се убијеш.

„Замислите, они живе тако никад не осећајући љубав, нити било коју емоцију. Или можда имају неке сурогате емоција?“

Сурогати су све што ћеш ти икада осетити.

„Има л...“

Успоравам његов такт да размислим.

Како да му објасним да смо ми једни од њих? Већина људи се налази у Мозговном Појасу у орбити око Сунца. Ту је све што би могли назвати нашим физичким телима: електронски елементи који су постали наши мозгови, наравно са тактом неупоредиво бржим од оног кога су биолошки људи имали. Исправка, имају: постоји још нешто чудака који живе на Земљи, тамо се рађају и умиру. Како он рече, одвратно, али то је њихов избор. Често се питам да ли је наш избор бољи. Ипак, филозофски одговори су јасни: они морају да умру кад им дође крај - ми можемо да умиремо по жељи, и стварно постоје лудаци који то чине, прекидају функционисање и од њих не остане ни бекап; они морају да трпе болести, глад, бол... - ми можемо да их укључујемо и искључујемо по жељи; они не могу да промене реалност у којој живе - ми можемо да живимо у само једној виртуелној реалности, ако нам је то избор, постоје и лудаци који и то чине, живе у једном виртуелном свету из кога се не могу пребацити у други. Ваљда смо ми у предности.

Сем тога, извршили смо и нека побољшања на почетном моделу мозга. Сада имамо чула (и права и виртуелна) која биолошки људи никада нису имали, хватамо сва зрачења која смо открили и измислили; и мени сада страшно недостају све оне боје и мириси и зрачења која иначе осећам а која сам морао да искључим због нормалне комуникације са њим. Можемо контролисати више делова тела (и правих и виртуелних). Као делове мозга увели смо и модуле који не раде на принципу неуронске мреже ако су се такви показали бољим, као онај за прецизно рачунање рецимо. Можда највећа разлика међу нама су наша сећања: знање целог човечанства нам је похрањено у заједничкој меморији, спремно да дође када је потребно, као да је наше само, али потпуно непроменљиво. Такође, можемо вољно памтити и заборављати, у оноликом степену и са оноликом прецизношћу са коликом желимо.

Смрти више нема јер нема ни тела. Наравно, неки метеорит би евентуално могао да пробије заштиту, али чак и када би се то десило (а никада се није десило) чувамо бекап, резервне копије мисли, на више одвојених места. То је и разлог због кога су све болести (електронске наравно) излечиве: и ако би се нашла потпуно неизлечива болест, узели би бекап од пре заразе. У нешто већој опасности су они који се одвајају од Појаса и крећу на далека путовања у својим роботским телима, али и они су бекаповани, и у најгорем случају могу изгубити само тај последњи део свог живота.

Бавимо се свим и свачим: то је бар истина. Математику смо развили до раније неслућених граница, филозофију још више, остале природне науке додуше стагнирају због спорости експеримената... Стагнира и истраживање свемира. Мада је лако могуће успорити такт и преспавати хиљаде правих година ако треба, мало је људи који желе да буду изопштени из друштва тако дуго. Бавимо се уметношћу, истом оном коју су људи и раније правили, а имамо и многе нове форме, раније немогуће или незамисливе. Мада, већ се осећа недостатак Хаику поезије: број речи у нашем језику је коначан, и број њихових комбинација је исто коначан, број комбинација које имају смисла још је мањи, и број направљених песама му се примиче... сада је јако тешко направити Хаику кога неко други већ није направио. Углавном се ипак забављамо у виртуелним световима: гомиле свемира пуних свемира смо направили, истражујемо их, побољшавамо, умножавамо, уништавамо... и од тога се никако не умарамо.

Како му све то рећи? И како му рећи да је и он у истом положају? Други начин за одмрзавање нисмо нашли, сем да се замрзнути мозак претражи за неуротрансмитерима чији се распоред у тренутку смрти затим пребацује у вештачку неуронску мрежу. Зато се и осећа тако одлично.

Убрзавам његов такт.

“...и и људи који су постали такви?“

„Морам рећи да има.“

О, да.

„Боже. Ја тако нешто јок радим. Никад.“

Ово ће можда морати да буде један од оних које вечно остављамо убеђене да живе у стварном свету. Еони који нам следе биће досадни за обојицу.