Вељко Ђ. Ђурић

Голгота Српске православне цркве 1941-1945. (део монографије)

(четврто издање)

Лектура: Соња Крстановић

„Господе, орао сам и преоравао, копао и прекопавао, мучио се и довијао како сам знао и могао, али сам увек Теби и Роду ваљано и предано служио“.

(Натпис на гробу митрополита скопљанског Јосифа (Цвијовића, 1878-1957)

Моје две књиге, „Усташе и православље - Хрватска православна црква“ и „Прекрштавање Срба у Независној Држави Хрватској - Прилози за историју верског геноцида“, оцењене су као позитиван допринос историјској науци. То је био потстрек да наставим даље.

Тема „Српска православна црква 1941-1945“ је прихваћена 26. децембра 1991. године на Савету Философског факултета Универзитета у Новом Саду као тема за докторат. Дисертацију сам одбранио уочи Петровдана 1996. године.

Овај рукопис је измењена и допуњена верзија докторске дисертације. У припреми коначне верзије помогли су ми, свако на свој начин: корисним и лепим саветима Његово Преосвештенство епископ шумадијски Господин др Сава (Вуковић), мр Слободан Милеуснић, управник Музеја Српске православне Цркве, др Ранко Кончар и др Љубодраг Димић.

После три штампања рукописа под насловом „Голгота Српске православне Цркве 1941-1945“ (Београд, 1997. два издања, 1998), част ми је и велико задовољство да га и на овај начин покажем јавности.

У Београду, о Преображењу 2001.

Предговор

Српска православна Црква (појам „Црква“ подразумева вернике, свештенство и богослужбене објекте) представља један од битних цивилизацијских чинилаца у историји српског народа у његовом уздизању и падању. До сада још није написана одговарајућа историја ове Цркве нити су је бројни објављени текстови о појединим периодима приказали у њеној целовитости. А историја Српске православне цркве и није се могла истраживати нити писати у протеклих педесетак година из најмање три разлога. Први је доскорашњи политички (атеистички) систем који се рефлектовао и на историографију па су се, најчешће, писали и објављивали радови о политичкој или војној историји. Други разлог је недовољна заинтересованост више јерархије Српске православне цркве за проучавање и вредновање своје прошлости. Трећи ограничавајући разлог јесте затвореност институција у којима се налази релевантна грађа и документација. Ово се првенствено односи на Архив Светог архијерејског синода Српске православне цркве и Министарство унутрашњих послова Србије, институције која по природи посла то неби требало да чува.

Потребе за валоризацијом многих досадашњих сазнања о прошлости Српске православне цркве покренуте су текстовима аутора припадника јерархије објављеним у периодици Патрија<->ршије. Најистакнутији међу њима су: епископи Сава (Вуковић) и Атанасије (Јевтић), Љубомир Дурковић Јакшић, Димшо Перић, Слободан Милеуснић итд.

Два основна полазишта од којих сам кренуо у истраживање била су изналажење методолошког узора и могућности коришћења примарних извора. Некако истовремено, осећао сам приличан опрез и извесно неповерење код оних којима сам се обраћао захтевом за коришћење грађе (за коју знам да постоји), у овом случају, првенствено код неколико државних институција и у Синоду. Због тога сам био принуђен да се ограничим на отворене и приступачне архивске фондове. Кад ово кажем, подразумева се да су ми само неки одређени фондови Синода и појединих епархија били доступни и то у оноликој мери колико су поједини епископи процењивали да је то корисно. Фондови које сам прегледао представљају грађу коју је до сада мало који од истраживач користио.

У архивским институцијама, задуженим за чување грађе, још увек има подозривости према овој теми а самим тим и према објављивању докумената. Малу обазривост и неповерење сам осетио и у институцијама чији су фондови отворени. Наилазио сам на несређене фондове и у самој архиви Светог архијерејског синода. За обе стране, државне архиве и Синод, карактеристично је постојање ранијих негативних односа према одређеним темама, између осталог, и због необавештености о самом садржају фонда. Било је чак и мишљења да је мој истраживачки пројекат преурањен, што је правдано речима како постојећи историјски процес још траје имајући у виду постојање остатака политичког система ствараног од 1945. године.

Већ у почетку истраживања постало ми је јасно да ће овај посао морати ићи и временски и садржајно у дубину, јер су поједина ратна збивања имала своја исходишта у блиској прошлости. Тако, на пример, период од обнављања Српске Патријаршије 1920. до распада Краљевине Југославије априла 1941. године, обилује значајним догађајима који су имали своје последице у каснијим годинама.

Тема је ограничена на период април 1941 - мај 1945. године, тј. од растурања Краљевине Југославије до ослобођења од Немаца и њихових сателита. Временско одређење теме је условило стварање тематских поглавља састављених од мањих целина (која по свом садржају могу бити и засебне целине).

Основни принцип којим сам се руководио био је однос појединих ратних субјеката према свим деловима Цркве. Али то није могуће урадити на исти начин због самих ратих чинилаца. Тако је највише времена, а самим тим и простора у рукопису, отишло на истраживање догађаја у Независној Држави Хрватској, потом у Србији. Важност и војно-политичка снага, страна у грађанском рату, одредила је основне карактеристике осталих поглавља.

Рукопис сам изложио у два дела. Оваква композиција је условљена потребом да се покажу, тематски и хронолошки, сви видови судбине Српске православне цркве.

Први је увод а други је, у ствари, основни део рада.

Рад је највећим делом заснован на необјављеној архивској грађи. Истраживања сам обавио у следећим фондовима:

Архив Светог архијерејског синода Српске православне цркве: „Записници Светог архијерејског синода“, „1941-1945“, „Македонска православна црква“ и „Страдање Срба у Бановини Хрватској“; У Музеју Српске православне цркве: „Фонд Радослава Грујића“ и „Митрополија загребачка Хрватске православне цркве“;

У Архиву Војно историјског института: „НОР“, „Независна Држава Хрватска“, „Четничка архива“, „Италијанска архива“, „Немачка архива“ и „Недићева архива“.

У Архиву Србије: „Влада Милана Недића“ и „Комесаријат за избеглице и пресељенике“.

Историјском архиву Београда: „Немачка служба безбедности“.

У Архиву Југославије: „Емигрантска влада“, „Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача“ и „Савезна верска комисија“.

У Архиву Хрватске: „Независна Држава Хрватска“.

Покушавао сам да истражујем и у епархијским средиштима али без резултата. Слично се десило и у архиву Министарства унутрашњих послова Србије.

Основна карактеристика прегледане грађе јесте субјективност што је и разумљиво када се зна њено порекло. Стога сам, често, садржај прихватао с резервом а многе ствари покушавао потврдити у грађи друге провенијенције. Нисам имао апсолутно поверење у грађу било којег чиниоца. Нешто више поверења сам имао у званична документа архијереја Српске православне цркве и грађу немачког порекла (на пример фонд „Немачка служба безбедности“). Један део грађе је настао у околностима политичког прагматизма и био је пропагандистички по садржају, али то није значило да га је требало априори одбацити.

Недоступни су и материјали римокатоличке црквене провенијенције па сам користио изводе из штампе и литературе. Грађе комунистичке односно партизанске и Зборашке провенијенције, са подацима о важнијим одлукама о политици према православљу, скоро и да и нема, јер је пракса тих чинилаца била таква, да нису остављали писане трагове.

Објављених сећања значајнијих личности ратног раздобља и црквених великодостојника нема много. Изузетак су „Мемоари патријарха српског Гаврила“. Међутим, ни то нису аутентични мемоари него обрада његових сећања и записа, па се не могу користити као аутентичан извор. Дневници надбискупа загребачког Алојзија Степинца су одавно недоступни али су од користи бројни објављени исписи. Користио сам, са потребним опрезом, дневничку и мемоарску литературу мање познатих личности, због њиховог ратног пута и околности рада, као што су: Владимир Дедијер, Станислав Краков, Бошко Н. Костић, Звонимир Вучковић итд. У биографијама је било корисних података релевантних за разумевање појединих проблема. Такав је случај са биографијама Јосипа Броза, Владимира Зечевића, Димитрија В. Љотића итд. Користио сам и тематске зборнике посвећене некој значајнијој личности, на пример о Драгољубу Михаиловићу „Књиге о Дражи“. Прегледао сам и све оно што се у ширем смислу могло односити на период који сам истраживао: тематске зборнике грађе, документа о ратним злочинима и са суђења починиоцима. Службена гласила Патријаршије и остала црквена штампа су корисно послужила и као историјски извор због објављених званичних саопштења, информација о раду највиших органа итд.

Од посебног значаја за историографију је, делимично објевљени, „Извештај о раду Светог Архијерејског Синода од 1941. до 1946. године“.

Посебно место у коришћеној литератури, која има више од уобичајеног, имају следећи радови:

Ђока Слијепчевић и његова „Историја Српске православне цркве“, без обзира што је то само преглед историје Цркве. Трећи том, који обрађује период Другог светског рата и само неке проблеме послератне историје, писан је са идеолошких позиција што се одразило на објективност и вредност текста. Основна мана овој Историји јесте коришћење извора другога реда.

Зборник „Српска православна црква 1920-1970“ има поглавље „1941-1945“ са неколико текстова заснованих на званичним документима Синода али различитих квалитета. Но, без обзира на то, видљиво је неоправдано игнорисање одређених сегмената историје Цркве, као што је, на пример, однос поједниних политичких фактора, комуниста односно партизана, четника и Збораша, према Цркви.

Јереј Димшо Перић, у својој докторској дисератцији „Устројство, организација и рад на законодавству Српске православне цркве у првој половини 20. века (1901-1950)“, одбрањеној 1991. године на Богословском факултету у Београду, је урадио правну историју Цркве. Поглавље „Српска црква у Другом светском рату“ је веома прегледно али нема ништа ново у односу на досадашња историографска сазнања.

Рада Радић је, у докторској дисертацији „Однос државе према верским заједницама у НР Србији 1945-1953 године“ одбрањеној 1992. на Философском факултету у Београду, у уводном делу о ратном периоду, дала такође, значајан допринос историјском сазнању о историји Српске православне цркве.

ПОГЛАВЉЕ I

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА
ОД 1920. ДО 1941. ГОДИНЕ

1.1. Обнова Патријаршије

Проглашењем Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембра 1918. године створена је држава у којој су се нашли готово сви Срби. Тако су се створили услови за јединствену Српску православну цркву. Епископи из Босне и Херцеговине су 14. децембра 1918, посредством свог митрополита дабро-босанског Евгенија (Летице), тражили од митрополита београдског и Србије Димитрија (Павловића) и владе Краљевине да им помогну у добијању канонског отпуста од васељенске Патријаршије. У међувремену, епископ далматинско-истријски Димитрије (Бранковић) замолио је митрополита београдског Димитрија да прими његову епархију и епархију Боко-которску (која тада није имала свог епископа). Синод митрополије у Београду пристао је 29. децембра 1918. на ову молбу правдајући то стањем из ранијих времена.[1]

Прва Конференција православних епископа српских помесних Цркава одржана је 31. децембра 1918. године у Сремским Карловцима.[2]

Званични део почео је читањем одлуке Карловачке митрополије о уједињењу са „осталим српским црквеним областима у уједињеној држави Срба, Хрвата и Словенаца успостављањем јединства, какво је постојало до 1710. године у Српској Патријаршији“. На крају Конференције закључено је једногласно: „Констатује се једнодушна воља законитих представника српских православних црквених области за уједињењем и на основу тога изриче се потреба, да се одмах приступи извршењу тога црквенога уједињења успостављањем Српске Патријаршије, пошто се са пуним поуздањем очекује, да ће и српска црква у Црној Гори пристати на уједињење, која због краткоће времена и тешких прометних прилика није могла бити заступљена за овом збору епископа.“[3]

Митрополит београдски Димитрије усмено је обећао да ће Синод накнадно одлучити о уједињењу.[4] На крају, архијереји су овластили митрополита Димитрија да разговара са васељенским патријархом о евентуалним спорним питањима око уједињења и стварања српске Патријаршије и да се обрати за помоћ Влади Краљевства.

Друга Конференција одржана је од 24 до 28. маја 1919. у Београду. Тада је проглашено „духовно, морално и административно јединство свих Српских православних црквених области, које ће се јединствено дефинисати и уредити својим путем када се цео Архијерејски сабор Уједињене Српске Цркве као једно тело независно (аутокефално) састане под председништвом свога Патријарха“. Тада је формиран као извршни орган привремени одбор од 5 чланова (Средишњи Архијерејски Сабор Уједињене Српске Цркве). Овај орган морао је да, као централно, ауторитативно тело, представља Цркву до васпостављања Патријаршије и Сабора.[5]

На Трећој конференцији, у Сремским Карловцима, од 3. до 15. децембра 1919, усвојен је Нацрт закона о проглашењу и васпостављању Српске Патријаршије.[6]

Конференција није радила као што је било планирано; највише проблема било је са митрополитом београдским Димитријем, због његових недолазака.[7]

Четврта Конференција одржана 9. септембра 1920. прогласила се Светим архијерејским сабором Уједињене српске православне цркве. Ритуално уједињење спроведено је на дан 12. септембра 1920. („Сабор српских светитеља“) у патријаршијској дворани у Сремским Карловцима. Саборску одлуку читао је митрополит тузлански Иларион (Радонић). У њој се, осим осталог, наводи да су чланови Сабора „после брижљивог и свестраног проучавања народнога, државнога и црквенога уједињења“ одлучили „да своју дотле по разним државним и црквеним властима раскомадану, а сада у смислу црквеног правила и прописа у једну вишу црквену област уједињену Автокефалну Српску Православну Цркву, сходно њеном новом обележју и апостолском задатку, и одазивајући се жељи свештенства и народа, према освећеним предањима народа и цркве, у споразуму са круном, као и у складу са благонаклоним сестринским сагласијем Свете Велике Цркве, подигнемо на ступањ и положај Патријаршије и тиме обновимо и успоставимо 1766. године иноверном влашћу укинуту стару Српску Патријаршију.“[8] Потом је министар вера Павле Маринковић прочитао Указ о васпостављању Српске патријаршије краља Петра (који је тај чин тумачио као своју обавезу „извршавајући тако и други део Душанова завета“). Прокламацију је прочитао престолонаследник Александар.[9] Церемонија се завршила благодарењем у Саборној цркви.[10]

У међувремену, Синод Царигардске патријаршије одобрио је 19. марта 1920. да се све епархије које су се нашле у новој јужнословенској држави, Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца, ослободе дотадашњег односа према њима и да се присаједине автокефалној Уједињеној српској православној цркви. Ова одлука је 19. фебруара 1922. послата је у облику Томоса у Београд.[11]

Први патријарх обновљене српске Патријаршије изабран је на седници Сабора 15. септембра 1920. у Сремским Карловцима.[12] Тада „једногласно и декларативно донета је одлука да се досадашњи Архиепископ Београдски и Митрополит Србије Димитрије, узвиси на Патријаршијски престо“.[13]

Државне власти нису се сагласиле са предлогом Сабора, па је министар вера одбио да призна тај избор. Одбијање није значило да нешто није било ваљано. Напротив, престолонаследник Александар желео је да и чином избора патријарха контролише Цркву. Стога су представници државних власти, у договору са Сабором, саставили две законске уредбе и обзнанили их средином октобра 1920. Прва је била „Привремена уредба о Српској Патријаршији“ у којој је писало о устројству органа у Цркви. По овој Уредби, патријарх је поглавар Цркве док је Сабор највише јерархијско представништво које има законодавну власт. Сабор је, између својих чланова бирао четворицу архијереја који са патријархом чине Синод, орган највише извршне (управне и надзорне) власти.

Други законски акт је „Уредба о избору првог српског патријарха успостављене Патријаршије“. По овом акту предвиђено је неколико важних услова: кандидација мора бити тројна; Сабор предлаже кандидате Изборном сабору састављеном од вишег и нишег свештенства мирског и монашког реда који нису под канонском забраном чинодејствовања[14], представника највиших политичких и судских власти, војних лица (војвода), председника општина београдске, скопске, карловачке и пећке и представника научних институција (сви су морали бити православне вере). Избор се морао обавити тајним гласањем; краљ потврђује избор. Као последњи чин предвиђено је благодарење уочи (сутрашњег) устоличења по церемонијалу који ће одредити (накнадно) министар вера у споразуму са Сабором.

Убрзо после објављивања уредби, Указом престолонаследника Александара, 23. октобра 1920, заказан је Изборни сабор. И коначно, на дан Светог Стефана Милутина, 12. новембра 1920, у Саборној цркви у Београду, поновио се избор патријарха.[15] Истога дана престолонаследник Александар у име краља Петра, потврдио је избор.[16] Тако је архиепископ београдски и митрополит Србије Димитрије (Павловић) постављен за „српског патријарха Православне Цркве Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца са седиштем у Београду, а привременим седиштем у Срем. Карловцима“. Свечано устоличење било је 13. новембра у Саборној цркви у Београду.

Краљевска влада желела је да свечано устоличење буде у Пећкој патријаршији 27. октобра 1922, по посебној законској одредби прописаној специјално за ту сврху. Архијереји су то сматрали сувишним јер је, по њиховом тумачењу, патријарх све почасти и дужности примио у Београду. Ипак су пристали на то, прихватајући да тај завршни чин има „историјско-символички значај“ у историји Српске православне цркве. Влада је потом свечано устоличење одложила за Видовдан 1923. године.[17]

У манастиру Пећке патријаршије, на Велику Госпојину, 28. августа 1924, у присуству краља Александра и многих званица, патријарх Димитрије уведен је у престо некадашњих црквених поглавара.[18]

Патријарх Димитрије био је десет година поглавар Српске православне цркве. У тим годинама десило се много добрих ствари које неки биографи, сасвим некритички, стављају у заслуге патријарху. У такве заслуге убрајају његова ангажовања око довршења задужбинског комплекса краља Петра на Опленцу, оснивање Богословског факултета, објављивање бројне црквене штампе и литературе, јачање духовног живота, писање Устава.

По карактеру и понашању био је суздржљив, опрезан и одбојан према новинама које је и Црква требало да прихвата. Све то имало је за последицу да постане послушан и сервилан према држави и краљу Александру.[19]

Патријарх Димитрије умро је 6. априла 1930. и скромно сахрањен у манастиру у Раковици код Београда.

1.2. Законодавство и организација Српске православне Цркве 1920-1941. године

Све владе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, односно Краљевине Југославије, а посебно престолонаследник па краљ Александар, трудили су се, и успевали, да утичу на бројне ствари у Уједињеној Српској православној цркви. Први корак у контроли свих Цркава у држави било је стварање Министарства вера 7. децембра 1918. Међутим, министарство није јединствено деловало на свим територијама Краљевине.[20] Стога је и укинуто 30. децембра 1931. а његови послови су пренесени у делокруг рада Министарства правде.

У времену 1919-1931. обзнањене су многе уредбе које су се тицале Српске православне цркве: августа 1919. Уредба о устројству Средишњег архијерејског Сабора, октобра 1920. Уредба о избору првог српског патријарха, јуна 1921. Уредба о централизацији управне и судске власти у Српској Патријаршији, децембра 1921. Уредба о Светом архијерејском сабору и Светом архијерејском синоду Српске православне цркве итд. Други део регулативе је Закон о Српској православној цркви, проглашен тек 8. новембра 1929. године.[21] Пре тога, у Народној Скупштини предлаган је Закона о одвајању Српске православне цркве од државе. У једном од поднетих предлога захтевало се изједначавање свих црквених лица са обичним људима, укидање црквених духовних школа и постојање само лаичких, претварање комплетне црквене имовине у државно власништво, осим оне неопходне за опстанак Цркве, укидање црквеног брака и свега осталог што из тога произилази итд.[22] Овај предлог закона није прихваћен а запрепастио је Српску православну Цркву. У Патријаршији су коментарисали предлог одузимања црквене имовине без накнада као „поступак позајмљен без зазора из комунистичке градине“.[23]

Закон о Српској православној Цркви одвојио је Цркву од државе једино у финансијском смислу. У потоњим годинама државна власт мешала се у многе послове важне за рад и живот Цркве. Тако је краљ потврђивао избор патријарха, а држава контролисала црквене фондове и задужбине, аутономне црквене школе итд.[24]

Проблем Устава Српске православне Цркве постојао је од самог уједињења. Први пут Устав је званично поменут на редовном заседању Сабора 1921. године.[25] Све до обзнањивања Закона о Српској православној Цркви 8. новембра 1929. трагало се за одговором на питања ко је за то компетентнији и на који начин треба радити тај највиши закон.

После Закона о Српској православној Цркви из 1929, било је много лакше радити на тексту Устава. У овом закону изричито је написано: „Црквени Устав о целокупном уређењу Српске православне цркве и свију црквених самоуправних власти донеће Свети Архијерејски Сабор и предложити Министру правде, који ће га, пошто га усвоји, поднети Краљу на озакоњење“. После овог закона, бројни проблеми решавани су у раду.[26]

Знатан подстицај писању Устава дао је и патријарх Варнава, после договора са надлежним министром. Али, када је министар требао да испуни своја обећања, он то није урадио, што се најбоље видело по примедбама на предложену верзију Устава. Наиме, на верзију коју су написали у Синоду и предали је 16. октобра 1930, из Министарства правде је, после недељу дана, стигло много примедби, мањег или већег значаја. Овакав одговор изненадио је Сабор па је о томе данима расправљано на седницама. Расправу је скратио патријарх речима: да све оно што се не слаже са канонима Сабор не може прихватити.[27] Ни министар, као представник државне управе, није мењао примедбе па је патријарх, по одлуци Сабора, одлазио за помоћ код председника владе и краља Александра. Компликовану ситуацију прекратио је краљ 16. новембра 1931. када је обзнанио Устав Српске православне Цркве. А тај Устав био је верзија коју је понудио Сабор и примедбе министра вера.[28] После месец дана Синод је обзнанио своју „Спроведбену наредбу за Устав Српске православне цркве“.[29] По члану 1. Устава, „Српска православна црква је једна, нераздељива и автокефална. Она одржава догматско и канонско јединство са осталим православним црквама.“

Устав је прописао како изгледа грб: „Српска православна црква има свој грб: На патријаршијском плашту порфирне боје, украшеном двоструким крстом с десне и архијерејским жезлом с леве стране, у средини штит са златном архијерејском круном над њим; на плавој горњој половини штита с десне стране кула Светог Саве у Хилендару, с леве црква манастира Пећске Патријаршије, обоје беле боје; на белој доњој половини у средини златан крст са четири једнака крака и по једним златним огњилом у сваком углу крака“. (Члан 3).

О службеном језику, писму и застави, у Уставу је писало: „Службени језик Српске православне цркве је српски, са писмом ћирилицом. Застава Српске православне цркве је тробојка: црвено-плаво-бело са златним крстом и огњилима.“ (Члан 4).

Српска православна Црква имала је своје црквенојерархијске и самоуправне власти, тела и органе. Црквенојерархијска тела су: патријарх, Сабор, Синод, Велики црквени суд, епархијски архијереј, Епархијски црквени суд, архијерејски намесник, парох, настојатељ манастира и манастирско братство. Црквена самоуправна тела су: Патријаршијски савет, Епархијски савет, Црквено општински збор, Црквено општински савет и Црквено општински управни одбор. (Члан 9).

Патријарх српски је поглавар Српске православне Цркве. Истовремено је и титуларни архиепископ пећки и митрополит београдско-карловачки. (Члан 10). У митрополији Београдско-карловачкој има сву архијерејску власт преко викарних епископа. Од државе прима месечну репрезентацију, има на располагању аутомобил и остала средства према достојанству. Користи стан у згради Патријаршије и двор у Сремским Карловцима. Патријарх је члан Државног савета Краљевине. Председник је Светог Архијерејског Сабора, Светог Архијерејског Синода, Патријаршијског савета и Патријаршијског управног одбора. Поред свих ових управних обавеза, патријарх је представљао Српску православну цркву пред осталим автокефалним Црквама, представљао Цркву на црквеним, народним и државним свечаностима, посвећивао изабране епископе, обављао главне обреде за краља и његов Дом лично или је слао овлашћеног свештенослужитеља. Патријарх је носио белу панакамилавку с брилијантским крстом и панагију, потписивао се зеленим мастилом итд. Ословљава се при богослужењу „Свјатјејши“, а у другим приликама „Ваша Светости“, даје црквена одликовања и одличја итд. (Члан 49).

Свети Архијерејски Сабор је највише црквенојерархијско представништво, законодавна власт у пословима вере, богослужења, црквеног поретка и унутрашњег уређења Цркве и врховна судска власт у својој надлежности (Члан 50). Сабором председава патријарх, замењује га, по његовом овлашћењу, најстарији митрополит по производству. У случају да овај архијереј није присутан, то чини најстарији епископ по производству. У Сабору се одлучује једногласјем, а када тога нема, патријарх предлаже гласање. Свака одлука је обавезна за Цркву. Сабор је имао свога секретара. У почетку је то био начелник из Министарства вера (због овог су бројне одлуке пре верификације биле објављиване у штампи). По Уставу, секретар Сабора је, обично, најмлађи по посвећењу архијереј. Сабор се редовно састајао једном годишње. Међутим, по потреби било је и ванредних заседања.

Свети Архијерејски Синод је највиша извршна и судска власт у свом делокругу у Цркви. (Члан 64). Чине га патријарх, који је обавезно и председник, и четворица архијереја. Када нема патријарха на седници, замењује га најстарији по производству митрополит, а ако овај није присутан, онда је то најстарији по посвећењу епископ. (Члан 55). Све одлуке Синода обавезне су и пуноважне. Секретар Синода друга је личност по важности у Српској православној Цркви.

Велики црквени суд је врховна црквена судска власт за кривице свештенства, монаштва и световњака, као и за све остале спорове у оквиру Цркве који не спадају у делокруг Сабора и Синода. (Члан 65). Овај суд у последњем степену разматра, одобрава, преиначава или поништава решења и пресуде Епархијских црквених судова. По времену деловања Суд је сталан. Председава му две године архијереј који је за то одређен у Сабору.

Патријаршијски савет је врховно уредбодавно представништво у пословима спољашње црквене управе. (Члан 76). Чине га патријарх, четири архијереја, декан Богословског факултета, два представника манастира, један ректор богословије итд. Била су два сазива Савета: први, од 1934. до 1940, други, од 1940. године.

Патријаршијски управни одбор је врховна управна и надзорна власт свих органа и извршни орган Патријаршијског савета. (Члан 8). Чине га: патријарх као председник, два члана Синода, један представник манастира итд. Први сазив радио је од 1934. до 1939. године. Због ефикаснијег рада, радило се у три пододбора: финансијски, правни и уредбодавни.

Епархијски архијереј има пуну јерархијску власт у пословима вере и морала, свештенодејствовања и архипастирског старања у својој епархији (Члан 95). Бира га Сабор на седници којој обавезно председава патријарх, свака друга могућност је искључена и није било преседана. Последњи избор је био 1940. када је викарни епископ будимљански Јоаникије (Липовац) изабран за митрополита црногорско-приморског. Изабране архијереје указом је потврђивао краљ или кнез на предлог министра вера, односно правде. То је значило да су могли да одбију да потпишу указ о избору али то се ниједном није десило. Епархијски архијереј има свог заменика који делује у границама које одреди архијереј.

Епархија се састоји од архијерејских намесништава, црквених општина са парохијама и манастира. (Члан 16). Одређени број (од 10 до 15) црквених општина чини једно архијерејско намесништво. (Члан 17). Архијереј може да има свог помоћника који га замењује у свом домену. Архијерејског намесника поставља и смењује надлежни архијереј. (Члан 103).

Парох је свештеник у једној парохији. (Члан 156). Он може бити сталан или привремен. Поставља га и смењује надлежни архијереј. Парохија је обично заједница од најмање 300 а највише 500 православних домова.

Више парохија чине једну црквену општину. Међутим, има и изузетака. Више парохија могу имати више цркава али само је једна парохијална, остале су подручне. И у овом случају има изузетака. На пример, када немају ниједну парохијалну цркву, онда се могу служити манастирском. У парохији се обавезно воде матичне књиге и протоколи. Стални парох је била привилегија у односу на привременог јер је био сигуран да га архијереј неће преместити у другу парохију. Сталност се стицала полагањем практичног испита. Привремени парох није имао право жалбе на одлуку о премештају. Ако нека парохија нема пароха, архијереј је могао поверити манастирском братству да је опслужује. Ђаконе су морале имати све саборне цркве као и оне које одреди архијереј. Они су потчињени пароху у сваком погледу иако су имали исте квалификације.

Манастири су свештена места, са црквом и другим, пратећим здањима, у којима живе и раде монаси или монахиње, удружени у једну заједницу. (Члан 27). Манастиром управља настојатељ кога бира братство у коме живи више од четири члана. У случају да их има мање, поставља га архијереј.

Врховни настојатељ и надзорник у једној епархији је епархијски архијереј.

Чланови манастира нису имали право на својину добара. Некада су манастири имали знатног утицаја на власт па се без њихова благослова није ништа радило. Из монаштва се бирају архијереји.

По црквеном Уставу, световна лица која су радила, на пример, у Патријаршијском управном савету, имала су законска овлашћења да прихвате или одбаце законске прописе, да учествују у процесу стварања законских аката итд.

Сви чланови црквених надлештава и установа заклињали су се на верност краљу.

После проглашења Устава Српске православне Цркве 1931. године, састављање свих закона, уредби, правилника и осталих законоправних аката било је лакше и убрзано је текло. До почетка рата у Краљевини Југославији, априла 1941. године, обзнањено је више од 45 законских аката. Почело се 1932. године „Правилником за полагање испита службеника у Српској православној цркви“.

Међу овом регулативом вредно је поменути Правила о оснивању свештеничког удружења, Правилник о полагању испита за сталног парохијског свештеника, Брачна правила, Закон о верској настави у народним, грађанским, средњим и учитељским школама у Краљевини Југославији, Уредбу о патријарху и архијерејима и њиховим принадлежностима, Уредбу о сталној државној помоћи Српској православној цркви, Устав Српске православне епархије у Сједињеним Америчким Државама и Канади, Уредбу о избору патријарха итд.[30]

После обнове јединства Цркве и васпостављањем Српске патријаршије 1920. године, у једној држави, Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца, биле су готово све епархије. У оквир Патријаршије ушле су епархије Београдска, Бањалучко-бихаћка, Бачка, Битољска, Бококоторско-дубровачка, Будимска, Велешко-дебарска, Вршачка, Горњокарловачка, Дабробосанска, Далматинско-истријска, Дојранска, Жичка, Захумско-рашка, Захумско-херцеговачка, Зворничко-тузланска, Злетовско-струмичка, Нишка, Охридска, Пакрачка, Пећска, Рашко-призренска, Скопска, Сремско-карловачка, Шабачка, Темишварска, Тимочка и Црногорско-приморска.

Од ових епархија девет нису имале архијереје.

Изван граница нове државе остали су епархијски центри Темишвар, Будим и Задар, Скадар са околином, црквене општине у Бечу, Трсту, Ријеци и Пероју у Истри, као и општине у Америци и Канади.

Прве промене и број епархија десиле су се 1920. године: укинуте су Велешко-дебарска и Дојранска, и припојене најближим.[31]

У годинама патријарха Димитрија, 1920-1930, све епархије имале су своје епископе. Једино није, формално, имала Сремско-карловачка јер је њом управљао патријарх посредством викарног епископа али само до 1931, када је спојена са Београдском. Некадашња епархија Браничевска обновљена је 1921. Тих година формиране су епархије Чешко-моравска (1921), Америчко-канадска (1921) и Бихаћка (1926. године).[32]

На основу Устава, урађена је (од 29. децембра 1931. до 1. марта 1932.) нова територијална подела. Тада су спојене архиепископија Београдска и епархија Сремско-карловачка, Охридска и Битољска, и делови Темишварске и Вршачке у Банатску. Основане су Загребачка и Мукачевско-прјашевска у Чехословачкој са седиштем у Мукачеву. Задар је издвојен у самосталну епархију Задарску. Скадар са околином постао је викаријат. У међувремену, укинуте су епархије Бихаћка, Бококоторска, Захумско-рашка и Пећска.

После ових измена, Српска православна црква имала је унутар Краљевине Југославије 21 епархију.[33] Оваква подела није се мењала до априла 1941. године.

Архијереји епархија Црногорско-приморске, Скопљанске, Дабробосанске и Загребачке имали су звање митрополита, док су сви остали имали звање епископа.

1.3 Време патријарха Варнаве и Гаврила

Истога дана када је умро патријарх Димитрије, краљ Александар потписао је Закон о избору патријарха, желећи да и у избору новог посредно учествује и одлучује.[34] Црква је била противна таквом начину па је сазван ванредни Сабор. На једној од многобројних седница, чланови Синода поднели су оставке на дужности. То је била само једна од потешкоћа тих дана.[35]

Без обзира на ове догађаје, на Лазареву суботу, 12. априла 1930. године, састао се Изборни сабор. Била је само једна листа кандидата. Приликом гласања, ниједан од кандидата није добио довољно гласова. На крају је одлучио краљ Александар који је указом поставио митрополита скопљанског Варнаву (Росића) за новог патријарха. Свечано устоличење било је на Цвети исте године, у Саборној цркви у Београду.[36]

Краљ Александар био је уверен да је изабрао патријарха који ће му бити сервилан и послушан. Међутим, патријарх је био енергичан и вредан, добар организатор, прилагодљив времену и променама. То је било добро и за саму Цркву која је тих година преживљавала муке. У првом реду због односа са Римокатоличком Црквом. Наиме, влада Краљевине Југославије била је намерна да међусобне односе са Ватиканом реши једним међудржавним уговором - Конкордатом. Патријарх се није противио уговору, али је заједно са својом Црквом био против (планираног) привилегованог статуса Римокатоличке Цркве.

У време патријарха Варнаве проглашен је Устав Српске православне Црква а потом и целокупно законодавство. Тих година реорганизован је систем богословија и основана Монашка школа. У организацији Цркве објављивало се доста часописа и листова. У Београду је почела изградња два храма, Светог Марка и Светог Саве.

Патријарх Варнава био је самосвојна личност у сваком погледу. Красило га је разборитост и преданост послу. Међутим, био је слабог здравља. Умро је 23/24. јула 1937. године, у веома контроверзним околностима борбе око Конкордата.[37] Наиме, дан пре смрти патријарха Варнаве, у Народној скупштини Краљевине Југославије био је изгласан Конкордат Краљевине Југославије и Ватикана.[38]

Однос једне државе са Ватиканом, државом Римокатоличке цркве, регулисао се, до тада, путем међудржавног уговора, Конкордатом. Готово да није било државе у којој је било римокатолика а да није постојао Конкордат.

Први нацрт уговора између Ватикана и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца састављен је још 1922. године.[39] Највише замерки које су аутоматски значиле и одуговлачење потписивања, долазило је са римокатоличке стране. А највише проблема било је због одбацивања предлога о коришћењу старословенског језика у Цркви у неким крајевима Југославије.

Преговори око предлога Конкордата настављени су тек 1933. године на инсистирање краља Александра. Коначно су завршени 1935. када су у Ватикану потписали Нацрт Конкордата у име државе Ватикана кардинал Еуђенио Пачели (потоњи папа Пије XII) а у име Краљевине Југославије министар правде Људевит Ауер.[40] Међутим, зна се да је Римокатоличка црква добијала знатна права у образовању, социјалним и хуманитарним делатностима.

Председник владе Милан Стојадиновић као да је одуговлачио ратификацију Конкордата у Скупштини. На интервенцију виших римокатоличких кругова из Ватикана то је урадио новембра 1936. године. Синод Српске православне цркве сазвао је ванредни Сабор поводом нацрта Конкордата. Са Сабора је влади упућен меморандум.[41] У име Цркве отишли су 5. децембра митрополит црногорско-приморски Гаврило и епископи жички Николај и бачки Иринеј код председника владе Стојадиновића ради директних разговора о Конкордату.[42] Стојадиновић је обећавао сарадњу. Међутим, у наредним месецима ништа није учинио.

У Српској православној Цркви није било јединственог односа према проблему Конкордата. Наиме, онај део свештенства који је био наклоњем Стојадиновићу сматрао је да због Конкордата не треба ићи у директни сукоб са владом. На другој страни, најнепомирљивији били су епископи жички Николај и далматински Иринеј. Патријарх Варнава је најпре говорио у Цркви да су у пословима око Конкордата учествовали људи одани Цркви.[43] А председник владе Стојадиновић тврдио је да су неки епископи манипулисали патријархом и тако спречавали нормалан рад.[44] У међувремену, архијереји и председник владе разговарали су неколико пута у Патријаршији али од свега тога није било ништа.

Српска православна Црква имала је подршку верних који су многобројним текстовима, књижицама и брошурама доказивали да ће Конкодрат бити против српског народа и његове Цркве. О томе су писали епископ Платон (Јовановић), професори Михаило Илић и Сергије Троицки, Сима Симић итд.

Краљевска влада је тек маја 1937. предлог Конкордата доставила посебном скупштинском Одбору којим је председавао Војислав Јањић. То је био почетак кулминације сукоба Српске православне цркве и владе. У Народној скупштини расправа је почела 19. јула. Истога дана, архијерејски намесник Београда заказао је молепствије за болесног патријарха Варнаву са литијом кроз Београд, од Саборне цркве до цркве Светог Саве. Међутим, наредбом министра унутрашњих послова, иначе римокатоличког свештеника, Антуна Корошца, забрањен је био пролазак литије кроз центар града. Због свега тога дошло је до масовне гужве у којој су страдали чак и поједини епископи.

Неколико дана касније, 23. јула, Скупштина је прихватила предлог Конкордата већином гласова (172 посланика су прихватала а 121 је био против). Исте ноћи умро је патријарх Варнава.[45]

У веома напетој ситуацији, Влада је новембра исте године скинула питање Конкордата са дневног реда. Српска православна Црква предложила је наставак разговора са владом. На тај начин дошло је до попуштања напетости. Као последица свега што се дешавало око Конкордата стигла је протестна нота Ватикана, упућена јануара 1938. влади Краљевине Југославије. Готово у исто време, римокатолички епископат објавио је своју „Декларацију“ у којој је осудио понашање припадника православне вере и њихових политичких вођа. Ова декларација дошла је изненадна јер се све време кризе римокатолички епископат није оглашавао ни за прихватање нити за одбијање.[46]

Ради избора новог патријарха, Изборни Сабор састао се 21. фебруара 1938. године. Међу присутним није било епископа Николаја, Иринеја (далматинског) и Георгија. Није било ни епископа Тихона и Мирона, који су били болесни. На првом гласању митрополит Гаврило добио је 50 гласова, митрополит Петар 25 а епископ Георгије 23. Ова тројица архијереја предложени су намесницима за избор. Намесници су потврдили митрополита Гаврила за патријарха.[47]

Приликом избора новог патријарха 1938. председник владе Краљевине Југославије Милан Стојадиновић посредно је деловао у корист митрополита црногорско-приморског Гаврила и тако допринео његовом избору.[48] Он је у мемоарима написао о разлозима због којих је његова влада подржавала митрополита Гаврила: „Избор Гаврила Дожића сматрао сам да је врло добро решење и због тога што је Црна Гора, после Уједињења, била лишена своје народне династије. На овај начин, на место владара, она је добила поглавара цркве и унеколико надокнадила свој губитак.“[49]

У 1940. години, патријарх Гаврило је због положаја и дужности обилазио неке крајеве Краљевине Југославије. Тако је јула месеца био на Гучеву и на Мачковом камену где је осветио споменике ратницима из Првог светског рата; августа и септембра осветио је нове храмове у Бањи Ковиљачи, Прибоју, Тивту и Подгорици. Боравио је и у Скопљу, Велесу и Штипу.[50]

Септембра 1939. године патријарха Гаврила посетио је егзарх Бугарске православне Цркве, митрополит Стефан. По казивању патријарха Гаврила у Сабору, двојица великодостојника разговарали су о многим стварима важним за две православне Цркве и два народа. Ипак, највише времена посветили су тадашњим приликама у Европи. Митрополит Стефан је говорио да су и Бугари спремни на жртве у корист Срба. Међутим, изговорио је, осим осталог, и нешто што је, по патријарху Гаврилу, било упозорење, због страха од могућег сукоба два народа. Наиме, митрополит Стефан плашио се окружења око краља Бориса као могућег узрока конфронтације Бугара и Срба.[51]

После овог великодостојника из Бугарске православне Цркве, стигао је и епископ гибралтарски Бакстоун из енглеске Англиканске Цркве. Он је посетио Српску православну Цркву на свом путу по Балкану. Обишао је епархију Нишку и манастир Жичу код Краљева, где је било седиште епископа жичког Николаја. Приликом разговора са патријархом Гаврилом, енглески епископ истакао је да би било добро да две Цркве сарађују и имају што ближе односе. Том приликом, говорио је да је рат против Немачке, у ствари, одбрана хришћанства. Краљевини Југославији саветовао је да остане неутрална држава. Том приликом, англикански епископ најавио је и скори долазак још неких епископа из Енглеске.[52]

Почетком маја 1940. боравили су други представници из Англиканске цркве. Њих је писмом патријарху Гаврилу најавио кентерберијски архиепископ.[53]

Из Букурешта су стигли епископи глостерски Херман, салокски Парсон и гибралтарски Бакстон, и неколико свештеника. С обзиром на овако високу посету, домаћини су 7. маја припремили заједничку конференцију у Патријаршији у Београду. После тога, на путу ка Софији, гости из Енглеске били су у Нишу.[54]

Догађаји у Бановини Хрватској, Немачкој, Пољској и бившој Чехословачкој, утицали су да патријарх српски Гаврило сазове Сабор на ванредно заседање са почетком 12. новембра 1940. године образлажући то потребом и тешкоћама „у којима се данас цео свет налази“.[55] Сабор је тада саставио Божићну посланицу у којој је писало: „Свети архијерејски сабор посветио је своју нарочиту пажњу и посебну бригу верским и црквено-културним питањима нашег народа, па је расправљајући ова питања, на основу писмених извештаја црквених надлештава и многих других проверених обавештења, сазнао и са болом констатовао: да народ српски у неким крајевима Југославије подноси многе невоље и неправде; да му се омета правилан верски и црквенокултурни живот; да му се потискује његово освештано писмо ћирилица, како из званичне администрације и јавног живота тако и из школе; и да се уопште стварају велике непријатности и неприлике како чиновништву тако и другим сталежима само зато што су Срби.“

Саопштење са ванредног Сабора предато је штампи да га објави као што су чинили и у ранијим приликама. Али, одлуком државних власти та верзија није се смела штампати. Чак су неки министри наговарали самог патријарха Гаврила да промени текст или га ублажи. Синод није хтео ништа да мења у свом саопштењу него је о свему томе тајно обавестио све архијереје.[56]

У глобалним немачким плановима о владавини Европом, важна улога била је намењена разним отпадницима од православља. Првенствено су гледали да на разне начине искористе унијате у Совјетском Савезу и њихове представнике у другим земљама. Зато су помагали делатност архиепископа германског и митрополита берлинског Серафима (Ладеа). Овај архијереј је по народности био Немац. Свештенички чин стекао је на неканонски начин, у време боравка у Москви пре Октобарске револуције 1917. Када је стигао у Беч, постављен је од заграничне Руске православне Цркве за епископа. Касније је послат у Румунију. Међутим, из те земље је протеран јер је радио против Румунске православне цркве. Потом, покушао је исти посао да настави и у Пољској али је и отуда протеран. Када је Немачка освојила Пољску 1939. године, епископ Серафим је још више развио свој ранији посао на разарању православља. Изгледа да је размишљао о стварању некакве Европске православне цркве под окриљем Немачког Рајха.

О плановима архиепископа Серафима за стварање једне црквене организације за православне у Немачкој и Чешкој писало је јануара 1940. и у једним новинама које су излазиле у Паризу. То је био повод да патријарх Гаврило позове митрополита Анастасија, поглавара Руске заграничне православне цркве у иностранству који је имао седиште у Сремским Карловцима. У разговору митрополит Анастасије је бранио свога архиепископа речима да он жели само да буде посредник између православних и немачке државе.[57]

Детаљне информације о активностима архиепископа Серафима Српска православна Црква добила је од пољског епископа Саве који је тих дана избегао из Гродња захваљујући југословенском пасошу. Приликом сусрета са патријархом Гаврилом, епископ Сава предао је један Меморандум о стању православља у Пољској од септембра 1939. године, односно од немачке окупације Пољске.[58]

Српска православна Црква није признала промене које је у Пољској извршио архиепископ Серафим. Нешто касније, цариградска (васељенска) Патријаршија обавестила је српску Патријаршију да и они не признају догађаје и промене у црквено-административном погледу у Пољској. На тај начин обе православне Цркве штитиле су Пољску православну Цркву онолико колико су могле.[59]

У међувремену, архиепископ Серафим изазвао је реакцију Српске православне Цркве. Наиме, он је без икаквих канонских основа одликовао свештеника Српске православне Цркве који је службовао у Бечу. Патријаршија у Београду морала је стога да интервенише код Руске (заграничне) православне Цркве.[60]

Поводом све учесталијих вести о плановима архиепископа Серафима за стварање једне нове православне црквене организације, Српска православна Црква обзнанила је став Синода: „Не можемо примити ни најмање промене које су наступиле мешањем епископа Серафима Ладе, који припада под канонску јурисдикцију Руске (заграничне) православне Цркве, и који користи данашње нередовне прилике и меша се у послове других црквених области. Српска православна црква ће се најенергичније одупрети оваквој његовој акцији, која би ишла на штету јурисдикције у Чешкој, Моравској и Прикарпатској Русији и никакав акт неће признати.“[61]

У међувремену, крајем 1939. године архиепископ Серафим је договорио са руским епископом из Прага поделу канонске јурисдикције територија под немачком управом, превасходно у некадашњој Пољској и Чехословачкој. О стању у Пољској, српска Патријаршија била је обавештена и од евангелистичког епископа из Берлина.[62]

С обзиром на то да је био под директном заштитом Немачког Рајха, архиепископ Серафим покушао је да разговара о новој црквено-административној подели у Чешкој где је био епископ Горазд. Синод Српске православне Цркве није могао том приликом ништа конкретно да уради осим да осуди послове архиепископа Серафима.[63]

Немци су помогли да се и у Украјини формира Украјинска автокефална Црква. Српска Патријаршија реаговала је на све то само саопштењем, на једино могући начин: „Оснивање украјинске православне цркве, то је замисао оних који са таквим оснивањем мисле да ослабе интересе опште не само Православља него и читавог Словенства а посебно Русије. Како ово оснивање нема никакве канонске подлоге, и дело је исто политичких власти које искоришћују ратне прилике, то Српска православна црква не може и неће да призна ово установљење украјинске православне цркве.“[64]

Стварање ове Цркве помагао је на посебан начин и бивши архијереј Руске (заграничне) православне Цркве митрополит Дионисије. Наиме, он је враћен на положај јер је прихватио сарадњу на стварању нове Цркве. Касније је самовољно променио своју титулу у „архиепископ варшавски и митрополит православне цркве у Генералгувернеману“. Његово поступање српски патријарх Гаврило осудио је као дело издаје у општој словенској борби против Немаца и других сила које стоје иза њих.

На седницама Сабора Српске православне цркве одржаног средином новембра 1940. године закључено је и следеће: „Немачко уређење се заснива на начелу фирера-вође. То значи да свака организација мора имати свога вођу. Држећи се овога начела, Немачки Рајх у најновије време покушава да организује и православну цркву, на овој политици, под вођством архијепископа берлинског и немачког господина Серафима, коме је већ успело да приграби власт за себе на деловима (...) православне цркве, чији је поглавар митрополит варшавски господин Дионисије. После овога, архијепископу Серафиму је успело да за себе придобије и руског евлогијског епископа у Прагу господина Сергија, с којим је склопио споразум (...) Серафим је покушао да до оваквог споразума дође и са његовим преосвештенством епископом Гораздом, али без успеха, јер је наш Св. арх. синод стао на становиште да се такав и сличан споразум не може примити (...) Незавично од ове акције, архијепископа господина Серафима, а услед специјалних политичких циљева Немачког Рајха у погледу Украјине, дошло је изненада до образовања украјинске православне цркве (...) Када је услед овога рата, а по заузећу Варшаве, митрополит Дионисије био суспендован од стране Немаца, а власт његова била поверена архијепископу Серафиму, наша црква донела је одлуку да и тај акт као неканонски не може примити“. Општи закључак Сабора Српске православне цркве говорио е о намери архиепископа Серафима да створи „Савет епископа православних цркава.“[65]

Када је Патријаршија из Београда позвала свог епископа Горазда на ванредни Сабор, његов долазак је спречио архиепископ Серафим. Једина могућа реакција Патријаршије била је саопштење у којем је, осим осталог, писало: „Његовом преосвештенству епископу Горазду и Епархијском савету изјавити пуно задовољење и препоручити им, да и даље бране права и интересе Православља у Чешкој у оквиру јурисдикције Српске православне цркве.“ Истим поводом, у вези са проблемом путовања епископа Горазда, Синод је молио за помоћ и Министарство спољних послова Краљевине Југославије.[66]

У међувремену, архиепископ Серафим послао је Синоду Српске православне Цркве тужбу против епископа Горазда. Патријаршија је реаговала веома брзо и јасно: „На основу 6. правила Другог васељенског сабора треба се сматрати неквалификована, те по њој ништа не предузимати.“[67]

Тих дана, из седишта Руске (заграничне) православне Цркве, од митрополита Анастасија, патријарху Гаврилу стигло је обавештење које је само потврђивало сва дотадашња сазнања српске Патријаршије.[68]

У свим овим догађајима Српска православна Црква била је директно или индиректно оштећена. Међутим, никакве заштите није имала осим речи утехе упућених од епископа Англиканске Цркве из Енглеске. Српска православна Црква исто тако била је немоћна и почетком 1942. када је у Независној Држави Хрватској стварана Хрватска православна црква, једна у низу нових црквених организација под немачким патронатом.[69]

У веома напетој политичкој ситуацији марта 1941. године, поводом немачких захтева Краљевини Југославији за приступање Тројном пакту, патријарх Гаврило два пута је разговарао о томе са Раденком Станковићем, краљевским намесником. Станковић је на првом састанку био изричито против приступања Пакту. Међутим, на другом састанку, заступао је сасвим супротно мишљење. Том приликом, патријарх је у име Српске православне Цркве намеснику предао Меморандум против приступања Тројном пакту. Однос Цркве према том, веома важном проблему био је јасан и опомињући.[70]

Тих дана, патријарх и неки од архијереја били су јединствени у одбијању Тројног пакта. Њихови агрументи били су поткрепљени бројним примерима из традиције и историје, било је речи о жртвовању као могућем решењу, о односу света према свему томе. Против оваквих оправдања говорио је једном приликом намесник Раденко Станковић.[71]

О приступању Тројном пакту, патријарх је у трећој недељи месеца марта разговарао са многим личностима из јавног живота Београда. Сви су се они слагали да се то мора одбити. Изузетак је био Димитрије Љотић. Он је одобравао приступање пакту и то је саопштио у писму патријарху, епископима Николају (Велимировићу) и Иринеју (Ћирићу) сматрајући да ће последица одбијања бити расуло државе.[72]

После седнице Синода, одржане 20. марта, патријарх је позван да посети кнеза Павла. У разговору, кнез Павле је изложио политичке прилике које су тада биле значајне за Краљевину Југославију. После сат и по разговора, ништа конкретно није било договорено. Тај састанак личио је на убеђивање патријарха.[73]

Три дана касније, кнез Павле позвао је опет патријарха Гаврила у двор на разговор. На ручку су били још и књегиња Олга и Мирослав Спалајковић, амбасадор у Француској у време убиства краља Александра. Кнез Павле говорио је намесницима о предлогу Владе образлажући приступање државама Тројног пакта. Патријарх Гаврило је и том приликом био категоричан: предлагао је коалициону владу у којој би српски министри имали поверење у народу онако као што су имали хрватски и словеначки, одлазак кнеза у разне градове земље и проширивање Крунског савета новим личностима које имају поверења народа.

Патријарх Гаврило говорио је о плану за одбрану државе и предлагао ревизију свих дотадашњих. Само у том случају кнез и намесништво имаће подршку Цркве, закључио је патријарх. Кнез је одбијао стварање коалиционе владе и наводио споразум са Владком Мачеком од 26. августа 1939. о стварању Бановине Хрватске. Исто тако, одбијао је проширивање Крунског савета, истичући да је и постојећи довољан за тадашње прилике. Мирослав Спалајковић је сваком својој речју бранио кнеза и његове разлоге. Патријарх и кнез растали су се тада веома хладно, свако је остао при својим речима, без икаквих уступака другом.[74]

На седници владе Краљевине Југославије, одржане 20. марта 1941. године, говорило се о приступању Тројном пакту. Због оставки тројице министара, намесништво и влада су покушали да и Српску православну цркву увуку у догађаје и на тај начин у народу поправе слику о себи. У тој функцији био је и притисак на самог патријарха, од стране кнеза Павла.

У таквим околностима, патријарх је, на основу одлуке Синода, сазвао ванредно заседање Сабора за 27. март.[75]

На ванредном Сабору нису били епископи бањалучки Платон, будимски Георгије, америчко-канадски Дионисије и мукачевско-прјашевски Владимир. Између два заседања Сабора умро је епископ пакрачки Мирон (Николић).[76] Њега је наследио, као администратор, тадашњи епископ горњокарловачки Сава.[77]

У врло драматичним данима, патријарх је 23. марта сазвао Сабор у ванредно заседање за 27. март што може да значи да је био упућен у догађаје који следе.[78]

По Записнику седница, ванредни Сабор сазван је из следећих разлога: „Када нам је саопштено да је склапање пакта неминовно, ми смо постали свесни да овде није у питању само држава, нити су у питању не само част и традиција пређашних генерација, већ и генерација која ће после доћи. И ја лично и Свети архијерејски синод изјавили смо да не можемо остати индиферентни. У недељу смо се морали састати, дошли смо до закључка да се налазимо у доба да морамо обележити свој став према властима и према народу, па смо због тога сазвали Свети архијерејски сабор, јер смо сматрали да смо слаби да без Сабора определимо политику и линију којом ћемо ићи. Сматрали смо да је оно било погрешно што је влада учинила и да вређа част, славу и традицију нашег народа, и то онда када је народ готов да иде до краја.“[79]

Ванредно заседање Сабора патријарху су предложили чланови Синода јер „Свети архијерејски синод сматрао је да без сазива Сабора не може одредити политичку линију којом ће црква ићи.“[80]

На седницама је препоручено „Г.Г. Епархијским Архијерејима, да у случају рата до крајњих граница могућности остану у својим епархијама и врше своју дужност, и да се у случају невоље управљају по савести“. Патријарху и члановима Синода препоручено је да, према приликама остану на својим местима и, колико је могуће, одржавају везу са архијерејима.[81]

На првој седници Сабора, ујутро 27. марта, „пошто је Сабор једнодушно поздравио државни удар извршен тога јутра, одлучено је да Његова Светост патријарх српски Гаврило у име свих архијереја преко радија пошаље поруку и благослов свештенству и народу.“[82]

Патријарх Гаврило говорио је 27. марта у 10 часова у програму Радио-Београда. Његов говор емитован је касније и на програмима Радио-Љубљане и Радио-Загреба.[83]

Краљ Петар и нова влада Краљевине Југославије, образована после војног удара, били су сутрадан, 28. марта, у Саборној цркви. После литургије, генерал Душан Симовић и пратња, посетили су патријарха Гаврила у згради Патријаршије.[84]

1.4. Богословске школе и Богословски факултет

После Првог светског рата, маја 1919. године, обновиле су свој рад богословије у Београду, Призрену и Сремским Карловцима.[85] Рад нису обновиле богословија у Рељеву код Сарајева (која је укинута 1919.) и богословија у Задру (која је престала са радом у јесен 1918. јер је град припао Италији). У потоњим годинама расправљало се о местима за нове богословије. Поједини архијереји предлагали су да се богословске школе отворе у Београду, Карловцима, Призрену, Сарајеву, Загребу, Битољу, Цетињу и још неким местима.[86]

У међувремену, дошло је до сукоба у вези са радом богословија. Наиме, епископ рашко-призренски Серафим није желео да брине о богословији у Призрену па је одбијао сарадњу са ректором, тадашњим епископом зворничко-тузланским Нектаријем (Круљем), кога је после и казнио забраном свештенодејствовања. Други пример: професор Јустин (Поповић) жалио се Синоду Отвореним писмом на стање у богословијама.[87]

Сабор је 1921. расправљао и састављао правилнике о раду ових школа подмлатка. Међутим, као и у другим, сличним приликама, надлежни министар није одобравао предлоге у таквој форми и са таквом садржином. Правилници о богословијама коначно су (обострано) прихваћени 1928. године.[88] Министар је себи дао знатна овлашћења. По њима, он је предлагао краљу потврђивање ректора кога је бирао Сабор. Министар је примао, посредством Синода, извештаје о раду, стању и реду у школи, постављао је и разрешавао професоре, одобравао нове ученике итд.

У манастиру Раковица код Београда радила је и Монашка школа. Међутим, због веома лоших услова, по одлуци Сабора пресељена је 1932. године у манастир Високи Дечани. Тамо је добила име „Монашка школа Светог Василија Острошког“. После бројних неспоразума са државним властима у почетку, касније је договорено да сви трошкови издржавања иду на терет прихода манастира, централне касе Цркве и фонда „Епископ Сава Дечанац“.[89]

Живот и рад у богословијама Српске православне цркве био је прекидан штрајковима и другим догађајима проузрокованим, првенствено, деловањем политичких партија. То време описао је Радослав Грујић у свом писму Сабору после посете Призрену: „Стање у Богословијама је незадовољавајуће, примећује се левичарски дух и код неких наставника, а и код извесних ђака. Свакако да и политичке партије врше свој утицај“.[90]

У Призренској богословији било је и штрајка па је интервенисала и специјална иследна комисија у саставу митрополит скопски Јосиф, Васо Шипка и Јефто Прњатовић. Када се вратила у Београд, комисија је саставила извештај и предала га Синоду. Као последица штрајка, дисциплински су кажњени ректор Војислав Катић и неколико наставника.[91] Синод је потом разаслао обавештење ректорима осталих Богословија са препоруком да такве ствари спречавају у зачетку. Ипак, то није помогло, што потврђује пример богословије на Цетињу у којој је стање било прилично компликовано.[92] Стога је Синод послао инспектора Јефту Прњатовића. Суштина незадовољства код богослова било је понашање васпитача јеромонаха Инокентија (Анисимова). Међутим, Савет професора 1939. био је другачијег мишљења па је удаљио из наставе професора јеромонаха Горазда (Деклеву).[93]

Римокатоличка штампа изгледа да је видела јасније од православне шта се тих година дешавало у православним богословијама. Тако је лист „Католик“, недељник задарске бискупије, објавио текст са насловом „Комунизам у Цетињским средњим школама“.[94]

Колико је комунизам узео маха, чак и међу богословима и теолозима, види се и по реакцији часописа „Хришћанска мисао“. Наиме, часопис је објавио неколико текстова о комунистичкој пропаганди који су узбуркали јавност. Најжешће реакције биле су на текст Димитрија Најдановића „Суморне тезе у облику апела цркви“ који је по садржају био нека врста меморандума о духовном и политичком стању у Краљевини Југославији са посебним указивањем на комунистичку политику. Најдановић је, осим осталог, у закључку писао: „Црква данас нема опаснијег непријатеља од комунизма. Сви су разлози, а највише дух и смисао постојања цркве, да одлучно ступи у борбу против комунизма. Борба се мора повести одмах и одлучно.“[95]

Комунисти су имали знатног утицаја у богословијама у Цетињу и Призрену. У богословији у Призрену су имали своје симпатизере, вероватно тада већ чланове Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ). Ова група имала је знатног утицаја на штрајк 1938. године. Од учесника штрајка истакли су се Владимир Букилић, Мирко Михајловић и Станоје Аксић. (Ова тројица ученика били су у ратним годинама веома истакнути комунистички борци и активисти партизанског покрета.)[96]

Осим у богословијама, комунисти су покушавали да стекну симпатизере и активисте и на Богословском факултету, па и у Монашкој школи у манастиру Дечани.[97] Колики је то био утицај а и сплет других околности, говори и податак да је од ученика уписаних школске 1936/1937. а који су завршили 1940/1941. године, само један постао свештеник.[98]

Приликом стварања Београдског универзитета 1905. године, планирало се и отварање Богословског факултета или Духовне академије.[99] Та дилема, факултет или академија, веома брзо, разрешена је у корист факултета. Овај факултет требало је да буде највиша научна установа за теолошке и друге, сродне науке. Услед неповољних околности, од којих је најзначајнија недостатак научних и стручних кадрова, Православни богословски факултет отворен је тек 6. септембра 1920. године.

Исте, 1920. године, у Загребу је отворен Православни богословски факултет у оквиру Свеучилишта у Загребу. Било је планирано да, осим декана, има и три редовна и три ванредна професора. На прву годину студија уписано је 27 студената.[100] Услед политичких неприлика које су намерно стваране на разне начине, на пример, преко бројних напада у загребачкој штампи, овај факултет убрзо је укинут.[101]

На првој седници Савета факултета у Београду, изабран је и први декан, професор Стеван М. Димитријевић. Основни проблем новог факултета био је трагање за адекватним смештајем. Зато је настава најпре била у згради Крсмановића на Теразијама, потом код Саборне цркве, у Улици краља Александра, Франкопанској, Крунској. На крају, 1932. године, факултет се коначно сместио у зграду преко пута зграде Архиепископије београдско-карловачке.

Почетак Другог светског рата септембра 1939, спречио је почетак изградње зграде факултета у близини Правног факултета, на Ташмајдану у Београду. Организација факултета била је велики проблем за осниваче јер је прва Уредба објављена тек 11. фебруара 1921. Она је допуњена и промењена 2. маја 1923. а министар вера одобрио ју је 25. октобра исте године. На основу тога састављени су списак предмета и одговарајући распоред часова за предавање.[102] По овој Уредби радило се све до 1935. када је написана нова. Новом организацијом само је дотерана стара па је и даље било 14 катедри и 12 семинара. И ова Уредба претрпела је измене 1938. после чега је важила све до 8. октобра 1945. Приликом стварања потребног наставног и научног кадра за Факултет није било много проблема јер је тих стручњака било на Философском и Правном факултету.[103]

Факултетска Библиотека стварана је и постепено унапређивана све до априла 1941. године. Почело је добротворством Руса. Највећи прилог Библиотеци дао је професор Стеван Димитријевић који је из Совјетског Савеза 1924. донео многе књиге. Десетак година после формирања, Библиотека је имала око 9.700 књига. Почетком 1941. било је око 12.000 инвентарисаних књига и других, сличних ствари. У Другом светском рату Библиотека је страдала као и све друге институције Српске православне Цркве.

Осим опште библиотеке, сваки семинар имао је своју малу библиотеку са око 300 до 500 књига из најуже струке, које су служиле као приручници за рад у семинарима.

Богословски факултет имао је од 1926. свој часопис „Богословље“ који је штампан непрекидно до 1941. године.

Прва предавања на факултету почела су 15. децембра 1920. а први испити били су крајем јуна 1921. године. У првој школској години, 1920/1921, уписана су 142 кандидата, но највише њих није имало потребне услове. У следећој уписној години било је 26 нових студената, од којих 15 Руса. У десетој години постојања (1930/1931), факултет је имао 226 студената, од тога, у првој години 98. Школске 1940/1941. било је уписано 267 студената. Највише их је уписано 1938/1939: 340, од тога 32 студенткиње.

Смештај студената Богословског факултета представљао је дугогодишњи проблем који је систематски решаван од децембра 1928. када је првих осам студената добило смештај у задужбини Никанора (Ружичића). Синод је свему томе дао допринос стварањем свог интерната.

У међувремену, држава је додељивала стипендије студентима што је иницирало Синод да и Црква поступи на исти начин. Такође било је стипендија и из приватних фондова, што је доприносило студентском стандарду. Посебне фондове за помоћ студентима имали су митрополит Петар (Зимоњић) и епископ Георгије (Летић). Ондашњи црногорско-приморски митрополит Гаврило (Дожић) показао се као добар пријатељ Факултета јер је основао „Фонд за помагање студената Богословског факултета“. Из овога фонда помагани су студенти родом из његове епархије. Када је постао патријарх, остао је једнако дарежљив за све студенте јер је, непосредно пред почетак Другог светског рата, допринео изградњи модерног студентског дома. Међутим, од планираног усељења није било ништа.

Да би лакше решавали своје проблеме везане за студије, студенти су формирали своје Удружење, које је постојало до 1941. године. Уз помоћ Удружења путовали су у Свету Гору, тражили позајмице од факултета за скриптарницу итд. Захваљујући оваквом организовању, студенти су 1937. добили право уписивања и на друге факултете упоредо. Студенти Богословског факултета имали су своје представнике у ондашњем Акционом одбору студентских стручних удружења посредством кога су решавали нека своја права.

Удружење студената теологије 1932. године покренуло је и свој часопис „Светосавље“, који је штампан све до 1941. Многа потоња истакнута имена Српске православне цркве у области црквене науке и живота огласила су се на страницама овог часописа.

Основан је и Хор студената теологије, који је најпре био под покровитељством патријарха Варнаве. Хор се временом афирмисао својим квалитетом, и на гостовању у иностранству.

Најупечатљивији резултат рада Богословског факултета јесте број дипломираних студената. Први дипломци, њих 11, завршили су студије 1924/1925. школске године. (До издвајања факултета из Београдског универзитета 1952. године, дипломирало је 589 студената. Студије је завршило и више од 30 епископа, неколико професора страних Универзитета. На факултету су студирали и дипломирали Чеси, Словаци, Руси, Румуни, Грци, Албанци, Мађари, Немци, Пољаци и Американци. За двадесетак година докторирало је око 20 теолога).

У међувремену, неколико пута обнављала се расправа о томе шта је потребно, Богословија или Духовна академија. Изгледало је да ће то питање коначно бити решено на Сабору 1935. године. Наиме, пре Сабора формирана је стручна комисија са задатком да напише план и програм рада.[104] Али Сабор то није прихватио него је наложио Синоду да припреми нови пројекат. Како следећем заседању Сабора 1937. није понуђен пројекат, дилема везана за Духовну академију отишла је у заборав.[105]

1.5. Богомољачки покрет

Богомољачке дружине појавиле су се у српском народу после револуције у Мађарској 1848. године. Временом се ова појава ширила ка југу, ка Банату. О тим дружинама остало је доста записа: „Људи и жене, све старији, купе се код појединих. Читају Свето писмо и поје наше црквене песме. Долазе редовно у цркву, побожно се моле, при читању Св Евангелија клече и са нарочитом вољом и пажњом слушају свештеничку проповед.“[106] Овако побожно друштво долазило је у манастир Војловицу код Панчева на црквене празнике.

Неколико деценија касније, појавили су се овакве дружине и у Краљевини Србији, после ратова са Турцима и Бугарима 1876/1878. године. Покрет побожних, или „богомољаца“, како их је обичан народ називао, јавио се у војсци Краљевине Србије, на Солунском фронту 1916-1918. године. О томе је митрополит београдски Димитрије писао: „Код војске на фронту, а нарочито у болницама, јавили су се такозвани богомољци, тј. људи прости, који знају нешто мало да читају и ревносно читају Свето писмо. Из овога што прочитају изводе правила за најоштрији верски живот. Строго посте, посећују цркву, моле се сами Богу, презиру крадљивце, лажљивце а нарочито псоваче светиња. У војсци су се поплашили да то не буду назарени, јер је оно што они раде веома блиско назаренским схватањима, али су они веома чесни људи и беспрекорни војници. Чињена су по командама ислеђења и саслушавања и сав тај рад послат је мени на оцену и потребно наређење.“[107]

После рата, богомољачки покрет захватио је делове Шумадије, Мачву, Поморавље и Семберију. Разумљиво је што се баш ширио најчешће после ратних страдања и несрећа. Поједини свештеници прихватали су њихове проповеднике у црквеним домовима и ту им омогућавали да раде свој посао на обострано задовољство: „Њихов живот носи скоро печат светости. Трпељиви су према увредама које често долазе и од њихових домаћина...Не псују и не куну... Поздрављају се увек са „Помаже Бог“ и „Бог ти помагао“. У међусобним разговорима ословљавају се са „брате“ и „сестро“...Не пуше, умерени су у пићу, поштени су и не краду.“[108]

Било је свештеника који нису радо прихватали богомољце и њихов стил молитви. Нарочито им је сметало њихово окупљање по кућама јер су се бојали да то не одврати народ од цркве. Све дилеме око одбијања или прихватања, разрешио је епископ Николај. Он је једини архијереј Српске православне Цркве који им је био веома близак.[109] Епископ је, осим осталог, објавио текст „Не одбацујте их“ у облику апела. Касније их је помогао штампањем часописа „Мисионар“, (две верзије: Велики и Мали) са поруком да на свој начин шире побожност у народу.[110]

Међу активистима богомољачког покрета, односно Народне хришћанске заједнице, што је званични и службени назив, били су и многобројни свештеници и монаси, али и угледни људи из народа. Између свештенослужитеља истицали су се Драгољуб Миливојевић, Алекса Тодоровић и монах Јован (Рапајић).[111] Прва двојица били су председници организације. Њиховом заслугом штампали су и новине „Православна хришћанска заједница“ које су касније промениле име у „Православни мисионар“.

Захваљујући утицају епископа Николаја, 32 свештеника постала су вођама богомољачких дружина, више од 150 је помагало, око 80 их је активно сарађивало. Постоје и подаци о добром ширењу овог покрета међу богословима.

Колико је било чланова ове Заједнице тешко је утврдити, иако постоје неки подаци. По једним проценама било их је око 15.000, а по другим око 70.000. Али постоје и друге врсте података о ширини Заједнице по којима је 1928. било 85 организованих братстава а 1939. године око 450. У епархијама Жичкој, Нишкој, Банатској, Београдско-карловачкој, Зворничко-тузланској и Браничевској, стварани су епархијски савези братстава.

Центар богомољачког покрета био је у Крагујевцу. У том граду одржавани су и богомољачки скупови. На једном од њих, изасланик патријарха Димитрија био је епископ Николај. Он је том приликом изабран за вођу покрета. Када је покрет постао масовнији, организовани су сабори. Било их је готово сваке године; последњи је одржан 1938. године.

Међу богомољце стизали су представници разних секти па је Сабор септембра 1931. одлучио да се покрету посвети више пажње. У међувремену, већ 1923. основан је „Мисионарски курс“ за оспособљавање путника-мисионара. Једним од тих течајева руководио је епископ Николај у манастиру Свети Роман. До 1941. епископ Николај организовао је још пет течајева. Убрзо је за сав тај посао основан посебан фонд.[112]

Богомољачке организације нису никада добиле званично признање од Сабора, премда су неколико пута молиле и очекивале подршку. Митрополит црногорско-приморски Гаврило био је против богомољаца. Слично је мислио и митрополит бањалучки Василије. У прилог покрета говорили су и радили епископи шабачки Михаило и жички Јефрем.[113]

Корист богомољачког покрета односно Народне хришћанске заједнице за Српску православну Цркву је вишеструка: појачали су верски живот у Србији, Источној Босни и Војводини; верска штампа доживела је свој процват; обновљено је монаштво у манастирима. С друге стране, има индиција да је било покушаја манипулисања Богомољачким покретом у смислу стварања нове организације у крилу Цркве.

(Рат у Југославији 1941-1945. имао је готово катастрофалне последице и по Народну хришћанску заједницу у целини, вођа епископ жички Николај био је заточен, а касније и интерниран. Доста свештеника ратних година било је у јединицама Југословенског националног покрета „Збор“ Димитрија Љотића, нешто мање у јединицама генерала Драгољуба Михаиловића.)

[1] Гласник - Службени лист Српске Православне Патријаршије, 1/1924, 7-8 (у даљем тексту: Гласник СПП, ...).

[2] О уједињењу помесних српских Цркава има неколико значајних радова - Драгослав Страњаковић, „Уједињење Српске православне цркве и обнова Пећке патријаршије 1918 до 1922 године“, Гласник Српске православне цркве, април 1962. (у даљем тексту: Гласник СПЦ, ..); Душан Кашић, „Педесет година обновљене Српске Патријаршије“, Црква, Београд, 1971, 38-44.

[3] Из Црне Горе је накнадно стигла сагласност за уједињење. Стварни разлог за кашњење сагласности са Цетиња би је политичко стање у Црној Гори. Наиме, после забране повратка на престо краљу Николи Петровићу, држава је остала без владара. У међувремену, било је предлога да државна власт буде у рукама престолонаследника Александра Карађорђевића, духовну би требао да представља будући патријарх, а тадашњи митрополит Црне Горе, Брда и Приморја Митрофан (Бан). Међутим, то није прихваћено у Београду па је дошло до одуговлачења процеса уједињења Цркава - Димшо Перић, Устројство, организација и рад на законодавству Српске православне цркве у првој половини 20. века (1901-1950), рукопис докторске дисертације, Београд, 1990, 178 (у даљем тексту: Д. Перић, Устројство...).

[4] Гласник Уједињене Српске православне цркве, 2/1920, 17-18 (у даљем тексту: Гласник УСПЦ, ...).

[5] Гласник УСПЦ, 2/1920, 18-21.

[6] Гласник УСПЦ, 3/1920, 34. Међутим, часопис „Српска црква“ писао је: „Шта се све решавало и решило на тој конференцији, позитивно и сигурно не знамо.“ - Српска црква, Београд, 1/1919, 5.

[7] Митрополит београдски Димитрије задавао је тих месеци знатне проблеме због, вероватно, своје сујете - Д. Перић, Устројство ..., 169.

[8] Гласник СПП, 5/1920, 67.

[9] Текст прокламације објављан је у Гласнику СПП, 5/1920, 65-66.

[10] Гласник СПП, 5/1920, 65-67.

[11] Српска православна црква 1920-1970, 30-31. Томос васељенског патријарха Мелетија IV и Светог архијерејског синода Васељенске патријаршије у Цариграду од 19. фебруара 1922. којим се отпустају испод дотадашње њезине канонске управе све оне епархије које су после Балканских ратова 1912-1913. и после Првог светског рата 1914-1918. територијално-политички припале новој држави Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.

[12] Гласник СПП, 7/1920, 101-103.

[13] У Гласнику СПП објављен је хвалоспев о дотадашњем животу и раду новог патријарха - Гласник СПП, 10/1920. Солидна биографија овог архијереја објављена је у тексту - Божидар Ковачевић, „Српски патријарси последњих педесет година“, Српска православна црква 1920-1970, Београд, 1971, 466-469.

[14] Представници свештенства, по Уредби, су: сви епархијски архијереји и администратори, сви архимандрити који су настојатељи манастира, најстарији по производству активни окружни (у Босни и Херцеговини срески) протојереј из сваке епархије, протојереји београдски и нишки, протојереј при Министарству војске и морнарице, декани и редовни професори Богословског факултета, ректори Богословија, изасланици манастира Хиландара и Пећке патријаршије, настојатељи царских лаври Високих Дечана, Студенице, Жиче, Манасије, Острога, Крушедола, Осоговског и Светог Наума, и представници свештеничког и монашког удружења.

[15] Гласник СПП, 10/1920, 145. Ђоко Слијепчевић је грешио када је писао да је поновни избор истога патријарха био 12. септембра 1920 - Ђоко Слијепчевић, Историја Српске православне цркве, II, Минхен, 1966, 614 (у даљем тексту: Ђ. Слијепчевић, Историја...).

Сходно праву о слободном предлагању листе кандидата, епископ зворничко-тузлански Иларион (Радонић) предложио је митрополита београдског и Србије Димитрија (Павловића), митрополита дабро-босанског Петра (Зимоњића) и епископа пакрачког Мирона (Николића); епископ жички Николај предложио је епископе темишварског Георгија (Летића), велешко-дебарског Варнаву (Росића) и нишког Доситеја (Васића).

[16] Указ о постављењу првог патријарха - Службене новине, 238, 27. октобар 1920.

[17] Било је више предлога где да се обави планирана свечаност. На пример, историчар Станоје Станојевић предлагао је Скопље и објашњавао да је у том граду уведен у патријаршијски престо први патријарх српски у време владавине цара Душана Немањића - Branko Petranović, Istorija Jugoslavije 1918-1988, II, Beograd, 1988, 33.

[18] Гласник СПП, 15/1924, 225-228. Овај догађај, по писању неких аутора из Цркве, могао је бити још боље искориштен, например за проглашење Устава Српске православне Цркве - Саво Љубибратић, Нацрт Устава и самоуправно уређење СПЦ, Сарајево, 1925, 96-97.

[19] То се може схватити и из речи опроштаја на сахрани које је казивао митрополит црногорско-приморски Гаврило: „Може бити да дубока старост није увек обдарена организаторским талентом, или му, ако га има, недостаје моћ за остварење“ - Гласник СПП, 7/1930, 102.

[20] У Уредби о устројству Министарства вера писало је, осим осталог: „Министарство вера је орган централне државне управе, који у границама постојећих прописа врши врховну надзорну и највишу управну власт у свима верско-политичким пословима, уколико спадају у круг државне делатности“ - Службене новине, 86, Београд, 1919.

[21] Службене новине, 24. 11. 1931. Све уредбе и законе проглашених у Српској православној цркви зналачки је обрадио Димшо Перић.

[22] Гласник СПЦ, 18/1933, 281-284. Предлог др Николе Кешељевића, сина свештеника Српске православне цркве, од 1. фебруара 1933. предат у нормалну процедуру Народне Скупштине Краљевине Југославије.

[23] Гласник СПЦ, 18/1933, 284; Ђ. Слијепчевић, Историја ..., II, 626.

[24] О томе колико је државна власт посредством својих институција контролисала Српску православну цркву има безброј примера. Један од њих јесте и писање штампе после смрти патријарха Варнаве. Наиме, тада је све жестоко цензурисано, па и саме службене новине „Гласник Српске православне цркве“ - Ђ. Слијепчевић, Историја..., ИИ, 647.

[25] Архив Синода, Записник Светог Архијерејског Сабора, Бр. зап. 3 од 17. августа 1921 (у даљем тексту: АСин, Записници, Син. бр...).

[26] Један од начина решавања међусобних односа државе и Српске православне цркве, био је договор 1926. године, са укупно 16 параграфа („административни конкордат“). У овом договору утврђена су многа питања међусобних обавеза и односа која су знатно допринела обостраном разумевању - Сергије Троицки, Верска политика Краља Ујединитеља, Нови Сад, 1935, 10.

[27] АСин, Записници, Син. бр. 290. од 27. октобра 1930.

[28] Текст Устава прво је објављен у званичном гласилу Краљевине - Службене новине, 275/24. новембра 1931; Званично гласило Српске православне цркве објавило га је нешто касније - Гласник СПЦ, 22, 23-24/1931.

[29] Гласник СПЦ, 4/1932, 49-63.

[30] Детаљан опис свих законских аката видети у: Д. Перић, Устројство.., 243-277.

[31] Благота Гардашевић, Организационо устројство и законодавство, Српска православна црква 1920-1970, Београд, 1971, 45 (у даљем тексту: Б. Гардашевић, Организационо устројство..,).

[32] Б. Гардашевић, Организационо устројство..., 52.

[33] Исто, 55.

[34] Службене новине, 97, 6. 4. 1930; Политика, 7. 4. 1930.

[35] Прегледан и детаљан опис свих збивања око избора новог патријарха наведен је код Д. Перића - Д. Перић, Устројство..., 183-187.

[36] Гласник СПП, 8/1930, 105. Устоличење је поновљено и у Пећкој патријаршији 6. јула исте године - Гласник СПП, 13/1930, 197-198.

[37] О узроцима смрти патријарха Варнаве писало се и пише се и дан-данас. Неоспорна је чињеница да је био болестан, што је иначе било познато и свим архијерејима који су тих недеља били на ванредном Сабору. А пре тога, због погоршања патријарховог здравља, било је прекинуто редовно заседање - Д. Перић, Устројство..., 187-188.

[38] О Конкордату је написано много литературе, мање или веће вредности. Једна објективна студија о овој врсти међудржавних уговора, Србије и Црне Горе, касније Југославије, са Ватиканом, још увек није написана. На жалост, разлози су вишеструки, а најважнији је у недоступности архивске документације како ове у Београду тако и оне, много значајније, у Ватикану.

[39] Ljubodrag Dimić, Nikola Žutić, Rimokatolički klerikalizam u Kraljevini Jugoslaviji, Beograd, 1992; Милош Мишовић, Српска црква и конкордатска криза, Београд, 1983; Ivan Mužić, Katolička crkva u Kraljevini Jugoslaviji, Split, 1978;

Добри текстови о овом догађају - Viktor Novak, Magnum Crimen, Beograd, 1986, 411-468 (у даљем тексту: В. Новак, Магнум Кримен...); Dragoljub Živojinović, Dejan Lučić, Varvarstvo u ime Hristovo, Beograd, 1988, 317-536 (у даљем тексту: Д. Живојиновић, Д. Лучић, Варварство...,).

О истој теми има података и у мемоарима тадашњих директно супротстављених страна, митрополита црногорско-приморског Гаврила (потоњег патријарха) и председника владе Милана Стојадиновића - Мемоари патријарха српског Гаврила, I, Париз, 1974 (у даљем тексту: Мемоари..); Milan Stojadinović, Ni rat ni pakt, Buenos Aires/Argentina, 1963 (у даљем тексту: М. Стојадиновић, Ни рат ...,).

[40] У овом контексту вредно је напоменути и речи тадашњег римокатоличког поглавара, папе Пија XI, поводом одустајања од Конкордата: „Доћи ће дан а волео бих да то не морам казати, али сам дубоко уверен - доћи ће дан, када неће бити мален број душа, које ће зажалити што нису широкогрудо, великодушно и активно примиле тако велико добро као што је оно, које је заступник Исуса Христа нудио њиховој земљи и то не само ради црквене слоге нације, већ и ради њене социјалне и политичке слоге, ма да одлучно одбијамо да политика буде наша ствар, наш посао“. Овај изворник („Oservatore Romano“, Рома, 17. фебруара 1937) многи су преписивали као - Д. Живојиновић, Д. Лучић, Варварство..., 489. Овај предлог Конкордата тада није објављен - Д. Живојиновић, Д. Лучић, Варварство..., 333-345.

[41] Гласник СПЦ, 15/1937, 457.

[42] АСин, Записници, Син. бр. зап. 62 од 15. маја 1935. године.

[43] Мемоари ..., И, 96.

[44] М. Стојадиновић, Ни рат..., 481.

[45] О овом догађају написано је много текстова због чега нема сврхе наводити их.

[46] Тадашњи београдски нунције Ерменгилдо Пелегринети добио је више црквено звање - кардиналски чин.

По извештајима британских представника у Југославији, криза око Конкордата у Хрватској била је прихватана „равнодушно и са малом дозом злурадости“ - Branko Petranović, Momčilo Zečević, Jugoslovenski federalizam - Ideje i stvarnost, I, Beograd, 1987, 447-452.

[47] Споменица православних свештеника 1941-1945, Београд, 1950, 19-20; Божидар Ковачевић, „Српски патријарси последњих педесет година“, Српска православна црква 1920-1970, Београд, 1971, 473-476; Гласник СПЦ, 7/1938, 118.

[48] Đoko Slijepčević, Jugoslavija uoči i za vreme Drugog svetskog rata, Minhen, 1978, 104; Ђ. Слијепчевић, Историја ..., II, 651.

[49] М. Стојадиновић, Ни рат.., 543.

[50] Гласник СПП, 23-24/1940, 842; Гласник СПЦ, 6/1980, 127-128.

[51] АСин, Записници, Син. бр. 113/зап. 2285 од 19. септембра 1939. године; Љубомир Дурковић Јакшић, „Учешће патријарха Гаврила и Српске православне цркве у догађајима испред и за време 27. марта 1941. и њихово страдање у току рата“, Гласник СПЦ, 6/1980, 125 (у даљем тексту: Љ. Дурковић Јакшић, Учешће патријарха Гаврила...).

[52] АСин, Записници, Син. бр. 142/зап. 2655 од 25. октобра 1939.

[53] „Надам се да ће посета, која пада у време када је двоструко потребно приказати разједињеном свету јединство у Христу, које треба да сједињује у једну целину све који га признају за Господа, још више служити да појача везе пријатељства Англиканске цркве и светих источно-православних цркава, које већ тако срећно постоје.“ - Гласник СПЦ, 11/1940, 414.

[54] О овом гостовању, патријарх Гаврило је рекао: „Јер смо уверени да ће, и овај наш заједнички састанак имати благотворни значај и корист за јачање традиционалних веза између двеју хришћанских цркава и њихову братску сарадњу и удружену акцију у борби за мир.“ Исто, 414-422.

[55] Љ. Дурковић Јакшић, Учешће патријарха Гаврила..., 129.

[56] АСин, Записници, Син. бр. 249/зап. 2683 од 1. децембра 1940.

[57] АСин, Записници, Син. бр. пов. 29/зап. 42 од 21. фебруара 1940.

[58] АСин, Записници, Син. бр. пов. 52/зап. 554 од 8. марта 1940.

[59] АСин, Записници, Син. бр. пов. 64/зап. 817 од 4. априла 1940.

[60] АСин, Записници, Син. бр. 8780/зап. 1704 од 28. октобра 1939.

[61] АСин, Записници, Син. бр. пов. 134/зап. 599 од 14. јуна 1940.

[62] АСин, Записници, Син. бр. 6728/зап. 2298 од 19. октобра 1940.

[63] АСин, Записници, Син. бр. 303/зап. 2396 од 4. новембра 1940.

[64] АСин, Записници, Син. бр. пов. 226/зап. 2479 од 15. новембра 1940.

[65] АСин, Записници, Син. бр. 7573/зап. 2449 од 12. новембра 1940.

[66] АСин, Записници, Син. бр. пов. 12/зап. 96 од 5. фебруара 1941.

[67] АСин, Записници, Син. бр. пов. 31/зап. 159 од 17. фебруара 1941.

[68] АСин, Записници, Син. бр. пов. 44/зап. 420 од 1. априла 1941.

[69] О Хрватској православној цркви има више података у поглављу „Нове црквене организације на телу Српске православне цркве“.

[70] Мемоари..., И, 275-276; О истим догађајима, по немачкој наруџби, писао је Д. Грегорић - Danilo Gregoric, So endete Jugoslawien, Leipzig, 1943.

[71] Љ. Дурковић Јакшић, Учешће патријарха Гаврила...,123-153.

[72] Ђ. Слијепчевић, Историја.., III, 49; Димитрије Љотић, Из рата и револуције, Минхен, 1961, 238.

[73] Љ. Дурковић Јакшић, Учешће патријарха Гаврила..., 131-133.

[74] Мемоари..., I, 283-285.

[75] О сазивању Сабора Синод је закључио: „Одлуком Св. Архијерејског Синода од 23/10 марта 1941. год., Пов. бр. 42/зап. 403, а на основу чл. 53 ал. 2 Устава Српске Православне Цркве, Свети Архијерејски Сабор сазван је у своје ванредно заседање за четвртак 27 (14) марта 1941 године у 9 часова пре подне у Патријаршиском двору у Београду“ - Гласник СПЦ, 7/1941, 153.

О томе како је и због чега сазван ванредни Сабор, до недавно је било више различитих и међусобно опречних тумачења. Међутим, све то најбоље је објаснио Љ. Дурковић Јакшић у навођеном тексту „Учешће патријарха Гаврила...“

[76] Гласник СПЦ, 5/1941, 108-112.

[77] АСин, Записници, Син. бр. 1245/зап 178. од 19. фебруара 1941.

[78] Заговорник ове тезе био је Ђоко Слијепчевић на основу једног текста у „Православљу“ од 15. марта 1982. године - Ђ. Слијепчевић, Историја..., II, 659; Ђ. Слијепчевић, Историја ..., III, 40.

О улози патријарха Гаврила у војном пучу писао је и дописник лондонског часописа „The Times“ из Београда у броју од 31. марта 1941. Патријарх Гаврило, по писању новинара „подсећа на енглеске епископе средњег века, када је црква одређивала политику краљева и чувала њихову савест“. - Ђ. Слијепчевић, Историја..., II, 660. Крајем априла, у једним загребачким новинама, објављен је текст у ком је препричано писање немачког новинара Шварца ван Берка у листу „Das Reich“ о наводном учешћу и утицају патријарха и осталих архијереја у војном пучу. Ван Берке је писао да је патријарх Гаврило био најважнија личност у свему томе. Своје тврдње темељио је на причи да је намесник Раденко Станковић, због противљења неких архијереја да Краљевина Југославија приступи Пакту, претио силом и хапшењем патријарха. Ван Берке све то тумачио је договорима патријарха Гаврила и британских бискупа који су посетили Београд маја 1940. А посету, по истом извору, припремио је епископ жички Николај на разговору у манастиру Жича. - Novi list, Zagreb, 30. 4. 1941, 6; Оваква тврђења немају никакве потврде у другим веродостојнијим изворима тога времена па их треба сматрати за обичне, наручене пропагандне текстове који су требали да оправдају немачку репресивну политику према патријарху и архијерејима. Податак да је намесник Раденко Станковић протестовао и претио силом против Српске православне Цркве и самог патријарха, потврђује и - Љ. Дурковић Јакшић, Учешће патријарха Гаврила..., 133.

Хрватске новине неколико пута писале су о узроцима рата у Југославији. У сваком тексту и сваки пут оптужен је патријарх Гаврило као „најгрлатији српски потпиривач“. - Hrvatski narod, Zagreb, 22. 4. 1942; B.G, B.M, Povratak vjeri otaca, Djakovo, 1941, 37-38. Ђузепе Рамиро Марконе, апостолски изасланик папе Пија XII у Независној Држави Хрватској писао је маја 1943: „Шизматичка хијерархија је била отворено умешана у државни удар, који је довео до инвазије Југославије од немачких трупа“ - Смиља Аврамов, Геноцид у Југославији у светлости међународног права, Београд, 1991, 309; Milan Bulajić, Misija Vatikana u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, Beograd, 1991, II, 742.

[79] Гласник СПЦ, 7/1941, 162; Исто, 6/1980, 136.

[80] За неке истраживаче још увек је проблематично ко је и како сазвао ванредни Сабор за 27. март. Међутим, то је добро објаснио (непотписани) аутор текста „Српска црква и 27. март“: „Свети архијерејски синод је 23. марта 1941. године, када је постало јасно да ће Пакт доћи, донео поверљиву одлуку под бројем Пов. 42/зап. 307, којом је хитно сазвао ванредно заседање Светог архијерејског сабора Српске православне цркве и то за сам 27. март 1941. године, када би се имао пуч догодити“ - Православље, 15. 3. 1982, 7; О овом проблему има доста чињеница - Љ. Дурковић Јакшић, Учешће патријарха Гаврила.., 135.

[81] Гласник СПЦ, 7/1941, 162; Исто, 6/1980, 137.

[82] Гласник СПЦ, 1-2/1951, 10.

[83] Гласник СПЦ, 13/1951, 10.

[84] Политика, 29. 3. 1941; Мемоари..., I, 413-429.

[85] О богословијама Српске православне Цркве прегледан текст написао је Чедомир Драшковић - „Црквене школе Српске патријаршије“, Српска православна црква 1920-1970, Београд, 1971, 313-332.

[86] О наставном особљу свих богословија видети у - Црква 1941, Београд 1940.

[87] Хришћански живот, 10/1923, 417-420.

[88] Службене новине, 181/1928.

[89] АСин, Записници, Син. бр. зап. 68 од 20. априла 1933.

[90] АСин, Записници, Син. бр. зап. 102 од 8. јула 1938.

[91] АСин, Записници, Син. бр. 7902/зап. 2053 од 15. октобра 1938.

[92] Ђоко Слијепчевић је писао да је ова богословија била највећи расадник потоњих свештеника који су се у рату показали као комунисти у партизанима и поратним годинама - Ђ. Слијепчевић, Историја..., III, 26.

Било је страних историчара који су писали да су богословије места у којима су комунисти имали знатног утицаја и ту стварали своје „црвене теологе“. Они су писали да је готово сваки богослов из Црне Горе био прокомунистички настројен или је био члан Комунистичке партије - Ruben Markham, Tito's imperial comunism, Chapell Hill/USA, 1947, 67.

[93] АСин, Записници, Син. бр. 10240/зап. 3211 од 2. новембра 1939.

[94] Писмо епископа далматинског Иринеја Синоду - АСин, Записници, Син. бр. 8038/зап. 2255 од 24. октобра 1938.

[95] Занимљиво је да је због овог текста било протеста неких држава Министарству спољних послова Краљевине Југославије. У Српској православној Цркви било је такође реакција а почео је патријарх Гаврило по налогу власти критиком чланова редакције - Хришћанска мисао, 1939, 137-139.

[96] Никола Илић, Свештенство Јужне Србије у револуцији 1941-1945, Лесковац, 1972, 24-26, 64-76 (у даљем тексту: Н. Илић, Свештенство...).

[97] Ђ. Слијепчевић, Историја ..., III, 162.

[98] Д. Перић, Устројство ..., 339.

[99] Чедомир Драшковић, „Црквене школе Српске патријаршије“, Српска православна црква 1920-1970, Београд, 1971, 313-332; Чедомир Драшковић, „Православни Богословски факултет у Београду“, Српска православна црква - Њена прошлост и садашњост, Београд, 1975, 21-32.

[100] Српска црква, 1/1920, 283.

[101] Гласник СПЦ, 15/1921, 241.

[102] Службене новине, 269, 22. 11. 1923.

[103] То су били: Миливоје Јовановић, Веселин Чајкановић, Александар Белић, Драгутин Анастасијевић, Љубомир Стојановић, Радован Кошутић, Владимир Р. Петровић, Чедомиљ Митровић, Стјепан Куљбакин. Редовни професори били су: Стеван Димитријевић, Радивој Јосић, Димитрије Стефановић, Симеон Станковић, Борислав Лоренц, Лазар Мирковић, Јордан П. Илић, Иринеј Ђорђевић, Дамаскин Грданички, Тихомир Радовановић, Филарет Гранић, Атанасије Поповић, Петар Ђорђић, Радослав Грујић, Никола Радојичић и Иларион Зеремски. Као професори радили су и Руси Александар Павлович Доброклонски, Теодор Титов, Михаило Георгиевски, Александар Рождественски, Николај Глубоковски.

У последњој, предратној, школској години, декан Богословског факултета био је Димитрије Стефановић а продекан Радослав Грујић, редовни професори.

Наставно особље чинили су редовни и ванредни професори. Редовни професори били су: Драгутин Анастасијевић, Димитрије Стефановић, Лазар Мирковић, Борисав Лоренц, Радослав Грујић, Радивоје Јосић, Филарет Гранић и Јован Илић. Ванредни професори били су: Душан Глумац, Атанасије Поповић, Јустин Поповић и Петар Ђорђић. На факултету су радили још и доценти: Викентије Фрадински, Ђоко Слијепчевић, Бранко Цвејић, Сергије Троицки и Владимир Р. Петковић. Као асистенти радили су: Милош Ердељан, Благота Гардашевић и Сава Ђукановић - Црква, 1941.

[104] Чланови комисије били су: епископи жички Николај и бачки Иринеј, проф. др Радослав Грујић и др Василије (Костић) - Службене новине, 269, 22. 11. 1923.

[105] АСин, Записници, Син. бр. 31/зап. 68 и 71 од 23. маја 1936.

[106] Епископ Хризостом, „Народна хришћанска заједница“, Српска православна црква 1920-1970, Београд, 1971, 345-362 (у даљем тексту: Епископ Хризостом, Народна хришћанска...,).

[107] Гласник СПЦ, 18/1938, 493.

[108] Епископ Хризостом, Народна хришћанска..., 347.

[109] Епископ Николај писао је за богомољце: „Трудио сам се да тај покрет простог сељачког народа очистим од спиритизма и сваког секташтва, јереси, раскола и кривоверства, што су у њ уносили странци намерно и домашњи по незнању“ - Ђ. Слијепчевић, Историја..., III, 25.

[110] Тиражи ових новина били су различити: први број „Великог Мисионара“ штампан 1922. године имао је 3.000, а 1937. године 12.000 примерака. „Мали мисионар“ 1936. штампан је чак у 40.000 примерака - Епископ Хризостом, Народна хришћанска..., 359.

[111] Драгољуб (касније јеромонах Дионисије) Миливојевић постао је епископ америчко-канадски. Јеромонах Јован у Другом светском рату био је у јединицама генерала Драгољуба Михаиловића а Алекса Тодоровић главни верски референт у јединицама Димитрија Љотића.

[112] Гласник СПЦ, 19/1931, 300.

[113] Епископ Хризостом, Народна хришћанска..., 356.

На Растку објављено: 2007-09-07
Датум последње измене: 2007-09-09 22:16:41