Милинко Б. Стефановић

О изложби Жељка Јовановића „Знакови“

Жељко Јовановић: Изложба „Знакови“, фотографије са снимања филма „Знакови“ по делу Ива Андрића у режији Петра Зеца, Књижара-галерија „Плато“, Београд, 2002.

Пуне две деценије пратим фотографски пут пријатеља и колеге Жељка Јовановића, са доследним настојањем да га придобијем за садруга на фотографским изложбама и аутора који је дужан да плодове неоспорно великог фотографског дара смело и несебично изнесе пред јавност и подели са другима. Пре четрнаест година , радећи сталну музејску поставку „Вукови сабори 1933-67.“ у Тршићу, имао сам прилику да уђем у фотографску радионицу самоуког Жељка и да се нађем у недоумици шта на ту тему да одаберем из богате збирке добрих слика. Његова фототека се наметала као галерија која врви од зналачки одабраних кадрова са доследним поштовањем амбијенталне светлости и сведочила је о зрелом аутору који сигурно одређује распоред и важност појмовних и ликовних симбола у свакој сцени.

И дан-данас Господин Јовановић може непостидно стати поред великог броја ауторских експоната (раних радова) у тој музејској поставци, којој није придавао достојни значај, као ни асистентском доприносу у монографији „Јудаика- уметност Јевреја на тлу Југославије“ (1990), или ( необјављеној) монографији „Косовска бројаница - Видовдан на Газиместану“ 1989. године, или ауторском доприносу у фотомонографском делу књиге „Луда земља“ др. Јована Рашковића (1990).

Не наводим случајно ова четири фотографска пројекта чија реализација је подразумевала високу или врхунску фотографску артикулацију у неколико жанровско-тематски разнородних области, где погрешан приступ у фотографисању мотива води дијаметрално супротно од циља који је постављен пред фотографа. Тадашње могућности накнадног преобликовања оригиналног снимка у пожељну слику другачијег значења и квалитета биле су мукотрпно споре и прескупе. Жељко је унапред одбацивао сувишна уметничарења или примену широке палете племенитих поступака у фотографији. И поред приљежног праћења и познавања токова савремене светске фотографије његове слике ни тада нису одисале клонирано и епигонски по важећим помодним трендовима, већ је чврсто стајао на темељима и узорима „ Лајф“- фотографије. Професионални, духовни и емотивни набоји морали су да буду усклађени у тренутку фотографисања и заробљени наглашеним црним оквиром слике, као знаком непатворене искрености, као свесно прихватање неумитног судије о тренутним (не)могућностима да се појми, присвоји и потпише слика.

Свесно скренувши са отвореног пута ка друштвено признатим и пожељним уметничким звањима и фотографским титулама, Жељко је почетком деведесете године смело се отиснуо на неизвесне путеве спољњег сарадника - фоторепортера у престижној кући „Политика“, да би убрзо читаоци бројних издања из дана у дан запажали и запамтили ново име и добре слике, а колеге са поштовањем коментарисале: Ах, да, знам!

Жрвањ дневне новине ни у мирним временима не дозвољава студиозније сагледавање и вредновање необјављеног материјала који непрестано притајен дише и расте негде испод нивоа пуне свести аутора, тихо се обликује по неким законима које сам успоставља и тражи јавно уважавање кроз чист фотографски медиј. Погођен унутрашњом упалом којој јасно не сагледава разлог, али грозничаво трпи последице, аутор је већ приправан да заробљену прошлост обеси на бео зид, са правом слутећи да је то и његово, не само симболичко распеће.

Зато се на трновит пут од пресуде да ће изложба бити, позивају у помоћ проверени пријатељи и сви којих се дотиче та тема, као да је заиста „бити ил' не бити“. Онај који је пролазио такав пут то врло добро зна: Тежа је одлука да се окачи четрдесет прва него прва самостална изложба фотографија.

Умовања, промишљања, домишљања и одређење природе значења слике остала су без коначног одговора и до појаве фотографије, да би тек фотографија нагнала Балзака да се у поимању „неодређеног ужаса“ од фотографије индоевропски јасно изрази да се безмало у потпуности слаже са анимистичко-тотемистичким осећајем фотографије код (ружно речено) примитивних народа. За Балзака је: „...свако тело у свом природном стању састављено од низа аветињских слика наслаганих у бескрајним слојевима, обмотаних инфинитезималним тракама...“.

Ето могућег одговора професору математике кад покуша математичком логиком да разреши једначину са безброј непознатих. Писац и редитељ су мудро прихватили да свако лудило има свој систем, али Краљевски однети у „лудницу“ туђе лудило оставља последице које се лече уласком у неку наслагу неког новог лика.

Празнине после распето окачене изложбе или изгнаног лика личе као близанци и тврдо обећавају сопственом прочишћеном да ће добро размислити, да дуго, дуго неће поћи сличним путем. Слична је као одбојност позоришних ансамбала према фотографској проби представе и фотографа према филмском светлу у фотографском кадру.

Жељко је не ометајући ток ТВ креације наметнуо своје светло и врло сигуран блиско-средњи план сцене, таман толико да нас и приближи и удаљи у исти мах, позивајући нас да из својих „наслага“ вечерас немушто оживимо паралелне токове спознаје.

Беспрекорно реализоване слике за нас фотографе су поезија по себи, а право на другачија тумачења су бескрајно слободна.

Знам да у архиви Жељка Јовановића вапи на десетине тематских изложби. И радујем се његовим новим искушењима, јер је кренуо са краја тежега.

За ову тему би нам добар одговор дао Duane Michals: „Жена и мушкарац - то је немогућа тема, зато што нема одговора. Ми можемо пронаћи само делиће решења. А, ова мала мапа је тек скуп најгрубљих скица онога о чему је реч. Можда данас сејемо семе поштенијих односа између жена и мушкараца.“

Без зазора бих се потписао изнад ове изложбе као аутор, са мање сумњи него при потпису испод овог текста.

03.12. 2002.

Милинко Б. Стефановић,
Мајстор фотографије ФСЈ,
УЛУПУДС