Зоран Стефановић

Весели фантом Слободе

Темат „Хуго Прат 1927-1995“

Часопис „Реч“, Београд, март 1996.
(темат „Хуго Прат 1927-1995“, приредио Александар Николић)

ЦИГАНКА: А ти, лепотане са минђушом — храбар си. Штетно за тебе. (...) Ти си остарели лудак који претаче време из џепова у џепове, а остарели лудаци су, као што и сам знаш, опасни и непотребни. (...) Вучеш конце једне игре који су већ одавно покидани.

(Из Острвске приче)

Била је ово опака, злотворна сезона. Гледали смо — маклуановски блазирани — капитулацију, издају и дејтонску распродају крви. Неки драги људи су тихо и заувек лишили Београд свог постојања, раније него што је било поштено. А скоро као уводна порука у све то била је, почетком индијанског лета, вест да је преминуо и Хуго Прат, дословно неколико седмица пре свог првог доласка у Београд. Доласка који је Слоба Ивков покушавао да организује поводом своје капиталне изложбе 60. година домаћег стрипа у Србији и којем нисмо смели превише да се радујемо да баксуз не би опет дошао по своје.

Тих дана сам по улицама Грчке гледао како човек, кога смо звали само Матори, за трен потискује шизофрену јелинску политичку ситуацију и добија у некој врсти националне жалости насловне стране најбитнијих магазина. Гледао сам у Вавелу, први пут, странице и странице фотографија старчевог интимног живота, стомаком препознајући лица реалних жена и мушкараца који су деценијама касније постајали крпице Малтежанинових авантура.

И то је то. Хистерични утисци и преокрети глобалног села које нас је сустигло бришу и овај одлазак, и нема се времена — чак и када би се више упело — промислити и достојно спознати шта ово преминуће означава за епоху. Зато ће и ово искидано присећање на авантуру од пре осам година бити тврђе, мање флуидно но што би се смело и било достојно.

ЦИГАНКА: (...) Овог пута је структура приповедања намерно поремећена. Све је обрнуто. Шифре се прво открију, па тек онда закључају. Чак је и расплет већ био на самом почетку.

(Из Острвске приче)

Ваљево је 1987. било стаклена башта, могао си да створиш, ако си био луд и у стању, можда више него било којем другом месту ван Београда. Једва годину дана раније одлучио сам да одем и то и учинио, али сам се из Лознице и даље сматрао делом ваљевске средине, тако да ми је пријала идеја — вероватно потекла од режисера Зорана Ђорђевића — да се у Ваљеву уради „генерацијска“ представа, и прихватио сам да, претежно по аутобусима, напишем текст. А пошто је тих година у колубарско-подрињском региону све алтернативно — свеједно да ли у књижевности, позоришту или музици — било повезано са стрипом, одлука је пала да се ради нова, још непостојећа прича о Малтезеу.

Смисао те нове приче о Малтежанину је имао бити фрајтаговски „предах пред буру“, са свешћу о блиској Кортовој погибији у Шпанском грађанском рату. Од Прата сам, поред неколико мотива из биографија, узео само три главна лика — Корта, Распућина и Златоусту. Интуитивно сам одабрао драматуршки набијену, фрагментарну структуру — десет дејстава-сцена — као противстав и тада и данас превише реалистичкој српској (мртвачкој) драматургији. За пажљивије, јасно је било и да смо кроз неку врсту „магичног реализма“ сејали назнакице да је наративност у ствари лажна и да се циклични усуд приповести и биографија поклапа. Међутим, строго се пазило да се не изађе ван Пратовог приступа и тачке гледишта, те да се, рецимо, не направи искок у правцу наслеђа српског надреализма, који смо у стрипу управо тих година помало испитивали.

Међутим, права жеља за превратничким недвосмислено је почивала у самој фабули. Фраза да је то драма „о лудилу, старењу и политици“ (као што сам у једном писму тих дана објаснио) суштински крије и једну идеолошку полемику. Кроз представу о одговорности и последицама избора појединца у превратничким („црвеним“) временима, група клинаца је директно полемисала са титоистичким оквиром Ваљева и Србије, дакле, са оним снагама које нас данас јулским жегама радују. Међутим, то је била 1987, и ломови са „догађањима народа“ су већ почели, тако да смо на микронивоу били скоро незанимљиви. Тада је у рецензији, у Напреду, Бранко Лукић, скоро тоном благе неверице, написао: „Да ли је тај нови угао посматрања само последица претераног читања стрипова???“

То лето смо Гиле, Деспот и ја провели тумарајући по Санџаку, Косову и Западној Македонији, вративши се пред саму премијеру. И тако је, после ситнијих зађевица са редитељем због штрихова, напокон дошло финале.

Премијера у Омладинском центру „Миливоје Радосављевић“ (хвала тим храбрим људима) била је застрашујуће добро посећена, са дозом благе хистерије у публици, што је чак и за тада активно Ваљево представљало занатски, креативни и маркетиншки ударац без преседана у провинцији. Ја својим делом нисам био задовољан.

ЦИГАНКА: Чудан си ти, морнару. Некада си продавао лажне хазарске глосаре и пуштао да дођу у неопрезне руке. Можда зато сад плаћаш ту игру са оним светом, то се увек тако заврши. Ја ти желим пуно среће, сине, мада је и она лаж своје врсте...

(Из Острвске приче)

Наравно, домет јесте остао локални. И „али“ је девојци срећу, ипак, покварило — носећи глумци су нам већ после прве репризе одвучени у ЈНА. Договор је био да се пројекат, сезону или две касније, прошири у античку мегаструктуру — Малтешку трилогију, седмочасовни спектакл на импровизованој позорници над Колубаром, у самом центру Ваљева. Први зглоб трилогије би била већ виђена Острвска прича, други адаптација Корто у Венецији и трећи Руски шињел. Трећа поменута би, у ствари, била прича о Кортовој погибији у Шпанском грађанском рату и како се тело совјетским бродом вози у земљу пријатеља Бепеа; током транспорта Златоуста и Распућин евоцирају 1904/05, када су се млади Корто и Рас упознали у руско-јапанском конфликту.

Наравно ни Малтешку трилогију, ни селенићевски Бљесак, ни представу о салијеријевској судбини младог Борхеса — Зоран Ђорђевић и ја нисмо ни написали, ни режирали. У блиској будућности Зоки је уписао и дипломирао у Прагу и после Ваљева отишао у — Пратов и Кортов — Сао Паоло. Катарина Вићентијевић, Данијела Михаиловић и Жељко Митровић су уписали и завршили глуму у Београду и Новом Саду. И ја сам, након уписивања и дипломирања на драматургији, тамо где сам и хтео да будем. Никад се више није радило заједно, али је барем свако имао апсолутну снагу и вољу да се избори за своје право на одлуку у најоловнијим временима. А Острвска прича је била последњи велики тест пред колективни улазак у професију.

ЗЛАТОУСТА: Пролазимо, Корто. Време нам је нестрпљив пријатељ. (...) можда ће те ускоро убити неко дериште које личи на тебе када си имао двадесет година.

(Из Острвске приче)

Обично се слути да Пратов одлазак јесте и смрт једног лепшег и часнијег света. Подтекст тог става је прави лик ствари/звери која је дошла: стварање виртуелног Става, који ће појединац морати да мења кад год Мрежа промени канал, дакле — коначна смрт Појединачног којом нас следеће столеће већ поздравља. Свет у којем тојнбијевски став да су нације „идеје у глави Бога“ представља неразумљив анахронизам. Уместо Прата, остао нам је Мило Манара и његове сочне ждребице. А то је као да вам је животни гуру, уместо Ноама Чомског, постао Анри Бернар Леви, или да се напајате на Мирку Ковачу уместо на Слободану Шнајдеру.

Неколико пута, откако смо сабијени у обор, пала ми је на памет вест коју нам је пре и превише година донео Душан Микља из Анголе. Наиме, сазнали смо, у време кад то нисмо могли да разумемо, да је анголским револуционарима који су чамили по тамницама Корто Малтезе био буквално једини начин да сањају о слободи. Ми смо сад ту где јесмо, а паметни и храбри једино могу да изаберу да буду или Корто или Распућин.

Међутим, чему ми остали да се надамо? Као и поручник Слитер, неки од нас су већ одабрали страну. Надам се да оваквим гледањем порука постаје кристално јасна.

У Београду, новембра 1995.