Зоран Стефановић
Острвска прича, драма
по мотивима стрипа „Корто Малтезе“ Хуго Прата
О једној младалачкој драми, двадесет година касније
Напомена редакције и аутора
Драмски текст „Острвска прича“ (1987), који сада премијерно објављујемо, представља мали куриозитет. Реч је о првој источноевропској драми по стрипу „Корто Малтезе“ Хуга Прата (другој у свету), а позоришна премијера пре тачно две деценије, 28. августа 1987. у Ваљеву (Србија), представљала је деби читаве једне локалне генерације у србијанским драмским уметностима.
Наиме, данашњи писац, сценариста и драматург Зоран Стефановић (1969) је тада био тек завршио трећи разред Ваљевске гимназије, баш као и неки од главних глумаца: Катарина Вићентијевић, Данијела Михајловић и Жељко Митровић – Пинта. Следеће, 1988. године, сви поменути су уписали уметничке академије, а Стефановић је управо са овим текстом положио пријемни на драматургији (Факултет драмских уметности).
Спиритус мовенс представе, редитељ Зоран Ђорђевић је исте 1988. године уписао студије филмске режије на елитној академији у Прагу и постао касније награђивани међународни филмски документариста.
Драма „Острвска прича“ је до сад била позната у неким драмским и стрипским круговима само захваљујући фотокопијама, и навођена је у екс-југословенској литератури о Хуго Прату, али све до сада није објављивана.
Због тог куриозитета у свету стрипа и у међународној рецепцији Пратовог опуса, али и због извесног трага који је представа временом оставила у култури Ваљева и Западне Србије, објављујемо овај младалачки текст — у част еснафског јубилеја једне генерације.
Зоран Стефановић
Острвска прича
Драмски текст
1987
ЛИЦА:
§ Корто Малтезе
§ Распућин
§ Златоуста
§ Циганка
§ Роберт
§ Кристоф
§ Брајен
§ Џепарош
§ Писар
§ Собарица
§ Полицајци, већи број
§ Пролазници, већи број
Први чин
1. сцена: Обала
(Мрак. Пуста плажа. Предњи део сцене је делимично осветљен.
Почиње тихо, а затим је све јачи, једнолични и спори ритам бубња.
Из мрака излазе три плесача и дуж сцене играју успорен плес. Одећа — тамне панталоне и тамна маска на лицу. Док се завршава плес светло се лагано појачава. Играчи нестају.
У централном делу сцене седе у наслоњачима Корто Малтезе и Распућин.
Гледају у даљину, ћуте.
Током сцене неће мењати тај положај. Корто пуши. Низ плажу, иза њих, силази женска особа.
Златоуста.
Стаје иза Кортових леђа. И она пуши. Цигарета са муштиклом.)
КОРТО: Добро нам дошла, Златоуста.
ЗЛАТОУСТА: Здраво, лепи мој.
(Распућин ћути.)
ЗЛАТОУСТА: Овај господин, мора да је твој љубљени Рус...
КОРТО: Да. Стари добри Распућин.
(Пауза.)
КОРТО: Чудно је да си овде. Ти не волиш овако влажну климу.
ЗЛАТОУСТА: Послови, драги мој, послови као и увек...
(Ставља му руку на раме, Корто ћути, баца цигару.)
КОРТО: Реци ми, Златоуста...
ЗЛАТОУСТА: Да?
КОРТО: Привукло те је злато?
ЗЛАТОУСТА: Све нас је привукло.
КОРТО: Чудно. Некада си била другачија, имао је ко да ради прљаве послове уместо тебе. Није ово твој стил.
ЗЛАТОУСТА: Није?
КОРТО: (Смеши се.) Није, драже би ми било да седиш на Карибима и да ми на некој поподневној веранди читаш судбину из оног италијанског шпила.
ЗЛАТОУСТА: И веранде умеју да досаде, знаш и сам. А што се тиче карата — па већ ти годинама судбину из њих чита мала Моргана, сестра Тристана Бантама. Само ти то не знаш, дуго те није било.
КОРТО: Моргана, наравно... Давно сам био задњи пут код вас. Како је она сад?
ЗЛАТОУСТА: Добро је. Талентована је за Магију, брзо напредује. И све мање има ствари којима ја могу да је научим. Створена је за полусветове, за мистичне науке.
КОРТО: И шта каже за моју судбину?
ЗЛАТОУСТА: Твоју судбину? Судбина је увек иста. Ево ти. (Вади из торбице три карте, баца му их у крило.) Послала ти је ово, осетила је да ћу те видети. Поручила је: пик је за петлову главу, херц за седмокраке свећњаке и треф за два плода која висе, а не једу се. Мала је тајанствена, воли шифре. Ваљда ћеш ти разумети о чему је реч.
КОРТО: Надам се.
(Златоуста се окреће, одлази.)
КОРТО: Већ идеш?
ЗЛАТОУСТА: (Окреће се, застаје.) Видећемо се. Ово је мало острво.
(Одлази.)
РАСПУЋИН: (Кад су остали сами.) Дроља! Дошла је да узме наше злато.
(Корто не реагује, светла се гасе, почиње ветар.)
2. сцена: Хотелска соба
(Корто лежи у кревету. Распућин седи за столом, чисти пиштољ. Склапа га, репетира. Устаје, шета се, репетира опет. Нишани у распеће на зиду. Шета се. Стане, окрене се ка публици. Очи су му затворене. Прво шапуће, касније појачава тон.)
РАСПУЋИН: ...видиш, Корто, пиштољ је психолошки елеменат. Нешто као шах са једном фигуром. Уопште га не мораш да користиш. Не, он постоји. Он је ту да нам буде савезник, да нам шапуће: „Све је у реду, све је добро...“
(Корто ћути, можда спава.)
РАСПУЋИН: ...пиштољ је као филозоф када има моћ. Делује по закону нужности. И видећеш, драги мој, ми ћемо победити. Нико нам неће узети наше злато. Нико. Ни полиција, ни наша два познаника — велики бољшевик и велики шверцер. А и шта ће то њима? Црвени мајор би хтео нову револуцију. Али, скупо је то. Онај мали је паметнији — он би злато спискао на забаву: жене, пиће. Наравно, слажеш се да то за њега није, па му нећемо ни дати. Треба бити опасан. Подмукао. И бићемо. Би-ће-мо... Ех, Корто, видиш овај пиштољ? То јесте веома занимљива ствар.
(Корто се окреће на леђа.)
КОРТО: А ти си веома луда ствар. (Распућин се тргне, али не отвара очи.) Опет причаш сам са собом, Распућине. Водиш са собом метафизичке расправе.
РАСПУЋИН: Не. Овај пут не. Причао сам теби, али ти спаваш. Спаваш, Корто. И стариш. Сигурно се не би сложио са мном. Ти волиш мајорове револуције... Уопште ме не слушаш. (Нишани затворених очију, окреће се ка вратима.) И то ће ти се једног дана осветити. Штета. Прирастао си ми за срце.
(Неко куца.)
КОРТО: Да?
(Улази служавка и застаје шокирана пред самом цеви пиштоља. Не може да проговори.)
КОРТО: Но? Хајде, реците.
СЛУЖАВКА: Два господина... Моле да их примите.
КОРТО: Уведите их.
(Служавка излази.)
РАСПУЋИН: (Отвара очи.) Банг!
(Корто устаје, Рус спушта пиштољ. Улазе Роберт и Кристоф. Кад виде пиштољ у Расовој руци застају на моменат. Роберт се насмеши, па салутира. Кристоф се благо наклони.)
РОБЕРТ: Добро вече, господо.
КРИСТОФ: Моје поштовање.
КОРТО: Добро вече.
(Распућин благо климне главом, оставља пиштољ у џеп. Сви седну осим њега, он шета.)
КРИСТОФ: Драго ми је да видим да сте се добро сместили. Вероватно већ знате: јуче поподне је са континента пристигла једна дама. Острво је мало, све се зна, кажу да је дошла због трговине вином и вуном. Међутим, пре се да закључити да је овде због истог посла као и нас четворица. Злато је већ почело да привлачи интересенте.
РОБЕРТ: Једна жена нам не може бити конкуренција, Кристофе. Полиција је та која је опасна. Пустимо даму, изгледа да је овде случајем.
КРИСТОФ: Драги мој мајоре, част вашој револуционарној етици која жене издваја из прљавих радњи. На другој страни, морамо бити опрезни — у питању је злато, али и наше коже...
КОРТО: (Пали цигару, смеши се.) Господо, молим вас. Грешите обојица. Дама овде јесте због злата, међутим, реч је о богатој особи којој злато није пресудно као некима од нас. Не брините се, она нам може бити само савезник.
РОБЕРТ: Ви даму познајете?
КОРТО: Већ годинама.
КРИСТОФ: Али наше злато је...
КОРТО: (Прекида га.) Она не жели наше злато.
РОБЕРТ: (Нестрпљиво.) Добро, доста. Верујем вам, капетане. Бавимо се сад оним што нам је пресудније. Ако не пожуримо, време ће нам гадно наплатити ситне немарности. (Корту.) Имате ли ви тај део мапе или немате?
КОРТО: Имам, а ви свој?
РОБЕРТ: Знате и сами да га имам.
КОРТО: Добро, одакле вам?
КРИСТОФ: Ево, ја ћу... Сећате се ситуације у земљи пре годину и по? Револуционарни комитет је за она два драматична дана срушио монархију и поставио Народну републику. Краља су са породицом стигли пред границом и стрељали. Све, осим, тадашњег принца; момак је имао срећу, тада је био на студијама у Француској. Република је трајала, знате већ, само шест месеци. Већ у априлу, монархисти су срушили револуционарни комитет и уз помоћ страних сила вратили стари режим. Са новим краљем на челу, наравно. Чланови Народне владе су пострељани, са пар изузетака. Мајор Роберт је, на пример, побегао у Мароко...
КОРТО: Међутим, цела прича има и своју поенту — злато.
КРИСТОФ: Не будите нестрпљиви, капетане. Стижемо и до злата. Стари краљ је, када су немири почели, највећи део златних резерви које су се у земљи затекле послао у Швајцарску. Међутим, један је део завршио закопан негде на овом острву.
КОРТО: И како сте сазнали за њега?
РОБЕРТ: Војнике који су превезли злато на острво ухватила је наша војска док су се враћали на континент. Проговорили су под мучењем. Ја нисам ни знао да злато постоји. Изгледа да су неке моје, сада већ покојне, колеге-бољшевици имали неке своје приватне планове са благом и зато су од нас осталих чували тајну. Међутим, нису имали среће.
КРИСТОФ: Стрељали су их монархисти после обарања Републике.
РОБЕРТ: Ја сам, чули сте, побегао у Мароко. Касније ми је удовица једног од тих мојих сабораца дала његове теоријске списе, а у њима је била и мапа. Међутим, само једна половина.
КОРТО: Да, знам.
КРИСТОФ: Да, други је код вас, господине Малтезе. Добили сте га од госпојице Андрее. Њен брат је био један од оних краљевих војника који су преносили злато. Госпођица није ни знала о чему је реч кад је дала карту. Изгледа да је заљубљена у вас.
КОРТО: Добро сте обавештени, како видим.
КРИСТОФ: Ах, добро је да смо вас брзо нашли и контактирали с вама на време. Монархисти би могли да сазнају за благо сваког часа. А и мајору се жури да обнови с тим златом своју револуцију. Свој свети рат против капиталиста и експлоататора.
(Роберт га испитује погледом.)
РОБЕРТ: Иронија је игра која се лако губи, Кристофе. Води мало више бриге о себи. (Корту.) Реците ми, капетане, како је име оној вашој занимљивој познаници?
КОРТО: И име је занимљиво: Златоуста.
РОБЕРТ: Први пут чујем, али угодно звучи.
КОРТО: Први пут? Њени су вам људи пре две године продавали оружје којим сте започели вашу несрећну револуцију.
РОБЕРТ: Заиста? Верујем да ће судбина дати да њеним оружјем започнемо и нову револуцију, под условом да се домогнемо злата.
КРИСТОФ: Само, до тада ће проћи још доста времена... Мораћемо бити ванредно опрезни вечерас. Полиција је већ месецима у стању приправности, хватају преостале револуционаре.
РОБЕРТ: Да, а њихов командир, Брајен, је занимљива и опасна особа. Лично је учествовао у обарању устанка прошле године. Ефикасан је као бријач. Чуваћемо се... Верујем у ову екипу, једино ми је овај господин мало ћутљив.
(Показује на Распућина који је наслоњен на зид.)
РАСПУЋИН: (Иронично.) Мени су, господине, Јапанци одсекли језик код Порт Артура 1904, па сад не могу да држим револуционарне говоре.
РОБЕРТ: Упада у очи и то да сте дрски...
РАСПУЋИН: Е, па извадите из очију ту моју дрскост и не чачкајте ме превише. Ја сам другачији. За разлику до овог меланхоличног морнара ја немам ноћне море. Немам своје приватне фантоме који ме мрцваре. Немам идеале. Ја сам овде због свог злата.
РОБЕРТ: (Смеши се.) Свако је идеалиста на свој начин.
РАСПУЋИН: Не изазивајте ме, мајоре. Умем да будем и непријатан.
КОРТО: Доста је, Распућине, завежи! Мајоре, ви сте планирали акцију за вечерас?
РОБЕРТ: Јесам. У пола један ноћас чекаће нас на излазу из насеља изнајмљена запрега. Она ће нас превести тих пет-шест миља до места где мислим да је благо. Изнајмио сам брод — доћи ће са континента. Чекаће нас у четири ујутро крај обале. Пребацићемо злато на брод, до сутра увече ћемо бити на континенту. Вас двојица ћете добити по петнаест одсто злата, по договору. А да ли бисте ви, капетане, неким случајем, желели да се прикључите нашем покрету? Могли бисте нам користити...
КОРТО: Разочараћу вас. Исувише сам матор да бих се бавио тим играма. Симпатични су ти ваши идеали... Међутим, нисам ја за то. Ја сам морнар, непоуздан. Зар би сте дали моћ у руке мени, који не бих био у стању да се држим те тврде идејне платформе коју ваша револуција захтева? Немам вам ја слуха за политику.
РОБЕРТ: Али, капетане, знам да и ви верујете у све те идеале. Знате и ви добро за сву светску муку и за шљам који влада светом. Будимо људи, организујмо се. Боримо се.
КОРТО: Па, борите се, треба се борити. Само, то су све исувише сложени проблеми да бисте их решавали преко колена као што намеравате.
РАСПУЋИН: Но, но, но, не дајте се заварати, мајоре. Мислим да је нашем лепом морнару тајни сан да погине за идеале. Да није тако уображен, можда би и прихватио ваш позив да погинете заједно на барикадама. Наш морнар је меланхолична душица. Такав си, Корто... Реци им.
КОРТО: Много причаш, Распућине, засметаће ми.
(Гледају се. Распућин се цери.)
РОБЕРТ: Добро, поздрављамо вас. Одморите се. Ноћ ће бити напорна. Кристофе, идемо!
(Салутира и одлази.)
КРИСТОФ: До виђења, господо.
(Одлази. Малтезе гледа за њим, пауза.)
РАСПУЋИН: Корто, Корто, лако те је прочитати.
КОРТО: Ућути, Распућине.
РАСПУЋИН: А зашто бих? Зато што ти је борбени мајор симпатичан? Будала је то, мој Корто. Нема будућности за њега. Јеси ли му видео очи? А? Човече, он ће ускоро погинути. Оно су очи будућег мртваца. Лоша су времена, а он је сад нашао да се бори за интересе народа. Којег народа? То је маса која поседује основне инстинкте. Они никада неће постати људска бића. Народ је народ, а мајор је ту жртва. Сам је себе осудио. Кристоф је друга прича. Опасан је. Лукав. Ћути, чека свој моменат. Чека да нам пуца у леђа кад му их окренемо. Међутим, ја нећу чекати да он покуша. Ја први пуцам. Увек.
КОРТО: Замараш ме, Распућине.
РАСПУЋИН: Видиш, ако тебе убијем, биће ми жао. Тебе ипак много волим.
КОРТО: Замараш ме.
(Корто леже на кревет. Распућин седи на столици, светло се мало затамњује. Распућин устаје, узима капут и излази напоље.)
3. сцена: Хотелска соба
(Светло се појачава. На столици седи Златоуста. Корто се окреће на леђа.)
КОРТО: Здраво, Златоуста.
ЗЛАТОУСТА: Здраво, лепи мој.
КОРТО: А где је Распућин?
ЗЛАТОУСТА: Рус? Не знам. Овде сам тек пар минута. Нисам хтела да те будим, леп си кад спаваш.
КОРТО: Брине ме онај брадати лудак. Никад не можеш бити сигуран у њега.
ЗЛАТОУСТА: Па зашто си уопште са њим? Шта ти значе његови опијумски снови? Зашто ти је баш он пријатељ?
КОРТО: Изгледа, зато што је луд...
ЗЛАТОУСТА: Па, то се може рећи за већину особа око тебе.
КОРТО: Да, али једино он нема покриће за своје лудило. Он је природно такав.
ЗЛАТОУСТА: И то је оно што ти се свиђа?
КОРТО: Па не баш то. Мислим, нећеш веровати, он мене на свој начин воли више него друге људе. Али, наравно, ипак је луд.
ЗЛАТОУСТА: Е, Корто, играш се са злом, а та врста игре се једном мора платити. Мораћеш га убити једног дана. У ствари што пре.
КОРТО: Није то решење.
ЗЛАТОУСТА: За његов случај јесте.
КОРТО: Хм, душо, да ти управљаш овим светом, он би био много једноставнији.
ЗЛАТОУСТА: Да, али, тај свет би био досадан за тебе.
КОРТО: Вероватно... У кафани, једном давно, у Буенос Аиресу једна кафанска цура ми рекла да сам луд из досаде, и што је најгоре, да сам то свесно одабрао.
ЗЛАТОУСТА: (Смеши се.) Ти си луд, драги мој, зато што си се такав родио. То је једини прави одговор.
(Пауза.)
КОРТО: Слушам те сада како причаш све то. Мора да је занимљиво резоновати женски.
ЗЛАТОУСТА: Не знам да ли је то комплимент, није ни битно. Једино што бих хтела да ти кажем је да се чуваш. Променио си се, Корто. У ствари, све се око тебе мења, а ти реагујеш увек исто. Пролазимо, Корто. Време је нам нестрпљив пријатељ. Ово није 1921. када си ослободио из затвора у Самарканду оног зликовца Распућина. Нема више авантура. Прошло је пет година, а ти још увек играш исти танго, коцкаш се за истим столом, читаш истог Луиса Керола... И чекаш. Верујеш да ће доћи нешто довољно егзотично и опасно, па да се опет бациш у неизвесност. А ја имам осећај да се то више неће десити. А и ако се деси, одмах, на почетку приче, ћеш добити метак у стомак. Немаш више среће као некада, нема ни авантура, исцуриле су. Пролази време, зар не видиш колико је твој Распућин све хистеричнији и луђи? Ти не. Све си предвидљивији, досаднији. Чувај се Корто, можда ће те ускоро убити неко дериште које личи на тебе када си имао двадесет година. Не исплати се...
КОРТО: (Окреће се у кревету, ћути.) Уморан сам, Златоуста. Знаш шта би на све ово рекао мали Каин Грувснор, да је жив. Верујем, ево видим га, како би ми ставио руку на раме и са саучешћем ми шапнуо: „Све је то болесни романтизам, мој Корто...“ или можда: „романтична болест“. Не, ово прво више личи на њега... Понекад ми недостају ти Грувснорови.
ЗЛАТОУСТА: А посебно, верујем, Каинова сестра... Пандора?
КОРТО: (Смеши се.) Опасна си, Златоуста. Да, Пандора Грувснор. Данас је већ срећна мајка, срећна супруга. Бар би требало да је тако. Задњи пут смо се видели у пролазу, пре осам или, можда, девет година. На железничкој станици, било је пуно људи около... Био је и њен муж. Сирена воза је била неподношљиво високог вриска, али све остало је било успорено, као на филму. Ех, Пандора...
ЗЛАТОУСТА: (Ћути, шета се, пали цигарету.) Хм, да... Значила ти је?
КОРТО: Вероватно.
ЗЛАТОУСТА: (Гледа кроз прозор.) Видиш, остао си исти. Откако те знам увек те је инспирисала нека женска особа. Али никад, никад ниси био спреман да прекинеш то стање слободног лебдења. А опет, на другој страни си, и не знајући, ломио женска срца.
КОРТО: (Устаје, облачи се.) Видиш, понекад ми се учини да је Распућин у праву са својим сновима од хашиша. И мени је овај свет понекад сив. Идемо?
ЗЛАТОУСТА: А где?
КОРТО: Напоље, на свеж ваздух. Ова соба већ почиње да притиска, као да смо на дну мора. Зар не осећаш?
ЗЛАТОУСТА: Не, али идемо.
(Излазе руку под руку. Њена широка хаљина шушти и лепрша.)
4. сцена: Сеоски трг
(Надреална атмосфера. Аветињски весела музика, јаке светлости, сенке, обриси зграда. Сценом доминира велика вртешка у позадини.
Пролазе људи чудних бледих лица. Погурени, заплашени. Има и неколико клупа и светиљки.
На једној клупи, десно, седи једна жена. Клупа је у сенци. Та особа, Циганка, неће променити свој положај током сцене.
Долази Распућин из мрака. Пуши лулу, чудно хода. Долази до најистуреније бандере, с најјачом сијалицом, наслања се на њу. Поред њега пролазе људи, летимице га осмотре, брзо склањају поглед. Он их фиксира погледом, цери се.
Пуши.
Покушава да заустави понеког. Нико се не усуђује да стане.
Један момчић почиње да се врти иза његових леђа. Изненада, Распућин се брзо окреће и хвата га за руку.)
РАСПУЋИН: А крадеш? Је л' крадеш, сунце ли ти балаво? Џепариш господу?
ДЕЧАК: (Отима се.) Не, господине! Нисам, верујте! Нисам ја џепарош!
РАСПУЋИН: Је ли? (Држи га и даље.) Добро, расположен сам вечерас. Не бој се. Верујем ти. 'Ајде, сад реци чика Распућину, има ли овде нека добра, тиха биртија или можда, хм, јавна кућа.?
ДЕЧАК: (Озарен.) Има, господине, и једно и друго. Најбоље цуре су код Меги, доле у дну улице. А пиће је добро „Код лава и једнорога“ у центру луке. Одвешћу вас ако хоћете.
РАСПУЋИН: Добро, добро... А би ли ти мало хашиша? (Нуди му лулу, мали одбија.) Добар си ти дечак. (Мази га по глави, а онда му удара јак шамар.) Добар си, ал' зашто ми украде новчаник? А? Ја тебе питам за кафану, (Шамар.) а ти мени смаче буђелар! (Шамар.) Ђубре мало, ти си Распућина покушао да оштетиш, не иде то тако лако...
(Људи застају и гледају сцену запрепашћено, а онда брзо настављају пут. Распућин удара дечаковом главом о бандеру.
Трг се испразнио. Распућин бије дечака, а онда га пушта. Мали пада на земљу.
Распућин се задихао.)
РАСПУЋИН: Ђубре мало, мене си хтео да пређеш?
(Одјекује пиштаљка.
Одједном, четири полицајца долазе из мрака, хватају Распућина и пендрецима га обарају на земљу.
Опире се, али узалуд, одвлаче га онесвешћеног. За дечака се нико не брине и он се мало касније диже и одвлачи у мрак.
У дну сцене, код вртешке се примећују сенке тројице играча са плаже.
Музика се појачава.
Светла мењају боје.
Циганка устаје са клупе, долази до бандере и на њу качи крпену лутку. Лутка представља накеженог Распућина. Циганка одлази.
Трг је празан. Само ветар њише крпеног Распућина.
Лево-десно. Лево-десно.
Мрак.)
5. сцена: Хотелска соба
(У соби седе Кристоф и Роберт. Улазе Корто и Златоуста, изненађени су. Кристоф и Роберт устају, поздрављају се.)
РОБЕРТ: Знам да сте изненађени што нас видите овде, али морали смо да дођемо. Да вас сачекамо овде.
КОРТО: Нешто се десило? Полиција нас је провалила?
РОБЕРТ: Нешто слично. Ваш луди Рус је у затвору, скоро је убио неког малог џепароша. Мали је пробао да га покраде. Руса су претукли и одвели у станицу. Не знам шта да радимо. (Ћуте.) Но, у међувремену, било би ми драго да се упознам са вашом шармантном пријатељицом. Мило ми је, Роберт, ви сте вероватно Златоуста?
ЗЛАТОУСТА: (Смеши се док јој он љуби руку.) Јесам, а ви сте тај чувени „Црвени мајор“? Чула сам доста о вашем револуционарном раду.
РОБЕРТ: Како ми је капетан Малтезе рекао, и ви сте помогли мој рад. Продавали сте нам пушке и друго оружје.
ЗЛАТОУСТА: Ах, задовољство је помоћи борбу за племените циљеве, а и зарадити понешто на њој...
КОРТО: Стара добра Златоуста... Пустимо сад револуцију, Распућин је у затвору. Није нам у интересу да буде тамо. Морамо га извадити одатле. Што пре.
КРИСТОФ: Али зашто? Он је бескористан за нашу акцију, може мало и да причека. Кад узмемо злато, побринућемо се за њега. Неће му шкодити мало хладовине. Напротив.
КОРТО: Жао ми је, Кристофе, не долази у обзир да Распућина оставим тамо где је. На крају крајева, то је ипак само мој проблем. А у акцију ћемо кренути када је договорено. Ја сада идем до командира полиције. Брајен, зар не?
РОБЕРТ: Не остаје ми ништа друго но да се сложим...
ЗЛАТОУСТА: Имам лош предосећај.
РОБЕРТ: Не оптерећујте себе. Нико не зна због чега смо овде, мисле да смо трговци вином.
КОРТО: Чула си, Златоуста. Идем сад. Доводим вам ускоро Распућина. Господо, вас двојица ћете ме сад отпратити до станице, а затим се вратити овде у собу и сачекати ме. Здраво, Златоуста.
(Њих тројица излазе. Златоуста одлази до прозора и седа на даску. Гледа кроз прозор. Седи неко време, а онда устаје. Долази до средине просторије, узима књигу, прегледа је и онда почиње полако да пева и да се креће у круг, плеше.)
ЗЛАТОУСТА: „Ја се зовем Пола Хорват
Љубила сам мртвог човјека
Стигао је по задатку
Цијело време сам га чекала
Прољеће, или можда јесен, не знам
Сјећам се, горјеле су свијеће
Руке његове, тако мушке, прозрачне
као путоказ за нешто
за логор, или смрт...“
(Пева, а када стигне до речи „путоказ“ светло се нагло гаси.)
- Крај првог чина -
Други чин
1. сцена: Затворска ћелија
(Сценски простор је подељен на два дела. Леви је ћелија, десни канцеларија. Када су догађања у ћелији, у канцеларији је мрак, и обратно.
Ћелија: слама, џакови, тама. Распућин нервозно шета горе-доле. Затим се окрене према публици, стави руке на леђа, спусти главу, размишља, подигне главу.)
РАСПУЋИН:... свиње и ђубрад! Сеоски пандури хапсе мене — Распућина! Света мајко, каква су ово времена дошла? Свиње. Не могу ме стрељати, не знају зашто сам на острву, али могу да ме баце у неки радни логор. Иструнућу. Готово је, мој Распућине. Сада си дефинитивно завршио са собом. Досадно је овде. Мрачно је... А и прљаво је, скоро као у Самарканду. И пацови су већи. Када би могао некако да побегнем... Можда да ископам тунел? (Размишља.) Тунел? Ко зна колико метара кроз стену! Ето, Распућине, ипак си луд. Није то новост, рекли су ти то пуно пута, и Корто је говорио. Никад ми није било јасно како би требао лудак да се понаша, а да не изгуби достојанство? Не знам. Можда нећу ни сазнати. И онако не познајем ни једног лудака осим Корто Малтезеа, а и он је већ одавно изгубио достојанство. Добро, не примећује му се споља, али ипак... Лудаци треба да буду занимљиви. Овуда их, наравно, има доста, али притајени су. То је то што им фали. Занимљивост! Живост! Радост! Ево, ја бих могао на пример да будем...
ЖЕНСКИ ГЛАС (Из ОФ-а.) Птица.
РАСПУЋИН: Птица? Да, могао бих бити птица. И то добра птица. Како оно птице кажу? Ћип-ћип, ћип-ћип, је ли тако? (Проба да маше рукама.) Ћип-ћип, ћип-ћип, ћип-ћип! (Маше рукама, проба да скаче у месту.) Ћип-ћип, ћип-ћип!
(Трчи у круг, маше, скаче. Усред скока прекида га глас.)
ЦИГАНКА: Тишина, будало!
РАСПУЋИН: (Изненађен осврће се око себе.) Ћип? Ко је то? Ћип-ћип? Ко је? Јави се!
ЦИГАНКА: (Излази из мрака.) Тишина, рекла сам!
РАСПУЋИН: Откуд ти овде, стара, кад сам сâм у ћелији? Сигурно си ископала тунел и ушла...
ЦИГАНКА: Нема тунела, будало. Шта знаш, можда ти се само привиђам...
РАСПУЋИН: Постаје занимљиво, изгледа да стварно лудим. Утвара зна да је утвара. (Ћуте, гледају се.) Сетио сам се! Да те није можда послао Корто Малтезе? Он има обичај да тако досађује људима. Ако те је он послао, врати се и реци му да сам постао птица! Ћип-ћип, ћип-ћип, како је освежавајуће ово летење...
ЦИГАНКА: Престани! Нисам овде да бих посматрала твоје нападе будалаштина.
РАСПУЋИН: Зашто? Ко ти брани да и ти летиш? То је бар лако. Ћип-ћип, ћип-ћип. (Застане.) Је си ли сигурна да те Корто није послао? (Наставља да „лети“.) Он воли тако мрачне жене. Чак и када су ружне...
ЦИГАНКА: Вараш се, твој драги Корто више није у стању да било кога било где шаље. Сама сам дошла.
РАСПУЋИН: (Застаје.) О?! А зашто?
ЦИГАНКА: Онако... Да бих видела колико си напредовао у свом лудилу.
РАСПУЋИН: О, боже.
ЦИГАНКА: Да, за разлику од Малтезеа, ти бар напредујеш. Он је сада другачији. Глупљи је но пре.
РАСПУЋИН: (Сетно.) Е, да. Ни Корто није оно што је некад био. Ево, видиш како се са тугом сећам какав је то сјајан лудак био пре десетак година. А сада? Осредњи, отупели меланхолик. Време је то, стара, време чини своје.
ЦИГАНКА: Досадан си ти, брадоњо, али погодио си. Малтезе је сада крпа од човека. Он је сада слабији од Златоусте, а она је његов астрални двојник. Нема више равнотеже међу њима.
РАСПУЋИН: Шта то лупаш, стара?
ЦИГАНКА: Ех, звезде тако кажу, а оне се ретко варају. Корто би требало да се чува. Жена посебно. Жене су увек глупље, али и опасније.
РАСПУЋИН: Хе, и ти си жена...
ЦИГАНКА: Јесам, али то је само најпогоднији облик деловања. Мушкарци су непоуздани за оно што мени треба.
РАСПУЋИН: Занимљиво.
ЦИГАНКА: А ти... Теби је злоба у крви.
РАСПУЋИН: Аха... Зато ми никада није досадно.
ЦИГАНКА: Не, не замерам ти то што си зао. То је одређено нечим на шта ти немаш утицаја. Ти ћеш издати Малтезеа још много пута... Само, он ће ти увек опростити.
РАСПУЋИН: Да, да. Глуп је он.
ЦИГАНКА: Можда. Издаћеш га, на пример, за сат времена.
РАСПУЋИН: А не. Нећу. Издаћу га кад мени одговара. Иначе је бесмислено.
ЦИГАНКА: Издаћеш га, тако је речено. Он ће сад доћи да те извади из затвора.
РАСПУЋИН: Ипак је то мој једини пријатељ...
ЦИГАНКА: Пријатељ? Нисте ви пријатељи. Објаснићу ти: ако је Корто са Златоустом повезан преко њихових скривених сличности, ти си са њима двома повезан преко њихових скривених разлика. То је то: ти си уобличена разлика.
РАСПУЋИН: Занимљиво. Ништа нисам разумео шта сте рекли.
ЦИГАНКА: Није то ни толико битно. Оцењујем да ћеш ускоро бити слободан. Корто Малтезе управо улази у ову зграду.
РАСПУЋИН: Знао сам.
ЦИГАНКА: Ускоро ћеш опет бити слободан и моћи ћеш да се играш својом злом нарави. Није нужно да се сећаш овог разговора. Кад одем, заборави све. Може?
РАСПУЋИН: Може...
(Циганка одлази у мрак. Светла се гасе, осветљава се други део сценског простора: канцеларија.)
2. сцена: Канцеларија
(Типична полицијска канцеларија. Писар седи за столом. Кад уђе Корто, писар диже поглед.)
КОРТО: Добро вече...
ПИСАР: Добро вече. Изволите
КОРТО: Пријатељ ми је ухапшен данас, ометао је јавни ред.
ПИСАР: Рус са брадом? Мало сулуд? Он је претукао дечака?
КОРТО: Изгледа да је то тај.
ПИСАР: Биће најбоље да позовем командира Брајена. Извините ме за моменат.
(Одлази. Враћа се са Брајеном. Корто је запалио цигарету.)
ПИСАР: (Брајену.) Господин је заинтересован за лудог Руса кога су довели данас.
БРАЈЕН: Је ли?
КОРТО: Добро вече.
БРАЈЕН: Моје поштовање, господине Малтезе.
КОРТО: Како је свет мали. Нећете се увредити ако признам да не могу да се сетим вашег лика? Ми смо се већ негде срели?
БРАЈЕН: Нисмо, нисмо... (Показује главом писару да изађе, овај излази.) Али знам доста о вама. Односно, имамо заједничке пријатеље: Грувснорови, Џек Типит... Причали су ми о вама. Знам доста детаља...
КОРТО: Мора да је било занимљиво, кад сте их запамтили.
БРАЈЕН: (Сипа пиће, смеши се.) Па, и било је. Не доликује вам та иронија. То је често одлика неуспешних. Претпостављам да сте за пиће?
КОРТО: Јесам... Да вас подсетим — овде сам послом.
БРАЈЕН: Наравно, наравно. Али, Рус још може мало да сачека. Времена увек има. Хтео бих преко вас да поздравим једну мени драгу особу. Чуо сам да се Златоуста налази на овом острву.
КОРТО: Тачно је. Нисам знао да се познајете...
БРАЈЕН: Хм, познајемо се... Одавно још, из Јужне Америке. Изволите пиће. Видите, реткост је у овој забити срести човека попут вас. Чуди ме да нисте у некој метрополи.
КОРТО: Чудно је, али нисам. Волим провинцију. А успут сам дошао да зарадим нешто на препродаји вина. То је то. А ви познајете Типита?
БРАЈЕН: Џека? Да. Ако вас занима, тренутно је у притвору. Влада САД га је оптужила да је био исувише присан са бољшевицима током својих мисија на Истоку.
КОРТО: Био сам са њим у Сибиру и Манџурији, 1917. Личио је на припитомљеног медведа. Волео је „Конектикат“ цигарете. Стално ме је нудио њима...
БРАЈЕН: Он ће, по свој прилици, ускоро бити стрељан, као издајник.
КОРТО: (Испија пиће.) И то је један од начина да се све ово достојанствено заврши.
БРАЈЕН: Помало ме изненађујете. Делујете дефетистички. Слушајући људе који вас познају стекао сам другачији утисак о вама.
КОРТО: Да... Ето, преварили сте се и ви и они. Увек сам и био само обичан морнар. И повремени шверцер.
БРАЈЕН: (Смеје се.) Да, наравно...
(Гледајући на тренутак, затим Корто сам себи пуни чашу.)
КОРТО: А што се тиче она три знака руком приметио сам их... Проверавали сте ме. Видим и то прстење на вашој левој руци. Ја нисам тај. Немам никакве важније везе са вашом браћом, масонима. Наравно, сарађивао сам и имам доста пријатеља, али, ипак, драже ми је да будем слободни морнар него слободни зидар.
БРАЈЕН: (Збуњено.) Молим? Не разумем вас...
КОРТО: Наравно... Није ни битно. Важније је шта ће бити са мојим пријатељем — Распућином.
БРАЈЕН: Брадоњом? Ухапсили смо га јер је усред града претукао неког ситног џепароша. Унео је узнемирење међу грађане. Знате како је после оне побуне прошле године, морамо бити на опрезу. Пуна је земља којекаквих револуционара, анархиста, бомбаша, авантуриста и бољшевика. Јавност стрепи. Но, ваш пријатељ је чист. Више нам није сумњив.
КОРТО: Претпостављам да сте и ви учествовали у обарању револуције прошле године?
БРАЈЕН: Ако могу да се изразим: имао сам ту част. Одужио сам свој дуг домовини и круни.
КОРТО: Патриотизам увек на првом месту...
БРАЈЕН: Без ироније, молим.
КОРТО: Па да, зашто се ја ту мешам? Ви сте уосталом дали заклетву краљу. То је ваш лични избор.
БРАЈЕН: Пазите, драги мој. Ви сте странац и не схватате. Народ можда не воли превише краља, али још мање воли свакојаке авантуристе који га воде на барикаде, на кланицу. Ја сам војник. Плаћају ме за ово и ја се драге воље покоравам. Знате ли оно: „Слобода води онога ко јој се препушта, а вуче оног ко то неће“? То је и моја девиза. Мислим да је то рекао неко из стоичке школе.
КОРТО: Лепо је чути да један официр чита класичне филозофе.
БРАЈЕН: Ах, само у младости, а и то прилично површно. Нешто остане запамћено за читав живот...
КОРТО: Наравно... Ево, вече пролази. А Распућин?
БРАЈЕН: Ништа, пустићемо га.
КОРТО: А када?
БРАЈЕН: Може и одмах, не треба нам. Верујем у вас. Контролишите његово понашање, бар док је на острву.
КОРТО: Нема проблема.
БРАЈЕН: Међутим, он је и вама некористан. Такве особе су исувише изопачене да би се лако уклопиле у људску заједницу. Чувајте се. Можда ћете морати да га убијете и зато је боље да ви одредите место и време. Послушајте овај савет.
КОРТО: То ми ових дана саветују сви. Хвала, у сваком случају.
БРАЈЕН: (Ставља му руку на раме.) Видите, драги мој, занимљива сте ви личност, штета што немате смисла за хијерархију. Имали би сте велику моћ врло брзо...
КОРТО: Већ одавно сам престао да жалим за ичим што сам пропустио. Не можемо сви бити војници, као ви, драги мој командире. Неко мора и да лута, шверцује.
БРАЈЕН: (Смеши се.) Могуће... Добро, ја ћу вам сад послати вашег брадатог штићеника. Чуварима је већ досадило што прича сам са собом. А ви се чувајте, Корто. Не би ми било драго да вас затекнем у некој непријатној ситуацији док сте овде, на острву.
КОРТО: Хм, а како то мислите?
БРАЈЕН: Мислио сам, да вас не нападну разбојници или нешто слично.
КОРТО: Хвала. Чуваћу се.
БРАЈЕН: За крај, једна мала вест. Пандора Грувснор ми је пре пар година рекла да вас поздравим са њене стране, ако вас икада упознам. Драге воље то чиним. Њен муж се убио, има једно три године. То је све. Поздравите Златоусту. До виђења, капетане.
(Одлази. Корто пуши, размишља, Улази Распућин, чупав, огрнут ћебетом.)
РАСПУЋИН: Ах, драги мој Корто,. Како ми је драго што си дошао да ме посетиш. Испричаћемо се, а и чај ћемо попити. Ваљда ће се наћи и неки колачић...
КОРТО: Не будали, Распућине, слободан си. Идемо.
РАСПУЋИН: (Затворених очију.) Мој велики, до гроба верни пријатељ. Ево, спасао си ме опет. Као некад давно у Самарканду. Сећаш ли се Самарканда?
КОРТО: (Хвата га за браду.) Распућине, слушај ме пажљиво, иначе ћу ти сломити врат. Направио си велику глупост. Брајен није будала и не би ме чудило и да је повезао неке ствари.
РАСПУЋИН: Замисли, у ћелији има пацова! Уопште нисам смео да спавам.
КОРТО: (Смирено.) Добро, идемо. Ти, животињо, могли смо да завршимо пред стрељачким стројем, а можда и хоћемо...
РАСПУЋИН: (Кренули су.) Корто, није ваљда да си љут?
КОРТО: Нисам, пожуримо.
(Мрак.)
3. сцена: Хотелска соба
(Роберт, Златоуста и Кристоф чекају. Роберт им прича о револуционарном моралу. Улази прво Распућин и пева нешто на руском. Када их угледа застане.)
РАСПУЋИН: Ма, је ли то могуће? Прогресивни и проблематични заједно на окупу? Добро вече, дамо и господо.
КРИСТОФ: Пијан је.
РАСПУЋИН: (Мирно.) Нисам пијан, пацове. Вараш се. (Вади пиштољ.) Извини се, кад те молим.
(Откочио је пиштољ и уперио у Кристофову главу. Кристоф се укочио, гледа у Роберта који климну главом.)
КРИСТОФ: (Промукло.) Извињавам се...
РАСПУЋИН: Молим...
(Наклони се. Улази Корто.)
КОРТО: Господо, извињавам се због овог инцидента са полицијом (Распућин се цери. Током разговора претураће по папирима на столу.) Верујем да је сада све у реду. Златоуста, поздравио те је командир Брајен. Каже да се добро познајете...
ЗЛАТОУСТА: Вараш се. Познавали смо се некада.
КОРТО: Како ти кажеш. Лоше је по њега ако се замерио теби — вештици. Са планом ћемо да наставимо?
РОБЕРТ: Наравно. Идем сада да проверим ситуацију у вези запреге коју смо изнајмили.
ЗЛАТОУСТА: Буди добар, Корто, изведи ме на ваздух. Загушљиво је овде.
КОРТО: Добро, идемо на трг. Враћамо се брзо.
(Њих троје излазе напоље. У соби остају Кристоф и Распућин, гледају се, а затим Распућин устаје.)
РАСПУЋИН: Дакле, пацове, имаш јединствену прилику да видиш неке моје трикове. Пази овамо: ћирибу-ћириба!
(Вади пиштољ из џепа, Кристоф устаје.)
КРИСТОФ: Опомињем вас да не правите глупости.
(Распућин спушта пиштољ на сто.)
РАСПУЋИН: Будало! Ниси разумео. (Вади из другог џепа карту блага.) Ово је други трик. (Кристоф га гледа збуњено, када је схватио, осмехне се. Распућин наставља.) Направићемо један мали посао, у сопственом аранжману...
(Мрак.)
4. сцена: Трг
(На средини трга стоје Корто и Златоуста. Прилази им Циганка.)
ЦИГАНКА: Добро вече, децо.
ЗЛАТОУСТА: Добро вече, госпођо.
(Корто ћути.)
ЦИГАНКА: Ти младићу, што не отпоздрављаш, и не знаш да вас ја овде већ дуго чекам. Касните, није добро... Ћутиш? Ти и не знаш да је потребно једанаест година и четири дана па да се опет збије овај моменат. Ниси свестан пуно ствари.
(Пауза. Корто је гледа равнодушно.)
ЦИГАНКА: (Осврће се.) Да, опет сте овде. Још један пар који има двоструке симболе тајни на челима. За задња три века дочекујем више сапатнике и упознајем их да бих видела докле је усуд стигао у својим мрачним путевима. Али вас двоје, ви сте најчуднији до сада. Чиста жуч. Пазите се, децо моја, и бољи од вас су се напатили. У ствари, чак бисте требали да будете задовољни, круг за вас још није завршен. А онај ко вам кроји судбину не мрзи вас превише.
КОРТО: Време је да кренемо, Златоуста.
ЗЛАТОУСТА: Не, стани, не смемо ићи. Осећам да је ово веома важно.
КОРТО: Зар не видиш да је луда?
ЗЛАТОУСТА: Некад ниси био тако глуп, драги мој.
ЦИГАНКА: Дрзак си, морнару, зар ти се то исплати? Осећаш ли како је узбудљиво кад навучеш мрачне силе на себе? А осећаш их читавог живота, зар не? Али ти си глуп, не желиш да схватиш, трудиш се да газиш против судбине. Не, морнару, ипак губиш. На почетку ове приче добио си три карте као опомену. Био си лењ да их протумачиш. Не знам да ли схваташ, али ова девојка овде ти је потребна и зато је чувај. Држи се ње. Она је твој астрални близанац и осетила је да грешиш. Њена снага је тренутно једина ствар која те држи да не потонеш тамо одакле нема повратка — у твој ум. А он је настањен бићима која ће једва дочекати твој пад. Видећеш, тело постаје љуштура, а померени разум кавез за уплашену душу.
КОРТО: Престани, стара!
ЦИГАНКА: Али, зашто? Ја сам луда, тако си рекао! Видиш ли ово око себе? Ово село, да ли га препознајеш? Јеси ли већ био овде? Сећаш ли се ове вртешке која симболизује Соломонов точак несрећа? Удахни ову музику. Препознајеш је? Њена суштина је кинеска музика из III века пре Христа. Све би се ове шифре решиле као и обично, на крају приче. Овог пута — не. Овог пута је структура приповедања намерно поремећена. Све је обрнуто. Шифре се прво открију па тек онда закључају. Чак је и расплет већ био на самом почетку. А три карте, оне не путују кроз причу, него само бацају своја значења кроз њу као што би бацале сунчеве сенке кроз простор. Рећи ћу ти: три карте су кључ шифре од које зависи и твоја и судбина људи око тебе. Остало је мало времена... Тридесет секунди је мало у односу на окамењено време свемира. Али за тих тридесет секунди ћеш ипак морати да решиш шифру, ако ти је уопште стало! После тога ће се она закључати и моћи ћеш да решиш само њен неважнији део. Пожури, лепи, пожури. Ипак се о теби ради.
ЗЛАТОУСТА: (Узнемирена.) Корто, осећам да је истина, пожури. Осећам зло...
КОРТО: Чини ти се, драга. А иначе, свака откривена шифра је кључ за нову шифру. Уморан сам...
ЦИГАНКА: Ваших тридесет секунди истичу.
КОРТО: Да, наравно. Оне увек истичу.
ЗЛАТОУСТА: Касно је, Корто. Касно је, љубави моја...
ЦИГАНКА: Ето, готово је и то. Не брини се више, кћери. Ионако немаш користи. Прошло је. А ти, лепотане са минђушом, храбар си. Штетно за тебе. Помогло би ти пуно то што си сада испустио из руку. Буди опрезнији. Ти си остарели лудак који претаче време из џепова у џепове, а остарели лудаци су, као што и сам знаш, опасни и непотребни. То је у суштини све што имам да ти кажем. Вучеш конце једне игре који су већ одавно покидани. Само, ти то изгледа не осећаш. Збогом кћери, збогом морнару. Дуг је пут кроз следећих једанаест година...
КОРТО: И четири дана...
ЦИГАНКА: Наравно, и четири дана. Ипак: до виђења. Мислим да ћемо се видети ускоро.
(Она одлази. Долази задихани Роберт.)
КОРТО: Драги мајоре, делујете ми узбуђено.
РОБЕРТ: И јесам. Био сам малопре у вашем хотелу: и Кристоф и Распућин су нестали, заједно са нашим мапама. Отишли су да, по свој прилици, за свој грош нађу благо. Рецепционар их је видео када су излазили. Изнајмили су и запрегу.
ЗЛАТОУСТА: (Корту.) Распућина је требало на време ликвидирати.
КОРТО: Мајоре, можете ли да се сетите појединости са мапа?
РОБЕРТ: Снаћи ћу се, бар се надам.
ЗЛАТОУСТА: Али, мрак је.
(Полазе.)
РОБЕРТ: (Из ОФ-а.) Јесте, али наћи ћу их макар обишао цело острво.
5. сцена: Полицијска канцеларија
(Брајен седи сам у просторији, дигао је ноге на сто. Пије. Кошуља му је раскопчана. Улази писар. Застаје. Брајен га примећује.)
БРАЈЕН: А, ти си? Дођи... Хоћеш да попијеш нешто?
ПИСАР: Хвала, не бих.
БРАЈЕН: Хајде, хајде, ниси шмокљан ваљда?
(Нуди му чашу. Писар узима чашу, ставља је на сто.)
ПИСАР: Радије не бих... Ево, донео сам вам ово да потпишете.
БРАЈЕН: (Одмахује руком.) Не радим то вечерас....
(Пије.)
ПИСАР: Лоше вам је?
БРАЈЕН: Увек, али, не треба се бринути. Мој младићу, видиш како се може пропити у овој провинцији? (Ћути.) Јеси ли видео оног морнара?
ПИСАР: Оног са минђушом? Видео сам га, изгледа ми да је наркоман.
БРАЈЕН: Није, тиме се бави онај његов Рус. Овај је меланхолик, то ће га убити. Само, он у томе ужива, веруј ми...
ПИСАР: Мазохиста?
БРАЈЕН: Чудне су те приче о њему. Замисли да си ти женско и да га упознаш у једној драматичној ситуацији?
ПИСАР: (Седа на столицу.) Замишљам.
БРАЈЕН: Папуа, 1914... Морнар је био млађи и гусарио је за рачун Немачке. Једног дана Распућин доводи тебе тј. девојку, као таоца. Корто те чува. Касније, кад су гусари разбијени девојка је спасена, међутим, остала је занимљива романса. Она је била заљубљена, он такође. Мислиш ли да је у питању био happy end?
ПИСАР: Вероватно, мени би било драго...
БРАЈЕН: Није био. Чудан пар... Блокирали су једно друго. Ништа није било од те њихове везе — ни пољубац, ни додир... Само романтика.
ПИСАР: Како се узме...
БРАЈЕН: Девојку су, како прича даље каже, мама и тата добро удали када се вратила кући, у Лондон. Син директора неке јаче банке. Сажаљевала га је... Пре тога је одбила Кортову понуду да пође са њим... Касније, постаје мајка. Добиће ћерку и сина. И тада, долази преломни догађај. Драги муж се игра туристе по Индији. Ко зна кога је тамо увредио када му је овај враџбинама поклонио неку неизлечиву болест. Прво су почели да испадају зуби. А када је и месо почело да трули по целом телу, он је једне ноћи пуцао себи у уста. Шта би ти урадио да си на месту његове жене?
ПИСАР: Па, вероватно, отишао Корту Малтезеу...
БРАЈЕН: Не, она то не би урадила ни по коју цену. Уместо тога, дама је почела да се опија. Пошто је то радила без мере, није ни чудо што су јој почели да се привиђају ноћу инсекти и одвратне животиње. Лечили су је, али је увек настављала да пије... Касније су напади били све гори и гори. И шта мислиш, који је био следећи корак?
ПИСАР: Самоубиство?
БРАЈЕН: Браво, био би сјајно женско. Тачно, госпођа Пандора, девојачко презиме Грувснор, покушала је једне ноћи да се убије. За време свог делиријума запалила је кућу у којој се, поред ње, налазило још осам особа. Највећи лондонски пожар у задње три године... Преживела је. Биће угљенисани богаљ до краја живота. Глува, нема, слепа.
ПИСАР: И зна ли за то Корто Малтезе?
БРАЈЕН: Не зна, нисам му рекао. Ако буде имао среће неће ни сазнати. Ако не буде имао, отићи ће у Лондон да је потражи и тамо ће сазнати у шта се претворила његова велика љубав. (Устаје.) Ево, за крај, и друге приче. Млади војник среће младу даму која шверцује оружје његовим противницима. Постају љубавници. Дама је, и не знајући, касније послужила као средство да он побије своје непријатеље. После тога ју је оставио.
ПИСАР: Опасан је тај Корто Малтезе.
БРАЈЕН: Не, ова друга прича није била о њему. Да ти кажем и то да је дама уврачала да њен бивши љубавник постане равнодушан спрам сваког људског бића. Женског, нарочито. Има од тад петнаест година
(Облачи мантил.) Идемо.
ПИСАР: Сада? Па, ноћ је...
БРАЈЕН: Јесте, али ипак имамо неке ситне рутинске послове да обавимо...
ПИСАР: Опет крађа оваца?
БРАЈЕН: Није, ово је нешто још једноставније: ради се о нашој острвској Али Бабиној пећини.
ПИСАР: Је ли?
(Смеје се, облачи се.
Мрак.)
6. сцена: Плажа
(Кристоф и Распућин стоје са лопатама поред гомиле ископане земље.)
РАСПУЋИН: Дакле, где су ти сандуци?
КРИСТОФ: Не разумем, не схватам како то да их нема.
(Пауза.)
РАСПУЋИН: (Смеје се кроз стиснуте зубе.) И ја сам због овога издао Корта! Због ничега! (Застане, погледа подозриво Кристофа.) Чекај... Ти познајеш овај крај, а ја не! Шта ако си ме погрешно водио? Ђубре покварено, где си ме довео? (Баца лопату и вади пиштољ. Кристоф га у паници напада лопатом. Распућин га зауставља ударцем пиштоља у главу.) На колена, свињо, брже. (Удара га у главу, Кристоф јауче.) На колена. Тако. Ти мене да превариш, гњидо? Мене, Распућина да превариш...
(Удара га ногом у бубреге, задихао се. Ставља Кристофу пиштољ на слепоочницу.)
КРИСТОФ: Али, нисам вас преварио... Договорили смо се, нисам! Јој — нисам!
РАСПУЋИН: Ниси? (Удара га још једанпут ногом.) Можда и ниси. Свеједно, убићу те.
КРИСТОФ: (Панично.) Не! Због чега? Молим вас, немојте...
РАСПУЋИН: (Размишља.) Због чега? Нема разлога, осим што си ми од почетка био антипатичан. Време је да се опростимо.
КРИСТОФ: Немојте, молим вас!
РАСПУЋИН: Куш, стоко, има да ми се обраћаш са „господине“! Хајде, помоли се. Само храбро.
КРИСТОФ: Добро, господине.
(Отвара уста, шапуће без гласа.)
РАСПУЋИН: Је ли готово?
КРИСТОФ: Не, не! Није још.
РАСПУЋИН: Пожури, уморио ми се прст на обарачу. Не брини, ускоро ћеш водити шаљиве разговоре са анђелима.
(Из мрака се чује Робертов глас. Јасан и оштар.)
РОБЕРТ: Господине Распућине, имате три секунде да баците тај пиштољ. Пуцаћу у вас, послушајте.
(Распућин се окреће око себе, пиштољ је и даље уперен у Кристофа који је престао да се моли.)
РАСПУЋИН: Ко је то? (Кристофу.) Настави да се молиш! (Кристоф се моли.) Ко је то? Изађи из мрака, барабо, да те видим који си.
(Роберт излази на светло.)
РОБЕРТ: Ево ме...
РАСПУЋИН: Револуција је спора, али достижна. Добро вече, мајоре. (Кристофу.) Моли се! А где су оно двоје голубова?
РОБЕРТ: Послао сам их да вас траже, али у супротном правцу. Мали трик да се са вама разрачунам. Баците тај пиштољ! Ви, Кристофе, можете да устанете.
КРИСТОФ: О, Боже... Хвала вам, мајоре.
РАСПУЋИН: (Гура га доле.) Тишина, мрцино! Клекни доле! Прво да те убијем а после си слободан.
(Смеје се.)
РОБЕРТ: Неће бити убијања, баците пиштољ!
РАСПУЋИН: Молим, ја њега морам да убијем. Ево, то ћемо одмах решити. И мени је досадило.
РОБЕРТ: Нећете га убити.
РАСПУЋИН: Али, хоћу!
РОБЕРТ: Не!
РАСПУЋИН: Да! Ево, гледајте! (Пуца Кристофу у главу, овај пада. Распућин се смеје.) Ето, било је лако.
РОБЕРТ: (Не може да поверује.) Ти, лудаче... Животињо, убио си га, а он нам је требао.
(Дрхти му рука. Пуца у Распућина који се смеје. Роберт пуца још једном. Распућин се и даље смеје, држи се за груди. Пада на земљу, наставља да се смеје.
Мајор нишани у Распућина.
Из мрака излази Корто и баца се на мајора. Обара га, ваљају се по земљи. Корто узима камен — онесвешћује га.
Долази Златоуста.)
ЗЛАТОУСТА: О, Боже!
(Корто прилази Распућину и клекне крај њега. Подиже га на руке.)
КОРТО: Распућине, овде сам. То сам ја, Корто. Одговори...
(Дрма га.)
РАСПУЋИН: (Отвара очи.) Хе-хе, ипак си дошао да ме спасиш. Још се бринеш за мене. А?
КОРТО: Бринем се.
РАСПУЋИН: (Гледа у Златоусту.) Корто, зар си ми то довео Краљицу Таме? Али још ми није време, још сам млад. Не дај ме, Корто...
КОРТО: Не будали. То је Златоуста. А ти уопште ниси озбиљно рањен како видим.
РАСПУЋИН: Не! Вараш се. Тешко сам рањен, али ипак сам дошао да себе спасем. Сигурно не знаш ко ме је послао? Не знаш? Пети Јахач Апокалипсе — новац! Лично он.. (Пауза, сетно наставља.) Понекад се упитам може ли овакав пали анђео као што сам ја да падне још дубље? А?
КОРТО: Не знам.
РАСПУЋИН: А ви, душице? Да ви случајно не знате?
ЗЛАТОУСТА: Не знам ни ја.
РАСПУЋИН: Не знате? А видите, ја знам све о вама. О вама који водите школу црне магије на првом спрату једне јавне куће на Карибима. Опасни сте сви ви с Кариба. Вуду, зомбији — да се човек уплаши. (Ћути, гледа горе.) Заклони ме, Корто, сунце је данас необично јако... Добро је. Ово је стварно необична прича. Сећаш ли се три карте са плаже? Е, видиш, оне су сад ко мене. Украо сам ти их да ти не донесу несрећу. Мени су донеле само досаду. (Пауза.) Како је суров овај живот... Знате ли оно: „... или је боље трпети праћке и стреле судбе обесне...“ И тако даље и тако даље.
(Закашље се.)
ЗЛАТОУСТА: Потпуно је луд.
РАСПУЋИН: Не, луд нисам. Само сам нешто мало озбиљан. Нешто ме је ово вече учинило сетним...
(Пауза, иза њих устаје Роберт, узима свој пиштољ.)
РОБЕРТ: Будите мирни, драги мој. Опет смо у игри сви. Спустите Распућина на земљу и подигните руке. Капетане, шутните то оружје ка мени. Тако. Видите, капетане, разочарали сте ме, реаговали сте као малограђанин. Мораћу вас убити, бескорисни сте ми и опасни. Сво троје. А по свој прилици сте ме ви, капетане, преварили и показали лажну мапу. Као што се види — благо није овде. Чудно, зар не?
(Распућин пева „Интернационалу“.)
РОБЕРТ: Тишина, лудаче! Сада збогом, мој пут треба наставити. Има још посла до избијања светске револуције. Били сте шармантни, али не смем да ризикујем...
(Подиже пиштољ, нишани.
Одјекује пуцањ.
Роберт пада. Излази Брајен.
Свуда около су сенке других полицајаца.)
БРАЈЕН: Добро вече, извините за моменат. (Прилази Роберту и још два-три пута пуца у њега.) Темељност је императив мога посла.
КОРТО: Ово је стварно вече изненађења. Већ дуго сте овде?
БРАЈЕН: Довољно дуго да интервенишем на време.
КОРТО: Знали сте све?
БРАЈЕН: Ех, јесам. Наградно питање: ко је издајник? Вероватно већ погађате: драги Кристоф. Били смо информисани од самог почетка. Једина Кристофова грешка је та што је покушао и нас да превари и покупи благо са Русом. Но, добио је своје. А био ми је најбољи шпијун од свих. Драго ми је што ми је довео на нишан ову црвену хуљу. (Показује на Роберта.) Роберт — бољшевички херој! Сада само мртвац-приправник... Ви можете ићи, господо. Опраштам вам, јер наравно, и ви сте били пиони.
КОРТО: Пуштате нас тек тако?
БРАЈЕН: Нема везе, ситна је била ваша улога. Судбина се опако поиграла, управо они који траже племениту авантуру добијају је на најгори могући начин. Мора да сте утучени сада, није лако бити марионетски херој...
(Пали цигару.)
КОРТО: Умете да будете лирски патетични понекад.
БРАЈЕН: Патетично? Можда и јесте, али је истинито... Сад ћутите, могу да се наљутим. Идите одавде и носите ту будалу, тог вашег Руса. За остала тела ћемо се ми побринути.
(Подижу Распућина, он кашље.)
КОРТО: Благо сте ви однели?
БРАЈЕН: Благо? Блага нема овде већ одавно, вести су о њему лепак за наивне муве. Однели су га у Швајцарску краљеви војници прошле јесени. Али, ми ћемо наставити са одашиљањем лажних мапа. Намамићемо и остатак анархистичке банде. Благо их чека, као што је сачекало и Роберта...
ЗЛАТОУСТА: Не, не чека благо! (Одлази у мрак.) Три карте су те које чекају.
БРАЈЕН: Молим? Изгледа да ми се учинило... У реду: збогом, господо! (Виче у мрак за Златоустом.) Збогом и вама, Златоуста! Жао ми је што сте ме игнорисали вечерас. И чувајте се, ово су несигурна времена...
(Остаје сам. Светла се затамњују, види се понека сенка осталих полицајца.)
7. сцена: Трг
(Трг, исти као пре, осим сенки два леша на вешалима.
Људи пролазе.
Златоуста и Корто стоје, прилази им Циганка.)
ЦИГАНКА: Добро вече децо, изгледате свежи. Као руже сте, као да је прича тек сад почела. Но, то је и логично, не рекох ли вам: прича је окренута наопачке и расплет је у ствари на једној плажи где је неко примио три карте. Да, примио их и заразио се...
(Корто и Златоуста је гледају озбиљно.)
ЦИГАНКА: Голубови моји, не плашите се... Морнару, дај ми длан да видим нешто.
(Узима длан, гледа у њега па у Кортово лице.)
КОРТО: Шта је стара?
ЦИГАНКА: Хе-хе, била је у праву твоја мајка кад ми је још пре пар векова рекла да ћеш бити леп, луд и нервозан. Чекају те три пута, сине. Један је отров, други је сан без снова, а трећи је магија птичије главе. Један од њих ти је сигурно суђен, а можда и сва три. Чудан си ти, морнару, некада си продавао лажне хазарске глосаре и пуштао да дођу у неопрезне руке. Можда зато сад плаћаш ту игру са оним светом. То се увек тако заврши... Ја ти желим пуно среће, сине, мада је и она лаж своје врсте. Идем сад да поздравим две особе које те знају, а које ти не могу пожелети срећан пут. Збогом, децо моја. Идем...
(Одлази до вешала и неко време врача око њих.)
КОРТО: (Гледа у вешала.) „Два плода која висе, а не једу се“?! Е, моји мајоре и Кристофе, гаврани вам сада праве друштво. Ето, бар је нешто јасно, шифра за треф сте били вас двојица. И ко би знао, можда смо на вашем месту требали да будемо Распућин и ја?
(Пауза.)
КОРТО: (Смеши се, гледа у дан.) Знаш ли одакле ми је читала Циганка судбину? Из моје линије среће...
ЗЛАТОУСТА: Али, ти немаш линију среће, имаш само овај ожиљак.
КОРТО: То је то... Када сам имао осам или девет година приметио сам да немам линију среће, као друга деца. Онда сам узео очев бријач и — цак! Направио сам себи линију среће онаква каква ми је требала. Лепу, велику и широку.
(Ћуте. Долази Распућин. Пијан је, носи флашу.)
РАСПУЋИН: Срећан Божић!
КОРТО: Вечерас није Божић, Распућине. Врати се у кревет. Слаб си.
РАСПУЋИН: Није Божић? Па шта! Биће! Вечерас треба да се веселимо. Позовимо све на весеље. Све! Ено, и ону бабу. Баба! Однекуд ми је позната...
КОРТО: Пусти је.
РАСПУЋИН: Добро, али зато ћу позвати ону двојицу веселника одозго (Гледа у лешеве.) Русијо мајко... Па то су...! Корто!!! (Дрма Корта за раме, смеје се.) Па ми их познајемо! Корто, ми их познајемо! (Одлази до лешева, клања се.) Добро вече, мајоре, добро вече, госпо'н пацове! Лепо време на острву вечерас. Како сте? (Гледа у њих па се окреће ка Корту.) Баш су уображени. Није ме брига, неће они добити наше благо! (Виче лешевима.) Еј, вас двојица, нема блага за вас! Је ли тако, Корто? Реци им и ти! Хајде!
КОРТО: Тако је.
РАСПУЋИН: (Лешевима.) Ето, чули сте. Само ви наставите да плешете ту на жици. Блага за вас нема! Нема!
КОРТО: Ућути, Распућине.
РАСПУЋИН: ... нема, нема (Тетура и пада на колена. Ставља главу у шаке.) Нема, нема... Нема...
ЗЛАТОУСТА: Здраво, Корто, идем. Видећемо се на Карибима... Чувај се.
КОРТО: Поздрави Моргану. (Вади карте из џепа, пали их једну по једну.) „Једна за петлову главу, друга за седмокраке свећњаке“, и трећа за Роберта и Кристофа... (Баца их из руку.) Не ваља да ми се вуку по џеповима, доносе злу срећу... Сада ће Морганин шпил бити непотпун.
ЗЛАТОУСТА: Није битно, лепи мој. (Одлази у мрак.) Здраво.
КОРТО: (Кад је она већ отишла.) Збогом, Златоуста.
(Спушта поглед на Распућина који клечи. Ставља му руку на раме. Овај мрмља нешто на руском. Клати се, држећи се за стомак.)
КОРТО: Распућине, је л' ти добро?
РАСПУЋИН: Мени никад није добро.
КОРТО: Озбиљно те питам.
РАСПУЋИН: Озбиљан сам.
КОРТО: Хајдемо онда, време је.
РАСПУЋИН: Време за шта? Какво време?
КОРТО: За полазак.
РАСПУЋИН: Да одемо? А благо? Шта ће бити са нашим благом? Корто? Нећемо га ваљда оставити?
КОРТО: Нема блага, Распућине...
РАСПУЋИН: Нема? Не може то тако... Неко је украо... наше... благо? Можда је то био онај пацов Кристоф? Или бољшевик? (Пауза, диже поглед ка Корту.) Ти! Ђубре морнарско, ти си узео моје злато? Али не, паметан је Распућин! Врати ми моје злато, врати га... Ти...
КОРТО: Нема злата. Однела га је полиција.
РАСПУЋИН: Полиција? Света мајко. (Савија главу и мрмља нешто на руском. Јеца. Умирује се. Корто и даље гледа у даљину.) Корто?
КОРТО: Реци...
РАСПУЋИН: Да ли ме волиш?
КОРТО: Наравно, да те волим.
РАСПУЋИН: (Смирено.) Онда је добро.
(Распућин почиње да удара ритам у под. Из ОФ-а се чује исти ритам као на почетку представе. Почиње да дува ветар. Корто је непомичан.
Оба звука се сливају у један. Излазе играчи са маскама.
На њиховим голим грудима је нацртана глава кокошке, црвеном бојом.
Светла се нагло мењају.
У једном моменту се све прекида.
Мрак.
Тишина.)
КРАЈ
Могућ, али не и неопходан предлог за
ЕПИЛОГ
(На празну сцену осветљену благим зеленим светлом излази девојка.
То је у ствари Циганка из представе, али овог пута има осамнаест година.
Обучена је једноставно. Кошуља и сукња. Боса је. Коса дуга, црна, распуштена.
Лице јој је благо и смирено, у супротности са управо завршеном представом.
Девојка седа на бину. Из ОФ-а њен глас почиње да рецитује песму Артура Рембоа — „Предосећај“. Сама девојка ћути.
Глас из ОФ-а је мек и дубок, скоро да шапће.)
ПРЕДОСЕЋАЈ
У плави летњи сутон, по стазама ја ћу
ићи, боцкан житом, газит ситну траву
сањар, осећајући дах њен свежи,
даћу ветру нека копа моју голу главу.
Без мисли, без речи, позван од даљина
кад бескрајна љубав освоји ме треном
на пут ћу да пођем, попут луталице
са природом сретан, као с неком женом...
(Непосредно после песме прекинути ову анђеоску атмосферу наглим мраком.)
Написано у Лозници, лета 1987.
Премијера Ваљево, 28. август 1987.
На Растку објављено: 2007-08-28
Датум последње измене: 2007-09-15 00:11:33