Зоран Стефановић
Александар Хецл, Луча чисте уметности (1)
Изворно објављено на Балканском стрип свакодневнику „Стрип вести“
Уметност илустровања: 250 цртежа Александра Хецла (избор илустрација из периода 1950-1960. год.) Приредио и предговор написао Асканио Поповић. „Мапа С“, Београд 1996, 170 страна.
У смени нараштаја и цивилизацијским ломовима, увек постоји и један неправедни аспект, нечасна линија мањег отпора колективног бића које привремено гура у заборав, па и мрзи велике појаве.
Тако „заборављени“ великани — или просто важне духовне појаве попут појединачних уметничких дела или мисаоних токова— у ствари постају прескочена чињеница. Она која чека да се клатно ломова умири и да се у новој равнотежи скрајнута појава наново „открије“, опет постане колективна баштина, заједничка снага и узор.
Ове године обележавамо неколико годишњица везаних за једну велику личност — сликара, илустратора и стрипара Александра Хецла (1926-1991): осам деценија од рођења, пола века од појаве његовог првог стрипа у листу „Пионири“ и петнаест година од како је преминуо.
Мишљење и осећање које истински познаваоци српског и југословенског стрипа и илустрације имају о овом уметнику, објаснио је надахнуто и спонтано други наш стваралац — онај који каже да је утицаје црпео „од Алтамире, преко немачких бакрореза, до Александра Хецла“ — сликар и стрипар Драган Боснић:
О Хецлу не могу говорити као о утицају. Познанство са њим је био преокрет у мом животу, као кад неко, ко гледа у земљу, одједном погледа у небо. Имао сам срећу да сам га познавао. Застаје дах од помисли да се такав човек појави једном у историји и да је био међу нама. Ми се сви бавимо уметношћу, а он то јесте. Ми премештамо линије и мрље по подлози, а он ствара. Бескрајно сам захвалан Асканију Поповићу што ме је упознао с њим.
Александар Хецл и његов опус су једна од присилно „заборављених“, „прескочених“ и „непрепознатих“ тековина наше културе, и главни циљ овог текста — поред еснафске наклоности и поштовања — јесте и племенита провокација, почетак другачије рецепције, масовније и темељније, које смо једној судбини и делу дужни.
У том смислу, бићемо слободни у некој будућности и наставити овај чланак, са освртом и на стрипски опус.
Тихи човек
Александар Хецл, Шаца за пријатеље, рођен је у Земуну 29. марта 1926. Отац му је био Филип Хецл, земунски Немац, молер и заљубљеник у спорт, а мајка Јелена, Српкиња, девојачко Југовић. Поред Александра, Хецлови су имали и ћерке: Веру, Наду и Љубицу. Породица је живела скромно, више у немаштини, него у стабилности. На жалост, деца остају рано без родитеља, а та несрећа, као и борба за одржање утицаће сигурно на душевни профил нашег тихог уметника у деценијама које долазе.
Његова потреба за ликовним изражавањем, у добу ретких играчака и друге скупе забаве, била је енормна и остваривала се по школи, шупама, таванима... Изванредна сећања на те дане изнео је сам уметник у разговору са Зораном Ђукановићем, одакле дајемо делић:
Тринаестогодишњег аутора помиње и предратно Време у свом дечијем додатку, у тексту „Шаца-бата — мајстор од заната“, именујући га: „мали земунски вундеркинд“. Сâм каже да није волео школу, а даровитост и потреба за сталним отелотворавањем унутрашњег света маште нарасла је брзо до пуне личне и занатске артикулације.
Око четрнаесте године од рођака сам сазнао да се стрип ради тушем и пером, а не оловком. Тада сам први пут покушао да га радим у тој техници. У шеснаестој години почињем да сликам уљаним бојама. Међутим, ствари што сам тада радио нису биле слике. То су били детаљи: фигуре и животиње. Онда је дошла окупација. Изгубили смо контакт са Београдом. Нисам могао да пређем Саву, да одем у музеј да гледам шта има и како се ради. Тако сам био препуштен сам себи. Радио сам често у једној гами, тонски сам решавао, онако како се у ствари почиње на академији.
Рат се завршио, а 21-годишњи младић уписује Ликовну академију у Београду 1947, где је, упркос ждановизма новог доба, могао да сретне и многе од старе предратне („реакционарне“) гарде професорâ као што је Коста Хакман, али и да буде део младог ликовног нараштаја који је 1950-их сазрео и дебитовао у српској и југословенској култури — Милић од Мачве и други из групе „Медијала“: Леонид Шејка, Урош Тошковић, Владимир Величковић, Миро Главуртић, Дадо Ђурић, Оља Ивањицки, Љуба Поповић, Синиша Вуковић, Светозар Света Самуровић, Коста Брадић и Милован Видак, а ван групâ Момо Капор, Марклен Мосјенко, Мајда Курник и други. Заиста фасцинантан нараштај, мерено највишим мерилима.
Студије на Академији Хецл је окончао 1951. године, не дипломиравши, а у то време је већ годину дана био и професионални илустратор. То је био почетак заиста плодне каријере дуге четири деценије, обележене великом продукцијом и високим квалитетима, крећући се стално између сликарства, илустрације за неких 300 издања или своју душу, као и стрипова дужих форми. Преминуо је 15. маја 1991, а постхумно је добио Награду за животно дело Удружења ликовних и примењених уметника Србије (уз отпор неких кругова како смо начули). Од породице је имао супругу Хелену и сина Бранимира, такође уметника, који је оставио трага и у стрипу.
Александар Хецл је стрипове радио не само као цртач (повремени псеудоним: Ђ Црнчић), већ понекад и као сопствени сценариста. Од 1956. сарађује са листом Пионири , што је трајало до 1964. године. Тада је по сценарију Драгољуба Јовановића урадио четири епизоде научнофантастичног серијала („Земљо, до виђења“, „Летимо на Месец“, „Отмица у васиони“ и „Шпијун на Раднагу“). Након тога следи серија стрипова, од којих овде наводимо неке, пошто ћемо се стрипским делом опуса бавити у наредним наставцима.
Поред Пионира, стрипове и илустрације објављивао је и у Младости, Змају, Кекецу и Yu стрипу (Yu стрип магазин). Душан Данибор Лончаревић био је сценариста „Емила и детектива“ (по Е. Кестнеру ) и „Петловог пера“ (о Сељачка буни). По роману Зејна Греја „Баф вођа каравана“, сценарио за Хецла је урадио Радмило Анђелковић, данас значајно име домаће прозне фантастике. С. Б. Радовановић написао је „Ускочке осветнике“, М. Илијин за „Стевана Немању“, Радовановић и Лончаревић за стрип „Лука гнева“ (лист Рад, 1959). По свом сценарију урадио је адаптацију Жила Верна „Пут у средиште Земље“. Поред раног „Винетуа“ по романима Карла Маја (сценарио започео Лончаревић, а завршио Анђелковић), у свом стрипском повратку 1981. Хецл је урадио још један вестерн: „Дугом стазом“ по сопственом сценарију.
Активну каријеру стрипара окончао је 1984. драгуљем домаће фантастике, стрипом „Фает“ у Yu стрип магазину.
Рецепција рада
Колико је нама познато, вредновање Хецловог опуса је увек било веће и благонаклоније у стрипским круговима, него у тзв. академским, мада је по свом класичном уметничком и занатском знању Хецл надилазио и надилази већину чланова УЛУПУДС-а.
Као противтежу и мада је имао прекиде у раду на стрипу, овај стваралац је увек био и јесте високо држан од стране стрипских зналаца. Историчари Здравко Зупан и Слободан Ивков га стављају међу кључна имена обновитеља домаћег стрипа после ИИ светског рата. Те, помало магичне 1950-е и 1960-е, поред Хецла, донеле су нам и друга важна имена у нашу популарну ликовну културу: Милорад Добрић, Иво Кушанић, Живорад Атанацковић — Жика, Здравко Сулић, Радивој Богичевић, Никола Митровић — Кокан, Божидар Веселиновић... — да поменемо само неке који су блиски и млађим генерацијама.
Здравко Зупан је и аутор првог краћег интервјуа са аутором за стрипску публику, поводом репринта „Винетуа“ (Yu стрип, бр. 139) у моменту када је крајем 1970-их Хецл као стрипар већ био помало заборављен, а Драган Стошић је објавио текст у „Омладинским новинама“ почетком 1980-их (није нам било доступно у време писања овог текста).
Љубомир Кљакић, „сива еминенција“ домаће стрипске мисли, и поред Хецлове разлике у годинама у односу на тзв. „трећу генерацију“ одредио је ствараоца по поетичким особинама стрипа „Фает“ у најмодерније токове стрипа 1980-их, практично авангарду, што је вероватно највећи комплимент који су тада нови токови могли да дају било којем старом мајстору.
Зоран Ђукановић, критичар и теоретичар имао је високо поштовање и честе референце на Хецлов рад, а заслужан је и за већ поменути, једини темељни интервју са ствараоцем за који ми знамо.
Један од уметника који су учили од Хецла, Асканио Поповић, као Хецлов пријатељ и поштовалац, заслужан је и за одређени Хецлов лични утицај на ауторе „Београдског круга 2“, а захваљујући труду око монографије — и за нашу данашњу рецепцију уметника.
Једина инострана референца на Хецлово стварање која је нама тренутно позната јесте у тексту о Жил Верну у српској култури на израелском серверу (https://jv.gilead.org.il) где се истиче да је он „један од најславнијих српских илустратора“, а стрип „Путовање у средиште Земље“ један од „његових најбољих“.
Као и ми, Хецла свет тек треба да упозна онаквог какав је био, у свој својој сложености, и великој разбокореној духовној слици.
Уметност илустровања
Илустровање, односно наменско цртање, било је један три стуба Хецловог стваралаштва, чинећи од њега једну од средишњих илустраторских фигура свих времена на домаћем пољу. Светла тачка еснафског поштовања овог опуса десила се пре десет година.
Обележавајући седму деценију рођења овог ствараоца, у Београду је 1996. објављена репрезентативна монографија књишких цртежа овог уметника Уметност илустровања: 250 цртежа Александра Хецла (избор илустрација из периода 1950-1960. год).
Монографију је са љубављу и зналачки приредио уметник Асканио Поповић, и она је до сада једино достојно монографско издање посвећено Хецловом опусу. Поповић каже да је то његово прегнуће...
...Посвећено сени маестра Александра Хецла — великог скромног човека, племените душе и чистога срца, у знак захвалности за све оне часове дружења у којима сам спознавао и научавао узвишену лепоту истинске уметности.
Његов поштовалац и пријатељ
Ова једина монографија јесте књига Б-4 формата, идеалног за оваква издања, на високограмском кунстдрук папиру, са врло добрим отиском, чак и у случајевима када поједине илустрације нису репродуковане са оригинала. Лепи пример књига које се „мезете“ у тишини, на сточићу за кафенисање.
После надахнутог, информативног и тананог увода Асканија Поповића, следи 250 цртежа који илуструју главне ауторове радове и паралелне естетике у раном десетогодишњем периоду.
Прва група илустрација је рађена за Књигу о џунгли Радјарда Киплинга (1950), што је друго издање које је до тада 24-годишњи аутор илустровао (прво је било Бела фока, такође Киплингово). Та рана фаза представља, како је Ђукановић приметио, неку врсту студиозног споја цртежа ренесансе и каснијег романтизма, а цртежи делују као пребачени из неког од мајсторских примера књижевне илустрације 19. века. Осећа се и једна специфична гипкост, љупкост и топлина у третману људи и животиња.
У палеолитским романима Ронија Старијег (Рат за ватру и Џиновски лав, 1951), стил је већ робуснији, благо мрачнији у психологији и графизму.
За илустрације у књизи Анатола Франса (Књига мога пријатеља, 1952), видимо први искок у дијапазону, елиминисање црног, прозрачност и лакоћу пера, као да то није исти цртач. Чини се као да је Хецл хтео да дâ посвету стилу неког свог омиљеног колеге из Париза 19. века, мада је коначни ефекат нешто мањи него за Ронија и Киплинга.
Међутим, за Едгара Рајса Бароуза (Тарзан, 1952), Хецл се враћа приступу као за Киплинга, само сведенијим и динамичнијим елементима. Овде опет видимо један од важних аспеката Хецловог опуса и ликовне филозофије: његов однос према живом свету, нарочито животињама, што просто избија из сваког таквог мотива. Сам аутор је рекао да је то...
...из раног детињства. То је нешто што није доживљено и иживљено у пракси. Уместо правих излета и путовања у далеке крајеве, остало је нешто на дну маште. Једно од чуда мог детињства је било оснивање зоолошког врта у Београду. Тиме је био употпуњен свет маште. Први пут сам на окупу видео сво то животињско царство. Често сам одлазио тамо. Правио сам скице или само посматрао животиње. Годинама сам их посматрао. То је било једно посебно школовање за цртача.
Поповић у предговору даје оцену да би се Хецл могао сврстати у ред врхунских светских цртача анималиста, као и да многе од њих надмашује.
Однос према егзотичном и авантури, укључујући и духовну, чак и по самом ауторовом признању, доста је одредио његово стварање. Зрелог илустратора у пуној беспрекорној снази видимо у егзотичној књизи Н. Н. Миклухо Маклаја (Путовања по Северној Гвинеју 1953), где је амбијент Нове Гвинеје и њених урођеника дат са просто изванредном упечатљивошћу.
За Жила Верна (Петнаестогодишњи капетан и Хектор Сервадак 1955), Хецл је имао два благо различита приступа, мада су илустрације рађене исте године. Први сет цртежа је рађен на трагу приступа за Маклаја, док је други сет рађен мање експресивно, дисциплинованије, под утицајем тврдог филмског осветљења и стрипске стилизације.
Исти тренд благог „стрипизовања“ стила видимо и у цртежима за Гвапоа Славомира Настасијевића (1957), мада на моменте бљесне, као на страни 122. монографије, моћна синтеза и претходне и будуће личне експресије, хецловске самосвојности.
Илустрације за књигу Воје Терића (Абар 1957) такође имају одређени спој класичне илустрације са дискретним бљесковима сведених утицаја америчког стрипског реализма, типичног за Рејмондов и Фостеров нараштај, нарочито у туширању.
Исте 1957. године излази књига Николе Трајковића, бајковита Тројица траже срећу, али са стилом који најављује будућег Хецла, оног који се стално игра — спаја крајњу дисциплину у темељној поставци цртежа, са слободом финализације и бритким, наизглед спонтаним, ефектима. Просто изванредно.
Занимљиво би било избројати број илустрација и стрипова које је аутор у том периоду урадио, јер је продуктивност изгледа била надљудска, као и код многих аутора исте генерације. Млађи колега, Боснић о овоме примећује:
Брзина у раду је само врх леденог брега. Док ово говорим, све време мислим на мајстора Александра Хецла. Када сам њега упознао, схватио сам на шта се односи деветнаестовековни појам генија. Овај век је створио „генијалце“ и генијалним називао којешта.
Дакле, Боснић овде сматра да је велика продуктивност само крајњи исход дубинске аутентичности једног уметника, личне унутрашње снаге, док су искуство и занат апсолутно нужна надградња, али не и сâм узрок ефикасности.
Последњи велики сет цртежа у монографији је омиљен овоме потписнику. Цртежи за класика наше књижевности, књигу Славомира Настасијевића Ханибал анте портас (1958), представљају један од врхунаца наше илустрације, практично мала графичка ремек-дела. Ниједан од претходних квалитета није нестао, али се наш, тада 32-годишњи, стваралац до те мере ослободио да јаке црне површине, белине која дефинишу планове и материјализују свет, као и зналачки а опет некако дивљачки тек набачене шрафуре, чине од овог комплета илустрација читав један посматрачки доживљај, сваки пут кад им се вратите. Можда је занимљиво приметити да је у овом сету Хецл применио много онога у техници и графизму по чему је касније Брећа Старији постао познат и цењен: зналачки набациване црне површине са „брзом“ јуродивом шрафуром.
На крају монографије је и избор илустрација из читанки и уџбеника за основне школе. Оне су различите по теми, стилу, техникама, општем приступу, већином прозрачније и класичније, а крећу се од добрих до изванредних. Добра је одлука приређивача да на крају једне моћне књиге представи и овај дијапазон рада за децу, чиме је дао много радости и љупкости целом издању, што је увек за похвалу.
Књига се завршава изузетно корисном библиографијом Хецлових насловних и унутрашњих илустрација за књиге 1950-1960.
Након оваквог увида, склони смо да подржимо процену Поповића да је по техничком знању и занатском дијапазону једини овдашњи Хецлов „такмац“ био старији колега, генијални Мауровић.
Наравно, Хецл овог раног периода, практично савршени реалиста, није онај којег млађе генерације памте из уџбеника или каснијих стрипова. Каснији периоди су стилизованији, са мање играња црном, већом употребом пера и нешто етеричнијим цртачким приступом, нарочито у приказивањима људи. Хецл је био човек многих изражајних гласова, како по стилу, тако и по занату, техници, па и напоредним поетикама, а данашње генерације су дословно тек са овом књигом тога постале свесне. Он сâм је показивао самосвест различитих медијума:
Новинска илустрација се брже ради, брже гледа и схвата. Једноставнија је. Књига стоји у библиотеци, не заборавља се. На књигу се враћамо. Књижевна илустрација је нешто студиознија, мало дубља. Али у пракси може да се деси и обрнуто. Илустровање новина може да надмаши прилику, сам медијум да надрасте.
Поред Асканија Поповића — приређивача, писца поговора и техничког уредника укусно опремљеног издања — треба са захвалношћу поменути и издавача, „Мапу С“ и његова одговорна лица: Миодрага Станковића и Ивана Краља, а предузеће „Фото Футура“ такође је дало допринос. Књига је објављена у 500 примерака и представља раритет после ових десет година.
Дуга стаза препознавања
Уздамо се да је ово тек прва од можда десетак Хецлових илустраторских и стрипских монографија које ће нам бити на будућу радост. Тиме ће се укинути и поменуто данашње стање да се квалитети Хецловог опуса правилно вреднују скоро искључиво у стрипској заједници и вероватно међу генерацијама ђака, који и данас имају прилике да виде крпице опуса по уџбеницима.
То што је „несумњиво, најбољи и најплоднији послератни илустратор реалистичког израза“ како каже Поповић, још помало скрајнут у нашој колективној свести показује дубоке поремећај вредности, и у уметности и у целој култури. А један је од светих задатака сваке духовности да такве поремећаје не признаје.
Који год да су помодни трендови и ко год да је у чаршији на духовној власти.
(24. новембар 2006. Наставиће се...)
Извори
Овде су набројане референце на Хецлов рад колико су нам биле доступне радећи овај прелиминарни текст. Биће допуњено.
- Боснић, Драган и Слободан Ивков. „Интервју који је Драган Боснић дао Слободану Ивкову током септембра 2000. године“. Стрип вести, 89, 2000.
- Ђукановић, Зоран. „Стрип као умеће толеранције“. У Лазар Станојевић: Свемирони (албум), Липовљани, 1987.
"Пројекат Растко" 2001. - Зупан, Здравко. „Стрип у Србији 1955-1972.“ Пројекат Растко, март 2006.
- Ивков, Слободан. „Мала историја српског стрипа“
- Ивков, Слободан. 60 година стрипа у Србији, поглавље Обновитељи после II светског рата и Родитељи и деца. Монографија/каталог. Галерија „Ликовни сусрет“, Суботица, 1995.
Пројекат Растко, 1999. - Кљакић, Љубомир и Зоран Ђукановић. „Медијска култура стрипа – разговори са Љубомиром Кљакићем“. Стрип вести, 278, 2004.
- В. М. Александар Хецл, биографија на УППС
- Поповић, Асканио „Александар Хецл, 1926-1991: Бриљантни цртач елегантне савршености“ у: Уметност илустровања: 250 цртежа Александра Хецла (избор илустрација из периода 1950-1960. год.).
- Хецл, Александар и Зоран Ђукановић. „Један сусрет илустрације и стрипа“. Разговор са Александром Хецлом. YU стрип магазин бр. 65-66, Београд, мај-јун 1984. Стрип вести 268, 269, 270, 271. 2004.
- Хецл, Александар. Уметност илустровања: 250 цртежа Александра Хецла (избор илустрација из периода 1950-1960. год.) Приредио и предговор написао Асканио Поповић. „Мапа С“, Београд 1996. 170 страна.
- Непотписано: „Jules Verne and Serbia and Montenegro“. на серверу https://jv.gilead.org.il, Израел, сада доступно преко Google-овог кеша.
Датум последње измене: 2008-01-04 19:21:09
