Милена Миња Богавац
ТЏ или Прва тројка
трагедија (не)одрастања
ТЏ
Само смо брбљали, брбљали, брбљали...
Кишну је ноћ сменило јутро и небо је почело да губи боју,
Од тегет до плаве,
Од плаве до сиве,
Од сивље до беле... по шавовима.
Само смо трошили, трошили, трошили
И ноћ и приче,
Приче измишљене,
Поверене, приче испричане, непрепричљиве...
Само смо причали, причали, причали...
А напољу се још једно јутро шуњало, кроз крошње и преко кровова...
И ја знам... али нећу да кажем.
Ја брбљам али не говорим ништа...
Тџ.
Све сам видела.
На његово раме пала је сенка.
Тџ.
И све сам чула.
Звоно на вратима, птице, и крик, и шапат, и капање...
Није се пробудио.
Опет се лето ближило крају, и не само лето, не само лето... Знам.
Али нећу да кажем.
Тџ — то је чаробна формула!
Формула да заувек будемо млади!
А шта је заувек? И шта је време?
Шта писац, а шта редитељ хоће да нам каже?
Чујеш ли капање кише у олук (OFF)?
Као секундара.
Глупо решење. Прстом у око, у уво за слепце.
И слеп би схватио, схватам и сама.
... Само смо брбљали, брбљали, брбљали...
Whach this! Take that! Try this!
Open your minde and close your eyes!
Они су рекли да време не постоји, него су кораци, дуги и кратки
И сад док троше то чега нема... Чујеш ли капање?
Мисли о томе!
Само смо брбљали, брбљали, брбљали...
О ономе што смо видели,
О ономе што се десило није,
Није и није могло да буде! ... Све нам је друго промакло.
Петнаест капања у првом плану,
И сто петнаест клиничких смрти.
Хиљаду једна или једна ноћ,
И сав тај стваран свет око мене
Само чекам да прође, само чекам да прође, само чекам да прође
У једну секвенцу монтаже у глави,
У један кадар са хиљаду слика, у један ватромет, у муњу без циља.
Сада се смеј да би после плакала,
Јер ако одмах заплачеш
Нећеш ни знати како је ово тужна прича,
Уствари.
Ја знам, али нећу да кажем.
Ја знам, али нећу да слутим.
Ја знам, и зато нећу да спавам.
Ако већ морам, онда нећу да сањам.
Ако већ морам, онда ћу будна... да ми не промакне то чега нема,
Ако га има -- као што кажу!
Још ћемо брбљати, брбљати, брбљати...
Потрошићемо и време, ако стварно постоји.
Сада се смејем, а после ћу плакати.
Још ћемо брбљати, брбљати, брбљати...
Али пази да случајно не кажеш ништа!
Боље да ћутиш... Засад је easy.
Well, I 'm easy!
Easy like Sunday morning!
Easy like Sunday morning!
Sunday morning after Sathurday night!
Милена Миња Богавац, 2001.
ЛИЦА:
§ Нина Новаковић — Ни, шипарица са Сењака.
§ Марко Продановић — Марки, њен Најбољи друг на свету.
§ Предраг Мравовић — Мравке, њихов омиљени дебил.
§ Ник — Дорћолац.
§ Мала Нина, деветогодишња Нина Новаковић
§ Мали Марко, десетогодишњи Марко Продановић
§ Мали Мравке, десетогодишњи Предраг Мравовић
Сплав на Ади Циганлији. Тераса са дрвеном оградицом, и малим прилазом. На великој дрвеној табли исписано је име сплава: „МАЛИ ВЕСЕЉАК». Стаза којом се долази до сплава, на њој једно дрво, тужна врба.
На другој обали виде се новобеоградски солитери. Шум воде, крекет жаба.
Светло у сплав кућици се не пали док у тексту не буде назначено.
1.
ЖМУРКЕ
Мрак. Једина осветљена топом беле светлости је тужна врба. Под њом, на трави седе Мала Нина, Мали Марко и Мали Мравке.
МАРКО: Прва тројка!
НИНА: Прва тројка!
МРАВКЕ: Прва тројка!
(Сво троје стају у круг за разбрајање.)
МАРКО: Зими-зами-зум.
(Мравке испада.)
МРАВКЕ: Не жмурим. Зими зами зум!
(Марко испада.)
МАРКО: Yes!
МРАВКЕ: Ни-на жмури, Ни-на жму-ри!
(Нина се невољно окрене да жмури стајући лицем окренута ка дрвету.)
МАРКО: Ша-рац комарац иглицама боц!
(Нина погађа којим ју је прстом убо.)
Сто... Двеста... Триста. ... Триста!
(Нина се окрене невољно да жмури, Марко и Мравке побегну у мрак.)
НИНА: Пет, десет, петнаест, двадесет, пет...
(Престаје да жмури, окреће се, гледа око себе, настављајући да броји наглас.)
... тридесет, пет, четресет... (мало отћути)... Полазим!
(Мравке истрчи иза дрвета, и запљуне се)
МРАВКЕ: Пу за мене!
НИНА: Не важи се! Пу Мравке!
МРАВКЕ: Е, важи се! Ниси бројала до триста и ниси рекла: „ко се крије“...
НИНА: (запуши уши, виче) Ко се крије око мене, иза мене, поред мене, жмури стопут после мене! Пу Мравке! Пу Мравке! Пу Мравке!
МРАВКЕ: Сад се не важи!
НИНА: Важи се!
МРАВКЕ: Не важи!
(Док се они расправљају Марко истрчи из мрака, запљуне се)
МАРКО: Пу за мене!
НИНА: Мравке жмури!
МРАВКЕ: Не жмурим ја него она. Бројала је двадесет. Реци јој.
МАРКО: Реци јој ти.
МРАВКЕ: Жмуриш!
НИНА: Не жмурим!
МРАВКЕ: Жмуриш.
НИНА: ... Е баш не жмурим. И тако нећу више да се играм.
(Седне под дрво надрндано, прекрсти руке.)
(Мрак.)
ПРВИ ДЕО
1.
Позно лето. Вече. Залазак сунца боји светлост у наранџасто. Током првог дела светлост се мења из наранџасте у сиву, и из сиве у тамноплаву, како одмиче ноћ. На тераси сплава седе Нина, Марко и Мравке. Нина је дотерана, а њих двојица свакодневно обучени.
МРАВКЕ: Прва тројка!
МАРКО: Прва тројка!
НИНА: Ја се не играм!
МРАВКЕ: Што?
НИНА: Данас ми је осамнаести рођендан, бре! Не могу да играм жмурке до педесет.
МАРКО: Па јесте. Људи у нашим годинама се већ жене, удају и дрогирају, а ми играмо жмурке...
МРАВКЕ: Немој сад да скинем ову патику, има да се надрогираш ко буздован.
МАРКО: Ја ћу и да се надрогирам, само не од твоје смрдљиве чарапе, је л' знаш?
МРАВКЕ: Откуд ти знаш како ради моја чарапа?
МАРКО: Видим по теби како си тџ. Сигурно гајби снифкаш сокнице, кад те кева не види. А?
МРАВКЕ: Не него их дајем твојој кеви, да ти скува ручак.
НИНА: Је л' си то сам смислио, Мравке?
МРАВКЕ: Па, да.
НИНА: Па и види се... (Марку) Него, кад ће да дође тај твој...?
МАРКО: Ник?
НИНА: Он.
МАРКО: Немам појма, рекао сам му, оно... Кад падне мрак, опуштено. Што?
НИНА: Безвезе... Питам. Сутра се иде у школу, знаш... Зато.
МАРКО: Ја идем поподне.
НИНА: Знам. Ове године ћемо сви бити у истој смени. Први пут.
МРАВКЕ: Па кад је овај бамбалић понављао.
МАРКО: А ти ниси, а? Тџ.
МРАВКЕ: Јесам, али ја сам први, а не четврти ко ментол. Ко још понавља четврти разред?
МАРКО: Па шта... Биће ми готива. Само кад нисам више с оним зракачима у разреду.
НИНА: А какво ти је ново одељење?
МАРКО: Па, не знам... Познајем само Ника, али он је до јаја. Видећете вечерас. Дечко је луд ко струја.
НИНА: А одакле ти њега знаш? Из школе?
МАРКО: Ма, не... Од Сетрема. Онда кад сам пробао вутру, знаш?
МРАВКЕ: Он се дружи са Сетремом?
МАРКО: Ма, јок... Дилују за истог типа.
НИНА: Баш симпатично! Фин неки младић.
МАРКО: Шта је, бре, било, бре? Што сте толико конзервативни?! Па није трава хероин... Видећете. Готивно је. Тџ. Није ништа страшно.
НИНА: А како је?
МАРКО: Не знам како да ти објасним... Смешно... Не, озбиљно, може вилица да ти се укочи од смеха.
НИНА: (забринуто, додирујући своју вилицу) Вилица?
МАРКО: Није ништа страшно. Што си тџ?
НИНА: И колико то траје? Мислим, колико те држи?
МАРКО: Пар сати... Откуд знам.
МРАВКЕ: Је л' има шансе да ме кева провали кад се вратим?
НИНА: Ти какав си зиљавац, сигурно ће те провалити...
МАРКО: Хоће да проба вутру, а не уме пертле да веже сам.
МРАВКЕ: То ти не умеш, бамбалићу. Моје су лепо везане, видиш, а ти... Ти ни немаш пертле.
МАРКО: Кева ти их је везала, признај!
МРАВКЕ: Није.
НИНА: Признај! Сигурно те не пушта да везујеш сам...
МРАВКЕ: Није, бре, пушта ме!
МАРКО: Добро, можда те и пушта за пертле, али за фризуру никако.
МРАВКЕ: Шта за фризуру?
МАРКО: Признај да ти кева прави фризуру...
МРАВКЕ: Понекад...
НИНА: Аааа! Тџ. У четвртом средње ти кева прави фризуру...
МРАВКЕ: Па то је од кад сам оно једном ошиш'о на чирокану.
МАРКО: Кад ти је сломила лењир о главу?
МРАВКЕ: То није било због чирокија, него због тога што сам понављао.
НИНА: Зар ниси прво понављао, па се ошишао?
МРАВКЕ: Ма, јесам. Него, знаш... Кева је искулирала понављање док се нисам појавио с чироканом. Тек тад јој је пук'о филм.
НИНА: Мислиш лењир?
МРАВКЕ: Да.
МАРКО: Кева ти је Хитлер, озбиљно.
МРАВКЕ: Боље то него твоја кева, што ти купује цигаре, а немате 'леба да једете у кући. Не даш јој, бре, ни да вежба... Нина, његова кева узме да свира, знаш, да вежба виолину, а он јој намерно одврне музику...
МАРКО: Не, него треба да поздрављам кеву са „Зиг хајл“кад је сретнем у ходнику...
МРАВКЕ: Ја не поздрављам моју кеву...
НИНА: Е, доста. (они је погледају) Ја своју кеву не познајем, нисам је упознала, нећу је упознати! ... Је л' сте сад срећни?!
(устане, нервозно шета по сплаву)
МАРКО: ... Где ћеш, Ни?
НИНА: ' Ајмо унутра...
МРАВКЕ: 'Ајмо, ја сам се смрз'о ко пичка.
НИНА: Ти бар немаш минић, знаш.
МРАВКЕ: (погледа у њене ноге) У јеее...
НИНА: Шта?
МРАВКЕ: Ноге су ти ко Ван Бастену...
НИНА: (добро је чула шта јој је рекао) Шта си рек'о?
МРАВКЕ: Ма, ништа...
НИНА: (Марку) Шта је рек'о?
МАРКО: Тас-тас-тас-тџ. ... Пусти га у курац!
2.
(Нина уђе на сплав тј. у кућицу, у којој се тек сад упали светло. Сто, столице, два пољска кревета, лигештул, полица с бојом и терпентином, сликарски сталак, на њему нека започета скица. Свуда по просторији висе неурамљени цртежи, акварели и слике. Марко и Мравке уђу за њом.)
НИНА: (приђе великој торби на столу, и отвори је)
Хоћете нешто да једете? Хоћете торту?
МАРКО: Не још. Боље касније, кад се наваримо... Мислим, кад дође Ник.
МРАВКЕ: Ја хоћу. Дај ми.
МАРКО: Види овог слепца...
МРАВКЕ: Ко је слепац, бамбалићу један? Ја који сам довук'о целу ову торбу са Сењака, или ви који сте се успут играли шуге?
НИНА: Да ниси можда хтео да ти помогнем?
(сервира му колаче на тањир)
МРАВКЕ: Не ти. Ти си женско. (погледа у тањир испред себе, угризе парче колача) Него овај бамбалић. Натоварио ме ко да сам Шиптар са Зелењака...
МАРКО: Тџ. Ко да си иначе доктор наука. Па, ти си брате, и тако физикалац.
МРАВКЕ: (пуних уста) Као прво, ја сам спортски тип, а као друго нисам физикалац.
НИНА: Какав си ти спортски тип, мајке ти? Тренираш тај фудбал од основне у мртвом Графичару, а прошли недеље си први пут устао са клупе...
МРАВКЕ: Нисам први пут. Бранио сам и против Арсенала.
МАРКО: Шта бунцаш?
МРАВКЕ: Озбиљно ти кажем, Арсенал из Тивта. Озбиљно, примио сам само два гола...
МАРКО: Што? Тренер те избацио после пет минута?
МРАВКЕ: Свеједно, нисам физикалац.
НИНА: Него шта си?
МРАВКЕ: (поносно, са нагласком на сваком слогу) Будући Офсет Машиниста.
НИНА: Woooow! Офсет машиниста?... Па, ја сам импресионирана твојом невероватном каријером...
МРАВКЕ: Зезај, зезај, ал' ми смо ти најважнији од свих. Кад ми 'оћемо да штрајкујемо, нико нема да ради, знаш?
МАРКО: Тас-тас-тас-тара-та-та-та-тас! ... Шта причаш ти, Мравке, бре? О чему бре ти то?
МРАВКЕ: Шта о чему ја то? Ја бре кад сретнем на пракси у „Бигзу“оне пичке из дораде, или из фотослога, ја само овако станем. Ја их, бре, на одмору, без фрке пошаљем по бурек...
НИНА: По бурек? Е то већ...
НИНА и МАРКО: Не могу да верујем.
МРАВКЕ: Па нормално кад си бамбалић. Зато и идеш сам по бурек... А и ти исто, Нина.
НИНА: Ја не идем сама по бурек.
МРАВКЕ: Кога шаљеш? Ове прваке, а? Гимназијалце гуштере? А?
НИНА: Ја уопште не једем бурек. У њему има милион калорија...
МРАВКЕ: Заболе ме к... Калорија, знаш.
МАРКО: Тг-тг-тџ... Кол'ко је сати? Где је овај лудак више?
НИНА: А, Марки... Ја ипак не знам да ли то да пробам...
МРАВКЕ: Да, и ја не знам. Сутра идем у школу, а имам и тренинг.
НИНА: ... Мислим, дувајте Ви, мени то не смета, али знаш... Ипак је сутра први дан школе...
МАРКО: Пунолетна?! ... Што си тџ, бре?! Данас ти је рођендан, будало. Лепо си рекла да ћеш да пробаш за осамнаести...
МРАВКЕ: Ма, ја то кад сам проб'о код буразера у Бањи, ништа ми није било. Озбиљно ти кажем.
МАРКО: Можда су ти сељаци увалили чај?
МРАВКЕ: Ма, то на мој мозак не утиче...
МАРКО: Кад ти ни немаш мозак, тџ... Идем да видим 'де је овај... Можда не може да нађе сплав... Са' ћу.
3.
(Марко изађе са сплава, светло у сплав кућици се угаси за њим. ЗВУК ПАРКИРАЊА АУТОМОБИЛА — OFF. Марко излази гледајући где је Ник, Ник улази на сцену са десне стране, скупо и урбано обучен, носећи флашу вина и једну белу ружу.)
МАРКО: Брате.
НИК: 'де си јеботе?... (поздрављају се) Види се какав си... Каква ти је то клошарска мајица? Чуваш је из основне, а?
МАРКО: (Марко постиђено погледа у своју мајицу, и неодређено климне главом) Је л' си наш'о „Весељака»? Истриповао сам се да нећеш моћи да нађеш...
НИК: Ма, 'де ја нешто да не нађем, брате. Ја сам бре, налазио адресе по Бронксу а не... Ма, био сам ја овде. Једном сам се овде штеко'о од мурије... код ортака на чамцу... Него, реци ми, брате...
МАРКО: Шта?
НИК: Та цица којој је рођендан...?
МАРКО: Нина?
НИК: Је л' добра?
МАРКО: Молим?
НИК: Каква је цупи, лепо те питам.
МАРКО: А, то... Нина је... Нина је моја... најбоља другарица.
НИК: А знам то, бате. То си ми рек'о. Него, је л' добра, лепо те питам?
МАРКО: Тџ. Немам појма, што?
НИК: Што?! ... А је л' ово њен сплав?
МАРКО: Да. Од њеног ћалета. Што?
НИК: Безвезе. Добро место за штек, а?
МАРКО: За какав штек?
НИК: Откуд знам какав...?! Укључи мало мозак, гледај око себе, бре. Размишљај. Организуј се. Капираш?!
(Ник футерски загрли Марка, Марко се насмеши, у тишини уђе на сплав, Ник уђе за њим.)
4.
(Кад уђу на сплав, светло на сплаву се пали, Нина устаје да дочека госте.)
НИНА: Хеј.
НИК: Ти си Нина?
НИНА: Ја? Не. Мора да си ме са неким помешао... А ти?
НИК: (пружи јој руку, насмеши се, швалерски) Ник. ... Срећан ти рођендан, изволи...
НИНА: Поклон?! (другарима) Добила сам поклон!
НИК: Нисам баш био инвентиван, јеби га... А ти би баш могла и да ме пољубиш. (Нина, Марко и Мравке га шокирано погледају)... За срећан рођендан, и то.
НИНА: Ах, да... (пољуби га, у образ, он је повуче и пољуби и он њу. Пусти јој руку, Нина га погледа са смешком) Ово је Мравке... Мој кум.
НИК: 'Де си куме?!
МРАВКЕ: Предраг. (пружи му руку, али Ник то не види, седа за сто.)
НИК: 'Оћемо нешто да сваримо, а?
МАРКО: Ма, да, брате...
НИК: (Ник седа за сто, вади пакет вутре, ситни је) Куме, дај картон.
МРАВКЕ: Картон?
НИК: Тако је брате... Цепај тај „Класик», 'ајде...
МРАВКЕ: (узима своју кутију цигарета са стола) Да је поцепам?
МАРКО: Да бре, кретену, за флоп. Тџ-тџ.
МРАВКЕ: (збуњено поцепа паклу цигара на пола, да је Нику) Ево.
НИК: Види ово... Брате... Шта си ми ово дао?... (Марку) Који лудак, брате... Је л' сте ви нешто гумали, а?
МАРКО: Ма, јок... Нисмо вечерас...
НИНА: Шта?
МАРКО: Ма, ништа. Тџ.
НИК: Шта ништа?
МАРКО: Ништа... (Нина седне до Ника, Марко устане стане иза ње, загрли је и пољуби у косу) Тотални тџ.
НИК: (лиже ризлу, сролао је џоинт) Знате каква је ово џиџа?... Прскалица. ... Разваљује.
НИНА: Како то мислиш?
НИК: (пали џоинт) Шта? Домаћица, бре. Садио Сетрем у дворишту, а ја и ови моји ортаци заливали истопљеним сличицама... (испуштајући дим) Халуциогена, кеве ми... (дода џоинт, Марко пружи руку да га узме) Не ти, клошаре, не ти, бреее... Дај слављеници... (пружа џоинт Нини)
НИНА: (узима џоинт, гледајући Ника)... Како то мислиш халуциогена? ...
НИК: Само пуши, видећеш...
НИНА: (несигурно погледа у џоинт, па у Марка) Да пушим?
НИК: (устане, повуче Нину за руку, и она устане)
Дај ми то... Дођи...
(узме јој џоинт, стави га у уста да јој да шат, показује јој руком да приђе, Нина га гледа збуњено, он јој опет покаже руком да дође, Нина му приђе, и први пут у животу дува, и то на шат.
Другари гледају збуњено. Нина склања лице од Ника, почиње да кашље, Ник смејући се додаје џоинт Марку, Нина почиње да се смешка, они дувају. Светло на сцени остаје исто, допуњено једном диско-куглом, која се од овог тренутка пали и полако врти.)
5.
(Док другари дувају, Нина излази на терасу, замишљено се наслања на ограду. Када она изађе, светло у сплав — кућици се гаси, остаје само диско-кугла, која се и даље врти.
ROADS групе PORTISHEAD (OFF).
Нина стоји наслоњена на оградицу, гледа у воду. Марко излази за њом. Она га у првом тренутку не види, он стане иза ње и загрли је. Нина се окрене.)
НИНА: Марки, то си ти.
МАРКО: Шта си мислила?
НИНА: ... Ништа. Што?
МАРКО: Види... Имам и ја поклон за тебе, само сам чекао... Знаш... (даје јој упаковани пакетић)
НИНА: За мене? (Марко климне главом, смешећи се)
МАРКО: Кева је увијала, нисам ја... (Нина га погледа, смешећи се, отвара пакетић, и налази огрлицу)
НИНА: Предивна је... Хвала ти. (застане на тренутак, онда га загрли, стоје загрљени неко време)
Стави ми... Хајде... (даје му огрлицу, Марко јој је ставља око врата, Нина се окрене према њему) Чекај! Морам да замислим жељу.
МАРКО: Жељу?
НИНА: Када ставиш нову огрлицу, или наруквицу, увек помислиш жељу. И никад је не скидаш. Све док се не покида... Разумеш?
МАРКО: Тџ.
НИНА: А кад се покида...
МАРКО: Да?
НИНА: Оствариће се. Капираш? Жеља ће се остварити.
МАРКО: Пожели нешто...
(Нина затвори очи, диско-кугла се заврти брже, Марко јој качи огрлицу, диско-кугла поново успори, и Нина отвори очи.) Је л' ми лепа?
МАРКО: Чш-чш.
НИНА: А?
МАРКО: ... А је л' лепа жеља?
НИНА: Смејаћеш ми се.
МАРКО: Тџ. Што?
НИНА: Тако... Знам.
МАРКО: Шта?
НИНА: Је л' мислиш...? Погледај ме. Јер мислиш да бих прошла на академији?
МАРКО: Тџ. На којој, бре, академији?
НИНА: Мислиш да бих могла да будем глумица?!
МАРКО: а... Откуд знам.
НИНА: (стане у неку movie star позу) А да си ти у комисији?
МАРКО: Тџ. Ушла би преко везе...
НИНА: Мислиш да ћу успети?
МАРКО: Шта то мене питаш? Тџ. Ја ако ускоро не скупим неки бенд... Не знам. Тџ. Мораћу бар нешто да упишем, због војске...
НИНА: Еј, бре! ... Озбиљно, бре. Можеш од неког да позајмиш гитару за пробе. Само стварно мораш негде да почнеш да свираш... Озбиљно.
МАРКО: Тс-тас-тџ. Нешто ћу искомбиновати...
НИНА: Знам. Ниси луд.
МАРКО: А твоја мама... Она је била глумица, је л' тако?
НИНА: (гледа га неко време у тишини) Моја мама је... Знаш?
МАРКО: Знам... Извини...
НИНА: Не, не извини, не то... Него...
МАРКО: Шта?
НИНА: Лагала сам... Да је она, знаш...
МАРКО: Била глумица?
НИНА: Не то... Не то... Била је... Него... Лагала сам да је она... Знаш? (Марко је гледа с неразумевањем)... Да је... Умрла. То сам лагала.
МАРКО: Шта?
НИНА: Извини, ја... Молим те, извини...
МАРКО: Не капирам... Шта се?...
НИНА: ... Она је била глумица, знаш?... И, то... И... Боже, како се осећам... Све је... (смеши се) Тата је рекао да је она... имала неке проблеме, капираш?... (покаже руком на главу)
МАРКО: Аха.
НИНА: И... Онда је отишла...
МАРКО: У болницу?
НИНА: (одмахне главом) У манастир. (погледа у Марка, строго) Немој то ником да кажеш, знаш?!
МАРКО: Нина, ја... Не... Шта ти је?... Ја знам како је то... Капираш? Тџ. Ти знаш да сам ја ванбрачно дете, ја исто ћалета нисам никад... Капираш?
НИНА: Знам. Извини.
МАРКО: Чш-чш-чш... Што извини?
НИНА: Што ти нисам раније рекла... Мислила сам... Више сам волела да је мртва, разумеш? Увек смо били само тата и ја. Разумеш?!
МАРКО: Тџ.
НИНА: Разумеш?
МАРКО: Разумем, бре... Разумем.
НИНА: Је л' смо ми сад дрогирани?
МАРКО: Јеси ли?
НИНА: Ја... Не знам... (смеје се)... 'Ајмо унутра...
(Улазе на сплав, музика се појачава. Мрак.)
2.
КУЋА ОД ЛИШЋА
Поново је осветљена само тужна врба. Испод ње се налази недовршена колибица, склепана од грања, дасака, камења и лишћа. Мали Мравке и Мали Марко улазе на сцену вукући једно велико парче шперплоче. Нина трчкара поред њих.
НИНА: (радосно) Шта ће то да буде? Шта ће то да буде?
МАРКО: То је за кров.
МРАВКЕ: Треба само да нађемо још неки најлон, да не прокишњава.
(Мали Мравке и Мали Марко спуштају велику шперплочу на остале, тако да колибици коју праве ставе кров)
НИНА: Па, нећемо ваљда овде заувек да живимо?
МАРКО: Ако нам се свиди хоћемо. Шта нас брига?
МРАВКЕ: Гију-гију-гиц. Мене моји никад не би пустили.
НИНА: Ни мене мој тата.
МАРКО: Шта нас онда брига за кишу? Не морамо да долазимо овде кад је киша
МРАВКЕ: Срушиће се кров кад падне киша, паметњаковићу.
МАРКО: А да направимо кућу негде другде?
МРАВКЕ: Па, опет ће да се сруши.
НИНА: Неће. Ставићемо цигле.
МАРКО: Да. Ставићемо цигле.
МРАВКЕ: Које цигле?
НИНА: Ове цигле. На кров. Овако. И нема шансе да прокишњава.
(Нина подигне једну циглу и стави је на кров, Марко учини исто то за њом)
МРАВКЕ: Не могу цигле, немојте то...
НИНА: Па, и твоја кућа на Сењаку је од цигле, а не прокишњава.
(Марко ставља још једну циглу на кров, кућица почиње да крцка, један зид се искриви и падне,, затим пада цела кућица. Клинци на тренутак гледају у чуду.)
МРАВКЕ: Шта сам вам рек'о?
(На небу бљесне једна муња, зачује се снажна грмљавина, и дување ветра. Клинци ово ослушкују).
НИНА: Почиње киша!
(Чују се снажан ветар и падање кише. Мала Нина, Мали Марко и Мали Мравке отрче свако на своју страну, у мрак. Остаје осветљена само гомила дасака и грања под врбом.)
ДРУГИ ДЕО
1.
Пролеће. Вече. Ваздух је пун белих маца, све је зелено, процветало. „Весељак“је малчице накривљенији, него у прошлом чину. Са леве стране, на сцену улазе НИНА, МАРКО и МРАВКЕ, још успут пушећи џоинт.
Нина застане, погледа у правцу из ког су дошли. Марко и Мравке застану за њом.
НИНА: (Марку) Види... (Покаже руком у правцу из ког су дошли) Синоћ су светлела оба.
(Нина и Марко се загледају)
НИНА и МАРКО: (истовремено) Неверица! (Мравкету) Јеси видео?
МРАВКЕ: Шта?
НИНА: Сад су се угасила оба светла на мосту. Оба...
МРАВКЕ: На овом нашем мосту? Железничком?
МАРКО: Сад, ево... пре секунд!
МРАВКЕ: А, па да. То је моја кева звала онај број што пуштају на РТС-у и рекла им како само на нашем мосту гори светло. Они јој ваљда рекли: „Хвала Госпођо, што обављате Вашу грађанску дужност у овим тешким временима»... (смеје се)
МАРКО: Не сери?!
НИНА: Коју, бре, грађанску дужност?! Кева ти је безмало имбецилна!
МРАВКЕ: Зашто?
НИНА: Зашто?... Зато што мисли да је сад обезбедила гомилу јебеног цемента и жица од јебених зликоваца НАТО пакта. Је л' имаш ти гајби неки други канал сем РТС-а?
МРАВКЕ: Као прво, и теби је било чудно што само ту гори светло. А то што се тиче РТС-а, имам и друге канале али је на свима исти програм, пошто је рат, ако нисте приметили.
НИНА: Рат, а? Рат. Па, није ти ово четрдесет прва година кад ти је деда побег'о у партизане, знаш. И није ово рат, знаш. Ово је бомбардовање. Капираш? А те бомбе горе у просеку имају већи IQ од тебе и твоје кеве, и твоје сестре заједно. А то је мало чудно, зар не?
МРАВКЕ: Шта ти је?
МАРКО: Шта је теби? Тџ. Мислиш да методе замрачења функционишу? А? Тџ.
МРАВКЕ: Тако су рекли на телевизији…
НИНА: Гледај ме! Телевизија. Буууум!
(рукама демонстрира како је изгледало када је пала бомба на телевизију, бесно уђе на сплав, дечаци крену за њом.)
2.
(Нина откључава врата, уместо да упали светло упали батеријску лампу коју извади из џепа. Мравке пали свећу, ставља је на сто.)
НИНА: Који мрак.
МАРКО: Тџ. Као и свуда. А кад смо прошли пут били овде, био је твој рођендан. ' Ладно је прошло (Марко броји на прсте)... девет месеци...
НИНА: Којих девет месеци?
(Док она говори, Мравке заинтересовано гледа по сплаву, завирује у ћошкове, исправља слике на зидовима)
Прошло је девет хиљада месеци, или то све никад није ни било. Можда смо све то измислили. Цео тај наш живот, и детињство, и школу, и сва та срања... Капираш?
МРАВКЕ: (задовољно) Нина, овај сплав се искривио.
НИНА: Како?
МРАВКЕ: Сигурно. Погледај слике. Стоје криво у односу на под, је л' видиш?
НИНА: У пичку материну! ... Сплав се искривио, је л' ме капирате?
МРАВКЕ: То је од детонација... Мени се у соби појавила знаш колика пукотина на зиду...
НИНА: Ућути! Није зато! Није зато!
МАРКО: Ни, шта ти је?
НИНА: Како не разумеш?! Ништа није право. Никад нисмо били овде. Све смо измислили. Како не капираш? Ово је тешко зајебавање. (удари руком о зид сплава, поскочи) Кулисе!
МРАВКЕ: Какве те сад кулисе спопале? То је, бре, нормално. Мени се у соби појавила знаш колика пукотина... Озбиљно, ја...
МАРКО: Ма, умукни! (Мравке ућути, Нина и Марко се гледају) Тџ.
НИНА: Тџ.
МРАВКЕ: Ја немам појма шта ви то причате, кеве ми.
НИНА: Где је Ник?
МАРКО: Рекао је да ће доћи до мене пре узбуне. Док нешто уврши.
НИНА: Узбуна је свирала пре два сата, а зна да сутра путујем. Мравке, 'ај га зови!
МРАВКЕ: Немам кредита!
МАРКО: Немој да лажеш, штекаро. Кева ти је купила.
МРАВКЕ: Купила је, али сам ја продао. Само немојте то да причате пред њом, да ме не патосира.
НИНА: Што си продао мамин кредит, је ли?
МРАВКЕ: Зато што бисте сада пушили курац. Не пљуге.
(извади из џепа две пакле „Класика“ и тресне их на сто) Ето, зато!
МАРКО: Брате, „Класик“! До јааајјаа!
(отвори једну паклу, узме цигарету, понуди Нину, она одмахне главом.)
Што нећеш?
НИНА: Нећу да пушим крџу.
МРАВКЕ: Па, нема шта друго да се пуши.
НИНА: Пушићу чисту вутру. (извади своју кесицу, ризле и читав прибор на сто.) Албански сканк уместо америчког Марлбора. А сутра увече ћу и тако бити у самом царству шверцованих пљуга, демократије и осталих цивилизацијских нуспроизвода.
МАРКО: Страни плаћеник и домаћи издајник, једном речју локатор. Тџ.
(Мравке се смеје)
НИНА: Тачно тако. Осећам се као последњи пацов који напушта брод.
МАРКО: Шта ти је? Зезао сам се.
НИНА: Није зезање, капираш? Мени није зезање. Највише бих волела да ме сутра погоди неко срање, негде на некој обилазници, у некој припиздини српској, и да се угљенишем, и да ме...
МРАВКЕ: Је л' си ти нормална, будало? Ућути, бре! Шта то причаш?
НИНА: Како шта причам? Реци ми. Осећам се као да више никад нећу дођи у Београд... Као да никад нећу доћи кући, је л' ме разумете?
МАРКО: Нина, не идеш у Америку, идеш у Црну Гору.
НИНА: Па, шта?! Мислиш да ми се иде? Мислиш да ми се иде да ме прелећу авиони који вас гађају? Мислиш да сам срећна?!
МАРКО: Па, не знам, онда. И Ника су хтели његови негде да шаљу, док на крају нисам ја замолио његову кеву да га нигде не води. Што и ти не попричаш с ћалетом?
НИНА: (имитира) „И ако си пунолетна, ти си још увек редован ђак, и док те Ја издржавам, госпођице Новаковић, радићеш онако како Ја кажем. Без поговора!“
МРАВКЕ: То да каже мој покојни ћале, ја бих ти веровао, али твој је баш позитивац...
НИНА: Шта ти то значи позитивац? А? Јави ти се са смешком на улици. Је л' то? Он је, Мравке, познат сликар, има педесет година, и може да живи на Цетињу или у било којој врлети. А ја? Ја са њим... Као куче. Увек тако.
(Нина се заплаче) Увек тако. Шта се коме јебе како је мени?! (устане од стола јако га одгурнувши, и седне на под у ћошак) Увек тако!
(Марко седне до ње, покуша да је загрли, она се отме) Шта ти хоћеш? Боли тебе курац што ја сутра путујем. Када је Ник требало да оде, причао си како ћеш полудети...
МАРКО: Нина, немој да...
НИНА: (не слуша га) Мравке, нађи Бенсендине у мојој торби, хоћеш?
МАРКО: Имаш још?
НИНА: Имам.
МАРКО: На Сењаку си ми рекла да смо све попили.
НИНА: Нисам луда све да попијем. Ратно је стање.
(Мравке јој додаје кутијицу) Хвала.
(Нина устаје, одбројаве бенсендине испред сваког од њих) Пет, десет, петнаест, двадесет, пет мића. Доста.
(сви саспу таблете из шаке у грло, кад прогута, Нина тихо дода)
Лаку ноћ.
(Пале се наранџасто светло и диско-кугла.
Другари остају у тишини, Марко узима гитару, проверава да ли је наштимована, хвата неке акорде, затим почиње да свира и пева песму TONIGHT, TONIGHT групе SMASHING PUMPKINS.
ПРЕЛЕТАЊЕ АВИОНА ЗАГЛУШУЈЕ ЊЕГОВУ СВИРКУ -- ОФФ
Нина, Мравке и Марко се инстинктивно скупе, Нина и Мравке почињу да певају са Марком држећи уши запушене. Сво троје се труде да надгласају буку авиона, тако да њихова песма више личи на драње него на песму. Песму прекидају СНАЖНЕ ДЕТОНАЦИЈЕ — ОФФ. Кад се све смири...)
НИНА: У јеботе!
МРАВКЕ: (истрчава са сплава на терасу, показује средњи прст ка небу, скандира на глас, избезумљено) Си-ђи-те — до-ле! Си-ђи-те до-ле! Маму вам јебем ментолску, бре!
(виче, с рукама око уста) Маму вам јебем!
МАРКО: Јеботе, где је ово било!
МРАВКЕ: (утрчавајући назад) Сигурно Бранков мост!
МАРКО: Будало, знаш шта би остало од сплава да је мост?
НИНА: Па шта?! Макар би Тони Монтано одлетео у ваздух, а с њим и све оне распеване бабе што нису чуле за депил восак.
(хистерично се смеје)
МАРКО: Чш-чш-тас-тарататата-тас-тас! 'Ајде још да пушимо, Мравке брже мотај, 'ајде, 'ајде, тас-тас-тас! ...
(споља се чује паркирање кола, као и ритмично пиштање аутомобилске сирене у ритму навијачког бубња.)
3.
(На сцену утрчава Ник, брзо претрчава до сплава, прескаче оградицу и упада на сплав. Не поздравља се, одмах с врата почиње да урла и скаче. Покрети су му исцимани, неартикулисани, кочи му се вилица)
НИК: Људи, шта је ово билоооо!
Возим мало пре малу Кристину кући, и зајебавам се у колима. Истриповао да возим Need For Speed, Диабла, бате! Одједном БУУМ! За оволико избегнем бандеру, она почне да вришти, ја се примим, наставим још луђе да драјвам, тамо на Новом Београду! Само скренем... Анннн! Кочнице урлају позади... Вуууууммм... чујеш само бум-бум-бум, оно пуца и даље, тек видиш овако изнад нас: (показује руком) ПВО гађа ракету. Јеботе, игрица! Игрицааа! Ми станемо! Разумеш? Ватромет! Велика жута иде право, мале црвене је маше, велика жута стане, погледа лево, погледа десно, продужи, мале црвене и даље лете ка њој. Почнемо да навијамо, као: тооо, такооо јееее... и само видиш ТЏ! Један је окрзне са стране, и оно се распршти! И ја: Олееееее!!!!! То! Кад чујеш са свих кровова вриштање... Сви се јебено деру. Ја стао, гледам... Неверица. Значи види, значи неверица! Нико, бре не иде у склониште, бре! Цео град на крову, у пичку материну? ...
НИНА: Ник! Јеботе! ... Чекај мало!
НИК: Шта?
НИНА: Детонираш.
НИК: Деееетоооониииираааааамммммм... Хааа! Знаш како је моћно било... мало пре сам лепо рек'о ортаку: Хоћу да разнесем мост!
МРАВКЕ: Који мост?
НИК: Газелу, брате!
Иде ми на курац кева што се истриповала, као: ааааааа, стално, као ааааааа, ааааа, гађаће је, ааааа, јаооо! Аааа! Реко': бре кево, брате, ућути бре више, бре! Ако ће неко да руши по мом граду -- Ја ћу да рушим! ХААААААААААА! (скаче) Ја ћу да рушим!
НИНА: Иди на Косово па руши, бре!
НИК: (тек сад скаче као луд, скандирајући) Косово је Србија! Косово је Србија!
МРАВКЕ: (скочи за њим) Косово је Србија!
НИНА: (запуши уши, јако вришти)
Смиритеее сееее!
НИК: (седне, уштине Нину за образ, имитира је) Смирите се, смирите се! Што си тако упувана?
НИНА: Путујем сутра у Црну Гору.
НИК: Боли те курац!
НИНА: Не боли ме! Осећам се ко последња пичка.
НИК: Па, немој онда! Реци ћалету да ћеш да живиш код мене!
НИНА: Ма, дај!
НИК: Шта би ти фалило?... Ти си и тако на истим супстанцама ко моја кева. Ааааа! Могле би да гумате бенсове и стондирате по кући цео дан... Како се оно каже за срећне породице...?
НИНА: Идила!
НИК: Е, да... Тако реци ћалету.
(... да би скренуо пажњу на себе Марко узима гитару и почиње да дрнда неке акорде, али само га Мравке слуша...)
НИНА: Морао би прво да ме ожениш!
(смешка се)
НИК: Због ћалета, а?...
Важи! ... Мравке!
(Цимне Мравкета) Ти ћеш да нам будеш кум, батице!
МРАВКЕ: Коме бре кум?!
НИК: Ти си, бате, највећа будала на свету!
МРАВКЕ: А, мора неко и то да буде. Такви смо ти сви ми... Офсет машинисти...
(Ник се смеје)
НИК: Ко, бре?
МРАВКЕ: Офест машинисти! (поносно) Најгори од најгорих...
НИК: (смеје се, и прави глупе звукове, грчи му се вилица.) Офест машинисти, а?... Је л' ви једете неку дрогу, који Вам је курац? Офсет машинисти...
МРАВКЕ: (прича док не буде прекинут, иако је више него очигледно да никог не интересује његова прича)
Ми ти брате, у „Бигзу“ варимо ко луди! ... Ја, онда има један Цигојнер, човек је мајстор каквог нема, ал' мора да се навари сваки пут пре него што приђе за машину... Ја га само гледам и питам се...
НИК: Марко, нешто је требало да ти кажем.
МАРКО: Шта?
НИК: Не сећам се. Хоћеш да ми учиниш нешто?
МАРКО: Тџ. Што се не сећаш? Шта?
НИК: Ај' иди до кола (баци кључеве на сто) и из касете донеси једну кутијицу... Лепуууу кутијицу... И... донеси виски, има отворен на седишту.
МРАВКЕ: Виски?
НИК: Ви-ски, ви-ски... Живим у дисконту пића, бре! (тресе цигару по поду) Седимо у пиксли! Седимо у пиксли! (зграби кључеве се стола, истрчи са сплава)
МАРКО: Где ћеш?... (Нини и Мравкету) Где ће овај?
НИНА: Јеботе, где се гаси? Шта му је?
НИК: (утрчава на сплав)
Аааааа!!!! Е, тако! ... Мало да Вас подигнем! ... Сморили сте ми се много, бре... Пушите ову траву, а то мене више ништа не ради, јеботе... Ааааа! Био сам малопре код оног Сетрема...
МАРКО: Код Сетрема?
НИК: А, да. Сетио сам се! Сетио сам се! Сетио сам се! (повуче Марка) Слушај шта је рекла моја кева, слушај. Каже, ако хоћеш да радиш код ње у дисконту да дођеш. Није лоша кинта.
МАРКО: Стварно?
НИК: Шта сам оно...? А, е, да! Да! Сетрем Мезакри. Мало пре. Дао ми Шиптар да пушим неки пајп, а паја ко када, кеве ми... Ко из каде да пушим вутру, кеве ми. Мислио сам да ћу да устондирам, али ништа, бре. Ништа. Не волим бре, вутру више... Не волим...
МАРКО: А кад да дођем код твоје кеве?
НИК: Уствари, волим је. Али је варам!
МАРКО: Кад да дођем код твоје кеве, Ник?
НИК: Сутра, бре! Знаш кол'ко посла има у дисконту пића од кад је бомбардовање? Људи пију ко штуке, кеве ми... А има и које хоћеш гудре. Кева хоће да ја радим у дисконту, ал' јеби га, кад немам времена, имам своје обавезе, бре.
МРАВКЕ: Какве ти обавезе имаш?!
НИК: Ја сам олошу запослен човек. Нисам, бре, ја ко ови... (покаже на Нину и Марка) уметници. ... (Марку) Мораш бре нешто да радиш! Знаш?! Неће бре сигурно твоја кева да те издржава, од плате у филхармонији.
МАРКО: Тџ. Да... До јаја... Мислим, тџ. Само да скупим кинту за гитару, и појачало, пази, оно... Хвала ти.
НИК: Које ти појачало треба, брате? Реци! Јуче ми нудили клинци с Дорћола неко оволико за пет ксерова, а ја их све ишамарао, што хоће да се дрогирају... Нек иду бре кући, нек слушају ове песме: Вооолииимооо те, отаааџбиноооо нашаааа!, да се мало науче понашању за време ратног стања.
НИНА: На чему си ти, бре?
НИК: Гурао сам прсте у штекер кад сам био мали.... 220 у волтима...
(Удари Мравкета по леђима) То је омладинааац!!! Је л' тако? Омладинааац!
(Из кутијице за филм вади неколико екстазија и ставља их на сто. Један задржава у руци.
Нини, као доктор) Реци ААА!
НИНА: Аааа!
(Ник јој убаци екстази у уста)
НИК: Тако!
Ајде сад Ви...
МРАВКЕ: А шта је то?
НИК: Како ме, бре, твоја кума не пита шта је?! А? Ако хоћеш згутај, ако нећеш, немој... Боли ме курац.
(Марко згута без коментара)
НИНА: А шта је, стварно?
НИК: 'Ајде, брзо то отопи у устима... Овако.
(Он узме последњи и покаже јој како да га измрви. Нина крене то да уради, али јој се живот згади. Рефлексно хоће да пљуне, али Ник јој брзо дода виски) Немој да пљујеш, будало! Не... Don't do it, I can feel it! Залиј то... Тако.
НИНА: Бљак!
МАРКО: Видећеш да л' је бљак за пола сата.
НИНА: А шта је ово, стварно?
МАРКО: (певуши познат рефрен) „Променићу ти живооот! Измешаћу ти боооје киселином!“
НИНА: Киселина?
НИК: Није киселина... Ексић.
НИНА: Екстази?
НИК: Секстази!
(Мравке кришом испљуне екс у руку, тако да публика то види и баци га на под)
Офсете, је л' си прогутао?
МРАВКЕ: (збуњено) Аха... (стане ногом на место на које га је бацио)
НИК: Е, онда смотај ооогроооман џоинт.
(Ник му баци кесу вутре на сто) Има се, може се!
МАРКО: Кад идеш ујутру, Ни?
НИНА: Ћале је рекао да одмах после смиреле дођем кући...
МРАВКЕ: А кад се враћаш?
НИНА: Немој то да ме питаш, је л' ти јасно?!
МРАВКЕ: Па, нећеш ваљда тамо да идеш у школу ако престане ово срање?!
НИНА: Ћути, јеботе!
МАРКО: А ћале?
НИНА: (ово јој је наједном невероватно смешно) Знаш шта он каже? Каже... Неће да се врати у Србију док је Милошевић... На власти...
НИК: Јеботе, је л' хоће да га сахранимо тамо?!
НИНА: (агресивно) Нећу да мислим на то, је л' ти јасно?!
НИК: Ни, јеботе, ал си се урадила!
НИНА: Ко се бре урадио, мајмуне?!
(пали се стробоскоп, Нина устаје, шета по сплаву, наједном поскочи, смешка се) Ја се урадила, а? Нисам се урадила, знаш?! Нсам. Нсам... (све их погледа) У јеботе.
(песма IDIOTEQUE групе RADIOHEAD — OFF.
Нина и другари почињу да урлају од смеха, музика се појачава, следе је ДЕТОНАЦИЈЕ — OFF, небо неколико пута бљесне црвено. Мрак.)
3.
ИСТИНЕ
Опет је осветљена само тужна врба. Под њом седе Мала Нина, Мали Марко и Мали Мравке.
МРАВКЕ: Прва тројка!
МАРКО: Прва тројка!
НИНА: Боље да се играмо истине.
МРАВКЕ: Како се то игра?
НИНА: Овако. Један пита, а други морају да му кажу истину и само истину, иначе...
МРАВКЕ: А шта ако не знам одговор?
НИНА: ... Иначе, ако лажу, умреће им мајка.
МАРКО: А ко ће да пита?
НИНА: Ја.
МРАВКЕ: Зашто увек ти?
НИНА: Зато што ја немам маму. (пауза) Прво питање за Мравкета. (Мравке нетремице зури у Нину) Ко је теби бољи друг? Ја или Марко?
(Мравке ћути)
НИНА: 'Ајде, одговори.
МРАВКЕ: (гледа час у Нину, час у Марка, обоје га гледају с очекивањем) Исто. Ти си ми најбољи друг, а ти си ми најбоља другарица... Уствари, ти си једина девојчица с којом се дружим...
НИНА: Значи, ко ти је бољи?
МРАВКЕ: Рек'о сам ти.
НИНА: Мораш да кажеш ко ти је бољи.
МРАВКЕ: Не знам.
НИНА: Ово је игра истине. Мораш да одговориш.
МРАВКЕ: А ко је теби бољи?
НИНА: Ја сам прва питала.
МАРКО: Па, рекао ти је...
НИНА: А ко је теби бољи? Мравке или ја?
(Марко се смешка, ћути.)
НИНА: Ко ти је бољи?
(Марко јој нешто кратко шапне. Нина гледа у чуду)
МРАВКЕ: Нема шапутања!
МАРКО: Боље да се играмо жмурке. Прва тројка.
НИНА: Прва тројка.
(Мравке невољно стаје у позу за разбрајање. Мрак.)
ТРЕЋИ ДЕО
1.
Топло октобарско вече. У даљини се чују жамор града, врева, пиштаљке. На сцену падне неколико жутих листова, пре него што уђу Нина, Марко и Мравке, носећи ранчеве и гајбу пива. Нина трчи испред њих двојице, затим стаје као укопана, гледајући сплав.
МАРКО: Шта?
НИНА: Што сте пустили да сплав овако пропадне? Погледај како је крив.
МАРКО: Није много...
МРАВКЕ: Јок и није... Можеш опуштено да му промениш име...
МАРКО: Шта сереш?
МРАВКЕ: Нек се зове Криви Стојко.
МАРКО: Ма, нек се зове — тџ.
НИНА: Требало је да ми јавиш, Марко. Тата би ми дао паре... Ово мора да се поправи.
МРАВКЕ: Ма, и ти си нашла коме да оставиш кључ. Он не зна да закуца постер, а не да пази на сплав...
МАРКО: Е, ућути, јеботе... Тџ. Шта није у реду са сплавом?
НИНА: Ма, добро... Није страшно.
(крене да отвори капијицу, она јој остане у руци, Нина их збуњено погледа.)
Хм. Дај ми кључ.
МАРКО: Е, да, јеботе... То ти нисам рекао.
НИНА: Шта?
МАРКО: Не знам где је кључ.
НИНА: Како не знаш где је кључ?
МАРКО: Негде ми је у кући, проверено, али нисам могао да га нађем. Тџ. Изви... Јеби га...
МРАВКЕ: Е, бамбалићу, 'бем те у уста, јебала те глава.
НИНА: Па, како ћемо да уђемо?
МАРКО: Није фрка... Ник, Сетрем и ја смо скинули прозор...
НИНА: Прозор? Што ми то ниси рекао?
МАРКО: Ниси ме питала...
(Марко склања разваљен прозор)
МРАВКЕ: Боље да си дала кључ Цигојнеру из Бигза. Он би ти боље чув'о сплав, кеве ми...
НИНА: Не могу да верујем.
2.
(Једно по једно улазе на сплав кроз прозор. Чим уђе, Нина почиње да скупља развучене цртеже, и подиже столице срушене на под)
НИНА: Ћале би ме убио...
МАРКО: Знам, знам! Извини, јеби га. Извини. Ево, даћу ја паре за мајстора... Ник и ја ћемо...
НИНА: Ма, не требају ми паре. Рећи ћу тати да је неко провалио унутра, а није знао колико вреде ове скице...
МАРКО: Колико?
НИНА: Што?
МАРКО: Тџ. Безвезе питам. Мис'им... Извини... Тџ. .
(Мравке му даје пиво, Нина и даље нешто спрема по сплаву, види се да је љута, али се труди да се не посвађа)
МРАВКЕ: ... Е, па Нина, добро дошла кући... За Звезду и револуцију!
МАРКО: Коју револуцију? Тџ. Немој да се палиш!
МРАВКЕ: Па за ову... револуцију.
НИНА: Ово се, Мравке, зове генерални штрајк! Револуција тражи жртве.
МАРКО: Тџ!
МРАВКЕ: Добро, онда за штрајк! ... Шта год да је, дошло ми је ко годишњи одмор, озбиљно. Ринтам у оном »Бигзу“ по цео дан, радим ко црнац — плаћам ко белац. Имам ваљда и ја душу, маму им њихову?!
НИНА: Знате да сам се једва сам се пробила до Србије? Пруга је блокирана, скроз.
МАРКО: Тс-Чш-Чш! ... Овде је тако већ месец дана. Од пре избора.
НИНА: А ти?
МАРКО: Шта ја? Па, ко и увек... Блејим, зезам се... Шта?
НИНА: Шта има ново?
МАРКО: Ништа... Свашта... Шта знам... Радим у дисконту, то знаш. Зготивио сам се с Никовом кевом, тако да знаш, жена је кул... Сваки дан ми оставља и бакшиш, и још брдо пара за зезање... Оно, блејим. Ник и ја — класика. Акције, знаш како је...
НИНА: А... Где је Ник?
МАРКО: Опусти се, шта? Фрка је у граду...
НИНА: Да. Ваљда. ... Него, је л' негде свираш?
МАРКО: Нормално...
МРАВКЕ: Да, да... Свира курцу... Кад ће нека свирка, а Марки? Следеће године?
МАРКО: Е, свирка ће да буде, и то ускоро, је л' ти јасно?...
МРАВКЕ: Кад? Док нађеш бенд, па док се мало упознате, док напишете песме, а?
МАРКО: Тџ. На чему да свирам кад немам гитару?! ...
МРАВКЕ: Кол'ко пара зарађујеш код Никове кеве, мог'о си досад да је купиш лично од Хендрикса, из његове руке...
МАРКО: Ма шта то тебе боли курац?
МРАВКЕ: Само ти лепо кажем, бре. Жао ми је због тебе. Нина студира, јеби га. Уписала. (Нина устане од стола, нешто поправи на полици) Ја сам већ пос'о мајстор, и само ти немаш ни диплому него седиш у дисконту пића и...
МАРКО: Макар не волонтеришем, ко ти у „Бигзу“.
МРАВКЕ: Ја не волонтеришем...
НИНА: Ма, не, шта ти је? Него је л' обе марке од плате потрошиш, или једну стављаш у штек?
МРАВКЕ: Бар радим свој пос'о, а не ко он...
НИНА: Радничка класа се бори за права! Ударник за нови миленијум. Живели!
(Они се куцну)... И доста више ових срања. Ви се виђате сваки дан, а мене нисте видели бар десет месеци...
МРАВКЕ: Ко се виђа? Ми? Никад.... Никад ме ни не зове...
НИНА: Што?
МРАВКЕ: Па, ко мене јебе... Он се дружи са својим Ником...
МАРКО: Ма, не сери Мравовићу. Звао сам те, али ме твоја кева увек пошутира...
Тџ. Што ти ниси ни свратила док ти је био пријемни?
НИНА: Па, како?! Нисам... Нисам могла да свратим.
МАРКО: Могла си да пишеш с Цетиња. Тџ.
НИНА: Послала сам вам разгледницу!
МАРКО: Нику.
НИНА: Ти си се и тако скоро преселио код Ника, и његове кеве. Што да цимам поштара на две адресе?
МАРКО: Оснуј друштво за заштиту поштара.
НИНА: ... Ал' си ти постао зајебан...
МАРКО: Тас-тас-тас. Ја сам увек био зајебан, него си заборавила...
НИНА: Е, биће да је то... Знаш.... Шта се десило овде?! (тишина) Стварно, другари... Познајем вас цео живот. Шта се десило?
МАРКО: Ништа. Мало сам нервозан...
(Устаје и шета по сплаву. Затим седне, ухвати се рукама за стомак и љуља се горе доле у столици. Нина га сумњичаво одмерава.)
НИНА: Како хоћете.
МРАВКЕ: Марко, 'ајде Марко да пијеш са мном на екс?
МАРКО: Шта, курац?
МРАВКЕ: 'Ајде, једно на екс за друга из основне. 'Ајде.
МАРКО: Ма, бежи бре, зидару. Што да пијем на екс? Тџ.
МРАВКЕ: Како што? Нина допутовала, а ти, пичко? Нећеш да пијеш ко што пију офсет машинисти? А? (ексира флашу, пијано) Кад пијеш, пиј ко птица. Немој да ми пијеш ко галеб.
НИНА: Шта си рекао?. Немој да пијеш ко птица, пиј као... Галеб?
МРАВКЕ: ... Мислиш ти да ја знам шта то значи?...
НИНА: Брате, је л' он често овако?
МАРКО: Ма откуд знам, иде ми на курац!
МРАВКЕ: Има, бре, да ексирам и ово пиво, да му јебем матер!
НИНА: (док Мравке ексира)
'Ајде окрени Ника! (даје Марку телефон)
МРАВКЕ: (спушта флашу на сто, и почиње да урла) Хеј Пјано! Скочи и дај го главом! Хеј Пјано! (пијано скаче около)
МАРКО: 'Ајде ћути!
МРАВКЕ: Але-але-алеееееее!!!!!
МАРКО: Хало, Ник? Еј, брате?! Где си? Шта... (Нини и Мравкету) Ништа га не чујем... Ућути мало... Еј, где си? Где? Шта? Ник, шта ти је? Није тако, бре, није истина... Не сееериии?... Хало?! ... Ништа га не чујем...
... Прекинула се веза. Ник је у скупштини... Каже да људи износе столице...
МРАВКЕ: Сто-оооли-цееееее! Алееее-але — Алееее!
Победа! Победа!
НИНА: Не сери!?... Кад ће да дође?
МАРКО: Немам појма, бре. Нисам га ништа чуо од овог дегена!
(поново окреће, Мравке и Нина га напето гледају)... Није доступан!
МРАВКЕ: Пууукооо је кооо звеееечкаааааа!!!
МАРКО: Е, ако хоћеш да се дереш иди у скупштину па гутај сузавац са Отпорашима, знаш?
МРАВКЕ: А што ти не идеш, кад си тако паметан?
НИНА: Позови поново!
(Марко окреће)
МАРКО: Хало?! ... Еј... Мравовићу, ућути мало! ...
МРАВКЕ: Хеј Пјано!
(Марко испусти телефон на под, ошамари Мравкета. Мравке остане укочен, ћутећи. Марко крене да отвори врата, сети се да су закључана, шутне их, изађе кроз прозор.)
3.
(Нина изађе за Марком. Светло у сплав кућици се гаси)
НИНА: Је л' си ти полудео?
МАРКО: Што? Ударио сам дегена и тџ! Нећу, бре, више да трпим иживљавања... Није ми добро, нервозан сам...
НИНА: Ало, ударио си га. Мравкета.
МАРКО: Ударио сам га и шта сад?!
НИНА: Немој да се дереш на мене, Марко бре.
МАРКО: Немој ти на мене да се дереш.
НИНА: Ја да се не дерем на тебе. Ма немој. (издере се) Драћу се увек, како хоћу је л' ти јасно?
МАРКО: А Ник?
НИНА: Шта Ник?
МАРКО: Да га је Ник ударио, шта би било?
НИНА: ... Ниси ти Ник, Марко. (крене да уђе назад на сплав, али је Марко повуче)
Шта ти је?
МАРКО: Слушај, Ни... Извини.
НИНА: Мени се извињаваш? Шта има мени да се извињаваш? Шта ми се извињаваш... Шта? Шта се десило? Реци ми.
МАРКО: Види, ја... У некој сам фрци, знаш... И Мравке мора да оде...
НИНА: Где да оде?! Тек смо стигли.
МАРКО: Нек иде по бурек са пичкама из дораде, што се мене тиче... Пошаљи га!
НИНА: Не разумем...
МАРКО: Тако. Постоје... Постоје ствари о којима нема појма... И не могу пред њим.
НИНА: (дуго га гледа) Било би ти боље да је стварно важно.
4.
(Нина уђе на сплав, на сплаву се поново упали светло)
НИНА: Мравке?... Могу нешто да те замолим?
МРАВКЕ: (пред њим је још једно пиво) Шта да ме замолиш?
НИНА: Кад сам била клинка... Знаш да смо ћале и ја били овде по цело лето... Он је сликао, и то, а ја сам блејала по Ади... Мислим, и ви са мном...
(Улази Марко, који је збуњено погледа, а онда схвати)
МРАВКЕ: И шта то има везе?
НИНА: (нежно)... Ма, слушај, кад ти причам... Мени је ћале свако јутро доносио бурек из једне пекаре на Чукарици, и ја сам...
МРАВКЕ: Нећу да идем по бурек...
МАРКО: ... Баш си ТЏ!
МРАВКЕ: Ти ми се не обраћај... (Нини) Где да идем? Све је ЗАТВОРЕНО ЗБОГ КРАЂЕ!
НИНА: Ово је шиптарска пекара... Можда они нису...
(Мравке ћути.)
МАРКО: Мравке... Извини... За оно мало пре... Молим те.
МРАВКЕ: Опа, Маркиша... Добро си се сетио.
МАРКО: 'Ајде да попијемо једно да наздравимо, а? 'Ајде, ко што пијете ви, офсет машинисти...
НИНА: Ко галебови.
МРАВКЕ: Мнооогооо сам пијан, Маркиша!
МАРКО: Који ти је курац? Не можеш више? А?
МРАВКЕ: Што је много, много је.
МАРКО: Не можеш више?!
МРАВКЕ: Унередио сам се!
НИНА: Од шест пива? Ма, дај. Нисмо полетарци.
МАРКО: ' Ајде, бре, брате, не можеш ни седам пива да ексираш... Какав си ти то мајстор?.
МРАВКЕ: Мајстор, а?... Јаааооо... Дајте ми нож запалићу му кућу! Дај ми флашу овамо, педеру један!
Идемо... Три, четири, сад!
(почињу да пију. Нина мења Маркову флашу за празну са стола. Мравке попије пиво и с треском спусти флашу на сто. Затетура се, пијано, тихо, заврћући језиком) 'Ајмо, 'ајде, сви у напад, 'ајмо, 'ајде... (седне) Баш сте ми недостајали, мајке ми... Дуго вас нисам видео, сад, кад седим с вама... Толико ми је добро да се не бих зачудио ни да чујем да је... Пао Слоба!
НИНА: Видиш. А кад те у ноћи у којој би и Слоба могао да падне замолим да одеш по неки... пишљиви бурек... Шта ми ти кажеш?
(Мравке устаје, и пијано загрли Нину.)
МРАВКЕ: Пичко једна обична! (бучно је пољуби у главу) Ићи ћу! Ето. Ићи ћу, за моју крштену куму! Ето...
(С муком излази кроз прозор. Неколико пута падне. На сплаву се мења светло. Марко вади из ранца неки cd и из штека на патици станиол.)
МАРКО: Дођи овамо.
НИНА: Хероин?!
МАРКО: У грумену... То је од Никовог лердија... Искусно...
НИНА: Па ти си то у зикрици, а? Је л' те сетре? А?
МАРКО: Колико хоћеш да ти извучем?
НИНА: Марко, ја сам се заклела да то нећу никад да пробам... Сећаш се?
МАРКО: А... Па, шта? Тџ. Цео град је на ејчу... Боли нас курац...
(Нина нервозно устаје)
НИНА: Који град, Продановићу? Ти и Ник? Ваше дисконтарије?
МАРКО: Тџ... Оптимистична си кад проведеш око годину дана у Црној Гори...
(Нина устаје и распрема ствари са стола. Онда опет седне, и гледа шта овај ради)
НИНА: Какав је feeling?
МАРКО: Тџ... (мало одћути) Знаш... Је л' знаш какве је боје светло на Сењаку, када лети залази Сунце?... Или... Онда, у склоништу, кад си ти говорила оно са глуме а ја те пратио на гитари?
НИНА: (одсутно, равно) „Ја сам галеб. Не, то није оно...“
МАРКО: Да, ма то је то... То си говорила.
НИНА: Монолог с пријемног...
МАРКО: Или као кад слушаш Radiohead...
НИНА: Какве све то везе има са допом...?
МАРКО: Исти, довољно добар осећај за пропадање у неко... нежно стање свести... Чш-чш... Тџ.
НИНА: Као да можеш да промениш свет?
МАРКО: Нема разлога за бољи свет. (свуче црту) На пајду извалиш да нема разлога за бољи свет. Ништа не можеш да промениш. (ушмркне)
НИНА: Што Марко, то?
МАРКО: Са Ником... И, онда, са Кристином, зезање...
НИНА: Којом Кристином?
МАРКО: Мојом девојчицом... А, да, ти не знаш... Кристина... Много нам је добро... Оно, тџ... Је л' знаш ти њу? Никова ортакиња из основне...
НИНА: Она са зеленом косом?
МАРКО: Е, да... Само је сад сребрна...
НИНА: Је л' њој нека опсесија фарбање косе?... Је л' она фризерка?
МАРКО: Твоја колегиница, само студира у Паризу...
НИНА: Фенси. ... Кад ће у Париз?...
(устаје и шета по просторији. Марко је већ не чује јер је у стонду. Она га види, приђе.)
Марко! Немој да ми стондираш овде, пичко.
МАРКО: Шта курац... Шта?
НИНА: Кад би Ник појео говно, је л' би и ти?
МАРКО: Молим?
НИНА: Питам те је л' има ситуације у којој Нику можеш да кажеш: не?!
МАРКО: (усправи се) А ти?
НИНА: Шта ја?
МАРКО: Што си то питала?
НИНА: ... Мравке, мој кум, отишао је по бурек, ако га се још сећаш, има диплому. Он је ВК... Човек је јебени мајстор. Капираш? А ти немаш ништа, Продановићу. Ти си мој најбољи пријатељ. Имаш слуха, ниси глуп, добро свираш, и ти си радник у дисконту пића Никове кеве! Па, како да ниси схватио?
МАРКО: Што ме гушиш?... Је л' си ти моја мама?! Шта? Тџ.
НИНА: Не дај Боже да будем ко твоја мама. Само сам питала има ли једне ситуације у којој би Нику рекао не!
МАРКО: Кад то чак ни ти, госпођице Новаковић, ниси могла!
НИНА: Молим?
МАРКО: Знаш на шта мислим!
НИНА: На шта?!
МАРКО: На твој пријемни, на ноћ кад си била код њега, на...
НИНА: Шта с тим...?
МАРКО: Знам да си спавала са Ником!
НИНА: Лажеш! ... Одакле знаш?
МАРКО: Знам и детаље... Знам и за огрлицу и...
НИНА: Одакле знаш?!
МАРКО: Па, како? То ми је најбољи друг...
НИНА: Најбољи друг? Идиоте! Он није ничији најбољи друг, ни-чи-ји...
МАРКО: А ти знаш?
НИНА: Он није твој друг, он је син твоје газдарице, будало!
МАРКО: А ти си другарица газдаричиног сина, која му се брже боље увалила у кревет... Која си глупача!
НИНА: (шамар) Немој то више никад да кажеш! Је л' ти јасно?!
МАРКО: Ааа! Смири доживљај.
НИНА: Педерчино! ... Је л' и ти спаваш са њим?
Скинула сам ти дечка, је л' то?! ...
МАРКО: Нина, шта ти је?
НИНА: Знаш шта ми је? Ти! Ти си латентно хомосексуални, дрогирани, необразовани, неодговорни, уображени син своје луде кеве! Ти си рођен тужан! Немаш никог, Марко! Ја се тебе... Гадим!
МАРКО: ... Зар нисам ја твој најбољи пријатељ?
НИНА: ... Никада. Ми то ниси рекао. То што имам са тобом, то је болест, не блискост. Ја сам болесна од гриже савести! Никада ништа ниси урадио како је требало.
МАРКО: Откуд ти знаш? Тџ. Мислиш да имаш права неког да вређаш, а је л' то мислиш?...
НИНА: ... Педеру... Као жена си од те дроге! ...
Где је Ник?... Хоћу да га зовем? (узима телефон)
МАРКО: Е, курац! Мислиш да њега боли дупе за тебе? А? Тебе он као воли? Тебе воли? Тебе нико не воли у овом граду! Мислиш да ће престати да се гудрира због тебе?! Е... Немој да га зовеш.
(отме јој слушалицу)
НИНА: Шта то радиш, Марко?
МАРКО: Мислиш да ће хтети да те чује?
НИНА: Врати ми тај телефон.
(отме му телефон, одгурне га од себе, Марко је гледа с ишчекивањем)
МАРКО: Шта? Шта ти има њега да зовеш?!
НИНА: Да ниси педер, можда би неке ствари успео да схватиш. (лукаво се осмехне)
МАРКО: (тихо, за себе, гледајући Нину која окреће број на телефону)
Ја нисам... педер.
НИНА: Ник?! Кад долазиш?... Шта?... Не... Не сери... Палиш! ...
(прекида везу) Ник каже...
... Пао је Слоба!
МАРКО: Лаже! ... Не... Немогуће.
(Нина стоји збуњено на тренутак, затим прескочи кроз прозор и изађе напоље. Марко остане на сплаву. Светло у сплав кућици се угаси.)
5.
(Нина стаје близу ограде сплава, чује Ников ауто како се паркира, а затим угледа Ника који утрчава на сцену.)
НИК: (дере се) Гоооотооов је! Готоооов је! Победа! Победа!
НИНА: (прилази му) Ник!!!! Без свега?... Не могу да верујем!
НИК: (београдски) А без свега! ... Добро дошла у Слободну Србију!
НИНА: (расејано) ... Кући...
НИК: Лепо изгледаш...
НИНА: (заплаче се) Како се осећам добро и изгледам, а изгледам као крпа... Зашто си направио такво срање????
НИК: Ма, које срање? Је л' Продановић ту? (Нина климне главом немоћно)... Јеб'о сам му кеву ноћас... Извини...
(утрчава на сплав)
НИНА: Стани! ... Зашто си му рекао да си спавао са мном?
НИК: Молим?!
НИНА: Што си га навуко на дрогу?
НИК: (врати се ка њој) Девојчице! Нико никог не може да навуче, знаш! Људи се навлаче сами, је л' јасно?!
НИНА: Што си му рекао да си спавао са мном?
НИК: Молим? Знаш да то није истина... (крене ка сплаву, добаци)... Јебаћу му матер...
6.
(Ник улази на сплав кроз прозор, Нина брзо уђе за њим, светло на сплаву се поново пали.)
НИК: Што ми правиш пакао од живота, бре?! (ударац)
МАРКО: Аааааа!
НИК: Није хероин лопта!
(Ударац, Марко врисне.)
НИК: Зашто си рекао мојој кеви за хероин, брееее????!!!!
(ударац)
Нису то ваше дисконтарије!
(гурне га, он падне)
МАРКО: Нисам, Ник... Нисам...
НИК: Туко сам данас ћалета, је л' знаш?! Рођеног ћалета. И мор'о сам да запалим с гајбе. Због тебе. Зато што ниси нормалан.
МАРКО: Нисам, брате! ...
(Ударац) ааааа!!!
НИК: Нисам ја твој брат! (ударац) Нисам ја твој брат! (ударац)
Ти си заборавио да сам још увек луђи од тебе?! ... Је л' си заборавио? И да ћеш без мене најебати, је л' си и то заборавио?! Убићу те, Продановићу! Убићу те, разумеш?!!!
МАРКО: А....... (ударац) Немој!!!
НИК: Немој, молим те!
МАРКО: Немој... Молим те!
НИК: Пола града ме јури, је л' си свесан? Реко' си мојој кеви за кога дилујем, је л' си свесан?!
МАРКО: Нисам...
НИК: Шта ниси? (Ударац) Ниси свесан?!
МАРКО: Нисам рек'о...
НИНА: (стаје између њих двојице, видно је уплашена)
Што си рек'о да ти је Ник рек'о да си рек'о... да си... Да сам спавала с њим?!
НИК: ... Што си прич'о да сам спав'о с Нином?! (Ударац)
МАРКО: Ааааааа!!!!!
НИК: А! А! А! А?... Не могу да те бијем кад се дереш ко пичка.
(Ник је гурне у страну, Марку)... Излази напоље! (Марко излази, док је на прозору) Од сутра не радиш код моје кеве, и нема те код мојих гајби, је л' ти јасно?!
МАРКО: Јасно ми је!
НИК: Дај ми картицу из телефона.
МАРКО: Што?
НИК: Је л ти мене зајебаваш? (повуче га за уво)
МАРКО: ОК, ааа... Ево...
(док Марко вади картицу из телефона, Ник му не пушта уво)
НИК: Тако... тако... (ставља картицу на сто) И немој да ти падне на памет да позовеш моју кеву... 'Ајде сад пали! Је л' јасно?
МАРКО: Да.
НИК: Шта је јасно?
МАРКО: А који ти је курац, Ник?
НИК: Шта је јасно?...
МАРКО: Да више нисмо... Да више не долазим на посао, и да...
НИК: ... ћу да те убијем, ако позовеш било кога из краја, ако се јавиш мојој кеви на улици, и ако се мени јавиш на улици. Јасно?
МАРКО: Јасно...
НИНА: Ма, прекини, Ник... Прекини! (Марку) 'Ајде пали!
НИК: Реци!
МАРКО: Јасно ми јееее!
НИК: Жена те брани, пичко, жена те брани! ... 'Ајде сад пали!
(гурне га, Марко удари у ограду, преплашено изађе са сцене, тетурајући се.)
НИК: Пичке материне. (седне) Ево ти картица, је л' имаш? Узми.
НИНА: (хистерично вришти) Ма каква картица, је л' си ти луд?! Шта си урадио? Погледај шта си урадио?
НИК: (чврсто је загрли, она престане да виче)... Ни, направио ми је срање! Разумеш?! Ја га запослио... Јеботе, живео је код мене...
Разумеш?! ... Је л' му је кући срање. И дао сам му телефон, бре, и гардеробу, и кинту, еј... Мојне да плачеш... (помази је по коси).
НИНА: Ник, он је... Зашто си му дао да се дрогира?!
НИК: (седне за сто, мота џоинт) Он је пунолетан.
(Нина плаче)... Знам да сте ви заједно одрасли, и те ваше Сењачке форе, знам... И видео сам триста морона који су се навукли, али овај је остао без мозга, разумеш?! ... Ја сам мислио да сте ви добра деца, кеве ми. Мислио сам да ће ми мали бити захвалан. Капираш? Извук'о сам га из срања, бре. Јеби га. Данас ме шутнуо с гајбе, с рођене гајбе, брате, јер је цело лето пио с мојом кевом... можда је и јебо... Откуд знам?... Продановић. Брате, ваше дете под вашом контролом. Ко да је пандур.
НИНА: И где ћеш сад?... Да живиш?
НИК: Знаш ти Кристину?
НИНА: Маркову девојку?
НИК: Ког Марка?
НИНА: Па, Продановића... Ону са сребрном косом...
НИК: Е, да али није она његова девојка...
НИНА: Он ми је тако рекао...
НИК: Бате, он је прс'о! ... (смеши се) Реко је да је Кристина његова девојка? Хахааа! Он је луд, јеботе... Мада, Кристина ти дође некако... свачија... знаш? Е, Она... Јуче је запалила за Француску. Тамо је издржава неки маторац... па сам код ње на гајби за сад... (запали џоинт) Где ти је Мравке?
НИНА: (седне до њега)... Зашто си рекао Продановићу да си спавао са мном?!
НИК: (дода џоинт)... Нисам му рекао, бре. Он много лаже, кеве ми... Нисам му ништа рекао.
НИНА: А одакле зна за огрлицу?
НИК: Коју огрлицу?
НИНА: Ту коју имаш око врата.
НИК: (пипне огрлицу коју је Марко поклонио Нини)... Ову?... Пази та огрлица има чудесно порекло... Зона сумрака, мајке ми. Нашао је Продановић у мом кревету, а ја немам појма ко је ту оставио...
НИНА: Немаш појма?...
НИК: То вече сам био на неком LSD-у и сећам се да сам био у Барутани, и ничег се више не сећам... Ни где сам био, после, ни с ким...
НИНА: Не сећаш се?
НИК: Па, Киселине... Класичан бед. Имаш рупу у мозгу кад се пробудиш.... А огрлица је баш кул, а?
НИНА: Ник, ту сам ти огрлицу ЈА оставила.
НИК: Не сери?... Ми смо се видели то вече?!
НИНА: Ја сам те вечери с тобом изгубила невиност.
НИК: Добра фора.
НИНА: Није фора, Ник!
НИК: Палиш ме?
НИНА: Не... Немогуће да се не сећаш... Ја... Ти си... Па, само сам теби рекла да нисам ушла у ужи избор... Рекао си ми... Да ме... Да ћеш се скинути док се вратим... да...
НИК: Извини.
НИНА: Шта?
НИК: Ја тебе волим. Као другарицу... Капираш? Ако... Ако је нешто било ја... Стварно немам појма... Извини...
НИНА: Нема ту извини, пичко! Нема извини! Које су то педерске жваке, Ник?! Како се ја јебено сећам?! И ја сам гутала исту киселину! И ја! Била сам у курцу због пријемног, хтела сам да се убијем... Не могу да верујем која си пичка!
НИК: ... Слатка си кад се изнервираш.
НИНА: Ма, јеби се!
НИК: Еј... Немој да се љутиш?
НИНА: А шта да радим, пичко?! ... Шта да радим?!
НИК: Седи овде... Тако.
Ти си... Ти си супер, разумеш? Да сам ја неко други био бих заљубљен у тебе... Али, нисам. Ја, Нина... Ја не смем!
НИНА: Ти не смеш?!
НИК: Због тебе.
НИНА: Опасна сам? Зајебана к’о кратко ћебе, је л?
НИК: Због мене, уствари. Тебе би месец дана са мном смрачило за цео живот. Па, не... Знаш и сама... Па, ниси ти таква девојка...
НИНА: Каква девојка?!
НИК: Ниси ти... мала Кристина... Ниси то, разумеш. Ти си паметна, талентована... Ниси навучена. Ниси дроља... Ти треба да палиш!
НИНА: Да палим?
НИК: У неки Холивуд, јеботе! С неким паметним типом, бре... Ја не бих могао да те сачувам... Од себе.
(Нина му удари шамар, он не одреагује.) Ти очигледно не капираш ко сам ја...
Нина. Ја сам, Нина, навучен. Од шеснаесте године, капираш?... И само правим срања. Мене ни једна риба не пали ко ган. Ти ниси из те приче...
(пауза)
НИНА: Шта сад да радим?
НИК: Мислио сам да си уписала глуму...
НИНА: Ма, прекини с тим.
НИК: Ма, наћи ћеш везу, уписаћеш, шта?... Знаш ти да је она, бре... Неда Арнерић четири пута полагала пријемни?
НИНА: Ваљда Мира Карановић?
НИК: Ма, откуд ја то знам... Нина.
(дуга тишина, Нина брише сузе, покушава да изгледа мирно)
НИНА: Како је у граду?
НИК: Лууудницаааа... Демократија. Знаш који ће сад тек прилив гудре да буде... Хоћеш да идемо у град?
НИНА: Не.
НИК: Да те возим кући?
НИНА: Не.
НИК: Хоћеш... Још да варимо?
НИНА: Не.
НИК: Хоћеш да ти поклоним столицу...?
НИНА: Не!
НИК: Из скупштине?
НИНА: Нееее!
НИК: Па, је л' хоћеш нешто од мене?
НИНА: Не! ...
НИК: А са мном?
НИНА: С тобом сам можда нешто хтела, али... Ин су промене.
НИК: Да.
НИНА: Да.
НИК: Чак је и Слоба пао.
НИНА: Да.
НИК: У јеботе! Твој ћале ће сад да се врати, а?
НИНА: Да. Видиш како се сећаш...
НИК: Да. (дуга тишина)
НИК: Онда, палим ја...
(Нина му покаже руком ка прозору, он крене, па се врати) Е, извини за сплав... Пази... Ту сам штековао неку робу... И ваљда је Продановић много прич'о, па су чули ови Земунци, и... јеби га. Мислим, мене је то више коштало него поправка сплава...
НИНА: Кренуо си.
НИК: А, да. 'Ајде... Ћао.
(Опет крене, па се врати. Скине огрлицу и стави јој је у руку.)
Нек буде код тебе...
(Изађе. Чује се кад упали кола и њима брзо крене)
7.
(Нина баци огрлицу иза својих леђа, у реку. Напољу почиње да свиће, чују се птице. Почиње песма НАЈДУЖИ ЈЕ ПОСЛЕДЊИ САТ групе BLOCK OUT.)
НИНА: ТЏ.
(Нина извади новчаницу из џепа, пажљиво је савије у ролну. Стави је у нос, ушмркне лајн хероина преостао на столу. Ћути, и чека у тишини, да са светло промени. Улази Мравке, мокар и поцепан. У руци носи масну хартију.)
МРАВКЕ: Је л' си чула да је пао?
НИНА: Чула.
МРАВКЕ: Ево ти бурек.
(даје јој бурек, Нина хоће да поврати, склони га од себе.)
НИНА: Хвала.
МРАВКЕ: Иш'о сам до Церака. Тамо има пекара, и ради.
НИНА: Је л' си ти некад радио доп, Мравке?
МРАВКЕ: Пробо сам једном, код буразера у Бањи, да видим како је.
НИНА: И како је?
МРАВКЕ: Мени је било безвезе. Ништа нисам извалио.
НИНА: Како ниси?
МРАВКЕ: Откуд знам... Јебеш дрогу.
НИНА: Можда је била лоша...
МРАВКЕ: Ма, не разумем ти се ја у то... Прест'о сам чак и да варим у задње време. Само понекад с Цигојнером... Мислио сам да ћу да имам више кинте, ал' тек сам после провалио да ме дување највише и сјебало.
НИНА: Да ти извучем један лајн од добре, а?
МРАВКЕ: Да нисам почео да дувам, можда бих сад још игр'о фудбал, ко зна... Ал' јеби га...
НИНА: Да ти извучем?... Није ништа страшно, видећеш...
МРАВКЕ: (тек сад види да му Нина прича о хероину на столу)
Одакле ти то?
НИНА: 'Ајде, Мравке... Немој да си пичка...
МРАВКЕ: Ма, нека јеботе... Нека...
НИНА: Види, овако... (Нина извлачи црту од хероина преосталог на столу, савија новчаницу, и набије је у нос). Узмеш овако, и што јаче ушмркнеш.
МРАВКЕ: Ма, не могу ја то Нина... Нешто сам и прехлађен...
НИНА: 'Ајде, Мравке, бре... 'Ајде... (гура му новчаницу у нос, набија му главу на сто, Мравке се отима, на крају мало ушмркне.)
НИНА: Е, тако. Је л' си узео све?
(Мравке трудећи се да Нина не види одува прашак са стола.)
МРАВКЕ: Аха.
НИНА: Ти си мој најбољи друг.
(музика се појачава.)
МРАВКЕ: Где су остали?
НИНА: Отишли.
МРАВКЕ: Знаш шта? Ја уствари, нисам никада.
НИНА: Шта?
МРАВКЕ: Рекао сам ти да сам пробао, а нисам.
НИНА: Ма, знам. И ја сам Марку рекла да нисам, а јесам..
МРАВКЕ: Је л' си ти то плакала?
НИНА: Ма, не.
МРАВКЕ: Него?
НИНА: Ништа. Мислим, Тџ.
(устондира, Мравке је гледа и он полако тоне у стонд. Музика разваљује. Сцена утоне у мрак. Остаје осветљена само тужна врба. Под њом нема ничега.)
КРАЈ
Синтакса и морфологија речи ТЏ
ТЏ је једна од најкраћих и најбесмисленијих речи у српском језику.
У београдском жаргону појавила се деведесетих година, у популарној музичкој емисији ГЕТО на радију “Студио Б”. Ова емисија се бавила црначком музиком (hip-hop, rap, soul, r&b) па је као таква остала кључна за развој младе београдске хип-хоп сцене.
У емисији ГЕТО постојао и је квиз који се звао “TDž GAME”. Концепт овог квиза састојао се углавном у понижавању слушалаца постављањем питања на која је немогуће паметно одговорити.
Реч ТЏ у квизу је коришћена као синоним за жаргонске речи: бедак, блам… Међутим, како се излизала од употребе, ова речца се удаљила од свог првобитног значења. Она је постала поштапалица, универзална узречица код које није битно значење, већ звучање. То је звучање тупог ударца. То је звучање стања свести просечног српског омладинца.
Ако то стање назовемо очајањем, онда ТЏ значи очајање. Ако то стање назовемо безнађем, онда ТЏ значи безнађе. Ако то стање назовемо: отупелост, онда нема речи која је боље илуструје од једносложне, тупе и надасве бесмислене речце ТЏ.
ТЏ је дакле, нешто попут легендарне узречице “Dow!” цртаног јунака Хомера Симпсона. Како ТЏ заправо не значи ништа, ову реч не треба објашњавати већ доказати. Јер ТЏ није реч. ТЏ је недостатак речи. ТЏ значи не знати шта да кажеш. Звучање ове речи дефинише њено значење.
Датум последње измене: 2007-09-18 00:27:12