монах Никодим Богосављевић

О ружењу Капеле духовног бића Црне Горе

Саопштење са симпозијума „Разарање Његошеве капеле, разарање духовног бића Црне Горе“, Никшић, 08. 05. 2001; објављено у: Духовно и политичко биће Црне Горе, Подгорица 2002, 239-246. С обзиром да су Превлака и Ловћенска капела темељ и кров исте духовне грађевине Црне Горе, ми смо кров спустили до темеља и овај текст уврстили међу превлачке кринове.

А Ти, Господе остајеш довијека, и спомен Твој од кољена до кољена. Ти ћеш устати, смиловаћеш се на Сион, јер је вријеме смиловати се на њега, јер је дошло вријеме; Јер слугама Твојим омиље и камење његово, и прах његов жале. с. 101, 12-14)

Ови дани које посвећујемо и у које прослављамо и у које се молимо Светом угоднику Божијем Василију Острошком, благословено су време и часи да се размишља и разговара о грађевини духовног бића Црне Горе, најпре зато јер је Св. Василије један од многобројних њених градитеља и неимара, један између највећих и најзнатнијих родитеља и очева. Почевши од Св. краља Јована Владимира и Св. Саве, па све до Св. Јоаникија Бокељског и Св. Симеона Дајбабског многобројни њени градитељи и родитељи, знани и незнани, објављени и необјављени, прослављени и непрослављени, својим су светим рукама од својих освећених тела и душа у њену грађевину узиђивали живи камен свога светога бића, дајући јој и удахњујући јој у неповрат дух и дах, оживљавајући и освећујући је. Створена, тј., рођено, грађевина, односно, биће духовности Црне Горе, од својих светих градитеља и родитеља и само је било позвано на пут и подвиг светости, и сама је саздана као живи храм у коме се прославља живи Бог светлости и светости. Тај пут светости није нов и непознат, објављен је и просечен и прокрчен крстом Исуса Назарећанин Христа. Наши свети очеви су га додатно освећивали и осветљавали својом муком и трудом, уздасима и вапајима, сузама и крвљу. Ради нашег бољег сналажења они су тај стари-нови пут од Витлејема до Јерусалима додатно обележавали својим препознатљивим и лако уочљивим знаковима, символима и путоказима. Њихове задужбине, гробови и нетрулежне мошти биле су колевке и храмови нашег духовног бића, наша склоништа и столпови, белези крајпуташи, осматрачнице и видиковци. Румија Св. Јована, Превлака Св. Саве, Острог Св. Василија, Келија Пиперска Св. Стефана, Дајбабе Св. Симеона, знаци су и путокази наше духовности, светиљке и украси на грађевини-храму нашег духовног бића Црне Горе. А као најпрепознатљивији међу њима знак, највидљивији од свих символ, највиши столп и најсветлији светионик међу светиљкама јесте свакако Капела Св. Петра Цетињског на Језерском врху Ловћена.

Дани Св. Василија Острошког у ове наше дане право су време и последњи час да се говори о вези између рушења Капеле Св. Петра и разарања духовног бића Црне Горе, чега смо сведоци и, на овај или онај начин, учесници. Та веза је неоспорна и очигледна и ми смо је истакли и нагласили већ у самом наслову овог слова, проглашавајући тиме Капелу за само срце и душу, око и ум нашег духовног бића. Та веза нас опет повратно упућује на тражење и утврђивање првобитног односа између подизања каменог Горског вијенца на врху Ловћена и чина рађања особеног, препознатљивог, православног духовног лика или иконе Црне Горе. Ова размишљања имају за циљ да пронађу и покажу пупчану врпцу између ова два догађаја одиграних у подножју и на врху Ловћена, односно, да потврде њихово припадање јединственом духовном чину рађања народа Божијег, где је врх планине послужио да се на њему објави оно што се у колевци њеног подножја родило.

Када је Петар II Петровић Његош, црногорски владика вере и поезије 1845. године изнео и сазидао Капелу посвећену његовом стрицу и оцу и претходнику на митрополитском трону — Св. Петру Цетињском, он је њоме најпре објавио успешно окончање збега Иван-бега Црнојевића започетог још од средине 15. столећа. Као некада Израиљ из Мисира испред фараона на Синај у 40-годишње лутање по каменој пустињи, тако смо и ми испред Турака утекли у ову своју пустињу у своју, скоро 400-годишњу борбу против непријатеља и себе, кренули у лутање и преживљавање и опстојање у духовној обећаној земљи званој Црква Христова. Подизање Капеле на врх Ловћена био је знак да је после много роптања, гунђања, тражења јела и пића, самовоље и тврдовратости заслугом и трудом нашег новозаветног Мојсија, по много чему старозаветног Св. Петра, стадо ипак сачувано од грабљиваца око, и још више, у самом стаду. Народ издељен на дванаест племена Израиљевих поново је у порођајним мукама и боловима рођен за Царство Божије, остао достојан имена Христовог, опстао као род изабрани, народ Божији. Крвљу освете закрвљена племена Св. Петар је умиривао заклињањем на Крст Часни и Јеванђеље. Преклињањем, заклињањем, али и проклињањем Св. Петар је силом Речи Јеванђеља од племена која су почивала на крвом, тј., телесном сродству родио народ као заједницу тела, вере и духа и постао му отац не по семену телесном, већ семену духовном, семену вере чији је род требало да се скупља и спрема у житнице царства небеског; уместо племена као заједнице крви и тла, рођен је христолики род као заједница земље, вере, неба и духа. Том победоносном потчињавању тела духу и земље небу била је знак и барјак Ловћенска капела. Том победом и том Капелом Ловћен планина постала је брдо Хорив, Света и Гора Преображења Црне Горе, чији је врх боравио у облаку дању и светлом огњу ноћу и у коме је Св. Петар говорио с Богом и од Њега примио таблице Закона и благодат Завета.

Св. Петар је у колевци камене пустиње постао духовни отац народу — синовима Божијим, рођено је духовно буће Црне Горе, народ Божији, који је добио лик свог оца за своје лице, икону Божију за свој образ. Подизањем Капеле на Ловћен објављена је радосна вест рађања духовног биће Црне Горе, Цркве Христове, које је за своје огледало добило Јеванђеље, за крсташ барјак Христово Распеће, као венац, штит и грб — Капелу Св. Петра. Његовим наследницима остало је да му, Његош најпре, од камења поезије сазида камени Горски вијенац, а књаз и краљ Никола све оно што се са Ловћена видело, а што је Св. Петар духовно већ био освојио, омеђио и осветио — војно и политички припоји. Капела на Ловћену била је круна и венац и крајњи циљ вишевековног великог входа, литије са иконама, светињама и барјацима од којих је онај крсташ пободен у сљеме православне тврђаве. Пошто се Св. Петар вазнео на небо изнад Ловћена оставио нам је ковчег завета са својим нетрулежним моштима и заповест да се чувамо од изливања златног телета, идола самослављења, самопоклањања и самообожења.

Икону и крст Св. Петра било је далеко лакше добити у наслеђе, него их носити и сачувати, исто колико једном створену заједницу и државу Христовог народа одржати и одбранити. Потребна је увек стоструко већа опрезност и будност, труд и мар да се стечено сачува. Пењање на гору у преносном значењу јесте приближавање Богу. Само храбри, снажни, чисти и свети могу боравити на врховима гора, тј., стајати у близини Божијој. Показало се да је кудикамо већи напор одржати се на врху Ловћена него попети се на њега. Ми смо боравак Св. Петра у слави Божијој прогласили за свој, његову победу приписали себи. Тако је почело са изливањем идола златног телета самообожења, тако је отпочео почетак нашег краја.

Велика је невоља и несрећа када туђин сруши оскрнави наше храмове и светиње; туђин пре или касније прође и ми обнављамо храм и освећујемо светиње и изнова се радујемо Господу, молимо му се и прослављамо га. Наша је, међутим, права несрећа и невоља онда када ми сами себи постајемо страни и сами себе заборављамо и више се не познајемо и препознајемо, а своје дојучерашње непријатеље прихватамо за своје најрођеније, јер смо им у међувремену постали налик, и доводимо их да нам помогну у рушењу, до јуче нашег, сада већ туђег храма и подизању, на његово место, до недавно њихов, нама стран, а од данас њихов и наш, њима и нама орођеним близак и сродан храм, тачније, лажни храм. Управо то се догодило са Капелом на Ловћену. Опијени пићем славе и победе, заборавивши да је десница Господња ратовала за нас, заборавивши очинство Св. Петра, нисмо ни приметили када је наше самоуздање и самоувереност отворило капију тврђаве вере, кроз коју је, одбацивши мач у грмље испред града, дојучерашњи непријатељ ушао као пријатељ који се издаје за брата са данајским даровима у рукама и маском осмеха и љубави на лицу. Дошли су и затекли нас управо у трену док смо опијени славом прослављали себе и почели са изливањем златног телета, идолом и знаком самообожења. И они су своје данајско злато приложили и бацили у огањ кумирски. Оно чиме смо се до јуче највише поносили дошло нам је главе: победа нас је поразила, постали смо робови своје слободе!

Пораз доживљен у подножју Ловћена морао је као некада победа бити објављен на његовом врху. На теме торе нашег некадашњег успона и победе обелодањен је и објављен туђ и наш пад и пораз, коме смо се ми суновраћени на само дно бездана радовали, поклањали и дивили.

Они који за светост већ дуго нису знали и који бораве у тами тамнице света, убедили су нас да је сјај генија блиставији од светлости светости и тиме нас заробили у тамницу своје таме. Помогавши нам да што брже и успешније заборавимо и одрекнемо се Св. Петра Цетињског и чињенице да Ловћен припада само њему, једином уистину Ловћенски великом и светом, уверавајући нас при том да подижемо споменик сјају Његошевог поетског генија, они су, заправо, подигли црни обелиск уметнику и уметности своје таме, својој вери и превери. Црни тешки облак над Ловћеном постао је костурница Св. Петру, Његошу, Горском вијенцу, иконама и крстовима, лику, изразу и образу духовног бића Црне Горе.

Рушиоци Капеле Св. Петра одрекли су се његовог очинства, завета и благослова и предали себе и своје његовим клетвама. То су унуци ђедова који су својевремено каменовали светитељеву кућу. Оно што нису могли и смели очеви за живота, довршили су синови по свечевом преласку у живот вечни. Тако је рушење његове Капеле задоцнела и кукавичка освета оних које је својом светошћу Светац Божији проказао и каштиговао.

Једном започет Ловћенски суноврат није се дао тек тако зауставити. Уклонивши Капелу, заборавивши његов аманет и свете кости, мислећи да подижу поменик Његошу, који им је био ближи и блажи и са којим се пред свет могло лакше изаћи, они су у свом паду, падању и пропадању заправо подигли споменик туђину, кога су примили за ближњег и господара, и потом, од њега примили лик звани налик, лице звано наличје, образ звани омраз. Као што Јевреји нису имали снаге и смелости да сами изађу на крај са Исусом Христом, који је мучио и оптерећивао њихову злу савест, већ су помоћ затражили од Римљана, тако ни Црногорци нису могли сами да победе, за њих прејаког и престрашног Св. Петра, већ су савет и помоћ затражили на истој страни и од истих саветодаваца. И као што су Јевреји уз повике: „Крв његова на нас и на нашу децу!“ предали Римљанима да разапну Господа, тако су те исте Римљане, уз повике: „Камење његове Капеле на нас и на нашу децу!“, позвали код предавања Капеле на разапињање и рушење. Сион је постао Голгота, врх Горе — дно јаме. Разлика је и напредак једино у томе што је у Јерусалиму Римљанин незнабожац зачуђен своје руке прао, Римљани „хришћани“ су код нас своје руке задовољно трљали.

Каже се у Светом Писму да све има своје време: успон има своје време, пад, такође; постоји време које је за падање, после њега долази време устајања, након разарања и рушења долази време обнове. Када је о обнови и оживљавању неразрушивог и неумирућег духовног бића Црне Горе реч, треба имати на уму још једну важну историјску и духовну чињеницу: Ловћен и Капела Св. Петра Цетињског на њему кров су духовне грађевине Митрополије Црногорско-приморске, тј. светосавске Зетске епископије. Темељи су јој у Манастиру Св. Арх. Михаила на Превлаци. Разумљиво је да су им, као деловима једне грађевине, односно, удовима једног бића и судбине заједничке. Срушила их је иста јудина рука, иста идеја, исти циљ. Њихово мучеништво је неоспорно. На Превлаци је оно потврђено откривањем и објавом мироточивих моштију Превлачких монаха — преподобномученика. Слава Богу, Превлака васкрсава. Верујемо да долази доба и да се приближава време и само што није наступио и куцнуо час када ће се Капела вратити на свој Ловћенски небески трон; да се врати старо да би заувек остало ново. Али, када се то буде дешавало требало би добро пазити на мученичке камен-мошти Ловћенске капеле. Можда ће из неког од њих потећи миро — весник пролећа и миомирис Васкрса и благоухање вечности. Тада један од разапетих-погребених каменова са Иван-бегових корита свакако треба узидати у темељ будућег старог а увек новог Превлачког саборног храма, док у часну трпезу обновљене Капеле треба уметнуту делове моштију Превлачких преподобномученика. Тако ће се кров узидати у темеље, а темељ подићи у кров. Тиме ће глава духовног бића Црне Горе добити своје руке и стопала, око — вид, прозор — врата, на чирак ће се поставити свећа, кандило добити жижак, наша висина утврдити на нашој дубини.

„Камен који одбацише зидари поста глава од угла.“ Презрено и разрушено и побацано камење постаће поново крајеугаоно. Ако је по речи Св. Јована Крститеља Господ кадар и од камења подићи децу Аврааму, онда може и од разрушеног и разапетог и разбацаног камења Капеле Светом Петру створити синове, од духовног камења заједничке и исте вере Авраамове и Светога Петра, родиће се духовно потомство, деца не телесна, већ по обећању, нади и верности. Тај род и то наслеђе камења са Иван-бегових корита изнеће само себе на врх Горе и од себе сазидати дар своме оцу и пастиру — Ловћенску капелу, богомољу своје вере, сјеницу нашег Преображења, главу нашег духовног бића; од живог камења живе вере сазидаће се жива Црква, тело и дом вечно живог Бога!

А о времену, дану и часу када ће се све ово збити, можемо се научити од таме: што је она гушћа, знамо да се приближава Светлост!