Споменка Стефановић
О Цврчку и анђелу
Седи, усправна и укрућена, руке спустила у крило, а очи јој живо шарају по соби. Забрађене, у црним хаљинама, згурених рамена, огрубелих руку, седе старице. Неке се дошаптавају између себе, неке само зуре у сандук, попију по гутљајчић ракије и даље зуре. Понека се повремено прекрсти док гледа у Нану положену на одру, белу и прозрачну. Кожа јој се у смрти затегла па изгледа млада и заспала.
— Ћеро, да те пита баба нешто. Колико је Нана имала година? Ја је знам како сам се удала овде, а то је, биће, педесет и осам година. Иста ми је као тада, Бог да прости.
Софија гледа у сенке које играју по зиду, не одговара. Кошуља јој закопчана до испод грла па се чини као да јој оно задње дугме држи главу усправно. Свеће пуцкетаво горе, пламен скаче увис, пада, мирише пчелињи восак. Нана је само такве свеће горела, никад парафинске, никад миришљаве, само ове од пчелињег воска које је правио неки деда у Параћину, по рецепту свог деде. Донео их је пуну кутију, није хтео да узме ни пару, само је пришао одру, прекрстио се и изашао. Кажу да је плакао док је замицао путем, да је понављао да је познавао Нану цео свој живот, од кад је први пут дошла по свеће, док је још био босоног.
— Знаш, ћеро, знала је она, Бог да прости, кад јој је време. Све се сама спремила. И окупала и обукла, попа позвала, узела свећу, упалила и... отишла. Тако.
Старица брише очи рубом мараме, а затим се прекрсти, три пута заредом.
— Јесте, тако је било и никако другачије. Мене је позвала у прошлу недељу и каже: "Стамена, да ми дођеш у следећу недељу да бдијеш." Ја јој кажем, "Бог с тобом, Нано, коме бре да бдијем", а она ће, "Мени, Стамена, мени. Време је."
Стамена гласно зајеца, а затим ућута. Као да је удахнула а никако да испусти ваздух из плућа.
— Ја сам чула да је платила све унапред, и да је частила Мику гробара да баш у понедеоник изјутра ископа раку.
Свака од њих је имала своју причу о томе како је Нана знала, и свака је препричавала своје виђење, своје сећање, своју лаж у коју је веровала, и свака на свој начин. Неке су се крстиле, неке колутале очима, а неке се напросто ледиле од страха, било због тога што је Нана знала или што је можда могла да чује и оповргне причу. Као да су очекивале да устане, погледа их и самим погледом натера да нешто признају. Шта, не знају, али нешто што су згрешиле, сигурно.
Софија ћути и премерава погледом огледало. Прекривено је црном марамом, да се душа не уплаши, да не залута, да не остане заробљена у простору између светова. Дрвени рам, широк и тежак, окован седефним латицама и сребрним нитнама са предње стране, изрезбарен мотивима жира по рубовима. Огледало је имало црвенкаст одсјај и, док је била девојчица, волела је да се огледа у њему јер јој се чинило да јој је лице много лепше у одразу баш тог огледала.
Нана је једном, док је малим ножем изједеног сечива сецкала јабуке које је сушила на веранди, испричала да је то огледало донела са собом њена мати у великом сандуку од истог таквог дрвета опточеног седефом и сребрним нитнама.
Истина је да је Нана назвала и рекла да дође, и ако може да стигне до недеље, најкасније око поднева. Поруку на секретарици је одслушала пет дана касније кад се вратила са постављања сонди. То место које је лоцирала изгледало је као једно од најважнијих налазишта. Била је сигурна да је пронашла не само насеље већ можда и цео град, много старији него што су говорили записи нађени у том региону. Надала се да ће да обрадује старицу добрим вестима. Порука је ужаснула. Знала је. Возила је сумануто. Није стигла на време, већ је падао мрак кад је искочила из кола и утрчала у кућу.
Погледала је по соби милујући погледом познате предмете. Поглед јој се задржа на старинском креденцу. Нана га је обојила у зелено, да би, по њеним речима, разбила једноличност боја. Између креденца и каљаве пећи била је угурана плетена корпа, она која се...
... пуна шишарки љуљала у ритму Наниног хода. Ишле су до извора да наточе воду у балонче пре него што крену кући. Најлепша лета су била она проведена у тој дивљој забити далеко од града у којем је живела са родитељима.
Шетњу кроз шуму је доживљавала као путовање земљом снова. Од куће на крају насеља које је било ни село ни градић, а по мишљењу становника — варошица, па до шумом прекривеног брда, ваљало је пропешачити добрих пола сата брзим ходом. Један део падине је прекривен зимзеленим растињем и ту су скупљале шишарке које је Нана ложила преко зиме.
Сунце се попело високо. Селе су на пропланак, тик уз ивицу шуме. Нана је била тиха тог дана. Имала је обичај да пева док пешаче прашњавим путем између стабала белог и црног дуда, док не стигну у подножје брда. Имала је звонак глас који је испуњавао простор. Глас који је роморио као киша, или звучао као кад град удара у траве, или шуштао као ветар у крошњи, пун глас који је остајао иза њих и пловио испред њих па јој се чинило као да хода кроз Нанину песму. А сада је у тишини прегазила прашњави пут. И она је ћутала. А шта би друго? Више би јој пријало да су селе у сенку, али је Нана изабрала баш ово место, између сенке и осунчане ливаде која се урушавала до обода другог шумарка. Иза њих је била дремљива шума, испред живописно дивље растиње, коров, трава и пољско цвеће. По цвећу попадали лептири, пчеле, а из траве се надмећу зрикавци. Вилина коса граби од стабљике до стабљике као мрежа сунчевог рибара. Ваздух трепери над ливадом, лењ и густ.
Нана је обгрлила око рамена и шапуће.
— Видиш оно љубичасто високо цвеће, то је лаванда, дивно мирише, а одмах иза — тамо, видиш ли? То је зечји трн.
И објашњава која је која трава, који цвет. Шта се користи за ране, шта за чајеве. Шапуће јој у уво, као да баје, а она слуша опчињена, занесена, упија сваку реч која остаје урезана како је изговорена.
— Видиш, ово је боквица, а ово је хајдучка трава.
Са обе стране пута којим су се успеле уз брдо расте зова. Нана погледа у крошње а затим поче причу, тихо и занесено, као да објашњава себи, а не њој.
— Нисам знала да су се решили на још једно. Она два хајдука су већ била повелика мука. Нико није могао да их укроти ни утера у ред. А ни њих двоје нису баш у годинама кад се рађају деца. Једноставно није више било време за то. И оне хајдуке су касно добили, кад се већ нико томе није надао. Као и ја што сам родила твог оца, у неким годинама кад је то било не само необично, већ и срамота, бар код нас ...
На кратко заћута, јер јој се глас у трену сломио. А онда настави:
— Сањам ја једне ноћи да баш овде берем зову. Све цветић из цваста по цветић, али немам где да одложим убрано него у кутију од шибице. А месец сија, и све светли, и дрво и цвет и пут. Као да је дан. И тако ја берем и није ми јасно колико то цветића може да стане у тако малу кутију, а већ сам обрала целу крошњу. Досетим се ја у сну да ће бити принове у породици, пробудим се и напишем сину писмо да ће му се родити кћер. Изненадили се они откуд да ја то знам, ником ништа нису рекли. И би како сам им написала.
У трену Нана ућута и укрути се и стегнувши је даде јој знак да се примири. Трава се ускомешала из доње шумице право ка њима и пар секунди касније, на метар испред, појави се смеђи зец. Застао, подигао се на задње ноге и њуши ваздух, а затим видевши их, претури се уназад, одскочи и откотрља се у шуму. Тишину поднева прекинуо је бучан Нанин смех а ускоро се придружи и она, кикоћући се.
— Нано, причај ми бајку о зецу.
— Баш о зецу?
— Да.
— Добро, испричаћу ти бајку о Цврчку и чувару.
— Али ја бих о зецу, Нано.
— Пст, мируј и слушај, у овој бајци је најважнији зец.
И она се препустила причи. Знала је да Нана сваку причу исприча само једном, никад не понавља.
У Сазвежђу на крају неба, где усамљено Сунце чува својих девет поданика, на планети која се плави од океана, на дну једног пресахлог мора окруженог вилинским горама, била је једна мала кнежевина којом је владао кнез Праведни. И као сви мудри и добри владари био је окружен храбрим ратницима. Један од њих, Стефан, имао је кућу на рубу шуме, направљену од мирисних стабала борова које је сам оборио, истесао и допремио са планине.
У повратку са једног од многобројних похода довео је лепу, младу жену. Стефан је желео сина који ће бити ратник, снажан и јак, као што је и он сâм. Родиле су му се две кћери, једна за другом. Прва, бучна, ликом на оца, због жустре нарави, добила је име Трубица. Друга, нежна и мила, ликом на мајку, прозвана је Лира. Код њих су имена давали тек пошто би дете напунило годину, да се види какве је нарави, да име буде у складу са душом.
А Стефан је желео сина.
— Нано, а зашто није волео кћерке?
— Срећо Нанина, волео је, али је хтео и сина. Знаш, ратници тако желе да добију синове наследнике, а после највише воле ћерке. Али, да ти наставим.
Верна жена, осетивши мужевљеву тугу, носила је босиљак и пелин у недрима, бурјан у тканици, цвет рицинуса под јастуком, палила је свако вече жртвене свеће на олтару старих богова, кришом од мужа и породице који су исмевали њена божанства и љутили се. А она је упорно то радила све док јој се жеља није испунила. У њиховој кући се ускоро чуо гргутави смех новорођеног детета. Разочарење Стефаново било је краткотрајно, за разлику од дубоке туге жене. Желела је сина а родила се трећа ћерка.
Девојчица је расла дивље у друштву малих шумских звери, веверица, зечева и срна, које су јој слободно прилазиле, а бежале на и најмањи наговештај доласка других људи. Волела је старије сестре и пратила их на свим походима од брања шумског воћа до сакупљања пољског биља.
Због хиљаду питања које је упућивала свима па и странцима пролазницима јер је чудесно рано проговорила, и песми које је сама испевала, прозваше је Цврчак.
Трубица и Лира су често одлазиле да беру сочне шумске плодове. Са собом су водиле и малу Цврчак која је гурала носић у сваки цвет на путу и често није могла да држи корак са старијим сестрама.
Једном, док су се провлачиле уским шумским стазама, Цврчак је приметила малог риђег зеца како их прати.
О, Цврчак је тако волела зеке! Сакрила се иза жбуна безгласно се смејући и сачекала. И шчепала га. Зец се копрцао, батргао, а затим почео да моли Цврчка да га пусти. Обећавао је и шарену свиралу која прави најдивнију музику за Цврчкове песме, и бели штап са пачјом главом....али, без успеха.
— Нано, зечеви не причају.
— Око Нанино, овај је причао, или се то тако причинило Цврчку. Није овај свет баш такав каквим га ми видимо. Има много више чуда, само је човек ослепео па не види. Ово је прича о онима који виде свет другачије.
Цврчак је пожурила да стигне сестре и покаже им своју ловину. Добро, мајка ће се љутити, али, она је знала како ће на очевом лицу измамити осмех. Можда ће јој дозволити да задржи своју нову играчку.
Тражећи сестре улазила је све дубље и дубље у шуму, не обазирући се на молећив глас зеца који јој је говорио да иде погрешним путем. Лутала је Цврчак шумом и чезнула за топлом колибом, нежним мајчиним гласом, очевим погледом који даје сигурност и заштиту.
Шума је била све мрачнија.
Ноћ је затекла Цврчка у гнезду од папрати на рубу ливаде. Уморна и осушеног грла од узалудног дозивања сестрица, Цврчак је задремала са зецом у наручју.
Пробудила је тишина. И птице и бубе су занемеле. Месечева лампа је шкрто осветљавала сиви, крњи камен на средини пропланка из којег је избијао танак млаз воде претварајући се у поток што се спуштао кроз пропланак па кроз шуму, између дрвећа. Сад се над тим извором и водом магла у праменовима ширила и пружала до стабала на рубу пољане.
Као далеки зов зачула се песма, старија од шуме и месеца над њом, прво тиха, а затим све гласнија, до урлика смеха и цике. Грудвице магле попадале по ливади се усковитлаше у праменове, згуснуше се и претворише у прелепе девојке. Нага тела као да су само опне испуњене светлошћу. Из плећки на леђима избијала су крила вилин–коњица, нежна и прозрачна. Без звука су треперела под јасним светлом месечине. Њихове живе косе, неке плаве као цвет споменка, а неке тамне као мастило, лебделе су око тела као хаљине. Певале су девојке и играле у кругу око времешног камена из којег је непрекидно текла вода и магла.
Цврчак је била задивљена. Зар она најгласнија не личи на њену најстарију сестру Трубицу? А она најлепша, па то је њена Лира, она мила сестрица која у џеповима своје широке кецеље увек чува колач за Цврчка.
Потрчала је преко ливаде носећи у загрљају свог новог дрхтавог пријатеља који је узалуд покушавао да је заустави.
Девојке се распршише као птице. Чучале су на гранама дрвећа које је окруживало ливаду на којој су остале само две, посматрајући у немом гневу овај дрски упад. Тек кад је дотрчала сасвим близу, Цврчак се суочила са хладним и суровим погледом оних за које је мислила да су сестрице. И њихова копита уместо стопала.
Чучнула је у угажену траву, збуњена и уплашена, притискајући зеца на груди.
Виле долетеше са грана и спустише се у круг око ње. Косе им завијорише уплићући венац и почеше да круже, све брже и брже. Играле су немо, без песме. Тло је подрхтавало од удараца копита у суманутом ритму.
Цврчку је срце дивље ударало у грудима. А тада је мали риђи зец поново проговорио.
— Ниси ме послушала, али ја сам ту да те подучим и штитим. Сад пази. Затвори очи и мисли на оца. Певај у себи песму и не отварај очи. Ово су виле које одузимају живот кад уђеш у њихово коло.
Цврчку је све зујало у ушима док је тонула у спасоносну несвестицу.
Пред зору, Стефан, сурови а сада уплакани ратник, на челу групе храбрих, после целоноћног претраживања шуме помоћу бакљи и рашљи, нађе Цврчка.
Лежала је у дубокој несвестици, на сред ливаде у кругу утабане траве и изгаженог цвећа, у сенци стакластог распуклог камена, грлећи мртвог зеца на грудима.
— Што плачеш, лудице?
— Зашто је зека умро.
— Није умро, само је постао другачији. Постао је сенка. Отишао је у земљу која се зове рај. Спасио је девојчицу.
Нана јој је брисала сузе, а она је грцала и плакала.
— Понекад наши чувари морају да оду у неки други свет, да би нама било боље. И ми их се сећамо са љубављу.
— Нано, мени је мој тата чувар, и мама.
Тада јој је Нана обухватила лице својим меканим длановима и загледала јој се у очи.
А Нанине очи су биле чудне, плаве, тамне са златним пегицама. Изгледале су јој као озвездана ноћ. И причала јој тихо и дуго.
Чудно како се и данас сећа имена сваке биљке коју је Нана описала. Која су јој лековита својства. Где највише расте и кад је најбоље да се набере. Како се суши и припрема.
Али не може да се сети речи којима јој је саопштила да су јој родитељи погинули. И старија браћа. И да ће њих две морати саме даље. И да ју је узела за руку, повела кући подигавши корпу са шишаркама, ту која је и сада иста, обојена у плаво и црвено, заборављена у простору између креденца и пећи.
— Каже поп да Нана никад није крочила у цркву али да је уредно плаћала парохију.
— Није никад ни освештала кућу, откуд да је сад звала попа Јована. Њега је тражила, а њему је душа у носу. Са овим младим ни реч није проговорила.
— Кажу да се они знају још док је поп био тамо у брдима где је Нана живела док се није удала овде.
— Увек је била чудна.
Устала је изненада и оне се тргнуше и заћуташе.
Пришла је Нани и с љубављу јој додирнула образ. Само је смрт тако хладна.
Са врата је скинула ниску са два бакрењака. Златници су се откидали за школу, факултет, магистратуру, докторат. За уређење стана првог и последњег неуспелог покушаја да живи у браку, у заједници са неким. Откидали су се златници али су бакрењаци остали.
— Видиш ову ниску. То је твоје и остаће код мене. Кад год затреба узећемо одавде.
Бака је откопчала дугмиће хаљине и тада је први пут видела сјајну ниску дуката око Наниног врата и на прсима.
Нана је повукла ниску и испод ње на танкој нити упреденој од свиле тамнела су се два бакрењака. Пребацила их је преко главе и ставила јој око врата.
— Ово је моје. То ћеш ти чувати и даћеш ми их кад дође време.
Чудесне шаре на бакарном новцу су определиле њен живот. Археологија јој је постала више од љубави. Постала је опсесија. Нигде није могла да нађе ни приближно сличан новац. Ни шаре као на бакрењацима. Никоме није показала Нанин завет јер је то био завет. А где све није тражила.
Гледала је како се сенке поигравају на Нанином лицу, како трепере и стварају привид осмеха, или је то заиста и био осмех. Није била сигурна, али морала је да, детиње, иако већ одавно није дете, провери. На запрепашћење забрађених, престрављених жена, откопчала је дугмиће на Наниној хаљини и прешла прстом преко глатког белог попрсја, без иједне флеке, младежа, белега. А затим, закопчавши јој хаљину, спусти пољубац на један па на други капак. И остави бакрењаке на њих.
— Враћам ти дуг, Нано. Време је.
У соби је владао мук, само су свеће пуцкетаво гореле. Чуло се хрипаво дисање једне старице која је била ужаснута сопственом немоћи да у том тренутку макар не дише, кад већ не може да то ради нечујно.
Софија је руком дотакла дугмиће на својој кошуљи да провери да ли су добро закопчани.
Оне вечери, док је Нана скидала заветне бакрењаке, смакла се ниска златника преко груди и открила смеђи белег у облику зеца. Такав исти, пар сати раније, открила је на својим прсима, док се пресвлачила. Била је запрепашћена. Збуњена. Уплашена. А онда се сетила.
Сенке су трепереле по зидовима. Пчелињи восак се топио и пуцкетао. А Нана је лежала, осмехнута, или је то можда била само игра светлости и сенки. Ко зна.
Датум последње измене: 2007-09-23 20:08:37