Елена Лачок

Научнофантастично виђење „Хазарског речника“

Хазарски речник Милорада Павића није само роман-лексикон у 100.000 речи, он је такође и роман са елементима фантазије, једне притоке реке научне фантастике што тече у море лепе књижевности. Од самог почетка читаоцу је јасно да је овај „речник“ испреплетан мрежом сна и сновиђења. Писац каже за читаву хазарску престоницу (стр. 12 у трећем издању, „Просвета“ 1985): „Очевици бележе да сенке кућа хазарске престонице још дуго нису хтеле да се сруше пошто су саме зграде већ давно биле уништене.“

Онај ко је раније чуо о Хазарима можда само реч-две, након читања ове књиге стиче осећај да је и он члан тог далеког народа и да су баријере међу народима танке као опне између сна и јаве. Роман говори о Хазарима из далеке прошлости, али на неки начин и о онима из будућности. Јер хазарски ловци на снове нису само ловци прошлости већ и путници кроз време; њихови шарени трагови (жути, црвени и зелени) преплићу се и ткају нит од прошлости ка будућности.

И многи други ликови у овом делу нису далеко од научне фантастике; принцеза Атех, на пример. Атех је (стр. 25) „своје лице пред огледалом увежбавала да узме такав израз и да тако распореди црте да стекне леп облик. Та увежбана лепота изискивала је од ње огроман физички напор и чим би принцеза остала сама и опустила се, њена лепота би се расула као њена со.“ На очним капцима имала је по слово из забрањене хазарске азбуке „у којој свако писмено убија чим се прочита. (...) Тако је она била заштићена од непријатеља док спава.“ Међутим она је заборавила сва слова те азбуке сем речи ку што означава једну врсту воћа које нигде на свету не успева сем код њих. Стр. 109: „Оно је обрасло нечим што личи на рибљу крљушт или крљушт шишарке, расте на веома високом стаблу, плодови на гранама изгледају као рибе које крчмари каче живе за пераја над улазом у знак да има рибље чорбе. (...) На укусу је веома хладно и помало слано. У јесен будући да је сасвим лако и да носи коштицу која пулсира као срце, падајући с гране једно време лети машући перајима као да плива кроз таласе ветра.“ И смрт принцезе Атех пуна је елемената фантазије (стр. 27): „Први пут је прочитала на својим капцима исписана слова која убијају, пошто је у претходном и потоњем тренутку трепнула и огледала су то пренела. Умрла је усмрћена истодобно словима из прошлости и будућности.“ Истовремено постојање прошлости и будућности јавља се као лајт-мотив на још неким местима у роману.

Још један лик близак фантазији или научној фантастици је Петкутин. Он је остварио сан човека да руководи временом и својом судбином (стр. 35): „Тако је, на пример, понедељком увече уместо наредног могао узети неки други свој дан из будућности и употребити га сутра уместо уторка. Када би дошао до узетог дана он би на том месту употребио прескочени уторник и тако би се наравнио збир.“

За смрт Сабир Ибн Аксанија у зеленој књизи писац каже (стр. 98): „Једног јутра, године 1699. у Цариграду бацио је лист ловора у чабар с водом и загњурио у воду главу да опере перчин. Загњурен није остао дуже од неколико тренутака. Кад је извадио главу из воде и удахнуо ваздух, око њега више није било ни Цариграда ни царства у којем се умивао. Налазио се у истанбулском хотелу А категорије „Кингстон“, текла је 1982. година по Иси, имао је жену, дете и белгијски пасош, говорио је француски и само је још увек пред њим на дну лавабоа марке F. Primavesi and Son, Corrella, Cardiff пливао један лист ловора.“ Један начин путовања кроз време.

Најбољи од свих ловаца на снове су они хазарски, који путују кроз туђе снове и пркосе времену и простору. У књизи чак постоји и објашњење како постати ловац на снове: кад човек пада у сан, ви тад ухватите његове мисли. Можда једна врста телепатске моћи.

И мерење времена код Павића има елементе научне фантастике (стр. 140): „Хазари верују да у најдубљој помрчини Каспијског мора једна риба без очију откуцава као сат једино тачно време свемира. „

„У почетку, према хазарским предањима, све створено, прошлост и будућност, сва збивања и ствари пливали су истопљени у пламеној реци времена, бића ранија и потоња измешана као сапун с водом.“ То личи на данас важећу космолошку теорију о настанку света великим праском, „биг бенгом“.

Лајт-мотив о симултаном постојању прошлости и будућности срећемо у тумачењу хазарске године; наиме, постоје две, једна тече из будућности ка прошлости а друга из прошлости ка будућности (Ibid.): „Обе притом мешају дане и годишња доба као карте па се отуда мешају зимски с пролећним и летњи с јесењим данима.“ Стога можда Хазари замишљају будућност у простору а не у времену.

Хазари поседују и вештину да читају боје као да су музички записи (стр. 141): „Чим виде зидне слике сричу, читају или певају садржај слика, икона, или већ другог што је насликано, што показује да су стари сликари знали ову вештину тајну и непризнату.“

Док читамо жуту, црвену и зелену књигу Хазарског речника, не можемо а да се не присетимо научнофантастичног романа Џона Мекдоналда Планета сањара из 1951. године (српско издање, „Нолитово“, 1961) у којем такође постоје три света које открива главни јунак сањајући тј. улазећи у свест тих њему далеких створења: један је свет на ступњу дивљаштва, други на нивоу високе технологије, а на трећем, свету идеја, људи комуницирају мислима. Очигледно, и Хазарски речник можемо схватити као жанровско дело фантастике.