Бранко Ћопић

Магареће године

Ближио се крају већ други дан битке за Бихаћ.

Прострт у долини с обје стране ријеке Уне, град је био са свих страна захваћен бројним пожарима и димом. Повлачећи се према центру вароши, усташе су током ноћи запалиле многобројне зграде да би освијетлиле терен преко кога су наступали партизани. Бихаћ се тресао испуњен грувањем топова и експлозијом граната и бомби. Брзоплето су решетали митраљези и праштале пушке. Из Прекоуња, од стране Грмеча, чуло се клицање Крајишника:

– Напријед, Друга крајишка! Роди година, родила ти пшеница!

И сâм сам био међу Крајишницима. Продирали смо од периферије града према великом дрвеном мосту на Уни. С друге стране ријеке, с високе бихаћке Куле и још вишег торња католичке цркве, упорно су нас тукла два тешка митраљеза. Наш командант бригаде, сав гарав и ознојен, само је отхукивао:

– Ма кад ли ће већ једном стићи тај Баја с противколцем да ућуткамо оне двије решетаљке. Не можеш од њих очи отворити.

Тај Баја, нишанџија на топу противколцу, неустрашива и крупна делија, био је мој школски друг из нижих разреда гимназије, четири године провели смо заједно у овоме истом Бихаћу, у ђачком интернату добротворног друштва „Просвјета“. Ено, између старих кућа дрвењара вири кров мога драгог интерната, у коме проведох толике незаборавне дане.

Тамо око интерната нарочито је густо и опасно. Зграде се налазе одмах поред Уне. Дијели их од ње само цеста и мали цвијетњак испред интерната. Непријатељски митраљези праше свуда испред зграде, одваљују комадиће малтера и меког камена „бихацита“ од кога је кућа зидана. На пространом степеништу пред главним улазом лежи већ пет погинулих партизана. Неопрезно су јуришали, и покушали да продру у зграду, па су покошени рафалима скривеног митраљеза с друге стране Уне.

Баја је стигао већ пред сам залазак сунца са својим „јарцем“. Тако је он звао свој лаки противтенковски топ, који је поскакивао послије сваког пуцња као несташан јарац. Нишанио је кроз цијев у округли прозор на црквеном торњу, убацио гранату и сам себи командовао:

– Пали!

Јарац заглушно груну и поскочи. Командант бригаде ускликну осматрајући на дурбин:

– Их, посред сриједе прозора! Баја, живјела ти рука! Убрзо је, пуним поготком, ућуткао и митраљез с тврде Куле, а онда је настао посљедњи јуриш Друге крајишке преко дугог моста на ријеци.

– Ију-ју навали, Друга крајишка!

Уз тутањ и клепет дрвених дасака, партизани су се као лавина сручили преко моста, иако су по њему решетали посљедњи митраљези и пушке варошке одбране. Послије пола сата умукоше и посљедње пушке. Бихаћ је био ослобођен.

Било је то петог новембра 1942. године.

У сам сутон зауставих се пред одавна невиђеном, а тако знаном зградом. Интернат је ћутао, мрачан и пуст, полупаних прозора. А како је некад врио и тутњао од жагора, вике и неуморне ђачке трке!

Гдје ли сте сад, негдашњи моји другови? Гдје си, Крсто „Буво“, Хамиде „Русу“, Дуле Дабићу „Хајдуче“? Зашто се не јавите старом другу? Доста смо хљеба заједно појели, извукли море казни, наскитали се, напричали, наиграли. Гдје ли сте то отишли, какве ли вас игре одвукоше да ме више не чујете?

Тишина. Нико не одговара, ћути интернат, изрешетан, мрачан и пуст.

И те вечери, петог новембра 1942, ја се пред опустјелим замрлим интернатом зарекох да ћу једног дана испричати најмилије успомене из својих ђачких дана.

Ево, дакле, почињем...

 

 

I

 

Давно су минули они дани када сам, уплашен и тужан, први пут прешао праг овога интерната, који се службено звао „Просвјетни ђачки дом у Бихаћу“. Сви су га, иначе, звали конвикт, а ђака из њега – конвикташ.

Сада сам већ трећи разред гимназије, досад сам свашта видио и доживио, али свој први одлазак у Бихаћ памтим као да се јуче десио.

На станицу у Босанској Крупи довео ме је мој ујак Андрија. Док је он причао с неким људима, ја сам у чуду зијевао у огромно црно гротло тунела у брду подно станице и забринуто питао неког Ђуру Пејића, нашег сеоског пјесника и грдног спадала

– Ђуро, шта је оно тамо, она јама?

– Хм, зар не знаш, јадна ти мајка не била! – тајанствено ми се пригну Ђуро. – У оној ти је рупетини несита аждаја која ждере коње и јунаке.

– Ех, ех, ти то само онако! – забрзао сам не вјерујући му. Иако дотад никад у животу нисам био видио ни станице ни воза, ипак нисам повјеровао у рупе и аждаје, али ипак... ко ће га знати.

И баш као за пакост, тог истог тренутка локомотива је изненада, с тутњем, испала из оног црног тунела од Босанског Новог и продорно зазвиждала, а ја сам у дивљем страху натиснуо да бјежим улицом пуном прашине. Ујак је скочио и повикао за мном:

– Еј, стани, не бој се!

Јест врага – не бој се! Онакав тутањ и урлање па сад његово: не бој се.

– Бјежи ти, бјежи! – урлао је испред станице Ђуро Пејић.

Обневидио од страха, запињао сам у трку о ријетке пролазнике, а ујак је, давши се у потјеру, задихано викао:

– Држ'те га! Држ' тога малог!

На самој окуци склепташе ме неки људи и чврсто ме стегоше за мишице. Један од њих, неки црн и строг занатлија, болно ми заврну уво:

– Аха, шта си украо?!

На сву срећу, пристигли ујак брзо разјасни у чему је ствар па ме људи пустише смијући се. Једино онај црни, нечим разочаран, укоси на мене очи и озбиљно предложи:

– Ипак му не би било лоше извући уши, биће други пут паметнији. Наравно, тај први путнички доживљај није ме нарочито одушевио. С једног краја натисну те с тутњем и звиждањем, а на другом те скопају за уши. Лијепо је почело ово моје школовање!

Ипак, чим смо посједали у вагон и воз кренуо, ја сам се брзо смирио и одобровољио. Наравно, читаво сам вријеме вирио кроз прозор и сваки час ујака запиткивао:

– Ујаче, чија су оно говеда? Чија је оно кућа?

– Шта ја знам чија, ваљда некаквог човјека.

Читавим путем од нашег села до вароши ујак је знао чија је која кућа, а гле га сад – зар има нешто на овој земљи што мој ујак не зна! Е, у то је тешко повјеровати.

Мој ујак, мали сеоски трговац, доста је путовао по свијету, имао много књига и дружио се с људима из вароши, па сам ја однекуд био увјерен да је он најпаметнији човјек на свијету. У томе ме није поколебало ни ово што не зна чије су ове куће уз пругу, па чак и касније у животу, кад сам упознао безброј свакојаких људи, ниједан ми се није учинио онако сређено и трезвено паметан као мој ујак. Није он знао тамо разне будалаштине из ботанике, него само оно што треба човјеку.

Шта да кажем о свом првом сусрету с ђачким домом? Збунила ме и величина зграде, и замршен распоред просторија, и бројни ђаци разних узраста који су, сасвим слободно и с лармом, јурили горе-доље уза степенице.

Мој ујак, међутим, није се дао ничим збунити, он је радио оно што треба да се уради. Пронашао је управника, мршава строга човјека, записао ме у домске књиге, показао ми мој кревет у пространој спаваоници, гурнуо пода њ дрвени ђачки кофер, а онда је нашао једног познатог старијег ђака из Босанске Крупе, неког Милу Шкорића из петог разреда, и замолио га:

– Дедер, Миле, молим те, припази ми овога мога нећака. Лајав је и немиран, могла би га дјеца тући. Потом се окрену мени.

– А ти – језик за зубе. Нијесу ово више Хашани, твоје село, него туђи свијет!

С тешким сузама у очима, као да се растајем од читавог свог сеоског дјетињства, испратио сам ујака до улице. Тако бих тамо, гледајући за њим, остао богзна колико да ми мој заштитник Шкорић не пребаци руку преко рамена и не рече, храбрећи ме:

– Хајде, доста суза, сад си ти гимназијалац.

Гимназијалац! Слаба утјеха. Далеко од свог села, од куће, од мајке! Можда их више никад нећу видјети! На ту помисао незадрживо ми линуше сузе, бујне, четвероструке, просто да прецркнем. Добродушни али отврдли Шкорић само ме мирно потапша по леђима и прогунђа:

– Де, де, доста. Данас је четвртак, за ручак су ноклице с месом и колачи. Тако нешто ниси ни видио тамо у селу.

И тако, лоше скривајући сузе, покушао сам тај славни ручак од четвртка, поред недјељног ручка једини који је вриједило памтити у конвикту. Поред мене је сједио крупни Шкорић, стругао већ празан тањир и промукло питао редаре:

– Еј, ти, видидер брзо има ли додатка, јер ћу те удавити ко мачку.

 

 

II

 

Сад сам већ трећу годину у интернату и постао сам стари препечени конвикташ. А шта то значи?

То ти је, по прилици, ово:

– прави искусни конвикташ мора познавати одлично, прије свега, свој рођени конвикт, затим читав Бихаћ и на концу, околину Бихаћа.

Наравно, најважније је познавати сам конвикт, а у то спада: познавање префекта (управника) и његове ћуди, познавање куварице и послужитеља. Треба, затим, знати све буџаке гдје се можеш на миру састајати и договарати са својим најбољим друговима и, у случају какве трке, брзо се сакрити од префекта. Ваља ти упознати и све ћошкове баште, стару чатрњу (бунар) у њој и све тајне пролазе у друге баште, дворишта и сокаке.

Бихаћ мораш упознати због много чега: због игралишта, алеја, паркова, јефтиних тезги с воћем, посластичарница, кина и још много чега.

Околина Бихаћа за нас, дјецу са села, била је још интересантнија и милија од саме вароши. Тамо је било безброј брежуљака за шврљање, ледина за играње, дивних извора и воћњака који су слабо чувани. Тамо смо се некако осјећали као да смо поново дошли у своје рођено село на недјељни одмор.

И у трећој години поново се у интернату искупило оно исто старо друштво из прве и друге године. Ево, ту је опет Баја „Бајазит“, Хамид „Рус“, Крсто „Бува“, Дуле Дабић „Хајдук“ и остала братија. Сви смо из истог разреда, и сваког од њих познајем боље него свој рођени џеп, а шта се све не нађе у џепу једног ђака, не питај.

Сваког од тих својих најбољих другова морам појединачно описати, јер су они толико били уплетени у мој конвикташки живот и доживљаје да често ни сâм знао нисам гдје завршавам ја, а гдје почињу они.

Да најприје почнемо с најкрупнијим, с Бајом.

Баја је заиста био најкрупнији, најгрлатији и најјачи ђак у читавој нижој гимназији, а могао се мирне душе мјерити и с којим хоћеш учеником из виших разреда. У нашем конвикту једини је испред њега био мој мрки заштитник Миле Шкорић, сад већ у седмом разреду.

Вјеровали или не, Баји је интернат плаћала некаква црквена општина, која је за то добила новац од неког нашег исељеника из Америке. Зато је носио надимак „Црквени син“, иако му је много боље стајао и био чешће употребљаван турски назив „Бајазит“.

Заиста, Баја је имао помало и неких црквењачких и поповских склоности. Чим би се, рецимо, у интернату појавило неко ново ђаче, Баја би му прилазио, онако крупан, и, правећи се страшан, загудио издубока:

– Мали, ја сам одсад твој Бог отац. Јеси ли упамтио, а?

– Јесам! – скрушено је признавао ђачић, збуњен и уплашен и новом средином и овим чудним делијом.

– Е, кад си упамтио, сад пољуби руку у знак поштовања. Дјечачић је љубио пружену руку, а на растанку Баја му је озбиљно напомињао:

– Кад од куће добијеш пакет, сјети се свога Бога оца и немој сакривати сланину и колаче пред његовим светим лицем.

Наравно, пакет се није крио, а грешно ђаче почесто је чистило и Бајине ципеле, и то својим прибором, све док не би упознало праву Бајину нарав и престало га се бојати. Дотле је већ долазила и нова жртва и ново љубљење руку у знак вјерности.

И одјевен је Баја био некако нарочито, слично каквом шумару: дебели капут од сомота, јахаће чакшире од неподеривог „штрукса“ и високе шумарске чарапе извезене при врху рунолистом. Ципеле, наравно, праве крањске баканџе с крупним зубастим ексерима. Зимског капута никад није имао, а умјесто њега за великих мећава, носио је некакву стару жандарску кабаницу, круту и тврду као да је од лима.

Кад би га видјели у њој, ђаци би се одмах сјетили једне старе пјесме о Баји:

– Кабаницу Баја има, почела је права зима.

Кад бисмо кретали у какав тајни поход, нарочито изван града, то се није могло замислити без Баје. Он је увијек био спреман за такве ствари и обично је, за сваки случај, припиткивао:

– Хоће ли тамо требати кога истући да понесем „гивикт?“ Баш сам се ужелио макљаже.

„Гивикт“ је био један тег од пола киле, узет враг зна са чије ваге, и он је Баји служио као врло опасно убојно оружје. У конвикту се Баја није њиме служио, али на разним излетима и походима – е, ту је „гивикт“ увијек био спреман у џепу.

Све то на страну, али ево по чему је Баја био најчувенији

Онако крупан и необичан, он је брзо сваком упадао у очи и постајао зачас предмет шала, чуђења, подсмијеха и разноврсних вицева. Половина интернатских шала и доскочица односила се на Бају и на његове доживљаје, али је он пронашао врло успио начин да се од њих брани.

Ево како.

Једноставно је купио једну свешчицу и у њу заводио имена оних ђака који му се смију ругати, али му зато, на име чланарине, плаћају по пола динара мјесечно. Ко, дакле, жели, без страха од батина, да се до миле воље подругује Баји, има само да се учлани у његов „тефтер“, плати, и ствар је у реду.

Видиш, на примјер, неког прћастог шврћу, нема у њему ни метар и двадесет, како сасвим слободно зауставља големог Бају и подсмјешљиво пијуче;

– О, Баја, како си ти оно код своје тетке појео квочку?

Баја на то само искрљешти очи, зарежи и већ посегне својом огромном ручердом да малишана пограби за врат, али се за трен ока предомисли, вади своју биљежницу, па кад види да је ђачић платио чланарину, он га само потапше по рамену.

– Хвала, брате, хвала! Јесте, скинуо сам квочку с јаја и појео док је тетка била на црквеном сабору.

Сваки од нас зато се трудио да у току мјесеца набави по један динар: пола за Црвени крст, а пола Баји.

А пола динара, богами, била је тада доста велика пара нарочито за нас ђаке.

Сваке године, двадесет првог маја слављен је у конвикту Бајин рођендан. Право учешћа на тој свечаности имали су, наравно, само они конвикташи који су били у Бајиној биљежници и плаћали чланарину.

Била је то врло весела прослава, с поворком и бакљадом, извођена у интернатској башти, негдје пред саму вечеру, кад је наш префект редовно сједио у некој крчми код моста.

У поворци су се носиле све интернатске канте, метле, гаће на штапу, запаљене новине и крпетине, главати сунцокрети ишчупани из баште, бубњало се и у хору пјевало:

– У мјесецу мају мајка роди Бају. Двадесетог маја родио се Баја.

Послије бакљаде, на вечери, сваки је учесник прилагао понешто од своје вечере у Бајин тањир тако да се пред слављеником стварала читава гомила од хљеба, меса, кромпира и свега осталог. А Баја је само задовољно гроктао, ширио лактове и узвикивао:

– Охохо, царско кркање!

Ето, такав је био један од мојих најбољих пријатеља Баја Бајазит.

А сада да пређемо на другога, на Хамида „Руса“.

Хамид је био плећат онизак дјечак, кратких ногу и веома дугих руку, чак до кољена. Био је познат по својој узречици „брате слатки“ и по томе што је увијек, забринуто и с лаким страхом, мислио на школске лекције.

Беремо ми, рецимо, орахе негдје уз цесту близу Бихаћа, а истом ти се са сусједне гране јавља Хамид:

– Брате слатки, ко оно уби Мурата?

– Кога Мурата? – презамо ми и прва нам је мисао да је то сигурно био неки Мурат који је крао туђе орахе, овако као ми, па га укокали из пушке.

– Ма цара Мурата, брате слатки, онога с Косова.

– Иди бестрага и ти и он! – повраћамо се ми од страха. – Убио га Милош Обилић, а штета што није и тебе.

Посебна је прича како је Хамид зарадио надимак „Рус“.

Он је прве године становао у интернату муслиманског добротворног друштва „Гајрет“, чији су питомци сваког петка морали ићи у џамију на молитву.

– Брате слатки, ви знате да муслимани, кад улазе у џамију, морају пред улазом скинути ципеле – причао нам је он. – И једног петка, тако, брате слатки, ја ти се извучем из џамије, па све оне ципеле испред врата помијешам и разбацам, нигдје једна с другом није остала.

– Ехе, па шта ће онда бити? – питали смо ми.

– Ех шта! Брате слатки, кад људи навалише из џамије, па држ' тамо-амо по оној гомили, завадише се, почупаше за браде, удри један другог ципелом. Допаде и хоџа: „Ко је то урадио, ко је излазио?“ Потказа неко да сам то ја.

– А шта онда хоџа?

– Ех, шта! Брате слатки, кад ли ме здипи за уши па уврћи, уврћи као да циједи мокро ћебе. Хамиде, вели, Русу један, безбожниче, зар тако, а? Једва ме пусти, а ја онда у Гајретов дом па свој кофер на леђа.

– Куда? – пита хоџа.

– У Просвјетин ђачки дом.

– Зар тамо, међу православце, да једеш крметину? – забезекну се хоџа. – О, Русу један!

– А зашто не, брате слатки? Православци су мени исто тако добри другови као и муслимани, а крметину волим десет пута више од твоје козетине.

Остаде тако хоџа у чуду, а Хамид се пресели у Просвјетин дом, гдје га објеручке примисмо ми, његови разредни другови. Волили смо га заиста више него ма кога „православца“. Водили смо га чак и у цркву, недјељом, кад би нас вјероучитељ тамо потјерао и дивно смо се забављали кад би Хамид, усред поповог појања, одједном забринуто упитао:

– Брате слатки, колико оно грба има једногрба камила?

– Шест! – добацио би неко и онда би читава наша гомила праснула у такав пригушен смијех да је дежурни наставник само љутите шиштао:

– Еј ти, Русу, није ово твоја џамија па да по њој мијешаш ципеле!

И по нашем интернату често су освитале испремијештане наше ципеле, али никада нико није ухватио Хамида „на дјелу“. Ипак, кад год би префект за то сазнао, Хамид је био кажњаван без обзира да ли је то његово или чије туђе масло.

– Ти си то измислио, зато и сноси казну.

Наша искрена дјечачка љубав према нашем другу Хамиду дала је плода много година касније. У Босни, вјерски крваво завађеној, он је 1941. био један од првих муслиманских омладинаца који је пошао у партизане да се заједно са својом српском и хрватском браћом бори за слободу поробљене домовине.

Погинуо је пред Босанском Крупом, на положају Перишића Зид, као борац Осме крајишке бригаде, бранећи српска села од њемачких паликућа. На његов гроб нека пажљива рука често положи букет онога дивног и њежног пољског цвијећа које тако брзо вене.

– Брате слатки, доброг народа! – што би рекао Хамид.

Трећи мој друг кога хоћу да вам опишем звао се Крсто, а носио је надимак „Бува“. Био је то ситан, црн и поскочан дјечак, заиста права бува. Био је ненадмашив мајстор за све врсте пењања, пузања, прескакивања, упадања, пропадања, сакривања, подваљивања итд. Није се плашио ни висине, ни дубине, ни мрака, ни змија. За њега су још давно конвикташи срочили пјесму:

Акробата прве врсте
то је главом Бува Крсте,
брзе ноге, живе очи,
сам ће себе да прескочи.

У нашим интернатским спаваоницама имали смо гвоздене кревете на расклапање. И често би се десило да вам неко, кришом, раскопча главне споне кревета, и потребно је само да сједнете или се прућите по постељи па да се све с треском растави и тресне на под. За те ствари, наравно, највећи мајстор био је мали Крсто. Понекад је знао да раскопча кревете читавој другој спаваоници (ми смо били у првој), па кад би ђаци навече трком пожурили на спавање, настао би тресак као да пуца митраљез: трас-трас-трас-трас!

Тренутак-два послије таквог лома, из друге спаваонице одјекнуо би љутит поклич: – Браћо, јуриш на Крсту!

Читава руља, разбарушена, упадала би у нашу спаваоницу дерући се:

– Крсту на сриједу да га премлатимо!

Јест, врага! Знајући шта му се спрема, окретни Бува већ би се брже-боље негдје сакрио: под нечији кревет, на таван или чак и у непријатељску спаваоницу. Једном га нађосмо гдје виси на чаршаву испод прозора са спољне стране.

Други пут, опет, Крсто на свом кревету замота у ћебад читав нарамак дрва, а кад прогониоци стигоше, они сручише читаву кишу буботина на ону замотану гомилу и грдно се изубијаше по рукама. Лукави Крсто искористи ту гужву, па се увуче у њихову спаваоницу и темељито им испретура и помијеша ћебад, јастуке и папуче. Мало касније око тога се изроди читава туча, упаде споља чак и полицајац Шицо да види каква је то галама, па и њему набише на главу једно ћебе и још неко повика:

– Држ' га, ево Крсте!

Док се видјело да је то забуна, полицајац Шицо био је људски излеман, избубетан, измецан, пропуштен кроз шаке и још поливен водом.

Касније, кад се око тога водила истрага, никако се није могло установити ко је Шици набио ћебе на главу. Сумњало се на мог старог заштитника Милу Шкорића, а он је само лукаво шкиљио испод својих дебелих обрва и гудио:

– Боже ме сачувај од тога посла, ја поштујем полицију.

Шицо је иначе био заклети ђачки непријатељ, гонио нас је са шеталишта, испред кина, с пијаце и неуморно нас тужакао директору школе. Зато је вијест о његову страданију радосно одјекнула у сваком ђачком срцу. Наравно, никла је чак и подругљива пјесмица:

Стани Шицо, да ја питам тебе:
је л' ти тешко конвикташко ћебе?

Послије овога догађаја са Шицом, Крсто Бува постаде још славнији и омиљенији у нашем конвикту, па су му радо праштали све његове подвале, а њих је било безброј. Затегао би увече јак и танак канап гдјегод преко ходника или у дворишту, па смо ломили вратове преко њега; над полуотворена врата стављао је бокал пун воде и ко би први наишао, све би му се сручило за врат, ноћу је тврде спаваче мазао по лицу црном машћу за ципеле па кад би се дотични пробудио у чуду би повикао:

– Шта је ово, људи, лице ми се здрвенило, не могу се ни насмијати? Сасвим је разумљиво да се ниједан већи подвиг наше конвикташке групе није могао замислити без оваквог објешењака какав је био Крсто Бува.

Четврта делија из наше славне дружине био је својеглави, ћудљиви прзница, свађалица и укољица Дуле Дабић, звани „Хајдук“. На једно уво био је потпуно глув, па је због тога увијек носио главу накриво и зиркао неповјерљиво у свакога ко би нешто говорио као да ће рећи:

– Ти се то мени нешто ругаш, а?

Дуле је био родом из села Горње Суваје, зато смо, кад год бисмо хтјели да га наљутимо, у хору викали:

Дуле Дабић, глуваја, село Горња Суваја!

Био је то дјечак црн, коштуњав и мршав, увијек неошишан и вјечито гладан. Било кад и било при ком послу, он је увијек питао само о јелу.

– Браћо скаути, шта ли ће данас бити за ручак?

Називао нас је „скаутима“ због тога што је у Бихаћу тих година постојало врло бројно друштво скаута (планинара), у које није био учлањен ниједан од нас, јер смо о шуми и природи знали далеко више него скаути Бихаћа.

Дуле је у конвикту био познат по томе што је могао зачас да откључа сваки орман и сваки ђачки кофер. Сазна ли да у нечијем коферу има каквог јела или да је неко од куће добио пакет с храном, готово је – Дуле ће обноћ отворити скровиште ма како било закључано и спискати сланину, колаче, кобасице или не знам какво јело унутра било.

– Браћо скаути, ја само погледам кофер с јелом, а он се већ сам отвара! – озбиљно је тврдио он.

О њему је у конвикту кружила пјесма:

Колико је у години дана,
толико сам откључа ормана.
Колико је на кокошки пера,
толико сам покрао кофера.
Колико је Срба и Хрвата,
толико сам провалио врата.

Једини кофер који је у конвикту био откључан и у који Дуле готово није ни завирио, то је био његов сиротињски кофер, без браве, готово празан. Оно ствари што је имао, све је држао у ладици свога стола, у учионици: пар веша, двоје чарапе, пешкир и мало школског прибора.

Досјетљиви Крсто Бува зато је читаве једне године све што би добио од хране крио у Дулин кофер, јер се овај никад није сјећао да ту привири. Тек једном, случајно, он откри ту Бувину смицалицу и отада је сваки дан завиривао у свој кофер гунђајући:

– Чек да видимо да се није што уловило!

Због свега овога Дуле је још прве године у конвикту добио надимак Дуле Дабић Хајдук или, скраћено Де-Де-Ха, како смо га обично звали.

Кад се добро наљути, пргави Дуле био је неустрашив и он је био једини конвикташ који се смјело залијетао чак и на самог Бају Бајазита. Огромни Баја на то се само грохотом смијао и бранио се као у шали:

– Иш, не праши! Немам о шта гивикт крвавити.

Иначе кад би се у конвикту десио било какав неред, туча, свађа, штета, одмах је било јасно да је ту, на неки начин, умијешан и Де-Де-Ха. Такве ствари њега су привлачиле као магнет. То је знао и наш префект, па чим би чуо за какву гужву у конвикту, прво му је било да Душану изрекне казну:

– Дуле Дабић, два дана без доручка!

Тако наш злосрећни Де-Де-Ха није готово никад ни доручковао, ријетко је ручао, а још рјеђе вечерао. Није зато ни чудо што је проваљивао у туђе кофере и што је био сув као бакалар или какав хришћански великомученички испосник.

Ето то су била четири главна јунака наше славне конвикташке дружине из трећег разреда гимназије. Поред њих је било још седам-осам делија, сваки занимљив на свој начин и сваки с надимком: Љубо „Кљусина“, Милан „Снашица“, Гојко „Чукан“, Ратко „Кракија“ итд.

Због нашег дружељубља, срдачности и увијек доброг расположења, уживали смо пуну заштиту Миле Шкорића и најбољих ђака из виших разреда. Међутим, префектове улизице и потказивачи вјечито су нас тужакали и искориштавали сваку прилику да нам напакосте. Ми смо им се светили како смо најбоље знали и умјели.

 

 

III

 

За вријеме посљедњег школског распуста одиграли су се крупни и за нас ђаке веома узбудљиви догађаји: похватани су посљедњи „хајдуци“ Босанске крајине и затворени у чувену бихаћку „Кулу“.

Ти надалеко познати хајдуци били су, у ствари, окорјели, смјели и опасни друмски разбојници. Сачекивали су и пљачкали трговце и остале путнике по пустим друмовима у планинама Грмечу и Пљешивици. Упадали су обноћ и у куће богатијих сељака наоружани карабинима и отимали новац и одјећу, а понекад су се, преобучени, увлачили и у крајишке варошице и ноћу пљачкали богатије људе.

Неколико пута разбојници су се сукобили са жандармеријским потјерама и онда би се заметнула читава битка. С обје стране жестоко су праскали карабини и фијукала зрна. Вођа разбојничке банде, Карановић, био је познат као врло добар стријелац, и често су, послије такве борбе, стизала у Бихаћ покривена сељачка кола возећи погинуле жандаре.

– Ево их, возе их! – зачас би одјекнуло нашим интернатом, и ми бисмо главачке истрчали на улицу и у побожној тишини пратили погледом кола с гињеницима. Како ли су нам тада недохватни и страшни изгледали ти посљедњи крајишки хајдуци! По читаву недјељу не бисмо смјели отићи на излет ни у најближу шумицу у околини Бихаћа.

Најпознатији чланови банде били су, поред вође Карановића, неки Томљеновић, Родић и Бајин први комшија Миле Мутић.

Банда је на превару похватана у једној осамљеној сеоској кући под самом планином. Прича се да су их опили вином у које је било усуто неко успављујуће средство.

Сада су сви, заједно са јатацима, добро чувани, лежали у Кули.

Кула се налазила у самом центру Бихаћа, преко пута католичке цркве. То је висока четвороугласта грађевина врло дебелих зидова. Кажу да је зидана по наређењу угарског краља Матије Корвина.

Првих дана, све док се нисмо привикли, ми ђаци са страхом смо пролазили крај те сиве камене Куле с дебелим решеткама на прозорима и с мрким наоружаним стражаром пред капијом. То је за нас било најтајанственије мјесто у читавом Бихаћу.

А тек можете да замислите каква нам се Кула чинила онда кад смо чули да се у њој налазе Карановић и читава његова дружина.

– Их, да сад мене хоће тамо да притворе! – прижељкивао је Баја Бајазит. – Одмах бих пришао Мили Мутићу и казао му: здраво комшија!

Наравно, сви смо Баји завидјели. Није шала имати комшију хајдука. У неку руку то му дође као да си и ти сам помало хајдук.

Није прошло дуго времена од почетка школске године, а хајдуке почеше спроводити из Куле у судску зграду на суђење.

Ех, то је за ђаке био јединствен и дотада невиђен призор. Сјећам се, велике гужве и гунгуле било је кад је у Бихаћ долазио православни патријарх, али ово с разбојницима било је десет пута узбудљивије и љепше, с више полиције, пушака и ланаца.

Разбојници, њих десетак, били су оковани и још уз то повезани ланцима, све двојица по двојица. Ишли су средином улице, а око њих је био густ кордон од затворских стражара, жандара и полицајаца. Све се то пресијавало од пушака, сабаља, ланаца, дугмади и кокарди. Пролазили су у муклој тишини. Чуло се само звецкање ланаца и трупкање поткованих цокула.

Напријед, у црној шубари, мрк и висок, ступао је вођа банде Карановић, а поред њега, везан руку о руку, широки Томљеновић с црвеном личком капом на глави. Иза њих, у пару, Родић и Мутић, а онда остали.

Поворка је, на свом путу према суду, морала да прође крај гимназије и чим се чуло звецкање ланаца, неко би у разреду повикао:

– Ето их!

Сви бисмо поскакали на ноге, настава се прекидала, а читав разред, начетан на прозоре, без даха је пратио чудну поворку. Баја Бајазит само је хуктао и прижељкивао:

– Јадна мајко, кад ли ћу ја једном дочекати да ме овако спроводе па да ме читав Бихаћ гледа!

– Браћо скаути, ја сам то већ и сад зарадио! – тврдио је својеглави Де-Де-Ха.

Једном на часу вјеронауке умало не настрадасмо због хајдука.

Сјећам се, вјероучитељ је управо причао како ће Исус Христос поново доћи на земљу и сви свеци заједно с њим, кад Крсто Бува одједном викну:

– Ево их!

Занесен у причање, вјероучитељ се трже и проблиједи.

– Кога, дијете? Је л' светаца?

– Хајдука! Ево их, воде их!

Поп се тако наљути да брзоплетом Крсти одалами заушницу, а овај, на одмору, искрено нам признаде:

– Звијезде сам видио кад ме поп клепи, али свеца баш ниједног.

 

 

IV

 

Једне мрачне ноћи у конвикту нас узбуди пуцњава која је допирала с друге стране Уне, однекуд од Куле.

– Сигурно туку хајдуке! – рече Баја.

На дан-два прије тога четворица из банде били су осуђени на смрт: Карановић, Томљеновић, Родић и Мутић. Де-Де-Ха, који се најбоље разумијевао у казне и осуде, изрече увјерљиво:

– Не, њих неће стријељати него вјешати. Међутим, пуцњава се и даље настављала све се више удаљујући ка периферији вароши, према граници Лике. Де-Де-Ха мирно изјави:

– Побјегоше хајдуци!

– Побјеже твој нос!– наљути се Баја. – Кад је још неко из Куле побјегао!

– Побјегао је Ланга, побјегао Кривоврат! – мирно заврши Де-Де-Ха, и ми се тек тада сјетисмо приче о тој двојици разбојника за које се заиста причало да су побјегли из бихаћке Куле. Кривоврат је касније ухваћен, а за Лангом се већ годинама узалудно трагало.

Сјутрадан се заиста обистини оно што је Де-Де-Ха тврдио: четворица на смрт осуђених, Карановић, Томљеновић, Родић и Мутић, отели су кључару кључеве, сјурили се у стражару, пограбили пушке, убили стражара пред Кулом и онако оковани побјегли некуд према планини Пљешивици.

– Ихај, побјегли хајдуци! – радосно је одјекивало читавим конвиктом. По читавом граду тога јутра само се о томе причало. Већ се сазнало како се кључар Јово Брдар начинио мртав кад га је Карановић мазнуо својом гвозденом песницом и за читаво вријеме гужве и пуцњаве остао да лежи на степеницама пред ћелијом. Полиција се, кажу, посакривала: неко у парк, неко под мост, а неки су се, богами, набили у стари општински нужник над Уном, па се трули патос под њима провалио и они су сви попадали у воду. Међу њима је, на радост свију нас, био и стари ђачки душманин, полицајац Шицо. И одмах му је неко испјевао ругалицу:

Бјежи, Сицо, зарана,
ето змаја Карана.
Иде Каран с пушком пуном,
запливао Шицо Уном.

Пјесмица, као што се види, није била богзна како дотјерана, али је ђацима дошла као поручена да се наругају свом заклетом непријатељу.

Тога знаменитог дана ником се од нас није учило, нит' је ко пазио на часу. Уосталом, ни нашим наставницима није било ни до чега. Сваки час виркали су на прозор чим би се чуо бат цокула неке од жандармеријских чета које су стизале са станице и кретале у потјеру.

– Ухватиће моју покојну бабу за табан! – злурадо је гунђао Баја Бајазит. – Не да се мој комшија Мутић.

Сљедећег дана дознадосмо нове појединости о бјегунцима. Онако у букагијама, стигли су чак у село Небљусе, у Лици, гдје им је сеоски ковач поскидао окове, а онда су окренули некуд према Босни.

– Сигурно у моје село, тамо Мутића неће нико издати – рече нам Баја. – Одох, богами, и ја мало до куће.

Заиста, тога истог вечера, под изговором да му је тетка на самрти, Баја је сјео у воз и отпрашио у своје село.

Како ли смо му сви редом завидјели!

 

 

V

 

Трећег дана послије Бајина одласка новине донесоше опширан извјештај о великом окршају између жандармерије и одбјеглих разбојника, и то баш у Бајином селу. У ноћној борби на ивици села погинуло је и рањено неколико жандара, а по свим знацима рањен је и један од разбојника, јер су на мјесту борбе, у хајдучкој бусији, нађене крваве крпе од нечије поцијепане кошуље.

– Их, благо Баји, макар се наслушао пушака! – завидљиво смо причали ми једва чекајући кад ли ће се он вратити из села.

Баја се вратио тек пети дан, важан и свечан као какав војсковођа, а заједно с њим стиже узбудљива вијест:

– Томљеновић рањен и ухваћен!

Да ствар буде још занимљивија, од Баје смо одмах сазнали да је хајдук Томљеновић пронађен рањен у појати његове тетке. Слуга, говедар, чим га је спазио у слами, дао је табанима ватру и одјурио до школе, гдје је логоровала читава чета жандара.

– Куку људи, пуна појата хајдука!

Појата је за тили час била опкољена. Баја, који је све то посматрао кришом с таванског прозора теткине куће, опширно нам је причао читав тај догађај.

– Браћо конвикташи, да сте само видјели те страхоте! Два митраљеза уперена у врата појате, десет наредника, све бркати Личани, с натегнутим пушкама примичу се у полукругу појати, а хајдук, сав црн и брадат, испузао четвероношке на врата...

– А зашто четвероношке? – чудимо се ми.

– Рањен је у обје ноге, кроз листове, па не може ићи. Испузао тако он, сјео и дигао руке, а жандарима ипак пушке дршћу у рукама... Ех, ко то није видио...

Бајину занимљиву причу брзо је помрачио један изненадан догађај: за послужитеља у конвикту дошао је онај кључар из бихаћке Куле, Јово Брдар. Из Куле су га отпустили зато што су његовом неопрезношћу хајдуци дограбили кључеве и отворили врата, али је ипак примљен на рад у конвикт да не би остао без хљеба и службе.

Нашој радости, разумије се, нигдје краја. Еј, хајдучки кључар постао наш послужитељ, није то мала ствар.

Јово Брдар био је човјек средњих година, преплануо и црн попут Арапина. Још увијек је носио неке полувојничке чакшире, цокуле и шајкачу.

Наша граја и трка по конвикту очито га је збуњивала, јер на тако нешто није био навикао у Кули, па је на сваки наш несташлук само зачуђено узвикнуо:

– Пази га – скандал!

Одмах смо запазили ту његову узречицу и већ трећи дан по његову доласку у конвикт, Баји се нехотице оте:

– Није лош човјек овај Скандал.

Тако црни Јово зачас доби надимак „Скандал“, иако смо те исте недјеље сазнали и његов стари надимак из Куле: тамо су га звали Јово „Понедјељак“. Откуда и како је добио то име, нисмо никако могли сазнати. Тек много касније неко је причао да га је тако крстио разбојник Кривоврат.

Прва нам је брига била да потпуно испитамо Јову како су му хајдуци отели кључеве и сјурили се низ степенице Куле. Почињући причу, он би се само пипнуо за уво и дрекнуо:

– Скандал! Кад ме Каран звекну по глави, ја се пружих по степеницама и направих се мртав-мртвицијат. Јуре они преко мене, ја стискао зубе па ћутим, али кад ми један стаде цокулом на уво, ја умало не дрекнух: скандал!

Смијали смо се томе наглас, од срца, а све је то, чини нам се, благотворно дјеловало на сурову кључареву душу, отврдлу у вјечитом дружењу с разбојницима. Почео је да се смекшава, да се смије и шали, а једног дана он у повјерењу признаде Баји:

– Префект ми је наредио да шпијунирам шта ђаци раде и говоре па да му све дојављујем. Пазите зато што радите. Не причајте ништа преда мном, јер ја нећу знати да ћутим и све ћу префекту казати,

– Зашто ћеш казивати кад си наш пријатељ? – чудили смо се ми.

– Ех зашто! Наредба је наредба! Мене су тако у Кули научили, и ја не знам друкчије, што год ме власт упита, ја одмах кажем. Једном сам потказао чак и свог рођеног ћаћу, па су га притворили у бувару.

Ево нас у пространој интернатској учионици. Сједимо све два и два за столом, а столови су, опет, поредани у два реда, па учионица личи на неки разред. Једино што у ћошку нема табле, а уврх собе, умјесто катедре, на­лази се пазитељев сто.

Пазитељ! Та ко од нас конвикташа не зна за то омрзнуто име и шта оно значи!

Пазитељ је обично ђак из најстаријег разреда кога је префект одабрао да пази на ред и мир за вријеме учења. То је увијек неки префектов миљеник, улизица и потказивач, који префекта обавјештава о свему што се дешава међу конвикташима. Он му пријави и ко се увече касно вратио из града, ко се буни због лоше хране, ко се у спаваоници тукао јастуцима итд.

За вријеме часова учења пред пазитељем увијек лежи на столу „црна књига“. То је дебела, тврдо укоричена свеска у којој сваком од нас припада по један лист: тамо ти је уписано име и презиме, а испод тога пазитељ записује твоје иступе и грешке за вријеме учења. Суботом префект изриче казне преступницима.

Кажњавају нас одузимањем доручка, ручка, вечере и забраном изласка у град, нарочито недјељом.

Као што рекох, свак у црној књизи има по један свој лист, а Дуле Дабић сам има три листа. Готово и не прође дан да њега због нечег не запишу, а већ колико је пута кажњен, то ни он сам не зна. Кад се суботом читају казне, већ унапријед можеш знати да ћеш чути и ово:

„Дуле Дабић, три дана без доручка, у недјељу без ручка, у недјељу поподне забрањен излазак у град.“

Де-Де-Ха је на крају сасвим престао да долази на доручак и потпуно се од њега одвикао, али се никако није могао помирити с тим да недјељом не излази заједно с нама у шетњу по околини Бихаћа: на извор Привилице и Клокота, на брдашце Споменик, на стари град Соколац и у села Покој и Притоку.

Једном пазитељ, видећи да Де-Де-Ха у недјељно поподне креће с нама на излет иако је био кажњен, покуша да га врати, али Де-Де-Ха потегну испод капута некакву стару ханџарину и злослутно рече:

– Само ме дирни ил' пријави префекту, ово ће ти судити!

Добро се знало да Де-Де-Ха одржава своју ријеч и да све добро памти, зато се пазитељ брзо поизмаче и некуд изгуби без ријечи.

Какви ли су, у ствари, изгледали ти наши велики гријеси и преступи због којих смо тако сурово кажњавани, да остајемо без хране и шетње, онога што је дјетету најпотребније, може се добро видјети из њиховог пописа у црној књизи.

Ево, на примјер, шта је записано само једног дана, у току нашег двочасовног учења:

„Крсто Бабић провлачио се испод стола.

Баја ловио муве и бекељио се на сијалицу.

Дуле Дабић вадио нож на Бају.

Хамид се боцкао оловком и протурао цедуљице.

Гојко Цукан заспао над књигом.

Милан Снашица везао Гојка за ногу од стола.“

Сами ћете признати, без оваквих ситних несташлука тешко је издржати два часа учења, јер сви смо били живахни и здрави дјечаци. Али дедер ти то докажи једном тупом и злобном пазитељу.

Кад све ово знате, онда већ можете замислити колико смо сви ми мрзили црну књигу. Она је за нас била оличење свију наших невоља и страдања. Кад бисмо њу једном уништили, чинило сам се, постали бисмо најслободнији и најсрећнији људи на овоме свијету.

И пазитеља смо мрзили исто толико као и његову црну књигу. А наш пазитељ заиста је био такав да ником није ни падало на ум да га воли.

Био је то син неког бифеџије из једне оближње варошице, дебељушан и уображен осмошколац. Вјечито се лицкао пред огледалом и мазао косу некаквом помадом чудна мириса, па га конвикташи због ње прозваше „Смрдоња“.

Смрдоња! Е, то му је име заиста одлично пристајало и свака част и хвала Баји, који га је измислио.

– Ето, излетјело ми само из уста! – признавао је Баја Бајазит кад смо га питали како је успио да за пазитеља измисли тако прекрасан надимак...

Сједимо, дакле, на часу учења и размишљамо како ћемо извести једну малу освету над нашим пазитељем. План смо већ сковали прије почетка часа, а сад га само треба извести.

Ево о чему се ради.

Још одмах послије ручка пазитељ Смрдоња слао је у варош нашег новог колегу, Кошутића, да му купи кутију „рахатлокума“, оних дивних слаткиша које тако вјешто прави стари посластичар Мурат. Разумије се, није му ни падало на ум да пошаље неког од нас, рецимо Дулу Дабића, јер би тај извадио бар један комад из кутије, па куд пукло да пукло.

– Е, знам ја у чему је ствар! – одмах се досјетио Де-Де-Ха. – Вечерас пазитељ иде на састанак с Маром Зорић из шестог разреда, а она воли рахатлокуме више него свој нос. Видио сам ја то.

– Кад си видио? – зачуди се Баја.

– Знаш кад. Прекјуче, увече, био сам се притајио у ономе мрачном ћошку Жегар-алеје, код малих врата, чекао сам Тоју из Жегара да га излемам, кад ли однекуд испаде наш Смрдоња с Маром.

– А шта ти, брате слатки? – узбуди се Хамид Рус.

– Ех шта! Није било друге, него ти ја брзо шмугнем под прву клупу па се ту притајим.

– А они? – дахну Хамид бечећи очи.

– А и они – тап-тап кроз мрак! – па сједоше на ону исту клупу, шта ћу сад, браћо скаути!

– Па шта ће бити даље?

– Почуј ти само! Чим сједоше, Мара зацвркута: „Јеси ли донио ратлуке?“ „Јесам, ево их!“ – вели он. Извади онда пазитељ кутију па је стави између њих двоје. Ваде један по један комад и мљацкају, а између летава на клупи сипи шећерни прах право мени по носу. Ја, богами, исплазих језик да и на њега штогод падне.

– Ух, ух! – хукну Хамид.

– На крају, богами, ја ти не могох издржати – настављао је Де-Де-Ха – него ти лагано извукох руку испод клупе па с њом право у кутију. Истог часа на моје прсте спусти се Смрдоњина рука...

– Аој, да се спустила на моју руку! – зарежа Баја. – Више бих волио магареће копито.

– Спусти он руку и поче ме миловати по прстима, мисли да су Марини, а све тепа: „Слатка моја рукицо, мила Маро!“ – а ја ни жив ни мртав.

– Па како се извуче из тога? – пита Хамид.

– Једва некако. Тек он што подиже своју руку а ја својом под клупу. Ту ти се касније договорише да пазитељ дође вечерас на састанак на исто мјесто, опет с кутијом рахатлокума.

– Е, онда му се вечерас ваља осветити – предлагао је Баја. – Дедер да нешто смислимо.

Најпаметније што смо смислили било је то да му из кутије кришом извадимо рахатлокум, а да умјесто њега ставимо средине од обичног хљеба. Већ смо сваки од свог комада хљеба одвојили помало средине, ставили у једну кесу и сад је Де-Де-Ха, као највјештији, имао задатак да из пазитељеве кутије извади ратлуке, а умјесто њих стави хљеб и да кутију опет пажљиво залијепи са стране.

– Бар је то лако – увјеравао нас је дрски Де-Де-Ха. Кутија се налазила у пазитељевом јесењем капуту, а капут је, за вријеме учења, висио у ходнику о чивилуку. Требало је зато да на часу учења Де-Де-Ха изиђе напоље и да брже-боље обави замјену.

Због тога намјераваног подвига сви смо били узбуђени. Ником се није учило. Преда мном је стајала лекција о сеоби старих Словена, али мени се све причињавало да Словени јашу на коњима обучем у кариране јесење капуте и да се сладе Муратовим ратлуком.

– Ма кад ли ће Де-Де-Ха већ једном јавити да иде напоље? – нестрпљиво се питао сваки од нас.

А Де-Де-Ха је дотле потпуно хладнокрвно учио своју лекцију, а онда је почео да се мешкољи, затим да се мршти и коначно је узео да криви лице као да му неко уврће уво.

Пазитељ Смрдоња позорно се загледао у њега.

– Шта је с тобом, Дабићу?

– Стомак ме боли.

– Па иди онда напоље, шта ми се ту кревељиш! – нељубазно одреза пазитељ.

Де-Де-Ха изиђе, погнут, кријући под капутом кесу са средином од хљеба. Ми смо га испод ока пратили.

– Добро је, успјели смо!

Наша радост, међутим, била је кратког вијека. Одједном се Смрдоња диже, протегну се и – крену према излазним вратима. Ми заустависмо дах.

– Готово је, ухватиће га.

Очекивали смо пазитељеву злураду дреку чим је изишао у ходник, али напољу је владала потпуна тишина. Прође тако којих четири-пет минута, па се врата поново отворише и пазитељ се врати исто онако миран као што је и изишао. Није, значи, ништа опазио.

Али гдје је већ Де-Де-Ха, шта ли толико ради напољу?

Де-Де-Ха се вратио тек пред крај часа, још увијек се придржавајући за стомак. Нисмо смјели да разговарамо, али смо га зато просто боли погледима.

– Шта је, је л' успјело?

Својеглави Де-Де-Ха правио се да не примјећује наше упитне и нестрпљиве погледе. Као да ништа није било, он се потпуно мирно прихвати своје лекције и оста тако до краја часа, слијеп и глув за све око себе.

– Ух, што би га слатко бубнуо овим својим гивиктом! – режао је Баја уза само моје уво пипајући тег у џепу.

Чим се заврши час, читава наша група трком се упутила у двориште иза интерната и ту се склептасмо око Дуле.

– Је л' све у реду, казуј?!

Умјесто одговора, Де-Де-Ха поче да нас броји и да у себи нешто рачуна.

– Ма шта је теби, брате слатки? – повика Хамид Рус.

– Рачунам колико ће кога запасти – забринуто објасни Де-Де-Ха.

– Чега запасти, је л' батина?! – повика Баја.

– Ама ратлука, браћо скаути! – весело дочека Де-Де-Ха и отвори ону своју кесу у којој је малоприје изнио средину од хљеба. Заиста, била је пуна рахатлокума.

За трен ока све је било подијељено, а тек онда настаде потанко пропитивање.

– Јеси ли му у кутију набио хљеба?

– Нијесам.

– Како нијеси, бог те видио? – зину Баја. – А да шта си урадио с хљебом?

– Појео га – мирно признаде Де-Де-Ха.

– Ма како појео?

– Богме лијепо. Таман сам био отворио кесу да извадим средину, али ми хљеб одједном тако замириса да нисам могао издржати, него скокнух у двориште и наклопах се као вук – пуц-пуц-пуц! – оде све. Знате и сами да сам данас остао без ручка.

– Па ти си онда кутију оставио празну, бог те видио! – викну Крсто. – Готово је, Смрдоња ће открити читаву ствар.

– Ништа се ти не бој – гукну Де-Де-Ха. – Ја таман пошао из дворишта унутра, а куварица на врата. Дедер, вели, момче, баци тамо иза ћумеза ова кокошја цријева.

– Каква сад цријева? – зачуди се Баја.

– Ех каква! – рече Хамид. – Она префекту и себи пече кокош, а нама је добра и стара говедина.

– Узмем ти ја она цријева – наставља Дуле – па ми истом нешто сину у главу: ево, ово ћу ја у Смрдоњину кутију!

– И ставио си? – гракну Баја.

– Ставио, затворио, залијепио и метнуо му у џеп – кратко објасни Де-Де-Ха. – Алај ће да се изненади.

– Ех, то би ваљало видјети какво ли ће лице начинити наш Смрдоња кад угледа цријева од коке! – уздахну Баја.

– Па да се ја тамо негдје сакријем? – упита Крсто Бува. – Они обично увијек сједе на истој клупи, а тамо је стално мрачно, нико ме неће опазити.

– Добро би то било! – с одобравањем прихватисмо сви ми. – Чим се мало смрачи, ти – трк у Жегар-алеју.

Тек што смо довршили тај разговор, кад ево ти га, иде онај наш нови колега Бобо Кошутић. Нисмо га вољели, јер је увијек био упеглан и налицкан, па смо му дали надимак Бобо Лутка. Ипак му Де-Де-Ха пружи један ратлук и упита га:

– Како ти се ово свиђа, а?

– Охо, одлични су. Баш сам овакве данас купио пазитељу.

– То ти је добро – поучно рече Де-Де-Ха. – Увијек купуј само ову врсту. То је Мурат научио правити у Цариграду.

 

 

VI

 

Те вечери с нестрпљењем смо очекивали повратак Крсте Буве из Жегарске алеје. На свашта смо били готови: и да га видимо премлаћена, и у лудом трку пред Смрдоњином потјером, па чак и то да нам га донесу мртва. Сам ђаво зна шта се може десити у мраку.

– Брате слатки, алај ће бити фртутме (фртутма – трка, гужва) ако га опази Смрдоња! – хуктао је Хамид Рус.

– Ух, да му је онда при руци овај мој гивикт! – узвикује Баја и одмјера тег на длану. – Богме би платио Смрдоњин нос!

– Кокошја цријева, ехе! Достојан поклон дјевојци од једног таквог обожаваоца као што је Смрдоња! – свечано узвикује Де-Де-Ха пењући се на столицу. Баја га гледа изненађен и у чуду пита:

– Гле, гле, гдје ти нађе тако пробран рјечник?!

– Баш сад читам један роман, па сам отуд извукао ту дебелу мудрост – искрено признаје Де-Де-Ха.

– Брате слатки, кад је већ ријеч о књигама, ко ли је оно написао народне пјесме? – брижно се јави Хамид Рус, али га Баја истог тренутка поклопи пријекорним узвиком:

– Их, брате, наш друг Бува можда сад гине негдје тамо у алеји, а ти распалио о народним пјесмама. Написала их је моја тетка.

– Је л' она што си јој појео квочку? – сасвим озбиљно упита Де-Де-Ха.

Баја само љутито сину оком и пође руком за свој „гивикт“, али се уто зачуше у ходнику нечији брзи кораци и у собу, међу нас упаде Крсто Бува, задуван, земљав и ознојен.

– Ево га, жив је! – кликну Хамид Рус.

– Ни жив, ни мртав! – једва дахну Крсто. – Био сам на пола корака од страшног суда.

– Како то? – упита неко.

– Почујте само! Ја се тек подвукао под ону клупу и све се вртим, јер ми се неки мрав увукао за врат...

– Проклети мрав! – дрекну Баја. – Гдје ли сам само био ја са својим гивиктом!

– Мрав шкакља Крсту Буву, охо-хо! – насмија се Хамид.

– Чек, не прекидај ме. Докле сам оно дошао?

– Дошао си сам себи за врат, до онога мрава – напомену му Де-Де-Ха.

– Шкакља ме, дакле, онај мрав за вратом, кад ево ти другог побратима па уз ногавицу...

– Кога побратима? – прекину га Хамид Рус. – Да није Шицо полицајац, брате слатки?

– Ма јок, брате, него други мрав! – обрецну се Крсто. – Ја таман пођох руком да га отјерам, а трећи – чуп-чуп за уво!

– К врагу већ ти и ти мрави! – викну Баја. – Како си почео, набројићеш читав мравињак. Дај ти нама Смрдоњу на сунце!

– Чекај, и он ће доћи на ред – смирује га Крсто.

– Отјерах ја тако седам-осам мравчина, кад ево ти га – тап-тап!

– Опет мрав?! – дрекну Баја.

– Какав мрав! Смрдоња! Иде Смрдоња с дјевојком.

– Па јест, откуд би се чуло мравље тапање – мудро тумачи Де-Де-Ха.

– Дође, дакле, Смрдоња, сједе на ону клупу под којом сам ја и подави ноге тако да дођоше тачно уз мој нос ...

– Ух, па остаде ли жив? – пита Хамид Рус мрштећи се.

– Једва! – хукну Крсто. – Знаш ти њега, смрдљивца, пере ноге једном у мјесец дана.

– Не, него једном у полугодишту! – исправи га Баја. – Па шта би даље?

– Ево шта – наставља Крсто. – Одмах ти он потегну ону кутију из џепа, па дјевојци у крило. „Види, вели, душо, шта сам ти донио. Пробај само.“

– А шта она?

– А она, онако у мраку, отвори кутију, пипну прстом и гукну: „Јух, ово је нешто много меко и мирише на кокошињац. Пробај само.“

– Аха, шта ће онда он? – пита Баја.

– А он ти, богме, заграби, читавом руком, принесе носу и дрекну: „Де-Де-Ха!“

– Зашто Де-Де-Ха? Ваљда је дрекнуо: кокошија цријева! – побуни се Дуле Дабић. – Није ваљда мислио да сам ја у кутији.

– Не! Мислио је да си ти оно ставио у кутију – дочека Крсто.

– Ехе, онда ми нема доручка за читав сљедећи мјесец! – звизну Де-Де-Ха.

– Ништа не брини, ми смо ту – тјеши га Хамид Рус.

– Дрекну тако Смрдоња – наставља Крсто – а кад и дјевојка спази шта је у кутији, она љутито цикну: „Фуј, простак један, псето, замазанац, не излази ми више на очи!“ Рече то, па скочи и одјури низ алеју, а Смрдоња узе кутију, још је једном омириса и поче да завија осветнички: „Јао, алај ће да ми плати и Де-Де-Ха и читава његова братија, кунем се мјесецом, сунцем и црном књигом!“

– Заједно смо ковали план, заједно јели ратлук, па је сад ред и да плаћамо заједно – искрено признаде Баја Бајазит.

Те вечери, на часу учења, Смрдоња је на нас бацао крвничке погледе и читаво вријеме нешто записивао у своју црну књигу. Сједећи до мене, Крсто Бува ми шапну:

– Гле га, нас оцрњује. Сигурно ће записати и то да смо му ратлук украли.

Крстино предвиђање заиста се испунило. Већ сјутрадан префект је јавно прочитао казну читавој нашој групи: по пет дана без доручка и двије недјеље забране изласка у варош због крађе пазитељева ратлука. Де-Де-Ха, осумњичен као вођа, добио је седам дана без доручка и мјесец дана забрањен излазак.

– Чујеш ти, а ко је нас видио да крадемо твој шугави ратлук? – нарогуши се Баја пресретајући Смрдоњу у ходнику.

– Видио вас је Бобо Лутка кад сте га јели. Чак сте и њему понудили – одговори пазитељ.

– Аха, тако ли је то! – пријетећи загуди Баја, па кад је искупио читаву нашу групу у једном ћошку дворишта, он мрачно и тајанствено изјави:

– Међу нама се налази и један Бранковић!

Сви претрнусмо. Од малих ногу знали смо да је Бранковић симбол издаје, најцрње издаје, а гле ти сад – такав један Бранковић увукао се и међу нас.

– Казуј га ко је! Тај ће да искише за све оне наше отете доручке и недјељне изласке! – букну пргави Де-Де-Ха.

– То је главом Бобо Лутка! – мукло објави Баја Бајазит. – Он је издао дружину и потказао нас код Смрдоње да смо појели ратлук.

– А ја, магарац, још га частио! – узвикну Де-Де-Ха. – Е, баш сам заслужио шамарчину. Баја, молим те прилијепи ми једну врућу.

– Драге воље, брате, и заслужио си – радо пристаде Баја и одвали Дули такву шамарчину да је пукнуло као мали топ.

– Ево ти друже! Хоћеш још једну?

– Хвала, доста је! – хукну Де-Де-Ха пипајући поцрвенио образ. – Платиће мени Бобо Лутка и за ову заушницу.

– А сад браћо моја, да се закунемо да ћемо се Боби Лутки поштено осветити и на сваком кораку живот му зацрњивати – предложи Крсто Бува. – Ево, ја ћу начинити попис најбољих смицалица, подвала, пакости, замки и мудролија које против њега треба предузети. Пристајете ли?

– Пристајемо. Ти си томе вјешт. Мећи га одмах на ушљиви списак! Ставити неког на „ушљиви списак“ то је у нашој групи значило прогласити га пред свима лошим другом, издајником, тужибабом и улизицом. Са таквим се нико не игра, нико му не повјерава тајне и свак жив га се клони као правог правцатог ушљивца.

Већ сјутрадан у ходнику, на малој огласној табли, освануо је овакав плакат исписан нечијим цифрастим рукописом:

ОГЛАС

Овим се обавјештавају сви конвикташи да је Бобо Лутка, због издаје својих другова, стављен од данас на УШЉИВИ СПИСАК. Зато се опомињу сви ђаци да га се добро чувају, а такођер се препоручује да га, у свакој згоди и прилици, часте сљедећим стварима;

1) да му разапињу кревет,

2) да му крију кофер, ципеле и остале предмете,

3) да му не шапћу на часу,

4) да му у сламарицу мећу дрва, угаљ и камење,

5) да се бекеље на њега и изазивачки чешу,

6) да зачепе нос кад крај њега пролазе,

7) да му приређују и разне друге смицалице и изненађења.

С ушљивог списка дотични ће бити скинут само ако се сасвим поправи. Конвикташка група III разреда

 

 

VII

 

Бобо Лутка, мамина маза, имао је обичај да увијек устаје посљедњи. Тако је било и онога јутра кад је у ходнику истакнут онај оглас о ушљивом списку.

Сви су већ били прочитали онај плакат на табли кад је Бобо, ништа не слутећи, кренуо према умиваоници, још увијек поспан и разбарушен.

– Колико је сати? – упита он првог ђака кога је срео, али овај само окрену главу и зачепи нос.

– Гле, који му је ђаво, та ваљда ја не смрдим? – обрати се он другом ученику, али овај се тако грозно избекељи на њега и узе се крвнички чешати да се Бобо чисто препаде.

– Богами је овај луд!

Уз пут сусрете још неколико ђака, али сви су се или кревељили или зачепљивали нос тако да Бобо сасвим озбиљно помисли:

– Ово ја сигурно сањам. Чек баш да се увјерим.

И да би заиста утврдио да ли је будан или сања, он узе с прозора нечију четку и добро се лупи по глави тако да му пред очима синуше свјетлаци.

– Ауф, будан сам!

Ушао је у умиваоницу, ставио поред себе сапун, четкицу и пешкир, али тек што се окренуо према прозору да види шта се ради у дворишту, кад његов пешкир пљесну о мокар бетон, а четка и сапун одлетјеле у ћошак.

– Ехеј, шта је то?! – викну он уплашено, јер му се учини да кроз отворена врата муњевито ишчезну нека сјенка.

Тишина. Нема одговора.

Покупио је своје ствари и почео да се умива, али тек што је добро насапунао лице и чврсто жмирећи подметнуо врат под млаз воде, кад га неко лупи метлом по туру, тако да је скочио као зец.

– Јао, јао!

Тек напола умивен, јурнуо је натраг у спаваоницу и тек што је сјео на кревет да навуче ципеле, кад се читава постеља под њим поведе и тресну о патос. Истог тренутка у ходнику се заори смијех и чуше се хитри ко­раци бјегунаца.

– Ух, ко ли ми само разапе кревет?! – застења он дижући се и колутајући очима, али тек тада, на свој велики ужас, опази да му нема кофера. Кад је полазио на умивање, видио га је ту, уз креветску ногу, а гле ти сад – ишчезао.

Истрчао је напоље као луд и налетио право на послужитеља Јову Понедјељка Скандала.

– Ма шта се ово јутрос догађа, Јово?

– Хе, па зар ти још ниси видио огласну таблу? – зачуди се Јово.

– Нисам, тек сам устао.

– Скандал! – узвикну Јово. – Па знаш ли ти да је доље прилијепљена као нека потјерница за тобом, као нека... Колико ја разумијем, братац, ти си стављен изван закона.

– Шта му то значи „стављен изван закона“?

– Ехе, па зар ти то не знаш? Скандал! То значи да те више не штити никакав закон и ко год те сретне, може те убити.

– Шта, куку мени?! – дрекну Бобо Лутка. – Па видим ја да је јутрос почело нешто слично. Већ је радила метла.

– Метла је шала, братац! – звизну Јово Скандал.

– Сад ће доћи на ред колац, пушка, бајонет и остало ватрено и хладно оружје.

– Ма шта ти то говориш?

– То што си чуо. Него, чекнидер мало, док ја пронађем какву тољагу или сјекирче, па да те ја умлатим. Можда ћу и неку награду добити.

– Јеси ли ти луд, шта ли ти је! – повика Бобо и стаде звјерати куда да стругне, али га Јово Скандал чврсто пограби за јаку и злурадо закрекета;

– Ехе-хе, нећеш ми утећи, братац! Ако су ми умакли Карановић и дружина, ти, богами, нећеш!

Гурајући Бобу пред собом кроз ходник, он га доведе до саме огласне табле.

– Зликовче један, видидер своју слику! Стављен си, ево, на некакав ушљиви списак. Сигурно си нешто грдно забрљао, а?

У томе тренутку однекуд наиђе пазитељ Смрдоња па кад прочита онај оглас, он љутито повика:

– Какав је ово безобразник?! Доље с овом прчкаријом!

Дигао је руку да стргне плакат, али га Јово Скандал попаде за мишицу.

– Не дозвољавам да се дирају службена документа!

– Каква документа, бог с тобом? – искрљешти се Смрдоња. – Откуд је ово службени докуменат?

– Да није службени, зар би се налазио на огласној табли? – побуни се Скандал. – Немој ти да учиш мене, старог полицијског и затворског службеника.

– Па докле ти мислиш да ово стоји овдје? – повика Смрдоња.

– Док префект не нареди да се скине.

– Али префект је синоћ отишао на пут, враћа се тек за два дана.

– Причекаћемо! – мирно рече Скандал. – Не једе нам овај оглас љеба па да се морамо журити.

– О-о, људи божји, шта дочекасмо, да се разни швракописи Бајине дружине сматрају службеним списима! – закука Смрдоња.

– Што је на огласној табли, то је за мене чиста чистацката светиња! – повиси Скандал глас. – А овога малог преступника водим у свињац да га притворим.

– Каквог преступника, је ли Бобу? Па ти си сасвим луд, човјече!

– А, јок, не пуштам ја њега без префектове дозволе. Таман посла, па да ме због њега отпусти из службе као они у Кули због Карановића. Нисам ни ја баш толика будала, звекан и замлата.

Зна се да су многи полицајци тврдоглав и туп свијет, а кад је неки од њих још и дугогодишњи стражар, у тога је тиква тврда и дебела као прастари зидови бихаћке Куле. Није онда ни чудо што Јови Скандалу ни сам ђаво није могао доказати да би Бобу требало пустити. Није помогло чак ни Бајино заузимање, Јово је остао упоран.

– Господин-Баја, теби свака част, одрастао си човјек, могао би бити професор или управник казнионе, али овога малог не могу пустити ни на чију ријеч.

Строг и неумољив, Скандал је Бобу одвукао до конвикташког свињца, угурао га унутра, убацио за њим нарамак сламе, ћебе и бокал с водом, а на врата ставио грдно велики катанац који су ђаци још давно пронашли код напуштене аустроугарске барутане, недалеко од Бихаћа.

– Ето, па сад сједи ту. Имаћеш сваки дан пола сата шетње, једном у мјесецу можеш да пишеш родитељима, а једном да примаш посјету у присуству затворског службеника. У случају да умреш, твоје одијело, кофер и остала заоставштина биће предати твојим најближим сродницима.

Кад је чуо оно о умирању, Бобо закука:

– Ајој мени, мајко моја! Куку мени довијека гдје ћу кости оставити!

– Не кукај већ унапријед да ће ти ту кости остати – поучно му напомену Скандал. – Можда ћеш бити премјештен у Кулу ил' у бањалучку „Црну кућу“, а добијеш ли вјечиту робију, оде ти у Зеницу, у робијашницу. Тамо ћеш, можда, и окове добити.

– Јао, јао, јао! – стаде још више да се дере мали затвореник. – Нећу да идем у Зеницу!

– Па не бој се, можда нећеш ни морати – узе да га тјеши Скандал. – Ако те, на примјер, осуде на вјешала, не мораш далеко ићи. Довешћемо те лијепо до првог дрвета и горе те објесити као неку џигерицу.

– Уху-ху, јадан ти сам! – затули мали неваљалац.

Разумије се, Јово је знао да једног оваквог дјечака не чекају ни вјешала ни робија, али је хтио да га добро застраши, јер је све нешто слутио да се овај мали лутак у нечем грдно огријешио о своје другове, а такве људе не воле чак ни затворски стражари.

Касније се причало да је Јову Скандала на то подговорио осветљиви Де-Де-Ха, али се никад није могло сазнати колико у томе има истине.

Тек навече тога дана Бобу је из необичног затвора ослободио професор историје Пејан, који је замјењивао префекта. На Бобину кукњаву како му је страшно било у затвору, Пејан се само грохотом насмијао.

– Овдје ти било страшно?! Хоћеш ли ти да ја теби због тога даднем слабу оцјену из историје, а? Зар си заборавио какве су биле средњовјековне тамнице и како су затвореници мучени у њима? Сјећаш ли се окова, синџира, гуја, акрепа? А овдје, код тебе, једва да би се нашла која бува.

Те вечери Баја се био нешто ућутао и тек пред спавање он искупи читаву нашу групу у једном ћошку учионице и предложи нам:

– Знате шта, кад неко читав дан проведе у свињцу, не одговара му више надимак Лутка. Зар не би било много боље да ми ову нашу рђу назовемо Бобо „Гица“?

Сви се сложисмо с њим уз веселу грају.

 

 

VIII

 

Због Бобе Гице и онога огласа опет смо настрадали чим се префект вратио с пута: читаву групу казнили су да у недјељу остане без ручка.

Пропаде нам, дакле, славни недјељни ручак с печењем и колачима. И то због кога? Због оне рђе налицкане, оне уштве, онога Бобе Гице! Ах, што код нас не живе тигрови, носорози и удави да једне ноћи смрсе конце овоме преиспољном архиневаљалцу!

Послије тога догађаја с огласом и свињцем Бобо постаде префектов миљеник и повјерљиво лице.

Зачује се, рецимо, у ходнику или спаваоници нека лупа и дрека, упада префект и још с врата пита:

– Бобо, ко је правио неред?

А он, улизица, скаче спремно као куче и реферише:

– Дуле Дабић, молим, рвао се с Миланом и оборили столицу.

Разумије се, одмах на лицу мјеста пада казна и за Дулу и за Милана „Снашицу“, а наша мржња против Гице порасте још за један степен. Једног јутра Крсто Бува тајанствено ми шапну:

– Можда ће данас наш словенски бог Перун просути свој гњев на грешну главу Бобе Гице.

– Откуд знаш?

– Сањао сам нешто тако.

Кад Крсто „сања“ нешто слично, то је онда најбољи знак да је он, лично, већ сковао неку подвалу. Због тога сам с нестрпљењем очекивао час нашег професора математике Перића, званог Перун Громовник.

Пред сам почетак његовог часа Крсто се нешто много врзмао око Бобе и његове клупе. Најзад, ево га, улази Перун и још с врата грми:

– Свеске на клупу да видимо домаћи задатак!

Потегосмо своје торбе, узе и Гица свој уредни кожни торбак, отвори га, а истог трена – фррр! – из торбака суну врабац и полетје према затвореном прозору.

– Аха, држ' га! – повика прво Крсто Бува и за трен ока у разреду настаде таква гунгула, цика и кркљанац као да је земљотрес. Устрча се чак и строги Перун с лењиром у руци.

– Аха, распалите га! – довикивао му је Баја. Врабац је коначно био ухваћен и по Перуновом наређењу свечано избачен кроз прозор. Тек тада Перун приђе престрашеном Боби и грмну:

– Задаћу на сунце, храбри ловче!

Још прије почетка часа Бобина свеска лежала је отворена и спремна за преглед, али сада – пази ти ужаса! – показа се да је у оној трци преко клупа неко стао широким гуменим ђоном баш на ону страницу са зада­цима и на њој оставио црн отисак сличан каквој крижаљци за укрштене ријечи.

– Аха, овако ми се свеска држи у реду! – орио се Перунов глас. – Стао си, значи на њу кад си се пентрао за врапцем, је ли?

Гица, сав пренеражен, поче да се правда и да замуцкује, али се показало да баш и он има ципеле с гуменим ђоном и то је професору било доста.

– Ако лаже коза, не лаже рог! Видиш да су ђонови твоји.

Кад је зазвонило за одмор, Крсто Бува повуче ме у ћошак и подиже ногу.

– Као што видиш, имам и ја гумени ђон – намигну он шеретски – а кад га још малчице подмажеш црном машћу, одлично штампа.

– А, ти си, дакле, тај? – зинух ја.

– Само ћути! – опомену ме он. Приђе нам и Де-Де-Ха и рече забринуто:

– Чим Перун јави нашем префекту ово за врапца мени не гине казна. Никако нећу моћи доказати да ја у то нисам умијешан.

Међутим, тога истог дана, на часу вјеронауке, Де-Де-Ха је такођер изненада настрадао.

Неколико дана раније катихета нам је тумачио како је Бог „триличан“, то јест, да има три лица: Бог отац, Бог син и Бог дух свети. Сад је, пак, узео да пропитује прошлу лекцију и првог је прозвао Дулу.

– Дабићу, кажи ти нама какав је Бог.

Де-Де-Ха се споро диже, јер појма нема о томе какав је Бог зато што је за вријеме минулог часа вјеронауке играо „мице“ с Бајом. Зато се у неприлици окреће нама и шишти:

– Шапћите!

Јест врага, шапћи ти Дули кад је он глув! Ипак се нагињемо напријед и развлачимо:

– Три-ли-чан! Три-ли-чан!

Де-Де-Ха се прокашља и гласно блекне:

– Господин-катихета, Бог је приличан!

– Шта?! – пријетећи заори с катедре.

– Бог је приличан! – још јасније викне Дуле.

– Приличан си ти магарац и још већа незналица! – дрекну катихета. – Зар је свемогући Бог за те само приличан, а?

– Па тако пише – поче да врда Дуле.

– Аха, пише! – разгалами се катихета. – Ваљда у некаквим јеретичким или турским књигама! Гдје си само то нашао?

Овај Дулин одговор да је Бог приличан до ноћи је постао познат по читавом нашем интернату и због њега се Де-Де-Ха до вечере потукао једно шест пута. Видећи га тако бјесомучног, Јово Скандал пријекорно му рече:

– Шта је то с тобом данас? Досад си био приличан дјечак. Пргави Дуле фркну као мачак:

– Шта рече, ко је приличан?

– Бог, бог! Бог је приличан! – продера се неко кроз полуотворена дворишна врата.

– Е, сад ћеш и ти бога видјети! – просикта Де-Де-Ха и јурну напоље, у мрак. Убрзо се зачу како ломи сунцокрете у конвиктској башти, јурио је некога.

– Скандал, што се ово догоди с Дабићем! – зачуђено рече Јово. – А заиста је био приличан дјечак.

Као што смо и очекивали, префект је само опоменуо Гицу због онога догађаја с врапцем, а Де-Де-Ха је опет кажњен уз сљедеће образложење:

– Па наравно, док је ту врабац, и ти си уплетен у ту магарештину. Немој ни покушавати да се правдаш. Знам ја тебе, ти си приличан адвокат.

Кад чу „приличан“, Де-Де-Ха се врцну као да га убодоше шилом.

Од тога дана нико пред нашим Дулом није смио да изговори ријеч „приличан“, а опасно је било чак и бога поменути. Једном сам био неопрезан, па на Дулино питање, како сам научио лекцију, ја одговорих:

– Прилично.

Истог тренутка звекну ме по глави Дулин стари торбак тако да ми се учини да је посред Бихаћа треснуо метеор, а тек потом чух Де-Де-Хаов злурад глас:

– Ево ти приличне оцјене за твоје прилично учење.

 

 

IX

 

Крајем јесени добили смо у конвикту, а у исто вријеме у нашем разреду, једну чудну принову: браћу Мандиће, близанце, ученике трећег разреда.

Е, њих је ваљало видјети!

Били су дјеца неког финанса из Госпића, па кад им оца премјестише са службом у Бихаћ, и они, наравно, из госпићке гимназије пређоше у бихаћку.

Ти дјечаци били су слични један другом као јаје јајету, толико слични да су вјероватно и родитељи понекад имали муке да их разликују. Осим тога, увијек су били једнако обучени, па је то још више повећавало управо запрепашћујућу сличност између њих двојице.

Због те њихове необичне сличности, свакодневно су се дешавали разни неспоразуми, смијешне згоде и доживљаји. А осим тога браћа су по природи били врло бистри дјечаци, лукави и промућурни, па су ту своју сличност врло вјешто искориштавали гдје год су стигли.

Због њихове сличности први је био намагарчен Де-Де-Ха, затим бројни конвикташи, па професори, полиција, фотограф, власник биоскопа Јово „Кинеџија“ и свак други које на њих својом несрећом налетио.

Де-Де-Ха је био овако натоциљан.

Онога дана кад су браћа Мандић, Ранко и Бранко, стигли у конвикт, први је на њих набасао Де-Де-Ха. Најприје је сусрео Ранка у нашој учионици и добро га загледао, а кад је изишао у двориште, угледао је Бранка и зинуо од чуда.

– Пази, откуд се овај брже створио овдје?! Ма чек, можда сам се ја преварио!

Скокнуо је у учионицу, а кад је тамо поново угледао Ранка, још се више упрепастио.

– Гле, опет је овдје!

Онда се главачке сјурио у двориште, налетио на Бранка и сав збенављен окомио се на њега:

– Ти се са мном ругаш, је ли?!

– Зашто? – зачудио се Бранко.

– Како зашто! Час ме среташ у дворишту, час у учионици. Куд се то провучеш да ми је знати.

Домишљати Бранко досјети се у чему је ствар па одговори потпуно мирно:

– Прођем кроза зид.

Де-Де-Ха се нарогуши.

– Мислиш ти да сам ја будала, а?

– Ево да се кладимо у оловку да ћу изићи из овога закључана свињца прије тебе, а кад ме видиш тамо, трком се врати до свињца и опет ћу се ја у њему наћи прије нег ти дођеш.

– Ево да нећеш! Дај руку!

Пљесну длан о длан, затим Де-Де-Ха затвори непознатог дјечака у свињац, чврсто заглави клин у дрвену пречагу да се не може отворити и безглаво одјури према учионици. А тамо, тек што је отворио врата, спази оног истог ђака како неким конвикташима показује пуну кутију оловака.

– Пази ти, све је оно добио на опкладу од оваквих будала као што сам ја! – пренеражено промуца Дуле и без ријечи јурну натраг, у двориште. Тамо, у свињцу нађе свог затвореника, који га још с врата дочека:

– Буразере, овамо оловчицу!

Де-Де-Ха му даде без ријечи једну пократку и одмагли преко дворишта празновјерно се обзирући као да је видио самог ђавола. Тек близу кухиње заустави се пред Јовом Скандалом и замоли га:

– Дедер, молим те, звекни ми једну врућу, јер никако данас не знам сањам ли или сам будан.

Скандал му радо одалами једну заушницу и пријатељски рече:

– Будан си, јуначе! Ако не вјерујеш, хоћеш ли још једну?

– Хвала ти ко брату, доста је било.

Међутим пола сата касније, кад је Де-Де-Ха угледао браћу заједно и видио да му је подваљено, он брже-боље поново пронађе Скандала и задихано викну:

– Дедер, добротворе, развући ми још једну! Скандал га опет свесрдно омариса, а кад се дјечак изгуби, он зачуђено избуљи очи.

– Ма шта ли је ово сад, ови те моле да их бијеш? Скандал! Ко ће га знати, можда ово ја сањам па би ме требало нечим добро мардекнути да се пробудим.

Браћа Мандићи одмах су почели подваљивати и нашем Баји. Само један од њих уплатио је Баји мјесечну чланарину од пола динара да му се може ругати, а обојица су збијали шегу на Бајин рачун, али де ти сад погоди који се од њих џабе руга.

Једног дана послије дуга мозгања, Баја одлучно изјави:

– Или оба плаћајте, или бијем онога кога ухватим, па био он Бранко или Ранко. Нема више вересије.

Она рђа, наш пазитељ Смрдоња, такође је имао муке с немирном браћом. Кад један од њих начини неку гужву, он никако да погоди је ли то био Ранко или Бранко. На крају је у црну књигу једноставно почео да биљежи овако:

„Један од браће Мандића скакао по учионици. Један Мандић измакао столицу другом Мандићу. Близанац Мандић спавао на часу...“ итд.

Ако би префект казнио једног Мандића, казну су браћа споразумно, дијелила попола. На примјер, ако је Бранко кажњен с два дана без доручка, један би издржао Ранко, а један Бранко. И забрањен излазак недјељом такођер се дијелио: три сата одсједио би у притвору један брат, а три други.

Доласком браће Мандића наша борбена група из трећег разреда силно је ојачала. Они су увијек били орни и спремни за сваки подвиг, сваку шалу и подвалу. Чак да их и не обавијестиш о неком тајном плану, они однекуд погоде да га ти правиш и већ ти ево једног од њих, намигује и пита:

– Шта то снујеш, побратиме, а? Па зар то може бити без нас, је ли?

У конвикту је с браћом још некако ишло, али у самој гимназији, у разреду, Мандићи су свакодневно правили прави дар-мар на велико наше увесељавање. Постало је просто право задовољство ићи у школу, јер си сваки дан очекивао неку њихову најновију мајсторију.

Кад професор прозове једног од Мандића да одговара, онда излази онај који је боље спремио лекцију. Један је боље знао српски језик, историју и земљопис, а други математику, физику и хемију, па су тако и одговарали.

Строги професор Перун покушао је да доскочи браћи, па чим би, рецимо, испитао Бранка и послао га на мјесто, одмах би прозвао Ранка, али браћа би у клупи тако брзо и вјешто измијењала мјеста да би опет излазио Бранко и поново говорио, али сад под именом Ранка.

Покушаше најзад да их смјесте у разне разреде, једног у „трећи бе“, а другог у „трећи а“, али сад се тек начини пометња. Више нико жив, па ни ми сами, нисмо знали ко с нама у разреду сједи, Ранко или Бранко.

Бобу Гицу браћа су одмах „прочитала“. Чим су га први пут угледала, један рече:

– Ово је неко лицкало!

– И њушкало! – допуни га други.

А с њиховим доласком у конвикт почело је нешто још много важније: објављен је истребљивачки рат „црној књизи“, магацину наших гријехова, наших казни и страдања.

 

 

X

 

Чим су први пут записани у црну књигу и добили прве казне, браћа Мандићи само се згледаше и један од њих пришапута Баји:

– Ово би требало спалити!

– Кога то, је л' Смрдоњу? – прену се Баја, јер му се учини да близанац гледа баш у пазитеља.

– Не њега – рече Мандић – много би се дерњао па би се чуло.

– Па кога онда? – не може да се сјети Баја. – Свак ће галамити кад га мећу у ватру.

– Неће црна књига – шапну Мандић.

– Хм, па како ћеш? – замишљено прогунђа Баја.

– Свако „како“ има своје „некако“ – одговори близанац. – То сам чуо од свог дједа Раде.

– Е, кад бисмо некако могли до тога твог дједа да га упитамо за савјет – нашали се Баја, али му Мандић одврати исто тако шаљиво:

– А, ту једино нема „некако“, него важи само „никако“, јер је дјед погинуо тресући орахе, па сад никако не можемо до њега... Знаш, забуном је стресао и себе с ораха.

– Их, зашто на ораху није био наш Смрдоња умјесто твог дједа! – уздахну Баја. – Онда ти гарантујем да би га наша група заиста „некако“ стресла с ораха, а не би га „никако“ оставила горе.

Касније, кад се нађосмо у дворишту, читава наша група окупи се у једном ћошку близу свињца. Ту смо се у посљедње вријеме најрадије састајали због тога да бисмо се заштитили од шпијунирања Бобе Гице. Откад га је Скандал држао затворена у свињцу, Бобо је далеко заобилазио свој бивши затвор и више му се не би примакао таман да га тамо чека тепсија баклаве.

– Еј, браћо моја, да знате шта ми је предложио овај премудри друг – поче Баја обраћајући се читавој групи, па да би нас што више заголицао, застаде мало и тајанствено подиже прст. – Тиче се црне књиге.

– Који друг? – нестрпљиво припита Де-Де-Ха.

Баја се окрену браћи Мандићима и зажмирка у великој недоумици.

– Па овај... Који ли је оно од вас двојице малоприје пришаптао оно о црној књизи?

– Ја нисам! – рече један Мандић, можда Бранко или Ранко, тешко је било погодити.

– Нисам ни ја! – дочека други Мандић, опет Бранко или Ранко. Баја се забезекну.

– Како да нисте! И још ми је један од вас причао како је његов дјед сам себе стресао с ораха.

– Ехеј, то си ти спавао на часу док сањаш дједове на орасима! – церио се Крсто Бува.

– Ми смо имали само бабу, али она се пењала једино на дудове, јер није имала зубе – рече један од Мандића.

Баја се запањено избуљи у браћу као да су пред њим два крокодила и промуца:

– Како, зар нисте помињали оно „како, некако и никако?“ Хамид Рус опрезно се удаљи подаље од Баје и забринуто упита:

– Брате слатки, да ти данас ниси јео бунике или какве друге отровне траве?... Збиља, у коју оно врсту биљака спада буника?

Читаву ту смијурију докрајчи најзад нестрпљиви Де-Де-Ха:

– Реци ти нама: шта си то чуо о црној књизи па макар био сан или јава? Она се мени толико попела на главу као да сам ја неки дуд или орах.

– Заиста, ваљало би је стрести као тога Мандићева дједа, бабу, шта ли је – додаде Крсто.

– Ма чуо сам да би црну књигу требало некако уништити, ето ти шта! – дрекну Баја.

– Па тако, брате, – реци! – подвикну одушевљено Де-Де-Ха. – Било да си то чуо у сну, било на јави, паметно си чуо.

– То ти је само мудра глава могла предложити – рече један од Мандића.

– Врло мудра! – прискочи му у помоћ други Мандић.

Баја их само крвнички погледа, стеже у џепу свој гивикт и у себи рече:

– Хм, да ми је само знати који ми је од њих двојице то предложио, испребијао бих га па макар приједлог био не знам како паметан.

Де-Де-Ха окрену се Баји.

– Молим те, звекни ми једну добру заушницу зато што се ја нисам сјетио да црну књигу треба уништити.

Баја зажмири, измахну руком и у себи рече:

– Замислићу да ударам онога једног Мандића. Пуче шамар, а Де-Де-Ха поскочи и дрекну:

– Уф, уф! Ја тражио само добру, а ти ми одалами одличну, врућу и беговску заушницу!

– Што да штедим на свом другу – великодушно рече Баја и окрену се Крсти Буви. – Чујеш, требало би и тебе малчице пропустити кроз какве добре ручерде.

– Шта, једну буву кроз ручерде! – зачуди се Крсто. – А зашто то, молим те?

– Зато што се досјетиш свакој ђаволији, а није ти пало на ум да дођемо главе црној књизи.

– Па добро, сад ћу мислити како ћемо се ње дочепати – обећа Крсто. Како је сутра била недјеља, и читава наша група није имала излазак, ми се договорисмо да ћемо тај дан посветити прављењу плана како да дођемо до црне књиге.

На растанку Баја ухвати браћу Мандиће, одведе их на страну и у повјерењу упита:

– Хајде, сад ми право кажите, зашто ниједан од вас двојице не признаде да му је пало на ум како би црну књигу требало спалити?

Један од Мандића, лукави Личанин, зашкиљи на десно око и рече:

– Кад би се једног дана сазнало ко је уништио црну књигу, највише би страдао онај коме је то првом пало на ум.

– Пази, молим те! – зину Баја. – То би заиста тако било. Ма ко се тога први сјетио?

– Онај наш дјед с ораха – рече један Мандић. – Он се, на примјер, никада није први досјетио како би требало покрасти попове кокошке. То би увијек смислили његови нераздвојни другови.

Баја зачуђено искрљешти очи.

– Много фин човјек тај ваш дјед кокошар, а још му је боље друштво. Јесу ли се и ти његови другови пењали на дрвеће?

– Не, али су их сељаци хтјели попети на једну крушку – рече један од браће.

– Опет загонетка! – викну Баја. – А зашто то?

– Укебали су их у крађи коња, па су пошли да их објесе – објасни Мандић. – Једва их жандари отели.

Баја само избечи очи.

– Шта кажеш – да их објесе?! Ех, пусте штете што у околини Бихаћа нема тако дивних сељака да им поклонимо нашег Смрдоњу!

 

 

XI

 

Ево нас у башти нашег конвикта. Сакривени иза високих сунцокрета, договарамо се како ћемо доћи главе црној књизи.

– Треба то спалити, па нек се црн дим дигне до небеса! – гњевно узвикује Баја и бечи очи.

– Најприје то треба добавити у руке – мирно каже један од Мандића, а други га, исто тако мирно, допуњава:

– И брзо спалити као што Баја предлаже, али са што мање дима да нас нико не примијети.

– Књига се може украсти само обноћ – јави се Де-Де-Ха, стручњак за те ствари – а за то би требало седам-осам већих и толико исто мањих кључева.

– Што ће нам толики кључеви, брате слатки? – зачуди се Хамид Рус. – Колико ја рачунам, доста су два: један за врата од учионице, а други за Смрдоњину ладицу. Је ли тако?

– Твој рачун добар је за нашег професора математике – рече Де-Де-Ха. – Њему заиста за двије браве треба само два кључа, али за моју хајдучку математику треба за сваку браву набавити бар седам-осам и тек ће, можда, само један од њих бити онај прави који може да је отвори.

– Ако се буде требало провлачити, ту сам ја! – јави се Крсто Бува.

– Је л' кроз браву? – неповјерљиво зашкиљи Де-Де-Ха.

– Ма не, брате, већ кроз прозор. Зар ти ја личим на кључ да се у браве завлачим?

Де-Де-Ха га омјери критички и рече:

– Какав кључ! По својој глави ти ми личиш на окован врх оне греде коју су звали „ован“ и којом су стари Римљани пробијали градске капије.

Сви прснуше у смијех, а Крсто Бува, нимало збуњен брзо добаци:

– Знам, знам, то си јуче прочитао у историји за више разреде да се покажеш паметан пред овамо једном цурицом!

Де-Де-Ха поцрвени и скочи да се бије, али га Баја пограби за руку и повуче натраг.

– Еј, стани, сад се озбиљно разговара. Оставите тучу за послије. Успухани Дуле поново сједе, али је и даље, испод ока, крвнички стријељао Крсту Буву оштро мотрећи да се овај можда кришом не подсмјехује или не кревељи. А Крсто је за то, мора се признати, био велики мајстор. Ако се већ не смије ругати јавно, он је то чинио мрдањем носа, жмиркањем или правећи страшно озбиљно лице, што је његовог противника доводило до потмулог бијеса, особито на часу учења, кад не смијеш да се обрачунаш с безобразником. И ту је, дакле, личио на праву буву, скривену напаст, којој не може украј стати чак ни свевидећи пазитељ Смрдоња.

Сад се, међутим, Крсто показа сасвим на мјесту, није му било до шале, па се наш договор опет у миру настави.

– Од данас ћемо почети сакупљати све могуће кључеве и предавати Дабићу на чување – предложи Баја. – Он је познати специјалиста за браве.

Де-Де-Ха, веома поласкан том похвалом, покуша да се начини скроман и рече:

– Па јесам – приличан.

– Приличан, аха-ха-ха! – прсну у смијех Крсто Бува, а онда и ми остали, јер се истог трена сви сјетисмо Дабићевог одговора на часу вјеронауке да је бог приличан. Сјети га се, у зло доба, и он скочи и дуну према конвикту.

– Стој, куда ћеш? – достиже га Баја и пограби га за капут.

– Тражите ви себи бравара који није приличан! – шиштао је Де-Де-Ха.

– Па шалимо се, болан. И ти си се шалио с богом и рекао му, да је приличан, па и ми с тобом.

– Друго је бог, а друго сам ја, са мном нема шале.

Сад се и Баја љутну и пусти Дулин капут.

– Добро, у реду! Ми ћемо некако изићи накрај с црном књигом и без божје и твоје помоћи. Иди ти лијепо у конвикт, код Бобе Лутке, у фино друштво.

– Е, баш ми је Бобо Гица фино друштво!

Баја му ништа не одговори, него се ћутке окрену и врати у наше друштво.

– Оде издајица! – гласно викнух ја да би ме наглуви Дуле чуо.

То је упалило. Де-Де-Ха се нагло окрену и одлучна корака упути се нашој групи.

– Ко је то рекао? Јеси ли ти?

– Нико ништа није казао – мирно дочека један од Мандића.

– Ко је викнуо ријеч издајица?

– Бог с тобом! – тобож ће зачуђено Баја. – Што да помињемо ту ријеч кад овдје међу нама нема издајица.

– Па дабоме да нема! – викну Дуле и сједе. – Хајде да се даље договарамо.

– Неко, чини ми се, рече да би нам требало набавити, и једну шибицу – јави се један од Мандића.

– Нисам чуо да се о томе говорило – огласи се добродушни Хамид Рус. – А шта ће нам шибица?

– Ваљда зато да се црна књига спали у пећи – домишљао се други Мандић.

– Добро си се тога сјетио – похвали га Баја.

– Нисам се ја тога сјетио – бранио се лукави Мандић. – Други је неко то поменуо, али му је тај приједлог заиста добар.

– Добар, добар, право каже Дабић – дочека други Мандић.

Иако Де-Де-Ха ништа није рекао, он и не опази Мандићево лукавство, већ простодушно потврди.

– Јесте, добар је, приличан.

Читава група опет у смијех, али овај пут Де-Де-Ха се баш нимало не наљути. Чак, штавише, и он сам се изазивачки гласно насмија и продера се:

– Ха-ха-ха-ха, прилично паметни конвикташи начинили прилично мудар план, сакупили прилично кључева и нашли приличну будалу и приличног хајдука Дабића да им отвори приличан број брава!

– Помози му, прилични боже! – дочека Крсто Бува.

– И то ти је прилична молитва! – убаци један од Мандића.

– Пази га, па мени је прилично свеједно што ви тртљате – и сам се зачуди Де-Де-Ха. – Гле, не љутим се више на ријеч приличан.

– Богами, ти си се прилично опаметио – признаде Крсто Бува.

– Чујте ви, браћо, ми се прилично забависмо празним разговорима, а вријеме је прилично одмакло – упозори нас Баја. – Вратимо се ми опет на црну књигу.

– Као што сам већ рекао, ми само обноћ можемо доћи до ње – рече Де-Де-Ха. – Боље речено, иза поноћи, кад сви заспе.

– Префект често долази иза поноћи, враћа се из кафане – упозори друштво Крсто Бува.

– Не долази ваљда понедјељком, јер је још мамуран од недјеље – досјећао се један од Мандића.

– Онда ћемо црну књигу дограбити у понедјељак навече, иза поноћи – предлагао је Хамид Рус.

– То си се добро сјетио – сложи се други Мандић. Де-Де-Ха погледа по свима и пословно их опомену:

– Чекајте, људи, сјутра је већ понедјељак, а ви дотле не можете покупити довољно кључева. То ми морамо одгодити за који дан касније, можда тек за сљедећи понедјељак.

– Може ако се до суботе не накупи превише кривица у књигу – рече Баја забринуто. – Али ако се тога доста набере, ја ћу поћи сам, па куд пукло да пукло.

 

 

XII

 

Негдје средином недјеље упитасмо Бају колико је кључева сакупио, а он се само трже као иза сна и погледа нас као да нас први пут види на овоме свијету.

– Каквих кључева?

– Па оних, брате... знаш – поче да увија Де-Де-Ха, јер баш у томе тренутку крај нас промаче Бобо Гица.

– Оних, којих? – снено промрмља Баја. – Шта ти ту причаш?

– Па зар ниси пристао да украдемо црну књигу?

– Аха, то си ти, Де-Де-Ха! – прену се Баја. – Па јесте, јесте, пристајем. Хоћемо, украшћемо.

Тек што то изрече, Баја се окрену од нас и пође сам низ двориште. Један објешењак, ђак другог разреда, испаде однекле иза ћошка, искези се на њега и викну, онако у трку:

– Баја, око куће 'лаја!

Баја се само малчице трже, пође руком за свој чувени „тефтер“, а онда некако сажаљиво погледа за малим Личанином, који је већ замицао иза свињца и одмахну као да каже:

– Иди, дијете, шта ти знаш. Ми се у чуду загледасмо.

– Ма шта је ово нашем Баји, брате слатки, да није болестан? – упита Хамид Рус.

– Можда и јест – дочека Де-Де-Ха. – Синоћ на вечери само уздише и гледа преко тањира. Онако у шали ја му украдем комад меса, а он као да и не види. Ја, опет у шали, и поједем оно месо, а он опет ништа.

– И тако се ти у шали наједе! – добаци Крсто Бува.

– Богами прилично – признаде Де-Де-Ха.

– А да он, којом срећом, није наумио да нас изда па га сад мучи савјест? – упита један од Мандића

– Можда баш због тога ових дана бјежи од нас – додаде други Мандић.

– Не бих ја то рекао – одмахну главом Де-Де-Ха. – Вас двојица сте новаци, не познајете још добро Бају, а ја сам с њим већ трећу годину.

– Ма да му није неко болестан, можда она његова тетка? – упита осјетљиви Хамид Рус.

– Јок, она је чвршћа од бихаћке Куле! – узвикну Де-Де-Ха.

– А да није... овај, ко оно Баји плаћа интернат? – Црквена општина.

– Па да се није разбољела та његова црквена општина? – опет ће добри Хамид.

– Иди бестрага! – викну Де-Де-Ха. – Како се црквена општина може разбољети?

– Па шта ја знам, ја сам муслиман – правдао се Хамид.

– Ех, шта ти знаш – гунђао је Де-Де-Ха. – То је исто као да кажем да се у Бихаћу разбољела управа водовода.

– Па мјесто воде потекла ракија! – добаци Крсто Бува.

– Еј, куд ми ово скренусмо? – јави се један од Мандића. – Почели с Бајом, па завршисмо у ракији. Боље ће бити да ми видимо шта је то с њим, јер иначе пропаде план са црном књигом,

– Ма да се он није уплашио, па се сад извлачи? – упита Хамид Рус.

– Би л' то могло бити? – јави се један од Мандића

– То не знам – слегну Де-Де-Ха раменима. – Свак се може препасти.

– Па шта сад да радимо? – забрину се Хамид Рус.

– Без Баје се не улази у овако опасан посао.

– А богами ни с Бајом док се не види шта то он мисли – рече опрезни Де-Де-Ха.

– Тако је, тако! – потврдише оба Мандића.

– Знате шта! – поскочи живахни Крсто Бува. – Хајде да ја ових дана неопазице пратим Бају и да видим шта то он ради и с ким се састаје. Видите ли да се он сваки дан, по подне, некуд изгуби.

– Богами, баш изгуби, ја се тек сад присјетио – прену се Де-Де-Ха.

– Хм, овај, некако ми није баш најљепше уходити свог друга – намршти се Хамид Рус.

– Али ако нам о глави ради, није нам он више друг – протумачи један од Мандића.

– Онда да га уходимо због тога и да утврдимо је ли нам друг, па ако јесте, ми ћемо престати – предложи други Мандић.

– Тако већ може – пристаде Хамид Рус.

– Ма да ви мене послије тога не прозовете Крсто „Ухода?!“ – препаде се Крсто.

– Не бој се, нећемо! – повикаше сви углас.

– Добро, онда пристајем.

Још тога истог дана, послије ручка, чим Баја ишчезну по свом тајанственом послу, нестаде некуд и нашег Крсте Буве. Сједио је заједно с нама, брбљао као и обично, а кад се у једном тренутку Де-Де-Ха окрену да га нешто упита, ријеч му остаде наврх језика и он остаде онако отворених уста, глуп и нијем као велика риба.

– Пази, нема га!

Сви се окренусмо према Крстину мјесту на крају клупе и зачуђено се загледасмо. Сјај његова прћастог носа и веселих очију још су лебдјели у ваздуху над његовим сједиштем, али – њега више није било.

– Ишчезао, заиста – рече један од Мандића и у невјерици пипну прстом Крстино празно мјесто. – Сад га видиш, сад га не видиш!

– Кладим се у два доручка да ће тај још данас дознати куд нам се то губи наш Бајо – узвикну Де-Де-Ха, али га један од Мандића истог тренутка поклопи:

– Док је год црне књиге у животу, ти нећеш добити доручка. Клади се у нешто друго.

– Уф, црна књига! – пухну Дуле и у љутини згужва своју рођену биљежницу за математику. – Појео бих је без бибера и соли, чак и с тврдим корицама.

С каквим ли смо само нестрпљењем очекивали Крстин повратак и шта ли смо све радили да утуцамо вријеме до његова доласка! Поново смо прегледали све своје задатке за сјутрашњи дан, испришивали пооткидану дуг­мад на капутима и кошуљама, очистили ципеле, па се чак, без икакве потребе, по други пут умивали, што је за нас била права ријеткост и чудо невиђено. То смо само, по префектову наређењу, морали по други пут радити онога дана кад је у конвикт долазио православни владика, а и тада нас је пола забушило.

Одједном, изненада, Хамид Рус ђипи на ноге и суну према прозору.

– Ево га!

Поскакасмо за њим, али – преко дворишта је долазио само Баја. Ишао је некако лако и занесено као да плови изнад земље, а лице му сијало и жарило као никада дотад.

– Гле га, уљем се намазао – зачуди се добродушни Хамид. – Сија се као мјесец.

– Не, не, он то блиста од среће, од задовољства – поучно примијети један од Мандића.

– Сигурно се добро наклопао на Дедића шљиви – уздахну Де-Де-Ха.

– Неће то бити – сумњичаво примијети други Мандић. – Да се најео шљива, он би се смјешкао и гладио трбух, а видиш ли га сад гледа некуд увис и као да шапуће.

– Та ваљда не броји облаке! – љутну се Дуле, а Хамид Рус, као да се нечег присјетио, упита забринуто:

– Брате слатки, постају ли оно облаци од кише или киша од облака, шта оно јуче рече професор?

Његово питање остаде без одговора, јер тога истог трена из високих сунцокрета у башти испаде четвероношке нешто тамно и шмугну иза свињца.

– Крсто! – дрекну Де-Де-Ха.

– Ма оно је нешто на четири ноге, ваљда крмче – посумња Хамид, који је непознату прилику смотрио само крајичком ока.

– Богами није, него Крсто – потврди један од Мандића. – То се он сигурно четвероношке прикрадао за Бајом. Хајдемо тамо.

Испадосмо у двориште и у гомили пројурисмо крај Баје а да нас он готово и не примјети. Прође крај нас као мјесечар, занесен и сав блажен.

– Богами, овај се најео бунике! – промрси Де-Де-Ха.

Крсту Буву нађосмо иза свињца нешто много замишљеног. Кад нас угледа, он само почеша нос и, сједећи онако на трави, мудро се загледа преда се и рече:

– Жалим све четвороножне животиње.

– Гле га сад! А зашто то? – упита Дуле.

– Ух, сад сам тек видио како је тешко ићи четвероношке док сам се шуњао за Бајом.

– О њему ти нама причај, мани се четвороножаца! – нестрпљиво упаде један од Мандића.

– Казуј шта си видио – дочека други Мандић.

Крсто увуче главу међу рамена као да се од нечега крије, зажмири и рече:

– Просто ми нећете вјеровати, знам унапријед.

– Како да нећемо, брате слатки, само ти причај ! – дочека Хамид Рус и од велике радозналости облизну се као да очекује тепсију баклаве.

– Ма то је... то је... Их, богами не знам ни како ћу почети.

– Удри од почетка! – викну Де-Де-Ха.

– Лакше би ми било почети да ме питају историју – узе да се куне Крсто – јер ово ти је читава једна историја.

– Ма шта ли ће то бити, брате слатки? – забрану се Хамид Рус. Де-Де-Ха поче нестрпљиво да се врпољи и ратоборно навуче обрве.

– Чујеш ти, Крсто, ил' почињи ту Бајину историју, ил' ће се сад одиграти једна историјска битка у којој ћеш ти погинути.

– А у књигама ће послије писати: „У великом боју код свињца хајдук Дуле убио је славног четвероношца Крсту Буву“ – додаде Ранко Мандић.

У неприлици, Крсто стаде да се чеше иза врата.

– Ма чујете, то је чак помало незгодно да се прича овдје, иза једног простог свињца.

– Шта, да се Баја није можда посветио? – зину Хамид Рус.

– Гдје си ти видио свеца са гивиктом у џепу? – подругну се Бранко Мандић.

– Какав посветио! То је нешто још много чудније – поче да прича Крсто. – Просто нисам вјеровао својим очима, ушима и носу. Чујте само!

Збисмо се у гомилу, у сваког уво од пола метра.

– Другови, Баја се заљубио! – опали приповједач. Сви се тргосмо као да пуче топ и забезекнуто упиљисмо у Крсту. Хамид Рус чак порумење као дјевојчица. Де-Де-Ха извали зачуђено:

– Лажеш! Откуд он то зна? То се ради само у вишим разредима.

– Богами јесте. Читав сат сједио сам у оним високим копривама за оградом Кутића баште и све чуо – поче да се куне Крсто. – Ево, гледајте моје ноге, све пликови од коприва.

– Па како је заљубљен, у кога? – приупита Де-Де-Ха и примаче се ближе малом обавјештајцу.

– У Зору Кутић, нашу комшиницу, ону из другог разреда – објасни дјечак.

Мене нешто штрецну у срцу као да су ме прозвали да одговарам ненаучену лекцију, а вјерујем да су се и остали тргли, јер смо се сви крадом огледали за живахном љепушкастом Зором. Гле ти Баје, већ се заљубио, а нама још ни накрај памети да се нечем таквом досјетимо. Баш смо права магарад!

– Па шта... па како то изгледа? Како си погодио да је заљубљен? – навали да га испитује Де-Де-Ха.

– Ето тако, одмах се то види – поче Крсто. – Стоји Зора у својој башти, уз ограду, грицка бомбону – крц, крц! – као миш, а Баја стао с друге стране, зноји се, црвени и све рукама уврће један колац у огради као да из њега циједи воду.

– Брате слатки, а зашто ради ту глупост? – оте се Хамиду.

– Шта ја знам, тако то можда треба кад неког волиш – неодлучно рече Крсто. – А тек да видите како глупо и збуњено прича, их! Баш као Де-Де-Ха кад не научи вјеронауку.

Дуле избечи очи и накостријеши се.

– Остави ти мене на миру. Боље ти је, казуј шта је то Баја тртљао.

– Па, овај... све тако: ја волим да гледам кад си ти у башти, а кад те нема, ја не гледам тамо, него...

– Него на Дедића шљиве и орахе! – добаци Де-Де-Ха.

– Онда Зора пита хоће ли он једну бомбону, а он каже да не може...

– Ух, што лаже! – скочи Де-Де-Ха. – Појео би пун торбак док оком тренеш.

– Па можда је нешто болестан кад не може чак ни бомбоне – устаде у обрану Хамид Рус.

– А, не, не, ја сам читао да онај ко је заљубљен заиста не може јести – објашњавао је Крсто.

– Е, то би мени требало – уздахну Де-Де-Ха. – Ионако ме вјечито кажњавају одузимањем хране.

– И тако – наставља Крсто – распричао се Баја како по сву ноћ мисли на Зору, не може да спава...

– А хрче као крокодил, ја га чујем – побуни се Дуле Хајдук. – Алај лаже, разбојник.

Крсто опет стаде да мудрује.

– Па то је, овај... у романима заљубљени увијек причају нешто крупно па да дјевојка види како је он воли и како...

– И како се све то заврши? – упита Ранко Мандић.

– Вели, богме, Баја да ће дан и ноћ гледати на Зорину башту и да ће јој писати писмо, а она се само кревељи и жмирка. А кад се растадоше, он прође баш крај мене. Гледа а не види ме, чудо једно.

– Сасвим поблесавио! – кисело смрси Дуле. – Већ је тај заборавио и црну књигу и наш договор.

– Па шта ћемо сад браћо слатка? – забринуто се јави Хамид.

– Ту се нешто мора смислити – озбиљно рече Бранко Мандић. – Пробаћемо нас двојица браће да измудрујемо чиме бисмо га раздрмали и дозвали до памети.

– Пожурите само, јер мени је црна књига толико узјахала на врат да само на њу мислим баш као Баја на Зору – искрено се пожали Де-Де-Ха.

– Ништа ти не брини. Кад ми, браћа Мандићи, нешто започнемо, увијек неко настрада – ил' наш непријатељ, ил' нас двојица.

 

 

XIII

 

Сјутрадан, послије ручка, Баја ме узе за мишицу и повуче у ћошак трпезарије.

– Чуј, имам с тобом један разговор, али о томе ником ни ријечи, јер ћеш погинути.

Видјех га како пажљиво опипа свој чувени „гивикт“ у џепу, па се озбиљно препадох и обећах му:

– Нећу, сунца ми, ни зуцнути. Дабогда добио десет јединица ако иком ишта кажем.

То је, канда, Баји било доста. Он ме изведе у двориште, заведе иза свињца и поче:

– Чујеш, ти најбоље састављаш задатке из српскохрватског језика, па овај... би ли ти знао да напишеш једно писмо које, као тобож, пише један момак једној цури коју воли?

– Па, шта ја знам – отегнух ја. – А шта он њој пише?

– Их шта! Па ти то треба да знаш. Замисли на примјер, да си ти тај момак, а она се зове, рецимо, Мара.

– Мара је Смрдоњина дјевојка, нећу то име! – побуних се ја.

– Добро, нећу ни ја, али онда нек буде, овај... нек буде нека тамо Зора.

– Е, Зора ми се свиђа – пожурих ја.

– Која Зора?! – љубоморно грмну Баја и пође руком за свој гивикт.

– Ма никаква, брате. Допада ми се име Зора.

– Тако кажи, да не гинеш прав-здрав... Писаћеш, дакле, некој Зори од неког тамо који је воли.

– А како се зове тај?

– Како! Та рекао сам ти већ, замисли да си ти тај заљубљени.

– Ехе, а шта ћеш ти мени дати за то? – почех ја да уцјењујем. – Не да се мени џабе писати и бити заљубљен.

– Добро, добићеш лијеп комад меснате сланине, а не будеш ли добро написао, чека те ово – и Баја извуче из џепа свој убојни гвоздени тег.

Сав тај наш разговор одвијао се тихо, готово шапатом, у сјенци великог свињца, који тако постаде први ћутљиви свједок наших ђачких љубавних доживљаја.

Послије тога договора Баја ме одведе на таван интерната и горе, уз мали округли прозор, намјестисмо неки стари сто и сандук на који се ја посадих, спреман за писање.

– Ево ти ове биљежнице за математику па ћеш у њој састављати писмо, а онај прави заљубљени преписаће га начисто – рече ми Баја и положи преда ме на сто плаву ђачку свеску и оловку. – Само прије нег почнеш писмо, погледај мало и ове двије ствари.

Ту Баја постави на један крај стола подобар комад сланине прошаран месом, а на други крај стави свој чувени гивикт и нарогушено попријети:

– Видиш, будеш ли добро саставио, чека те ова царска сланина, а буде ли слабо написано, не гине ти гивикт у леђа!

Тако ти мој први ваншколски писмени састав поче да се ствара између масне награде и гвоздене казне. Јадни Бранкићу, богме си обрао бостан!

Узео сам, дакле, биљежницу преда се, латио се оловке и погледао у Бају.

– Како тај момак треба да почне писмо, казуј?

– Их како! – дурну се он. – Рекао сам ти већ: замисли да јако, јако волиш ту Зору.

Подбочих главу руком, загледах се у отворену биљежницу пред собом и баш као за пакост прочитах при врху странице ситан запис нажврљан Бајиним рукописом: „Пазитељ Смрдоња је двоноги коњ!!!“ Упорно сам се трудио да више не мислим на ту проклету реченицу, чак сам и очи затварао, али све је било узалуд: преда мном је стално лебдила слика некаквог двоногог кљушета у Смрдоњином јесењем капуту.

– Шта је, што не почнеш? – нестрпљиво се јави Баја. – На шта сад мислиш?

– На двоногог коња – лупих ја.

Баја посегну руком на ону страну стола гдје је стајао гивикт и опасно забрунда:

– Изгони коња из главе, јер сад ћеш...

– Добро, добро, одмах ћу! Иш, ђаво те... Двоножна коњска напаст заиста ишчезну као далек бљесак муње, а умјесто ње преда ме изрони слика нашег разреда и сасвим близу, готово пред мојим носом, трепнуше крупне сјајне очи наше колегинице из прве клупе, Зоре Танковић... Да, да, од тих сам очију највише бјежао, а ипак их највише тражио, плашио се њихова погледа, а у себи, опет, прижељкивао да се баш тај поглед на мени задржи. Ех, њој ћу ја писати.

Пун треме уз бурно ударање срца, ја написах прве ријечи: Драга Зоро!

Прочитах у себи тај кратак редак и тога истог трена учини ми се да ја то заиста њој пишем, да ће то Зора сјутра читати, па заборавих и Бају, и таван, и двоного коњче и наставих да нижем реченицу за реченицом. Чинило ми се да љепушкасту несташну Зору познајем већ сто година, да би без ње опустјела и срушила се читава гимназија, а ја од жалости умро и заувијек остао мртав мртвицијат.

Баја је пажљиво, без шушкања, пратио мој рад, а кад ја мало застадох, пратећи у машти Зорин лак ход преко разреда, Баја се препаде да сам се ја већ заморио, па натаче на нож један режањ сланине и проврти ми га пред самим носом.

– Погледај шта те чека, па распали даље.

А ја сам писао и писао, а кад ми се учини да сам све исказао, ја се пренух као иза сна, јер се сјетих да сада долази оно најважније: потпис. Ах, како бих од свег срца ставио подно писма онако како сам читао у некој књизи:

„Воли те Бранко.“

– Врага, какав Бранко – помислих у себи – ово је писмо за Бају! Ипак, правећи се да ништа не знам, ја наглас прочитах читаво писмо и мирно упитах свога крупног другара:

– А кога ћемо потписати?

– Хм, овај... знаш, то је за једног нашег колегу из вароши, не могу ти сада рећи који је... он ће то већ сам потписати.

Поштено ми је пружио моју зараду, онај комад сланине, и још ме једном опоменуо:

– Ником ни ријечи, јеси ли чуо... А баш си добро написао, онако како сам ја желио... то јест, онај мој друг који воли ту Зору.

Иако сам примио баш добру награду за свој труд, ипак сам због нечег био врло растужен. Како и не бих! Мислио сам о Зори, гледао њезине окице, писао јој и сад – све то даднеш неком за један обичан комад сланине! Ех, Бранко, Бранко, зар се тако продаје оно што волиш?!

Да некако смирим ту своју праву гризу савјести, ја навече крадом повукох Дулу Хајдука у мрачан ћошак дворишта и показах му ону сланину.

– Буразеру, ево сланине, а ти само негдје набави хљеба, па да се крка.

Де-Де-Ха од радости само цикну, поскочи, удари се петама позади и стругну у зграду. За десетак минута ето га с повеликим комадом „векне“.

– Одакле ти то, еј?

– Бобо Гица био је добар па ми је то оставио у свом орману и још добро замотао у пешкир да не би ко украо. Баш му хвала.

Мотали смо ону сланину у топлој ноћи, под јесењим звијездама, и оба смо задовољно ћутали, Де-Де-Ха срећан због изненадна чашћења, а ја сав блажен због веселих крупних очију које ћу с јутра видјети у првој клупи нашег разреда.

Иза Дедића ораха пењао се округао пун мјесец и на њему рђаста нејасна мрља, која ми је због нечег личила на двоногог коња у Смрдоњину капуту.

 

 

XIV

 

С великом тремом примичем се згради гимназије. Откад сам, јуче, написао оно писмо за Бају, све ми се чини да га је већ у руке добила Зора Танковић, прочитала га и сад само чека да се ја појавим у разреду. Како ли ћу само проћи крај њезине клупе?

Ушуњао сам се у наш разред баш у највећој халабуци, десетак минута прије почетка часа, али као за пакост – Зора је већ била на своме мјесту, у првој клупи. Као да већ зна да ћу баш ја наићи, она мирно по­диже главу и своје влажне бистре очи радознало заустави на мени као да ће рећи:

– Ти ли си тај писменко?

Букнух као најруменија булка у пољу, просто ми се запали лице, кољена ми клецнуше, зирнух лијево-десно и тек тада спазих пролаз између два реда клупа и збуњено шмугнух пут свога мјеста. Сјео сам ни сам не знам како, као да се спустих падобраном, а кад ме мину прва трема, спазих Зору како се окреће из прве клупе, истеже витак струк и тражи ме погледом. Брже-боље оборих очи и забуљих се у историју, трудећи се да се озбиљно удубим у читање.

Јест врага! Трипут сам за редом прочитао како се краљ Милутин оженио Симонидом, врло младом принцезом, али ми у машти Симонида личи потпуно на Зору (та ко може бити љепши од ње!) и све ми се чини, сад ће ми она прићи отуд од прве клупе, забљеснути ме златном круном и рећи:

„Ожени се са мном.“

– Их, мајко мила, да се то деси! Оженио бих се пет стотина пута и само сједио и гледао у Зору. Не бих никад ни јео, ни пио, ни спавао. Не бих, сунца ми!

Зора, лукав и свевидећи женски створ, одмах је уочила моју збуњеност и неколико пута обазрела се да провјери хоћу ли пред њеним погледом сакрити очи. Крио сам, наравно, чак се и ознојио, а срце ми је тако шашаво поскакивало и тукло да од његова тутња ништа друго нисам чуо.

Одједном се Зора диже са свог мјеста, упути се мојој клупи и врло спретно, шуштећи хаљином, увуче се на празно сједиште до мене и меко гугутну:

– Сметам ли?

„Како да сметаш, најчаробнији створе на свијету! – кликнух ја у себи. – Попни ми се на раме, сједни ми на главу, однијећу те на рукама до извора Клокота, покрашћу за тебе све орахе по селу Притоци, избекељићу се неустрашиво на Шицу полицајца!...“

Као што рекох, све сам то у себи викнуо, а у ствари на Зорино нај-најслађе питање, промрсио сам нешто неразумљиво и све ми се чинило да је читава моја клупа, заједно са мном и Зором, одлетјела некуд у обасјане облаке и сад, ево, сједимо у лаком небеском памуку, високо изнад школе, професора и оцјена. Збогом, прости земаљски свијету, ми се више никад нећемо вратити!

Однекуд из мора заљуљаних облака, а ипак сасвим уз своје уво, чујем Зорино гукање:

– Хоћеш ли ми написати нешто у споменар? Ти пишеш пјесме, зна се то. Тек тад ми се мало развезаше уста. Проговорих, али једва препознадох свој рођени глас, узбуђен и промукао. Почео сам и сам да гргућем попут грлице на некој трешњи мог родног села Хашана:

– Написаћу... једну пјесмицу.

– Добро, ево ти мога споменара.

Положила је преда ме тврдо укоричен албум на коме је златним словима, латиницом, уско штампано „Поезие“. Ја га брже-боље турнух под клупу. Урадих то баш на вријеме, јер управо однекле испаде Дуле Хајдук и, видећи Зору како одлази, подругљиво се исклибери:

– Пази је, што се ова мала врцка мота око наших клупа. Сигурно је дошла да препише домаћи задатак из математике.

Ја умало не дрекнух:

„Зар је врцка ово дивно слатко створење, ти, мајмуне један из Горње Суваје! Ово је најбистрија дјевојка у читавом Бихаћу, паметнија од професора математике, мудрија од сваке матуранткиње!“

На жалост, моја бистра и мудра љепотица била је већ сљедећег часа прозвана да одговара земљопис и тако се славно „угрувала“ да се читав разред церекао слушајући је како лупа. Казала је, на примјер, и то да је главни град Француске Мадрид и да се Средоземно море улива у Египат.

– Како се улива, побогу, дијете! – чудио се професор. – Та није море нека ријека да се негдје улива.

– Хо-хо-хо-хо! – гроктао је разред, а једини сам ја витешки ћутао и мрштио се. Па шта, врло важно, зашто се Средоземно море не би бар мало одливало у тај проклети Египат! Та Зора је то тако слатко отцвркутала да сам заиста чврсто био увјерен да Средоземно море баш тамо тече. А и ти несрећни Французи, што су баш тако тврдоглаво запели да им главни град буде Париз, а не Мадрид? За Зорину љубав ја бих пристао да се моје рођено село, Хашани, прозове Улан Батор и да се у њему га је трогрбе камиле и пије кобиље млијеко, кумис.

Сљедећег часа, на историји, и ја сам, богме, поприлично забрљао. Прозван је најприје Баја, а онда ја, али смо обојица збуњено причали да је професор одмах видио да с нама нешто није у реду.

Видим, дјечаци, учили сте, али нешто нисте при себи. Растресени сте, мисли вам лутају, бјеже... Знам ја добро шта је то – магареће године.

Опет читав разред загрокта, зацерека се, зањишта, а неко чак и кукурикну, користећи се општом лармом. Навалише с питањима:

– Господине професоре, шта су то магареће године?

– Причајте, господине!

Чак и моја небеска голубица, Зора, процвркута нешто слатко, циликну као сребрно звонце и мило погледа старца за катедром, а ја од срца пожалих што тога трена нисам на његову мјесту, па макар био не знам какав ћелави чичекања са ћелом, цвикерима и дубоким каљачама.

– Дјецо, па ви сте сад у магарећим годинама – добродушно рече старац. – То су тринаеста, четрнаеста, петнаеста година кад се дјеца узнемире, непокорна су, својеглава, пишу прве пјесме, буне се, а, богами, загледа се и дјечак у дјевојчицу...

– Хо-хо-хи-хи! – прасну разред.

– Богами се спремају и да црну књигу униште – шапну ми на уво један од Мандића.

– Баја је преголем за магаре, он је у коњским годинама! – убаци Крсто Бува уз општи смијех, а Баја се само на то трже, вирну у свој „тефтер“ и прогунђа:

– Срећа твоја што си платио чланарину! Хвала, брате!

Тога дана одјездио сам у интернат срећан, просто пловећи по ваздуху, ручао сам брзо, као у сну, и одмах одјурио горе на таван, гдје сам Баји писао писмо, само да што прије останем насамо са Зориним спо­менаром.

Најприје сам га три-четири, а можда и свих осам пута, побожно пољубио, иако је мирисао на мастило и колаче, а тек сам га онда отворио.

Људи моји, што ти све нема у једном споменару несташне љепушкасте ученице трећег разреда гимназије! Налијепљених сличица, цртежа, пјесмица, мудрих мисли, савјета и свакојаких потписа. Читав један музеј.

Наравно, највише је било нацртаних срца, једна су као лист јоргована, друга попут јабуке, трећа обојена, исти узрио патлиџан, нека су горјела пламеном као пијетлов реп, једно је било прободено стријелом која је више личила на глогов колац, а на другом су била враташца као да су прецртана с нашег интернатског свињца. Просто си очекивао да се отуд покаже дебељуцно прасенце и да гурликне:

– Хр-њи, волим те!

Било је затим цвијећа каквог нема ни у једној ботаници и ни у каквој ливади на свијету, мајушних кућица и млинова с водопадом, зечева, голубова, пилића и језера окружених јелама. Чак се нашло и неко псето с машном које је поприлично личило на коња, а испод њега потпис „Стојан Бубало, IIа раз.“. Било је то, дакле, рукотворина онога спадала и скитнице, познатог у читавој нижој гимназији под именом „Тоја од Жегара“.

Мене, разредног „пјесника“, посебно су интересовале многобројне пјесме, расуте широм споменара. Наравно, већ на првој страници налазила се она прастара пјесмица, обавезна у сваком споменару овога свијета:

Кад се попнеш на брдашце,
на високе стијене,
метни руку на срдашце
па се сјети мене.

Одмах испод ње, исто тако стара и позната, само више дирљива, била је она:

Закључао сам те у своје срце
да не можеш изаћи,
а кључ сам изгубио,
не могу га наћи.

Баш ту пјесмицу красило је оно срце с враташцима нашега свињца и с катанцем у облику корпе за воће.

Један Зорин познаник „сковао“ је пјесмицу која би била много подеснија за какву историју него за споменар. Почињала је стиховима:

Тиха вода опада,
турско царство пропада...

Испод ње, у загради, неко је додао оловком „Будала!“

Најглупљи запис налазио се на крају, на унутрашњој, сивој страни корица тако да га је тешко било и опазити. То је, изгледа, кришом забиљежено, али се „писац“ свакако заборавио па се, по навици, и сам потписао:

Имена Луда налазе се свуда!
Стево Биљетина.

И тај је био из нашег разреда, звали смо га „Краворепац“.

Међутим, највеће изненађење било је за мене кад сам у споменару открио и једну пјесмицу – замислите само чију! – Дуле Дабића – Хајдука. Гласила је овако:

Зорине очи весело стрше
и кроз наш разред осјећај врше.
Кад она дође, свима је мило,
па зато увијек сједимо чило.

– Охо, гледајдер ти Дуле Хајдука, кад прије стиже, кад ли пјесму састави! – ускликнули ја двоструко љубоморан: и на то што Дуле пјесме пише, и што му је Зора дала споменар прије него мени. – Како ли се само ућутао, разбојник, па ништа не казује!

Подјарен његовим „издајством“, ја запех да саставим што љепшу пјесмицу. Изиђе ми пред очи Зора са својим крупним очима, поново зачух њен глас, па, сав занесен и блажен, утонух у поплаву најљепших ри­јечи. Засипале су ме као трешњин цвијет кад прољетни вјетар дуне, као сњежна вијавица о зимском школском распусту. Постао сам једна мала расцвркутана шева, изгубљена у плаветнилу љетњег неба над мојим род­ним Хашанима.

На крају, богами, испаде пјесмица од читавих осам редова. Прочитах је два-три пута и, одушевљен, гласно узвикнух:

– Ја сам најбољи!

Истог тренутка, на моје велико запрепашћење, иза мојих леђа зачу се још гласније, као неки одјек из бунара:

– Ја сам још бољи!

Муњевито се окренух. На таванским вратима стајао је послужитељ Јово Скандал и злурадо се смјешкао.

– Бољи сам, бољи, јер сам те укебао, тичице! Збуних се, поцрвењех и брзо гурнух споменар под капут, али Скандал брзо прискочи и пограби ме за руку.

– Аха, неко антидржавно писање! Овамодер тај тефтер!

С та ми је помагало да се отимам. Јово ми узе споменар из руку, поче да га прелистава, зачуђено надиже обрве, затим се сасвим примаче прозору, сједе на сандук и удубе се у читање.

Стајао сам поред њега, сав одрвенио од неког чудног страха, док он одједном подиже главу и упита:

– Ово ђаци једни другима за успомену пишу, је ли?

– Јесте – скрушено промуцах ја, очекујући пљусак од пријекора и грдњи.

Међутим, на моје велико изненађење, Јово Скандал поново спусти очи на споменар и настави да чита, кадикад суздржано уздишући. Најзад подиже главу и тужно, влажних очију, обрати се мени.

– Мој драги ђаче, а ја сам ти човјек самоук, тек сам у војсци честито научио читати и писати. А у твојим годинама радио сам и ринтао код стрица, код комшија, код црног ђавола. Тукао ме је ко је год стигао, нико лијепу ријеч да ми каже, а видиш ти вас – пишете једни другима све неке лијепе ријечи, па благе, па танке као свила, успомене остављате. Ех, животу, животу!

Ту бивши хајдучки чувар затвори споменар, помилова корице својом тврдом руком и меко ме замоли:

– Дај ми ово позајми до сјутра да се сит начитам, чуваћу га боље него оне своје хајдуке.

Дао сам му драге воље, а касно увече, послије часа учења, ја изиђох у двориште и врло се изненадили кад на Јовину собичку спазих освијетљен прозор. Пришуњах се на прстима и вирнух унутра. Огрнут кабаницом, Скандал је сједио за столом, поднимљен на руке, а на от­ворен споменар пред њим капале су тешке сузе суровог хајдучког стражара.

 

 

XV

 

Сад нам је већ свима јасно да је Бобо Гица главни Смрдоњин шпијун, што год учини наша немирна група, Смрдоња одмах дозна и јавља префекту. Откуд би дознао да нам није Гица за петама. Браћа Мандићи свечано нам обећаше: – Само ви нама оставите и Гицу и Бају. Гицу ћемо удесити за врбицу да ће се све прашити, а Бају ћемо тако раздрмати да ће трком кренути да се дочепамо црне књиге.

Сједећи читаво једно поподне иза свињца, браћа су ковала ратни план и већ сјутрадан га стала изводити.

Полазећи у школу, Ранко Мандић ухвати Бобу испод руке и поче значајно да се цери:

– А је ли ти, луткице, тако ли се залуђују лијепе дјевојке? Бобо изненађено затрепта.

– Какве дјевојке, шта је теби?

– Хе-хе какве! Наша комшиница Зора Кутић већ неколико пута пита за те и шаље ти поздрав, а ти ништа.

– Дабогда умро ако ишта од тога знам! – искрено признаде испеглани љепотанко. – То се ти шалиш.

Лукави Мандић повјерљиво се нагну његовом у вету.

– Чуј, нешто ћу ти казати, али да добро чуваш тајну. Сирота Зора увијек ти шаље поздраве по Баји, а он, прасац један, никад неће да ти то каже, јер се толико загледао у њу да је сасвим побрљавио. Боји се да Зора тебе не заволи, па онда њега неће хтјети ни погледати.

Боби, малом уображенку, није требало много причати. Брзо је повјеровао да Зора само о њему мисли, јер је био чврсто убијеђен да је највећи љепотан у читавом интернату, најбоље обучен и с најуреднијом фризуром.

А ко би се и отео Мандићевим причама? И један и други тако су слатко китили, везли, зидали, додавали, фарбали, надувавали, лоптали се измишљотинама, све док и сами не би повјеровали да је чиста чистацката истина све оно што су казали. Није онда ни чудо што је ћуркасти Бобо чврсто загризао примамљиву удицу њихових лагања.

Тако је био изведен тек један дио плана, па се пошло даље. Још истог дана, по подне, други Мандић, Бранко, пронашао је у алеји Зору Кутић и такве јој бајке напричао о Бобиној великој љубави према њој да је врцкаста Зора све поцупкивала од задовољства и радозналости.

– Ма није могуће! Ма лажеш! Ма шта каже? Ихи-хи. Зора-бомбона! Баш је тако казао? Охо-хо!

Зора је толико брбљала, пропитивала га и тражила да по десет пута понови Бобине ријечи да је окретни Мандић једва успијевао да се испетља из својих рођених лагарија. Најзад се дјевојчица изненада уозбиљи, стави прст на своје напућене усне и замишљено рече:

– Видиш, а ја неког другог волим... Ја, овај, заправо никог не волим, јер... ја у животу нећу никог ни волити.

– Пази, шта је сад ово? – изненади се Мандић. – Богами ће нам покварити читав план.

– Ја сам тако... шта је мене бриге – настављала је да тороче дјевојчица. – Ја можда и тебе волим, јер ти тако слатко причаш, али... никад нико неће сазнати моје тајне... никад, никад...

Ту се несташна брбљивица двапут окрену на пети и опет се озбиљно замисли.

– А кад је он то теби тако причао?

– Је ли Бобо? Прича ми већ седам дана. Ја у спаваоници лежим крај њега, а он и у сну... Их, да само знаш!

Дјевојчица прискочи, чврсто пограби Мандића за руку и радознало му се унесе у лице.

– Шта, шта, казуј! Реци молим те, Бранко! Ево, пољубићу те, ево: цмок, цмок!

Нимало збуњен, сав унесен у своју лагарију, Мандић мирно обриса Зорин пољубац и шеретски отегну голицајући радозналост слушатељке:

– Хе-хе, овај... Шта прича? Па тако, све нешто: Зора, срце, сунце, бомбона, небо...

– Их, врло важно! – презриво надиже дјевојчица обрве. – Ништа ме то не занима. Причај ми нешто друго.

– О, људи, овога вртирепа! – зачуди се дјечак. – Ко би с њом изишао накрај – сад овако сад онако!

Зора повуче ногом једну црту у прашини и онако заузгред, и не гледајући у Бранка, рече више за себе;

– Сутра у пет бићу у својој башти, под оним орахом уз вашу ограду. Знаш, ја најчешће тамо учим.

– Их, што би Бобо волио да наврати па да те бар мало види – побрза Бранко.

– Нек иде куд хоће. Шта се то мене тиче – равнодушно одговори дјевојчица – ја тамо до мрака само учим.

Растајући се од ње, Мандић још једном намигну:

– Навратиће Бобо, једва ће дочекати.

Зора се учини да га није чула. Поскочи с ноге на ногу и довикну за њим:

– Кажи Баји да сјутра по подне идем код тетке у Жегар. Немој заборавити.

– Што је лукава, ђаво је однио! – зачуди се Мандић. – Прави се да ништа не зна, а сад удешава да се Бобо и Баја не сусретну.

Оба Мандића била су позната по томе што нису марили за дјевојчице и о њима су увијек говорили с неким стармалим презиром. Како су били окретни, није им се никада догодило да се збуне ни пред најдрскијом уче­ницом из нашег разреда. Можда им је користило и то што су у шкакљивим тренуцима увијек један другом у помоћ прискакали и тако дијелили сваку опасност.

– Шта то ти, Данице, нападаш мог буразера? – истом би се зачуо глас другог брата кад би, рецимо, лајава Даница Радошевићева гдјегод у разреду притијеснила једног од Мандића. Тако би се женски нападач брзо повлачио, клонећи се неједнаке борбе на два фронта.

Међутим, послије разговора са Зором, Бранко се враћао у интернат нешто много замишљен. Како ли се то ова вражија дјевојчица онако брзо мијења: сад озбиљна, сад насмијана. Час пристане на нешто, па се за трен повуче, обећа нешто, па брзо узмакне као да никад ништа казала није. Говори истину као да лаже, а лаже као... Збиља, лаже ли она икад и говори ли икад озбиљно? Како се то не може ухватити?

– О, људи, људи, како то?

Покушавао је да сабере и среди све што му је Зора казала, али на крају не испаде опет ништа: само смијех, врцкање и цвркут, баш као да је слушао неку немирну птичицу негдје у жбуну.

– Па она је мене и пољубила, и то двапут! – сину му истом у глави и врео пламен лизну му уз образе. – Па да, пољубила, а ја то онда нисам некако ни опазио. Е, Бранко, Бранко, коњу један, воле, магарче!

Ту дјечаку паде на ум она професорова прича о магарећим годинама, и он се с олакшањем насмија.

– Па да, сад сам и ја у магарећим годинама, зато сам испао тако глуп.

Дјечак њежно помилова свој пољубљени образ и слатко пољуби врхове прстију, умрљане мастилом.

– Ух, права бомбона, право каже Бобо Гица... дабогда крепао!

 

 

XVI

 

Хамид, Крсто, Дуле и ја управо смо се били искупили иза свињца на наш уобичајени поподневни састанак кад браћа Мандићи дојурише као вихор.

– Јесте ли већ сви на окупу? Добро је, данас ће бити трке и циркуса!

– Шта ли су сад смислили, брате слатки? – забрину се Хамид.

– Видјећете само... Пази, склоните се да нас не види, ево га, иде. Опрезно навирисмо иза свињца. Преко дворишта, обучен свечано и налицкан, лагано прође Бобо Гица и нестаде меду сунцокретима у правцу Зорине баште.

– Куд ли ће оно наша шпијунчина? – прогунђа Де-Де-Ха. – Сигурно мисли да смо на Делића ораху па пошао да нас уходи.

– Нешто ће друго бити, полако само – рече Бранко Мандић. – Данас ће наш Гица обрати бостан.

Неколико минута послије Бобе преко дворишта се појави наш Баја. Опрезан и смркнут, он погледа десно-лијево, па брзо умаче у сунцокрете, управо за Бобом Гицом.

– Шта ли ће сад ово бити? – зачудих се ја.

– Богами, батине док се Баја онако намрачио – увјерљиво промрси Де-Де-Ха.

– И ја тако држим, браћице слатка, – побожно потврди Хамид Рус.

– А сад идемо у сунцокрет да чекамо славни повратак ове двојице – позва нас Ранко Мандић. – Тамо ћемо вам објаснити шта смо сковали Боби Лутки.

Сакрисмо се подубоко у високом сунцокрету, баш тамо куд се морају вратити Бобо и Баја ако су заиста отишли према Зориној башти. Ту нам браћа Мандићи испричаше читав свој ратни план.

Кад се вратио од Зоре, Бранко Мандић испричао је Боби како га дјевојчица чека у пет сати под орахом у својој башти. Још му рече како она мрзи Бају као ђавола, па жели ли Бобо да јој се допадне, нек само обори на Бајазита дрвље и камење, и нека каже да је глуп, ружан и у коњским годинама.

– То ћу баш од срца испричати – весело обећа Бобо. – А је ли много питала за мене?

– Два ме је сата давила – слага Бранко. – Чак ми је и шамар ударила кад сам казао да ти, можда, ниси најљепши у нашем интернату.

Кад оставише Бобу тако загријана, браћа одоше Баји па му испричаше како Бобо Гица већ данима облијеће око Зоре Кутић и неуморно оцрњује Бају. Ако им, каже, не вјерује, нек данас око пет сати поде назорице за Бобом Гицом па ће се и сам увјерити куда тај иде и шта прича.

– Кад га шчепам, одраћу га као мачка! – попријети Баја и стеже гивикт у џепу.

– Боље ти је застраши га само, а ми ћемо се већ осветити његовом заштитнику Смрдоњи и њиховој црној књизи.

– Пази, то вам је добро – прену се Баја – а ја на црну књигу већ и заборавио.

И тако, чим је Бобо кренуо на састанак са Зором, Баја удари назорице за њим. Тако смо их ми обојицу спазили кад замакоше у сунцокрет.

А тамо, на разбој ишту, одиграло се ово док смо ми чечали у нашој засједи и чекали повратак наших делија.

Баја се прикрао четвероношке у високе коприве под самом баштенском оградом кад је већ разговор између Зоре и Бобе био започео. Прво што је чуо, било је сребрно циликање раздрагане дјевојчице:

– Хи-хи-хи-хи, шта кажеш, какав је то Бајин нос?

– Кажем ти, као велика паприка бабура! – крекетао је мали подлац. Лежећи у засједи, Баја пипну нос и просикта:

– Како ли само лаже пас! Платиће ми за ово.

– Јест, богами! – клео се Бобо. – Као паприка, па сјајан, па све шкрипи кад се цимне десно-лијево.

– Хи-хи, откуда ти знаш да шкрипи? – кокотала се дјевојчица.

– Је л' ја! – разјуначи се Бобо. – То сам досад сто пута испробао. Бијем ја њега као вола у купусу.

– Ма шта кажеш! – задивљено ће Зора. – Па он изгледа тако јак.

– Зар он? – подругљиво ће Бобо. – Он је обична врећа купуса, па страшљив, па глуп, прави један свињски коњ.

– Ма немој! – узвикну Зора.

– Јао, што ће неко бити премлаћен, одеран, исјецкан! – загуди Баја и у гњеву згужва руком читаву руковет коприва и не осјећајући њихову ватрену „жару“.

– Та он само једном у недјељи ноге пере – мљео је мали неваљалац. – То ти је прави коњски прасац.

– Како једном кад је најмање двапут! – плану Баја у себи.

– Кажу, богами, да он слатка писма пише дјевојчицама – гукну Зора, која је већ била примила од Баје оно писмо писано на тавану.

– Анђеле баштенски! – шапатом кликну Баја. – Још да ти знаш колики сам комад сланине дао за то мило писамце!

– Можда ти њега волиш? – уозбиљи се Бобо Гица.

– Хи-хи, баш ме брига за њим! – исцери се дјевојчица. – Колики је само, колик бихаћка Кула. Уплашим се кад га видим.

– Ја сам Кула, а ти си коза! – гњевно смрси Баја.

Да невоља буде још већа, у Бајино скровиште однекле навалише жути мрави и почеше му милити уз ноге и за врат, пецкајући га горе него икакве коприве. Наш се делија узе врпољити, чешати, лупати по врату и сасвим оз­биљно ритати тако да и Зора опази како се нешто миче у густој коприви и упозори Бобу Гицу:

– Еј, видидер шта је оно тамо, можда зец?

– Какав зец овдје у граду, то је сигурно Делићев мачак. Сад ћу ја њега појурити – разјуначи се Бобо и прескочи назад у интернатску башту, али тек што је стигао на два корака од оних коприва, Баја ђипи из свога скровишта и пограби га за врат.

– Чекај, сад ћеш видјети свог бога!

Зора само врисну и скочи за орах. Отуд се брзо показа само једно њезино око, устрептало, сјајно и уплашено. Гледала је како Баја одвуче престрашеног Бобу у сунцокрет и притискивала ручицом разиграно срце.

– Јао, сироти Бобица!... Ух, што је јак овај Баја, што је јак! Поћутала је, намрштила се и гласно казала гледајући у расцвјетао жбун високог јесењег цвијећа:

– Баш није лијепо прислушкивати. Ех, и тај Баја, све је покварио, грмаљ један.

Дотле је Баја вукао своју жртву кроз презреле дебеле сунцокрете и осветнички режао:

– Сад ти је дошао црни петак, опрости се са животом. Знаш ли молитву за покој душе: „Сад отпуштајет раба твојего Господи“?

– Не знам, богами! – кукао је злосрећан заробљеник. – Вечерас ћу је научити.

– Вечерас ћеш ти већ бити покојни! – тулио је Баја.

Наиђоше уто на нашу засједу, па се око њих за трен ока створи читав обруч веселих радозналаца. Сви су се злурадо церили на уловљеног Бобу Гицу.

– Шта, је ли долијала мала хијена? – исклиби се Де-Де-Ха.

– Ако га треба вјешати, ево мог опасача – добровољно се понуди Хамид Рус и намигну друштву око себе.

– А, не, не, боље је да узмем сјекиру, ено је на дрвљанику – предложи Крсто Бува.

Бобо је звјерао тамо-амо као да се чуди откуд се искупи толико друштво све док Баја не нареди:

– Сједи ту на земљу и лијепо одговарај пред овим часним старинама: какав је Бајин нос?

– Лијеп, врло лијеп – маукну Гица.

– Шкрипи ли? – грмио је Баја.

– Не шкрипи – клео се мали лажљивац.

– Понекад само труби! – убаци Дуле Хајдук.

– Колико пута недјељно Баја пере ноге?

– Седам пута! – глатко одвергла Бобо.

– Овај га баш претјера! – прогунђа Хамид Рус. – Седам пута, ал' у години.

– Колико си пута измлатио Бају? – викну испитивач.

– Ниједанпут! – признаде хвалисавац, Баја се окрену нама.

– Часне старине, говори ли овај дјечак истину?

– Говори, говори! – заграјаше „старине“.

– Хоћемо ли га пустити ил' да га умлатимо?

– Да се пусти! – изгласа весела братија, а само Дуле Хајдук прогунђа: – Да се умлати, па онда пусти.

Чим паде пресуда, посрамљени Бобо скочи и зажди кроз сунцокрет што га ноге носе. Бранко Мандић повика за њим:

– Лакше мало, причекај Зору!

 

 

XVII

 

Послије онога случаја с Бобом наш Баја Бајазит као да се сасвим отријезни. Окану се трчања за Зором, а кад би је ко и поменуо, он би само руком одмахнуо.

– Ено јој Бобе Гице. Кад се може онако с њим кикотати и причати, мени више не треба. Трчали смо Боби и јављали му: – Еј, велики освајачу, Баја ти поклања Зору.

– Нек је поклони Циганима! – фрцао је Бобо, кога је још увијек сврбио врат од Бајине снажне ручерде.

Зора Кутић, опет, правила се да ништа не зна о сукобу њих двојице. Кад је Крсто Бува упита је ли јој криво што јој не долазе ни Баја ни Бобо, она зачуђено подиже обрве.

– Боже, а шта ће ми они? Рекла сам им да не долазе, досадни су.

Ипак смо је ухватили како провирује преко ограде на нашу, интернатску страну, па кад је упитасмо тражи ли то Бају, она исплази језик и наруга нам се:

– Будалаши једни, зашто буљите у туђу башту! Баш ме је брига за неким, ја сад читам један фин роман.

Окрену нам леђа и оде уздигнута носа. Де-Де-Ха начини кисело лице као да је појео печену дивљаку.

– Их, фин роман! Видио сам ја, поваздан чита неки календар са сановником, а тамо пише – кад сањаш празан котао, бићеш сјутра гладан. То и ја знам без икаквог сановника.

Ипак нас је највише обрадовало то што је Баја, послије своје историје са Зором, поново навалио да што прије свршимо са црном књигом. Сваки час је запиткивао Дулу Хајдука:

– Колико си кључева скупио?

– Седам. Својих девет не рачунам.

– Каквих девет? Шта треба теби самом толико кључева?

– Како да не треба – бранио се Дуле. – Један ми је за кофер Бобе Гице, јер он често добија пакете, а никог не части, па ја морам сам да се послужим кад он то не види. Други ми је од Смрдоњина ормана, тамо само понекад испретурани ствари и у његову колоњску воду доспем сирћета; због тога Смрдоња мирише на кисео краставац. Трећи ми је кључ од интернатског подрума, јер тамо се понекад увучем да поразговарам с купусном кацом...

– Доста, побогу, нећеш до сјутра престати! – прекиде га Баја. – Купи само кључеве, а на уста метни катанац.

Већ се примицала и друга субота, дан када ће се поново изрицати казне, кад нам Де-Де-Ха објави:

– Имам десет кључева, могло би се поћи на ноћни задатак. Захвати нас узбуђење каквом се нисмо надали. Трком појурисмо иза свињца, на договор.

Брзо смо сковали план. Навече, кад у нашој спаваоници сви утону у сан, читава наша група искрашће се у ходник, спустити се у приземље и ту се распоредити. Бранко Мандић изићи ће кроз прозор умиваонице и спустити се на улицу, пред интернат, да пази на префектов долазак, јер тај би се могао раније вратити из кафане. Ранко Мандић стражариће пред собичком Јове Скандала, јер и овоме може пасти на ум да обноћ обиђе све ходнике, то му је још навика из Куле. Сви остали иду у учионицу да с Дулом Хајдуком проваљују Смрдоњину ладицу и сладе се дерањем црне књиге.

– Мени и мом брату оставите макар по један лист да и ми мало замезимо – молио је Бранко Мандић.

– Добићете бар оне тврде корице, имате добре зубе – обећа им Баја. Негдје пред поноћ, кад се у читавој спаваоници чуло само хркање, тестерисање, пиштање, мљацкање, мрмљање и други слични звучи, Крсто Бува диже се као сјенка и пође да обилази кревете завјереника.

– Устај, устај! – звао је шапатом.

Већ код Бајина кревета умало не дође до узбуне. Овај се био чврсто успавао, а кад га Крсто продрма, он се маши под јастук, за свој нераздвојни гивикт и глуво упита:

– Ко је то?!

– Црна књига! – прошишта Крсто.

– Аха, хвала ти, брате, – тише рече Баја већ разбуђен.

Све је ишло глатко, али кад на ред стиже посљедњи и најважнији завјереник, Де-Де-Ха, није помагало никакво буђење. Најприје покушаше да га шапатом зову, али он је као за пакост, спавао баш на оном увету на које је чуо. Кад га почеше лагано дрмати, он се од тога само уљуљкивао као дијете у колијевци и још јаче захркао. Онда га Хамид Рус пошкакља по лицу, али Дуле на то само блажено промрмља:

– Зоро, ђаволе један!

– Пази га, и овај се загледао у Зору Кутић, несрећник један! – прошапута Баја. – Још једна будала на магарећем списку.

– Добро је, нек само није у моју Зору Танковић – помислих ја и срце ми мирније закуца.

Скинемо с нашег Дуле и покривач, али он само мљацну, пипну се иза врата и прогунђа:

– Господине катихета, да затворим прозор, дува.

– Бог је заиста приличан – зацерека се Крсто Бува и шаком поклопи уста.

Није најзад било другог излаза, него Баја лагано подвуче руке испод тврдокорног спавача, узе га у наручје, изнесе у ходник и пажљиво га постави уза зид. Чим Хајдукове ноге додирнуше бетон, он одмах отвори очи и зачуђено рече:

– Пази га, ја већ устао. Е, чудо једно, како ових дана лоше спавам. Пренем се као зец чим нешто сушне.

– Чим гром пукне! – додаде Хамид Рус и одједном се нешто замисли и упита Крсту Буву: – Брате слатки, како оно настаје електрицитет у облацима?

– Ако нас ноћас, којом несрећом, открије префект, сазнаћеш брзо како настају муње и сијевање! – попријети Крсто.

Већ смо се били спустили у приземље кад се Де-Де-Ха трже и лупи се по челу.

– Ауф, па ја заборавио кључеве!

– Па гдје су ти, бог те убио? – прошишта Баја. – У спаваоници?

– Не, брате, остали су синоћ у учионици, у мојој ладици.

Шта ћемо сад, побогу?! – препаде се Баја. – Учионица је закључана.

– Имам ја од ње кључ – рече Де-Де-Ха.

– Па гдје ти је?

– Хм, овај... па већ сам ти казао – у учионици.

– Ето ти га, ђаволе! – викну Баја. – Како ћеш, говече једно, ући у ту нашу учионицу да извадиш кључ којим ћеш је откључати?

– Збиља, то је некако незгодно – признаде Дуле.

– Није незгодно, већ немогуће. Нек те сад спасе твој прилични бог.

– Покушаћу ја – јави се Крсто Бува.

– Како, брате слатки? – упита Хамид Рус.

– Пробаћу споља да се попнем и увучем кроз горње прозорско окно, оно је увијек отворено.

– Хајдемо брзо! – одлучно нареди Баја. – Ја ћу ти помоћи.

Док смо ми остали чекали пред закључаним вратима учионице, Баја у дворишту пронађе неку стару пречагу од зидарских скела и прислони је уз прозор, а Крсто Бува успуза се као миш, гурну полуотворено горње крило и зачас нестаде у мрачној соби. Стојећи пред вратима, ми га чусмо како трупну о патос.

– Ено га, успјело је!

Крсто се вратио истим путем и убрзо ти ево њега и Баје с кључевима. Де-Де-Ха протрља руке.

– Сад помагај, срећо хајдучка!

Чини ми се да Дуле није честито ни пришао брави кад нешто лако кврцну и врата се сабласно разјапише, а у отвору мутно синуше прозори уковани у непријатну смртну тишину. Сви претрнусмо.

– Напријед! – командова Баја.

Упловисмо као сјенке у пространу замрлу собетину с два реда опустјелих столова.

У истом тренутку на улици пред интернатом неки добро познат глас: – Хеј, које то? Шта то радиш?!

– Затварај! – викну Баја, и Дуле Хајдук брже-боље прискочи вратима, гурну их и двапут окрену кључ.

Били смо заробљени у нашој рођеној учионици.

– Шта ћемо сад? – прошапута неко у мраку.

 

 

XVIII

 

Чим је наша група кренула према учионици, Ранко Мандић одшуњао се кроз ходник према Шкандаловој собици, а Бранко је искочио кроз прозор и спустио се на улицу, поред Уне. Ту је почео да шетка испред широког степеништа интерната, пазећи да се не појави озлоглашени префект.

– Познаћу га већ издалека – мислио је дјечак. – Мршав је, погурен и увијек с кишобраном у рукама, стара учитељска навика.

Зна се, префект иде лагано, гестикулира једном руком и с неким се гласно препире, говори, у ствари, сам са собом. Иде тако три-четири корака, застане, пипка бубуљичаво лице, мршти се и пита:

– Шта кажеш: нисам способан да управљам домом?

То се он, у машти, вјечито препире с попом Богуновићем, јер се боји да му тај не преотме управу интерната, а ту би префект изгубио лијепу пару.

– Док он тако стигне до степеништа причајући с духовима, ја ћу већ упасти у конквикт и упозорити братију – домишљао се Бранко, а кад би улицом спазио каквог другог пролазника који није личио на префекта, склањао се за једну врбу поред Уне док овај не прође мимо интерната.

Тако је, ни у сну се томе не надајући, пропустио да му се Јово Скандал, наш послужитељ, примакне на самих десетак корака, па га је препознао тек онда кад је већ било касно да потрчи и обавијести друштво у учионици.

Ко би се надао Скандалу у то доба!

А Јово се те злосрећне вечери мало дуже задржао у кафани са неким својим стрицем који се вратио из Америке, повукао је неку чашицу више и сад се упутио на спавање, споро трупкајући уза саме зидове кућа и гун­ђајући:

– Он је ту негдје засигурно. Скандал ће бити ако га и ноћас не нађем.

Већ годинама Јово је живио у потајној нади да ће једном, уза сами зид неке куће, наћи новчаник са четрнаест хиљадарки и с три стотинарке и осамнаест динара ситниша. Унутра ће бити још и неки стари говеђи пасош, так­сена марка и плава мастиљава оловка с прста дужине.

– Скандал, како ћу се напити с друштвом! – сладио се он већ унапријед. – Три стоје ће отићи на вино, а оних осамнаест биће доста келнеру за бакшиш.

Надао се тако и по навици тражио чим би куд кренуо, па је једном нашао плаву оловчицу, сличну оној из његове маште и сав је блажено засијао.

– Ево, оловка је већ нађена, а сад је на реду остало, читав новчаник. Само стрпљења, Јово, и све ће бити у реду.

И вечерас је вриједни послужитељ уз пут загледао неће ли гдјегод уза зид смотрити свој толико тражени новчаник и тако се изненада створио пред пренераженим Бранком Мандићем.

– Шта да радим? – муњевито је мозгао дјечак. – Сакријем ли се за врбу, он ће проћи и открити друштво на самом послу, у учионици, а изиђем ли преда њ, шта ћу му казати?

Уто, на Бранкову срећу, иза гомиле облачја исплови јасан мјесец и бљесну живим сребром по чистом огледалу Уне. Истог трена и у дјечаковој глави сину бритка и смјела одлука:

– Ево је, то ћу урадити!

Одлучно, без тренутка колебања, он испаде иза врбе, испружи руке испред себе и затворених очију крену према Јови. Изненађен и уплашен, Скандал брзо заборави свој новчаник и уплашено повика:

– Хеј, ко је то?! Шта то радиш?!

Тај узвик чули смо и ми у учионици и брже-боље се закључали, надајући се богзна каквом страданију.

Као да и не чује послужитељеву вику, Бранко је и даље корачао право на Јову. Видећи да је пред њим ипак само неки дјечак и да се зато нема чега бојати, Скандал му и сам крену у сусрет и тек тада препознаде ђака.

– Скандал! Па ово је један од Мандића!

Узео је дјечака за испружене руке и мало га стресао.

– Мандићу, еј, шта је то с тобом?

– А-а-а! – нејасно гакну Бранко.

Сад га Скандал прими за рамена и озбиљно га продрма:

– Мандићу, пробуди се, чујеш ли!

Тек тада се ученик трже, отвори очи и присебно се загледа лијево-десно око себе па онда у Јову.

– Момче, шта је то с тобом?

Бранко тек тада отвори уста и шапатом, снено упита:

– Гдје сам ја ово?

– Па на улици, брате, видиш ли – објасни му Скандал. – Шта је то с тобом?

Дјечак поћута као да се нечег присјећа и тихо одговори:

– Ја сам мјесечар.

– А, то ли је! – узвикну Јово. – Ево, сад први пут видим правог мјесечара.

– Чим је напољу мјесечина, ја увијек овако – рече Бранко.

– Па како си изишао напоље, брате мој мили? – сажаљиво упита Скандал.

– Шта ја знам. Они који су ме гледали причају да ја увијек изиђем на кров, па најприје шетам самом ивицом, а онда...

– Господе боже, страхоте! – препаде се Јово и зажмири од узбуђења. – Тако је нама, у Кули, једном побјегао разбојник Стојан Кривоврат и попео се на кров, па су га ватрогасци морали горе јурити. Намамили га најзад на цигарете и он се покорно као јагње вратио натраг у ћелију. Истина, већ сљедеће ноћи извалио је решетке и поробио прву трафику.

– Ето ти види! – узвикну Бранко, који је волио приче о разбојницима.

– Јесте, брате, тада сам први пут видио човјека на крову, али друго је ипак разбојник, а друго ђак.

– Па јесте – скромно признаде Бранко мислећи на своје другове у учионици. – Сјутра ће Смрдоња сигурно повикати: разбојништво, провала, прави Карановићи!

Јово узе Бранка за мишицу и благо га позва:

– Хајдемо, брате, на спавање. Префект вечерас оде на пут, па се и ја усудио да изиђем у варош!

Откључао је главна врата, увео малог „мјесечара“ у конвикт и повео га уза степенице.

– Сад ћу ја тебе лијепо смјестити у кревет, па ћеш ти лијепо заспати као голуб.

– Хвала ти, Јово, сам ћу ја лећи – пожури Бранко бојећи се да Скандал не открије празне кревете његових другова.

– Па како хоћеш – сложи се послужитељ и крену наниже, према својој собици, уз пут зијевајући:

– Ај-хај, помози драги боже, баш ме ухватило ово вино.

Ранко Мандић, Бранков брат, чечао је у ходнику пред Јовином собом, ни у сну се не надајући да Скандала нема унутра, а кад иза ћошка зачу споре кораке, он потрча да умакне у умиваоницу и код самих врата судари се с Јовом и од изненађења само гакну:

– А-а-а, ти си!

Припити Скандал зину од пуста чуда.

– Шта, и ти мјесечар?!

– Да, да, то! – збуњено смрси Ранко.

– Па јесте – прогунђа Јово. – Браћа близанци у свему личе један другоме.

Тражећи кључ собичка, Скандал је добродушно брундао:

– Хајде, брате, спавај, па чим је мјесечина, а ти ћебе на главу да се спасеш шетњи по крову. То ти је работа за мачка, а ђак је нешто друго.

Ранко клисну низ ходник још увијек не вјерујући да се све тако лијепо завршило. У дну степеница судари се с братом и устукну од чуда.

– Откуда сад и ти?

– Ћути, сјутра ћу ти причати. Хајдемо сад у учионицу код наших. Браћа су подуже куцала на врата и тихо звала док не познадосмо глас и усудисмо се да отворимо. Још с врата Бранко нам саопшти охрабрујућу вијест.

– Префект је на путу, Јово ми рече. Сад навали на црну књигу! Дулу Хајдука није требало дуго молити. Зачангрљао је ужурбано око Смрдоњина стола, промијенио два-три кључа и отворио ладицу. Кад је сасвим извуче напоље, ми сви сунусмо рукама у њу.

– Ту ли је црна књига! Овамо проклетницу! Осјетисмо је под прстима, тврду, круту и хладну, праву правцату бездушницу која ђацима неуморно пије крв.

– Ту ли си, мучитељице моја! – зарежа Де-Де-Ха. – Сјећаш ли се само колико си ми доручака појела? Не памтиш, а!

– Дери је, шта чекаш! – викну Крсто Бува.

– Станите! – прекиде их Ранко Мандић. – Сви ћемо је истовремено пограбити, ко за корице, ко за листове, и одједном, сложно, повући. Тако ћемо заједнички кумовати њезиној погибији.

– Врло добро! – дочека други Мандић. – Тако ћемо сви бити криви за тај посао, па се међу нама неће моћи наћи издајник.

– Дајте је овамо, а ја ћу командовати – рече Баја. – Кад кажем „три“, сви јуначки повуците,

Добро се погурасмо док сваки не дохвати чврсто по један крај отворене књиге. Баја свечано поче да броји:

– Један... два...

Напетост је расла сваким секундом, шаке се стискале, затезао се сваки мишић.

– Три! – грмну Баја и одмах га сустиже сув прасак хартије која се цијепа. Свак је лавовски стезао искинуте листове, само су се још Хамид Рус и Де-Де-Ха натезали око тврдих корица. Вукао је сваки на своју страну, али корице нису попуштале. Најзад гњевни Дуле снажно трже, ишчупа корице из Хамидових руку и тресну на леда.

– Аух, бога ти! – препаде се Хамид и прискочи му да га подигне. – Уби ли се, брате слатки?

Де-Де-Ха попипа главу и мирно одговори:

– Ништа, ништа, само сам добио један додатак.

– Какав додатак? – зачудисмо се ми.

– Па тако... досад нисам имао кврге на глави, а сад је имам. Ево, попипајте.

Бранко Мандић опипа чворугу на Дабићевој глави и рече:

– Ово је посљедња пакост покојне црне књиге,

– Камо среће да јесте! – уздахну Дуле. – Чим се чује да је ње нестало, мени не гине седам дана без доручка. Знам ја свог свеца.

Нагурасмо остатке књиге у пећ, а онда Ранко Мандић хитро одброја:

– Ен-ду-ди, па-лиш књигу ти!

Избор паде на Дулу Дабића Хајдука.

– Браћо, ово ми је најсрећнији час у животу! – узвикну Дуле и прекрсти се. – Помози ми, трилични и прилични боже!

Кресну шибицу и лак пламичак немарно облизну прве згужване листове црне књиге, а онда брзо живну, веселије се пропе уз хартију, обухвати читаву гомилу и задахтано поче да пупуће.

– Збогом Смрдоњина љепотице! – рече Баја.

Свечани и ћутљиви, посматрали смо како књига нестаје у пламену. Најзад проџарасмо машицама преостали пепео.

– Сад је готово! – рече Крсто с олакшањем.

– Није готово! – побуни се Де-Де-Ха. – Још се нисмо осветили пазитељу Смрдоњи.

– Тако је, тако је! – дочека читава група.

Опет навали смо на Смрдоњину ладицу и разбацасмо му књиге и свеске по читавој учионици, а његову омиљену колоњску воду изли смо до посљедње капи на интернатског мачка „Ђоку“, који се био увукао за нама још од почетка и читаво вријеме пратио Дулу Хајдука, знајући из искуства да се овај обноћ смуца по интернату само због туђих кофера и ормана с храном.

– Ево, Ђоко, да и ти видиш неку вајду од Смрдоње!

Вратили смо се у спаваоницу срећни и олакшани и брзо заспали упркос толиким ноћним узбуђењима. Нико није ни мислио на оно што нас, можда, чека сјутра кад се открије наш смјели подвиг.

Нек буде шта ће бити, ми се осветисмо!

 

 

XIX

 

Јутро је почело с великом трком, узбуђењем и вртоглавицом. Још прије доручка пазитељ Смрдоња открио је пустош у својој ладици и с виком испао у ходник.

– Овамо, људи, нестало црне књиге! Украли је, уништили!

Бобо Гица, који је, као и обично, устао посљедњи, истрча из умиваонице онако насапуњен и повика:

– Еј, шта се то догодило? Зашто вичу?

– Зар не знаш, будало, изгори Уна! – викну Ранко Мандић. – Јутрос се запалила.

Бобо се главачки сјури према главној капији једва назирући од сапунице куд иде, на излазу га забљесну румен јутарњи сјај на огледалу Уне и он од чуда само сједе и узвикну:

– Ено је, заиста гори!

Кроз ходнике и спаваонице муњевито је шибала радосна вијест:

– Нестало црне књиге!

– Поробљен Смрдоња, украли му колоњску воду!

Редовне жртве црне књиге скакале су од радости. Понеко је чак заборавио и да се обуче па је, онако у гаћама и кошуљи, испадао пред интернат и драо се:

– Ихај, пропала, изгорјела!

Пролазници помислише да је избио пожар, па дигоше читаву узбуну. Умало и ватрогасци не дојурише. Доручак у интернату закасни, а у овој општој гужви неко диже и сакри читав котур траписког сира, тежак пет кила.

Баја ухвати Дулу Хајдука и повуче га у страну.

– Немој сам да поједеш, сјети се и другова.

Видећи да је откривен, Де-Де-Ха није ни покушао да се брани.

– То сам дигао за наше славље. Буде ли истина да је нестало црне књиге, сви ћете бити чашћени.

– Како ти то говориш: „буде ли истина“? Зар се не сјећаш свега што смо ноћас радили?

Де-Де-Ха се лупи по челу.

– Шта, зар ја оно ноћас нисам само сањао?

– Попипај чворугу, па ћеш се увјерити.

Дуле пипну квргав затиљак и од радости поскочи и рашири руке.

– Ихеј, истина је!

У великом одушевљењу он лупи шаком по великом црном орману у ћошку, а тога истог трена одозго се сручи нечија четка за ципеле и лупи га по глави. Дуле дрекну:

– Доста је чворуга, сад вјерујем, већ сам се пробудио! Смрдоња спази развиканог Дулу и јурну пут њега

– Чекај ти само, не гине ти изгон из интерната!

Де-Де-Ха се нарогуши.

– Хоћеш и ти да ми начиниш трећу чворугу? Зар моја глава да плати читаво јутрошње весеље?

Миле Шкорић, мој бивши заштитник из првих интернатских дана, пријатељски се смјешкао на нашу раздрагану групу слутећи, вјероватно, ко је „кумовао“ погибији црне књиге. Најзад приђе мени и другарски ме потапша по плећима.

– Добри сте ви момци. Сад ми није жао што сам те некад бранио. Највећа жалост и невоља за ревносног Смрдоњу било је то што је префект био на путу, па сад није било кога да поведе истрагу док је ствар била још врућа и свјежа.

– Нека, нека, ето господина префекта за два дана, па ћемо се онда погледати брк у брк – грозио се он и обзирао се на Дулу Хајдука.

Бобо Гица удворички је тетошио у крилу интернатског мачка Ђоку и подозриво растезао:

– Знам ја ко је то урадио, знам. Отпрве ћу погодити.

Одједном Смрдоња омириса ваздух, уозбиљи се, сумњичаво погледа Бобу, примаче му се, омириса и њега и злослутно рече:

– Ти миришеш на моју колоњску воду. На ону што је ноћас украдена. Бобо Гица поблиједе и ушепртљи се.

– Па то мачак мирише. Ја се баш чудим на шта то он јутрос тако фино мирише.

– Пази овога што лаже, мачак му мирише! – загуди Баја и намигну на нас.

– Дабоме да лаже! – викну Смрдоња. – Богме ћеш видјети кад префект стигне... Гле, ко би се то од њега надао.

– Рђа је то – додаде Баја сјећајући се онога доживљаја са Зором.

– Богами, Ђока мирише! – бранио се Бобо.

– Нека, нека, сад смо и ми нешто намирисали – попријети Смрдоња. – Траг почиње од тебе. Ево, нек и Баја провјери миришеш ли на моју воду.

Баја гадљиво мирухну и намрштено пухну.

– Да, да, на воду и малчице на бихаћку Кулу. Ја држим да му за ово не гине робија, је л' тако, Јово, ти си вјештак за те ствари.

Јово Скандал мудро заклима главом,

– Ово ноћас била је провална крађа. Лопов је провалио у закључане просторије, обио браву на ладици и покрао предмете од вриједности с намјером да се њима материјално користи. То је заправо тешка провална крађа, јер су обијена и врата и ладица... Да, да, за то је законом прописана, робија.

Слушајући га, Бобо је само гутао пљувачку и престрашено буљио у говорника као да већ сједи на суду.

– Да га притворимо? – припита Јово Скандал.

– Морамо чекати префекта – кисело признаде Смрдоња.

– Свињац је још увијек слободан – рече Јово. – Таман добар затвор за овога малога.

Кренусмо у школу с грајом, све поцупкујући. И тамо се прочу за тили час прича о ноћном подвигу са црном књигом. Радозналци се слетјеше око конвикташа. У нашем разреду дјевојчице почеше да нас гледају с див­љењем.

– Јао, по мрклој ноћи? Страшно! Баш сте лафови.

– Све смо се шуњали на прстима... То јест, шуњали су се они који су то урадили – ушепртљи Хамид Рус.

Зора Танковић приђе ми сасвим близу и упитно, са смијешком, ужижи у мене својим крупним очима.

– Пјесниче, и ти си тамо био?

Да су ме пекли на ватри, чини ми се да ништа не бих признао, али пред овим прекрасним очима није се могла сакрити никаква тајна. Па још ме и пјесником назива!

Потврдно климнух главом на њезино питање, а она... повуче очима некако загонетно и враголасто да се читав разред око мене окрену, још загонетније се осмјехну, а најзагонетније добаци, већ полазећи:

– Можда те неко воли.

– Воли ме! – просто кликнути у себи. – Ко ли ме то воли? Она! Она сигурно!

Тога дана у нашој школи свакако није било занесенијег и будаластијег створа од мене. Нисам знао ни кад је који час, ни колико их тога дана има, ни шта који професор предаје. На вјеронауци сам испод клупе вадио ботанику, на великом одмору кретао кући мислећи да је настава завршена, а врхунац моје лудости било је то кад сам француски диктат почео писати – ћирилицом.

– Пази, па шта то радиш! – упозорио ме преко рамена Хамид Рус, а Де-Де-Ха, који је од мене почео да преписује, такођер ћирилицом, тек тада се сјети у чему је грешка и љутило ми добаци:

– Коњу један, Французи не знају ћирилице!

Тога дана Зора ме ипак ниједном не погледа, што ме је, признајем, мало охладило и бацило у бригу, али на поласку кући она ми тутну у шаку два кикирикија. Убацим их у уста онако заједно с љуском и почех жвакати. Жвакао сам и жвакао, мљацкао и пљуцкао, али сам ипак остао побједник. Само онај ко воли може тако јести кикирикије, али га не треба гонити да смаже више од једне прегршти, јер се чак и он може поколебати!

Наша комшиница Зора Кутић и сама је била заинтересована нашим ноћним походом против црне књиге и радознало се врзмала око наше баште и дворишта. Успјела је да улови Бранка Мандића и он се, послије два састанка, толико загријао за њу да је свако поподне тркао пут њезине баште. Његов брат се забрину и рече ми у повјерењу:

– Буде ли се превише загледао у ону брбљиву Зору, једном ћу ја мјесто њега отићи тамо и све покварити. Ни она неће разликовати мене од Бранка.

Четири дана тако живјели смо без црне књиге, четири дана невиђених слобода и радости. Пазитељ Смрдоња, дубоко огорчен, ћутао је на своме мјесту и ни у кога од нас није ни погледао. А ми – ми смо по неком прећутном договору били мирни као бубе и марљиво радили своје задатке. Ако би се неком и прохтио какав несташлук, остали би га пријекорно погледали и он би се одмах примирио.

– Џабе им је сад мирноћа, платиће они црну књигу! – грозио се Смрдоња. – А нова црна књига опет ће царевати.

Петог дана стиже префект с пута.

 

 

XX

 

Одмах по свом доласку у интернат, префект упаде на наш поподневни час учења, стаде уврх собе и поче да нас мјери непријатељским погледом. Најзад проциједи кроза зубе:

– Тако дакле, криминалци.

– Шта ли му је то криминалац, брате слатки? – шапну Хамид Рус, а један од Мандића објасни му, такођер шапатом:

– Биће му то фини разбојник, нешто као господин разбојник.

– Откад то нас префект баш толико поштује? – зачуди се Баја.

А префект скрену свој убојни поглед на нашу групу и злурадо загуди:

– Пошто је Дуле Дабић посигурно умијешан у све ово, он ће, колико тек за почетак, остати без доручка читаву сљедећу недјељу. Остало ћемо видјети кад се истрага заврши.

– Хвала на пажњи! – учтиво прогунђа Де-Де-Ха да га само ми чусмо.

– Оно што нас је нарочито изненадило у читавој овој жалосној историји јесте то што је у све уплетен и наш мали Бобо, до јуче златно и добро дијете – настављао је префект. – Питамо се само: ко је искварио овога честитог дјечака?

– Дуле Хајдук и Баја! – плачно завреча Бобо.

– Да није и Зора Кутић? – прогунђа Бајазит.

– Браћо слатка, зашто он све ово назива „жалосна историја“? – чудио се Хамид. – Зар смо ми учинили неко историјско дјело?

– Биће да је тако – потврди Бранко Мандић. – Зато ћемо и проћи као људи из историје: изгинућемо јуначки.

Као што се из ових наших мудровања види, ми се баш нисмо много плашили префектових пријетњи, били смо већ огуглали на његову вику и казне. Једино нас изненади кад он, полазећи, оштро викну:

– Бобо, послије часа код мене у канцеларију!

– Шта ли ће сад бити? – грдно се препаде луцкасти љепотан.

– Ништа нарочито – узе да га „тјеши“ Ранко. – Најприје ће те шибом воштити по длановима докле год не признаш шта си оне ноћи радио.

Гица само поблиједе.

– Па ја нисам ништа радио, сунца ми!

– Де-де, не мораш бар пред нама крити – прекори га Ранко. – То ти пред префектом све поричи, а он ће ти онда малчице клијештима увртати уво, али ти се опет не дај.

Бобо позелење од страха и промуца:

– Али ја сам оне ноћи чврсто спавао!

– Тако му само лажи, брате слатки – узе да га учи Ранко. – Штета само што је префект већ позвао у помоћ полицију, па кад те Шицо уштине за ногу усијаним машицама, мораћеш признати гдје си сакрио црну књигу.

– Ајме мени, нисам је ни видио! – закука Бобо. – Ви сте је украли, знам ја, па ћу тако и казати.

– Ко је дигао колоњску воду, тај зна и за црну књигу – попријети Де-Де-Ха, а Бобо, сатјеран у шкрипац, само збуњено замуца:

– Па Ђоко је мирисао... Он је...

– Мачак се никад не мирише, јер би га онда миши нањушили прије времена, зар ти то не знаш – укори га Бранко.

Тако по завршетку часа Бобо оде префекту све клецајући од страха, остаде тамо више од пола сата, а шта је све причао, не зна се. Тек по његову изласку хитно зовнуше у канцеларију читаву нашу групу, а кад се нађосмо лице у лице с префектом и Смрдоњом, паде изненада кобна наредба:

– Претрес!

Шта да се прича, резултат је био поразан: у џеповима Дуле Дабића нађоше шеснаест кључева!

– Шта је ово? – злослутно упита префект.

– Види збиља, нешто као кључеви, шта ли је – зачуђено извали Де-Де-Ха и кратковидо се унесе погледом у гомилу кључева на столу.

– Откуд ти ово? – опет ће префект.

– Појма немам – бранио се Дуле. – Ваљда их неко оставио. Префект викну Јову Скандала:

– Јово, узми ове кључеве па испробај који отвара учионицу, а који пазитељеву ладицу. Ти си томе вјешт.

Чекали смо у великој треми. Ево ти најзад Јове, враћа кључеве и маше главом.

– Ниједан господине префекте, ни завирити. Префект пријетећи шишти:

– Ништа зато, док су код њега толики кључеви, он је сигурно умијешан у крађу књиге. Нема му спаса, летјеће из конвикта као кофер.

Кад изиђосмо из канцеларије, у ходнику нас дочека Јово Скандал и намигну нам:

– Их, таман да су сви кључеви могли отворити, ја ни за један казао не бих.

Иза свињца, у нашем савјетовалишту, Де-Де-Ха завуче руку у своју дебелу вунену чарапу и отуд извади два кључа.

– Ево их. Овај велики је од учионице, а мали од Смрдоњине ладице. Да их сакријемо у свињац, могу нам они и сјутра требати. Опет ће се појавити нова црна књига.

Кључеве угурасмо под стреху свињца, тамо гдје се ни сам ђаво не би сјетио да их тражи.

– Издаде нас Бобо Гица – досјећао се Де-Де-Ха. – Он је прошле суботе код мене видио кључеве и сад је то казао префекту.

– Па да, откуд би се он иначе сјетио да врши претрес – рече Ранко Мандић.

– Шта онда да радимо с тим Бобом? – упита Хамид.

– Морамо се малчице око њега позабавити – рече Крсто Бува. – То ви само мени препустите.

Већ те исте вечери под Бобом се усред ноћи скљока разапет кревет, а ујутру му лице освану намазано црном машћу за ципеле. Сапунао се и трљао читав сат, али опет оста замрљан као калајџија.

– Као што видите, ја помало радим – намигну нам Крсто.

Због црне књиге наш префект узбуни читаву гимназију, па се професори подијелише у два табора: једни уз нас, а други против нас.

Наши противници тражили су да се кривци одмах истјерају из конвикта како би то осталима послужило као поучан и застрашујући примјер. Наши браниоци пак, чујући да је највећа сумња пала на ђаке трећег разреда, тврдили су да нам треба опростити просто због тога што смо ми дјечаци у „магарећим годинама“, па отуд потичу сви наши несташлуци.

– Треба их казнити баш зато што су магарци – викао је наш вјероучитељ. – Данас деру црну књигу, а сјутра ће пресвето јеванђеље.

Како је наших противника међу професорима било више неголи браниоца, превагну њихова страна, и префект доби подршку и савјет да нас најстроже казни.

Једног јутра, пред пуном учионицом, префект нам прочита казне.

Дуле Дабић искључење из конвикта, а читава наша група добила је мјесец дана забране изласка у варош.

Бобо Гица добио је само опомену, јер се није могло доказати да је оне ноћи дирао колоњску воду.

Кад префект заврши, у муклој тишини Баја погледа по нашој групи и тврдо одреза:

– Настављамо борбу!

Сви га погледасмо с ведрим одобравањем.

 

 

XXI

 

Ево, доживјели смо и тај тужни дан да нам наш Де-Де-Ха напушта конвикт. Истјеран је, најурен, прогнан, више не смије остати с нама под истим кровом.

– Куда ћемо с тобом? – пита се Баја забринуто. – Мора ти се наћи такав стан гдје нећеш ништа плаћати, а да је, опет, у нашој близини како бисмо ти могли из интерната дотурати храну.

– Ја сам већ нешто нашао, само не знам хоће ли се свидјети нашем Дули – јави се Крсто Бува. – У нашој шупи за дрва имају неке старе позоришне кулисе, па иза њих...

– Аха, знам! – прекиде га Дуле. – Тамо сам неки дан сакрио онај сир, иначе – били би га нашли на претресу.

– Па свиђа ли ти се тај стан, бар за прво вријеме?

– Нек сам близу вас, па макар и на дрвету. А што је најглавније: тамо се нико неће сјетити да ме тражи.

Иако га селимо тако близу, ипак смо тако тужни као да нам наш Дуле путује чак у Америку.

– Немој нас, брате, заборавити у туђем свијету – болећиво каже Хамид Рус, а Де-Де-Ха вади испод кревета свој кофер, отвара орман и спрема се да пакује ствари.

– Хм, ову сам кошуљу позајмио од Хамида, чарапе су Крстине, гаће Бајине, пешкир Бранков – набраја он преврћући по стварима набацаним у орману. – Гле, молим те, па ја немам ништа своје.

– Све је то сад твоје – широкогрудо каже Баја. – Ти си страдао због свију нас, ријешио нас црне књиге, па је сад ред да и ми тебе у невољи помогнемо. Је л' тако, другови?

– Тако је – сложно се одазивамо ми.

Дуле трпа ствари у кофер и веже га преко средине канапом.

– Зар не можеш да га закључаш? – пита га Баја.

– Видиш да немам ни браве ни кључа – мирно каже Де-Де-Ха, власник толиких кључева, највећи мајстор за браве у нашој гимназији.

Кришом га пратимо на задња врата, шмугнемо заједно у сунцокрет и заобилазним путем стижемо у тијесни пролаз између живице и огромне старе шупе, бившег магацина. Ту, на наше велико чуђење, Дуле само смаче у страну једну широку даску и понуди нас:

– Изволите у мој нови стан.

Увукосмо се и стадосмо прилично изненађени. Ту, у ћошку, иза високих кулиса било је довољно простора да се смјести и двапут више дјечака него што је нас било. Изгледало је као да је неко намјерно, слажући кулисе, оставио иза њих тај слободан простор.

– Ту је неколико мјесеци спавао славни глумац Рожљика кад је пропало његово путујуће позориште – подсјетих се ја. – Знате ли кад нам је професор српског о томе причао? Баш је рекао да је то било у некој шупи код нашег конвикта.

– То је онда сигурно ово мјесто – потврди Баја. – Сјећам се и ја како су причали да му је један трговац због дуга заплијенио кулисе и бацио у свој магацин.

Био је у томе склоништу и неки стари диван, вјероватно је и он припадао позоришту, па се сви обрадовасмо што ће наш Дуле ипак имати какав-такав кревет.

– Браћо слатка, па овај магацин већ другу годину служи конвикту као шупа, а ја још не знам шта у њему има – чудио се Хамид Рус.

– Не зна то нико у конвикту – рече Баја. – Они се само служе доњим крајем овога магацина, слажу тамо дрва, а овај горњи нико не дира због духова.

Заиста, по граду се причало да се око тога магацина обноћ врзмају разна привиђења и утваре, па смо се и ми конвикташи држали подаље од њега. Те приче потјецале су отуд што је неко, још врло давно, видио једне ноћи Рожљику како је изишао иза смакнуте даске у магацину, а Рожљика, опет, кад је смотрио тога случајног пролазника иза живице, неког Ђуру Шарца, викнуо је дубоким глумачким гласом:

– Хијене, не завијајте на гробовима!

Ђуро је, наравно, здимио као луд у варош и распричао читав догађај додајући му све нове и нове страшне појединости.

Можда ни Дуле ни Крсто не би открили ово тајно скровиште да их на то није невоља натјерала. Де-Де-Ха је тражио добар смјештај за какво јело које би, вјечито гладан и кажњаван здипио у конвикту, а Крсто Бува слу­чајно је натрапао на то мјесто кад се крио од љекара који је конвикташима давао инјекције против тифуса.

– Више се бојим доктора нег икаквог духа и вукодлака – искрено је признао он.

– А шта ћеш ти, брате слатки, ако се обноћ појави, овај... како да ти кажем... замуцкује Хамид Рус.

– Мислиш на духа? – немарно каже Дуле. – Ни бриге ме за то. Почећу га одмах пропитивати математику, па ће да клисне као луд.

– Зар се дух боји математике? – наивно пита Хамид.

– Па дабоме – мирно каже Де-Де-Ха. – Ни ње ни физике смислити не може. Једино вјеронауку зна за петицу.

– Ма шта кажеш?! – чуди се Хамид.

Већ се било смрачило кад смо кренули из Дулиног новог стана. Он се већ био испружио на отоман, покрио се старим зимским капутом, поклоном професора историје, а под главу је, умјесто јастука, метнуо онај украдени сир.

– Лаку ноћ, братијо, – рече он весело. – Ја остадох да мирне савјести спавам, иако ми је под главом украдени сир. Више вриједи оних неколико десетина доручака којима сам кажњен него пет оваквих сирева. Ја сам узео оно што ми по правди припада.

Те ноћи на Бихаћ се сручила страховита олуја, прави пролом облака. У бљеску плавих муња из таме је искакала Кула и торањ католичке цркве, па су се опет рушили некуд у пропаст уз моћну грмљавину од које се земља тресла. Киша је шибала жестоким пљуском наше прозоре, звонцао је риједак град.

Сви се избудише у нашој спаваоници. Болећиви Хамид Рус нагну се ближе мени, ухвати ме за руку и промуца:

– Ух, како ли је сад нашем Дули! Таман сине муња, а отуд ево духа, очурде му као тањири, зуби гвоздени, а он само шкљоцне и викне: ја сам покојни Рожљика!

– Ћути, не страши нас! – шапућем ја, а уз ноге ми мравињају ледени трнци. Не бих сад изишао у ходник да ме тамо чека девет Зора Танковић и три тепсије баклаве.

Ујутру се дижемо чупави и неиспавани. Бобо Гица нарочито је нешто блијед и узнемирен.

Сањао сам Дулу Хајдука како стоји у мраку под неким дрветом, а киша сипа по њему – каже он потиштено. – Бог зна шта је с њим ноћас било.

– Страдао је, ето шта, а ти си у топлом кревету спавао – пријекорно забрунда Баја. – И ти си томе крив, зато те мучи савјест и зато га сањаш.

Кришом пожурисмо у Дулино склониште носећи му за доручак оно што смо између себе сакупили. Макосмо ону даску, кад тамо – наш ти Дулекан хрче све у шеснаест. Једва га пробудисмо.

– Како ноћас остаде жив? – питамо га радознало, а он мирно одговара:

– Сјајно сам спавао, само сам дуго сањао како сам упао код посластичара Мурата и таман почео тражити неке баклаве, кад ли се на мене сручи читаво брдо тепсија, све грми: грууу, грууу!

– И баш више ништа ниси чуо?! – забезекнусмо се ми.

– Па... мало се јављао и неки цврчак, и то ме је нарочито успавало. Де-Де-Ха скокну у нашу умиваоницу да се уреди. Ту га сви громко поздравише као да је допутовао богзна одакле. Ником није падало на ум да га пријави префекту, који је, уосталом, још увијек спавао.

Око подне, кад су конвикташи из трећег разреда сакупили добровољни прилог за Дулин ручак, приђе нам и Бобо Гица и на прикупљену гомилу стави свој колач. Баја гурну колач у страну и хладно рече:

– Не примамо прилог од префектове улизице. Кад видимо да си постао добар друг, тек онда ћемо разговарати.

Бобо, покуњен, оде до прозора. Хамид Рус повири шта он тамо ради, врати се к нама и рече сажаљиво: – Ено га – плаче.

 

 

XXII

 

Ми смо све мислили да се незавидна судбина нашег Дуле тиче само нас, његових другова из конвикта, али се показа да није баш тако. Дјевојчице из нашег разреда, чим су дочуле како је Де-Де-Ха истјеран и спава негдје напољу, одмах се узбунише као пчеле, пренесоше тај немир и на своје укућане, бабе, маме и тетке па се све почеше утркивати ко ће прије Дулу позвати ха ручак, ко на вечеру, а ко на спавање,

– Хајде Дуле, мама те позива на ручак.

Тврдоглави Де-Де-Ха, међутим, упорно је одбијао све позиве, захваљивао се и говорио:

– Истјеран сам на правди бога, па или ћу се поново вратили у конвикт, међу своје другове, или ћу умријети напољу, под неким дрветом.

Ово још више узбуди дјевојчице. Сад им је Дуле изгледао као неки мученик, сам и напуштен, који ноћу дрхтури негдје под кестеном у парку, гладује и чека први снијег па да једног јутра осване мртав под бијелим покривачем.

– Ух, тај проклети префект, пијаница!

Наше разредне другарице исплетоше на часу ручног рада шал за Дулу, џемпер, рукавице, двоје чарапе и капу с наушницама. Кад сам само видио онај жути шал, Зорин поклон, зажалио сам што ја нисам тако најурен па да ставим око врата ту чаробну мајсторију Зориних прекрасних ручица.

– Боже, како сам несрећан! – јадиковао сам у себи.

Поче ти наш Де-Де-Ха личити на неки цвијет поникао у дивљини и одгајан нечијим пажљивим рукама. Наставница ручног рада, видећи га тако уљуђена, рече својим дјевојчицама:

– Све што сте најљепше израдиле ви дадосте Дули Дабићу. Крајем године, на школској изложби, мораћемо њега изложити на почасноме мјесту у дворани, нек се види шта ви све знате да створите.

Већ унапријед смо се смијали замишљајући ту необичну слику: Де-Де-Ха сједи на високом подијуму, окићен као младожења и звјера лијево-десно на посјетиоце као да ће рећи:

– Шта буљите, нисте видјели орангутана!

Једном, послије обједа, Баја и ја кришом се извукосмо иза конвикта да Дули однесемо ручак, а кад смо већ били пред самом шупом, чусмо унутра неки разговор. Баја ме ухвати за руку и шапну:

– Чек да видимо ко је то!

Повирих кроз пукотину међу даскама и зачуђено се окренух Баји.

– Зора Кутић! Ено је, разговара с Дулом. Баја се забезекну.

– Како ли га само прије пронађе? Од ових цурица, ништа под богом сакрити не можеш. Ма шта ли му само прича, да ми је знати?

– А шта ли Дуле њој прича?

Као по договору, ми се привукосмо што смо ближе могли ономе мјесту гдје су њих двоје сједили, па стадосмо и вирити и прислушкивати.

Из неке повеће чиније Дуле је марљиво кусао мастан паприкаш, а Зора је, гледајући га са задовољством, неуморно брбљала и нудила га да једе, иако то није било потребно.

– Дуленце, узми сад овај кромпирић. Волиш ли ти уопште кромпириће?

– Дабоме да волим – мумла Де-Де-Ха заузет кркањем.

– Пробајдер ово месенце. Волиш ли ти месо?

– Па дабоме – гунђа Дуле.

– Гле те фине папричице. Волиш ли ти паприку, Дуликане?

– Дабоме – мрмља он.

– Их Дуликан! – завидљиво мрси Баја. – Коњикан, то би му боље одговарало.

Зловољно напући усне, загледа се преда се и кисело шапуће:

– Баш ми је и тај Дуле нешто изишао из воље.

Разговор у шупи поново оживи.

– А шта ти још волиш? – пита Зора.

– Је л' јести! – припита Де-Де-Ха. – Волим све.

– А шта волиш осим јела? – опет ће Зора.

– Па... шта ја знам – отеже Дуле.

– Шта би, на примјер, сад волио?

Дуле се замишљено загледа у зид и рече:

– Кад овдје нема мојих другова, онда ми је све некако пусто, празно... ничег више не волим.

– И баш ништа не желиш?

Де-Де-Ха лукаво, испод ока, омјери дјевојчицу и отеже:

– Знаш, овај... кад би ме сад неко пољубио, било би ми одмах лакше на срцу.

Зора се примаче ближе, мрдну носићем и зашкиљи.

– А ако ти коме кажеш?

– Не бој се, нећу никоме.

– Реци: богами!

– Богами!

– Реци: мајке ми!

– Мајке ми!

– Кажи: дабогда црко!

– Дабогда црко! – мукну Де-Де-Ха.

– Дабогда црко, и ја кажем! – смрси Баја.

Живахно као врабац, Зора се примаче још ближе свом „Дуликану“ и нареди:

– Окрени се мало тамо и зажмури.

– И ја жмурим – гадљиво се намршти Баја – а ти гледај шта ће бити. Цмокну лак пољубац, Зора одскочи од зида и надури се.

– Ниси жмирио, видјела сам!

– Јесам, богами!

Зора се одједном уозбиљи, кришом погледа Дулу и рече:

– Нисам знала да си тако покварен. Наговараш ту дјевојчице да те пољубе, па послије... Нек ти други пут ручак донесе мој брат.

– Ја волим кад га ти донесеш.

– Зашто?

– Ето, тако – прогунђа Де-Де-Ха.

– Зашто, зашто? Хајде, кажи. Реци!

– Онда ми је слађе јести.

Дјевојчица скочи и попаде празну чинију.

– Идем. Досадно је код тебе. А можда ту има и мишева?

– Мазалта Леви не боји се мишева – убаци Де-Де-Ха богзна због чега.

Зора се стреловито окрену и прије нег је Дуле и помислио шта му се може десити, она га звонко лупи чинијом по глави и осветнички викну:

– Ево ти Мазалте Леви!

Хитро је смакла даску с улаза и стреловито изјурила напоље, тако да нас двојица једва уграбисмо да јој се макнемо с пута. Није се удостојила чак ни да нас примијети, били смо тога тренутка за њу само два конвикташка клипана, и одјурила је пут своје куће, бијесна на своју разредну супарницу, црнокосу Мазалту, главну љепотицу другог разреда гимназије.

 

 

XXIII

 

И тако, дјевојчице се узбуниле, растрчале, разгаламиле, расторокале, циче, жале, плачу, вјечито им на уснама Дуле Дабић и његово страдање.

– Јадни несрећни Дуле, Душко, Дуликан, Дулица, Дуј-Дуленце! Слушамо ми, па просто не вјерујемо својим рођеним ушима. Зар наш Дуле Дабић Хајдук, прекаљено спадало, намазано свим шеретским мастима, може да се назове тим заслађеним именом: Дуј-Дуленце?!

Од наших дјевојчица барјак буне преузеше њихове бабе, ко би други прије. Слуша тако бака своју шишкаву унуку, па се и сама расплаче над тужном Дабићевом судбином, узима штап у шаке и креће некој другој баби да јој прича о префектовом тврдом срцу. Од ове прича оде трећој и ето ти – запалио се Бихаћ као да га бомбардује Хасан-паша Предојевић.

А и у самом нашем конвикту, полако и неосјетно, почиње да расте потмуло незадовољство.

Прије свега, нико се не мири с Дулиним изгнанством. Чак се на нашој страни однекуд нашао и Јово Скандал. Кад год ухвати згоду, он пушта Дулу да учи у његовој соби. Понекад увече, кад је префект у кафани, они чак и заједно уче и пропитују се историју, коју Скандал необично воли. Тек тако ујутро, док се спремамо у школу, Јово нас кочоперно обавјештава:

– Синоћ упљескасмо Турке под Бечом. Е, јест било трке и макљаже, мајка ти весела!

Храна нам је све лошија. Кроз конвикт опорно кружи прича да нас поткрадају и куварица и префект, наш вајни васпитач, како га службено називају.

Све чешће, иако тихо, у напола уста, по ћошковима конвикта пјевуши се ругалица:

Тешку борбу заметнули
браћа конвикташи,
лоша им је куварица,
гори васпитачи.
На жалост, на жалост!

Иако се то, онако споља, ни по чему не види, ипак се осјећа да је борба већ започела. Ко је води и на који начин, још се не зна, али се по свему види да се читав конвикт покренуо и против лоше хране, и против казни одузимањем хране, против црне књиге и против префектових шпијуна, који су нарочито омрзнути.

Овај наш успјели напад на црну књигу изгледа да је покренуо конвикт из мртвила. Још се увијек не зна ко је дошао главе омрзнутој књизи, али видно расте поштовање према нашој осумњиченој групи. Мој стари заштитник, Миле Шкорић, све чешће ме у пролазу зауставља и понешто пита.

– Како сте, момци?... Нека, нека, добри сте ви, само се сложно држите.

Видим, и он вјерује да смо ми дошли главе црној књизи, али ја се ничим не одајем и скромно слушам похвале нашој групи.

Миле ме једном ухвати самог у учионици и поче да ме испитује.

– Је ли, пишеш ли ти пјесмице?

– Пишем – признадох црвенећи.

– Би л' знао нешто онако, шаљиво, о црној књизи, о Смрдоњи, о лошој храни? Знам ја, већ си ти и о Сићи пјевао.

– Па пробаћу.

– Потруди се, жив био... Знаш, то ћу сад засад само теби казати: ми спремамо шаљиви конвикташки лист, зваће се „Крекетаљка“. Мораш нам и ти нешто написати.

Крекетаљка! Та ко не би био срећан да нешто напише за тако силан лист. Дабоме да ћу написати!

Полако, у тајности, спрема се „Крекетаљка“. То је први вјесник буне, глас незадовољних конвикташа, обијесна ђачка ругалица. Сва је окренута против префекта, Смрдоње, лоше хране, шпијуна, издајица.

Миле Шкорић понекад ми донесе нечију рогобатну пјесмицу и посавјетује ме:

– Дедер, момче, дотјерај ово мало, отеши га. Марљиво „тешем“ невјесте ђачке стихове. То ми је поготову омилило кад сам од Шкорића чуо да сам ја „један од уредника“ „Крекетаљке“.

Миле ми једном донесе пјесму и о нашем Јови Скандалу и некој Мари, чуварици музеја. Оба смо били њоме одушевљени и не нађосмо баш ништа што би на њој требало поправити. Пјесма је почињала строфом:

Сунце зађе, паде тама,
у музеју Мара сама,
а ту дође Јово Скандал,
па са врата скида мандал.

Врхунац поетске вјештине чиниле су ми се оне двије ријечи „скандал-мандал“. Дао бих три порције кнедли с телетином само да сам ја могао нешто тако измислити.

Једног дана Миле ме обавијести у повјерењу:

– У суботу навече чита се „Крекетаљка“ овдје у учионици. Знаш, она је писана руком, само у једном примјерку, па мора тако. Позови читаву вашу групу да дође око десет сати. Од нижих разреда једино ћемо њих пустити да слушају.

– Добро, позваћу их.

– Требало би свакако да нађеш и Дулу Дабића. Око њега ће се у овом конвикту још сабље оштрити.

– Наћи ћу га већ.

У суботу, иза десет сати, узбуђени и свечани, ми из трећег разреда, окружени ђацима виших разреда, нађосмо се у нашој учионици, која нам се сада чини као неко тајанствено туђе мјесто у које први пут улазимо. Префект је негдје у крчми, знамо да ће доћи тек иза поноћи. Немамо, значи, чега да се плашимо.

Смрдоње, наравно, нема у соби. Он увијек искористи недјељу да оде код оца, у оближњу варош.

Кад се све смирило, Миле излази за сто уврх учионице, баш на Смрдоњино мјесто, и објављује:

– Чујте и почујте, чита се први број „Крекетаљке“, конвикташког шаљивог листа. Излази кад му падне на ум, уређује се иза свињца, плаћа се кад те префект ухвати да га читаш.

– Хе-хе-хе-хе! – крекећу слушаоци.

– Кога ли ће сад казнити ако ухвати овај лист? – гунђа Де-Де-Ха. – Нема више Дабића Хајдука у конвикту.

Послије Миле предсједничко мјесто заузима Никола Тополић, главни уредник листа, живахан, ситан и црн седмошколац, најбољи ђак у читавој гимназији. Кад се већ он прихватио тога посла, то је сигурно знак да је наша „Крекетаљка“ ипак нешто вриједно.

С лијеве и десне стране уредника Тополића заузеше мјеста његови „тјелохранитељи“, чувари: наш Баја Бајазит и неки Лазар „Мацоња“. Они су били дужни да бране уредника ако се у току самог читања листа неки горо­падан ђак затрчи да га бије увријеђен каквом пјесмом на свој рачун.

– Гледај нашег Баје! – поносно смо шапутали ми видећи га на тако узвишеној дужности. Чинио нам се моћнији чак и од широког црног Мацоње, који је само жмиркао, задовољан сам собом, као да понавља још увијек своју омиљену изреку:

– Ја нисам лијеп, ал' сам зато глуп!

Насловна пјесма у „Крекетаљци“ била је о црној књизи:

Ој, Смрдоњо, кажи право,
ком си црну књигу дао...

Тек што одјекнуше први стихови, заори се громогласан смијех у соби. Читач застаде, а кад мину први бурни талас весеља, он гласно настави:

Можда црно благо чува
твој љубимац, Крсто-Бува,
ил' је Дуле био бржи
па под кључем књигу држи.
Можда у њој казне броји
један Мандић, али који?
Наћи ћеш је крајем маја,
кад рођендан слави Баја.

– Аха-ха охо-хо! – праснуше слушаоци, јер су Бајини рођендани одавно постали славни међу конвикташима.

А тек се може мислити како ли смо се поносити осјећали ми из трећег разреда, овако у пјесми опјевани! Сви се погледи уперили у нас, а ми, јунаци, сједимо у групи као и обично и правимо се скромни. Славна незаборавна времена!

Наш читач прокашљава се и почиње нову пјесму.

У башти сједи Зорица Кутић,
ка интернату гледа низ путић.
О, боже, боже, ја ти се молим,
од конвикташа кога ли волим?
То само бабе врачаре знају
волим ли Дулу, Бобу ил' Бају.

Опет наша група на решету! Баја ме стријеља очима, сумња да сам ја ово написао. Де-Де-Ха подноси ми шаку под нос и грози се:

– Видиш ли ти ово?! То ће тебе једино излијечити од поезије, да знаш. Даље се у „Крекетаљци“ редају питања и одговори: шта ко воли, шта ко сања, шта ко жели. Кад прочиташе како је Дуле Дабић сањао да је упао у кацу с купусом, Де-Де-Ха нам шапну:

– Упадам ја тамо готово сваке ноћи. Зашто да џабе носим кључ од нашег подрума?

– Зато ли ти миришеш на купус! – узвикну Крсто Бува.

Кад читач поче пјесму о интернатској храни, сви слушаоци наћулише уши.

По тањим чамац плови,
купусово лишће лови.
По казану ђаци роне
и грахова зрна гоне.
Побратиме, то да знаш,
мученик је конвикташ.

– Богами, храна је заиста све рјеђа, док нам сасвим не загусти – гласно рече Шкорић. – Онда ћемо се друкчије разговарати и с префектом и с куварицом.

– И ја велим – издубока се огласи Лазар Мацоња. – Краду, краду, нисам ја слијеп, иако сам глуп.

Тако се, на крају, читање „Крекетаљке“ заврши огорченим нападом на слабу храну. Миле Шкорић био је најоштрији.

– Чујете ли, ништа ми нећемо постићи молбама и кукањем. Треба нешто друго предузети, али само сложно. Ми из старијих разреда сви смо као један, а што се тиче ових младих, ево, Бајину групу већ имамо уза се.

– Ту смо! – гракну Де-Де-Ха.

– Да смо ми сложнији били, не би ни Дуле излетио из конвикта – рече читач Тополић.

– Зато се морамо сложити да га вратимо – јави се Шкорић. – Због њега су све бихаћке бабе отвориле ватру на нашег префекта, а ми – ћутимо као стрине.

– Кад нема бољих заштитника, добра је и бабља армија – утјешно закључи Де-Де-Ха док сам га пратио преко мрачна дворишта у правцу његова скровишта.

– Ма мени се чини да се ово нешто спрема – завртих ја главом.

– Па дабоме, коњу један – другарски потврди Дуле. – Нису нас ваљда звали због саме „Крекетаљке“. Биће ту и друкчијег крекетања. Лаку ноћ, пјесниче!

 

 

XXIV

 

Већ смо били навикли да се сваке суботе навече сакупљамо на читање „Крекетаљке“. Ти састанци више су нас зближавали него читав остали живот у конвикту. У смијеху и шали претресали смо наше заједничке конвикташке невоље и радости, заборављала се разлика у годинама и разредима, а свачија мана и лоша навика излазила је на видјело, па се свак чувао да се једног дана не нађе у „Крекетаљци“.

– Де ти, де, не будеш ли прао ноге, крекетаће се о томе у суботу! – истом би попријетио један конвикташ другоме и заиста, ево ти у новом броју „Крекетаљке“ пјесмице ругалице:

Ево једне тужбе строге:
Јован ријетко пере ноге.
Читава му соба вели:
ил' их пери ил' се сели!

Једном, док смо дотјеривали неке радове за „Крекетаљку“, Миле Шкорић озбиљно ме упита:

– Ако дође до какве озбиљне гужве у конвикту, можемо ли се ми сасвим сигурно ослонити на вашу групу?

– Можете. Ми смо сложнији од оних из четвртог разреда.

– А буде ли требало, јесте ли спремни и за гладовање?

– Бар смо на то навикли. Сваки час нас кажњавају одузимањем хране.

– Добро, добро. А јесте ли спремни да гладујете читав дан, и два дана, чак и три? Можда ће и до тога доћи.

– Јесмо, зашто не бисмо – тврдио сам ја, већ унапријед се радујући некој таквој гужви у којој ће се морати толико гладовати. Познајући своју групу, био сам сигуран да се с њима може и у ватру и у воду.

– И млађе ви за собом можете повести – напомену Шкорић. – Откад се чуло да сте, можда, баш ви уништили црну књигу, нижи разреди у вама гледају праве јунаке.

Два дана послије тога разговора Шкорић позва читаву нашу групу на један тајни договор. Састанак је, разумије се, заказан на нашем уобичајеном мјесту, иза свињца.

– Чујте, момци, – озбиљно поче Шкорић – ја добро знам да сте ви уништили црну књигу. Знам да је за то требало и слоге, и храбрости, и вјештине.

– Богами јесте, брате слатки! – признаде Хамид Рус.

– Све је то, наравно, било строго тајно – настави Миле – али сада ја вас позивам да учествујете у једној отвореној побуни која је исто тако опасна, можда још и опаснија од онога вашег ноћног подвига. Од вашег држања чак зависи да ли ћемо успјети како треба.

– Само ти казуј шта треба радити и кога треба јавно напасти! – загуди Баја и маши се за свој убојни „гивикт“.

– Неће ту бити никакве макљаже – напомену Миле. – Тражи се нешто чвршће, сигурније.

– Шта ли му је то сигурније од макљаже? – истински се зачуди Баја.

– И тога ће се код нас наћи – рече Ранко Мандић.

– Слога, упорност, ето ти шта! – објасни Шкорић. – Тиме се добија права битка.

– Ево, дакле, шта је – одређено иступи Миле. – Ми спремамо отворену побуну против лоше хране. Штрајковаћемо глађу, нећемо да једемо док се год префект не смијени, док се храна не побољша, док се не укину казне одузимања хране и док се наш друг Дуле Дабић не врати поново у конвикт.

– Ура! – повикасмо ми кад чусмо оно о Дулином повратку. Због тога заиста и вриједи гладовати који дан.

– Ихај, то ће бити славан живот! – подвикну Крсто Бува. – Већ ми додијало овако, једнако сваки дан.

– Сад ви мало припремите и ове млађе – напомену Миле. – Што више штрајкача, то је успјех сигурнији.

– А кад ће то почети? – журило се Баји.

– Сви ћете бити обавијештени уочи самог тога дана, не бој се – рече Миле. – Немојте само да Смрдоња штогод начује.

– И Бобо Гица – добаци Баја.

– Ех, каква сте ми ви борбена група кад једног свог разредног друга не можете придобити за штрајк! – укори нас Шкорић. – Ако нас Бобо изда, то ће бити срамота за читав трећи разред.

– Богами, баш је тако, брате слатки! – признаде Хамид Рус. Сљедећих дана сви се упорно бацисмо на придобијање млађих ђака за штрајк. Ту је највише успјеха показао Крсто Бува. Он је малишане умио тако загријати за побуну да је многи од њих нестрпљиво скакао:

– Их, кад ли ће тај дан кад нећемо јести?!

Баји Бајазиту тај посао најтеже је ишао за руком. Чим би он кога малишана зовнуо у страну, овај би стреловито клиснуо преко дворишта или би, уплашен, почео да се правда:

– Нисам, Баја, сунца ми! Лажу да сам ти се ругао. Нећу више никад – никадарце! Ево, плаћам чланарину,

А кад би се већ сасвим увјерио да га Баја неће ни због чега избити, побожно је слушао његову причу о штрајку и спремно изјављивао:

– Пристајем и ја! Нећу да будем издајица.

Мене западе да придобијам Бобу Гицу. Кад сам га зовнуо да прошетамо иза конвикта, он одби неповјерљиво:

– Нећу. Можда ме тамо негдје чека Баја или Де-Де-Ха.

– Хајдемо онда на улицу, поред Уне.

– То може.

Опрезно му напоменух све о штрајку и додадох:

– Сви се надају у твој пристанак и сви ти вјерују да ћеш одржати ријеч.

– Баш сви? И Баја? – неповјерљиво упита Бобо.

– И Баја, разумије се.

– И Де-Де-Ха?

– И Де-Де-Ха! Каже да без тебе неће ни у какву буну.

Бобо сав сину и срећно се насмијеши као да је чуо богзна какву радосну вијест.

– Не бој се, идем с вама и у гору и у воду! Јави ми само кад ће то почети.

Растајући се од њега, ја зачуђено помислих:

– Гле, па овај Бобо је сасвим добар дјечак! Како то раније видио нисам?

Ти дани текли су нам некако споро, пуни чудног немира и очекивања. Чинило нам се да нас иза сваког ћошка вреба нешто непознато и да ће сваког трена викнути неки глас:

– Еј, мали, шта то радиш?!

Да прекратимо вријеме, у недјељу одосмо у село Притоку да беремо орахе. Дуле, Крсто и ја управо смо се били попели на један крошњат орах у ћошку нечије баште кад однекле избише два старца и сједоше у хладовину баш под наше дрво.

– Сад смо надрљали! – шану Крсто Бува.

– Ћути, умири се! – опоменух га ја.

Док смо се тако опрезно намјештали за дуго чекање, Крсти се измаче из руке један орах и чволикајући од гране до гране, чвркну једног старца баш у голу ћелу.

– Уф, богати! – викну чича. – Презрели, па се сами сипају. Родна година.

Док смо ми горе ћутали као драге баје, старци задимише из неких огромних лулетина и један од њих поче неку бескрајну причу из босанско-херцеговачког устанка, о боју на Бабину Куку.

– Идемо ми уз Бабин Кук, идемо, кад груну пушка. Јадна ти мајка не била, не би испушио ни ову лулу кад састави друга пушчетина, отвори се битка.

Ми смо ћутали и ћутали, старац причао и причао, а онај други старац куњао и куњао. Најзад, на једвите јаде, приповједач заврши:

– Кажем ти, ко није био на Бабином Куку, тај не зна шта је то бој и погибија... Ма спаваш ли то, Обраде, душе ти?

Онај други чича ништа не одговори. Тада и старац причалица стави торбак под главу, леже и наби шешир на нос.

– Ај-хај, дај да се спава, а будале нек причају.

Кад старци уједначено захркаше, ми се опрезно спустисмо све од гране до гране и спузнусмо низ рапаво стабло на земљу. Де-Де-Ха, силазећи посљедњи, незгодно скочи на земљу и спотаче се о ноге старца причалице. Чича се прену и буновно викну:

– Аха, бјеж низ Бабин Кук!

Умјесто низ Бабин Кук, ми заждисмо кроз прве кукурузе. За нама се зачу вика стараца:

– Држ' лопове!

– Ено их кроз кукурузе!

– Дочекај, заоколи!

Узбуђене и ознојене, дочека нас у конвикту Миле Шкорић с тајанственом поруком:

– Обавијестите младе разреде и будите спремни. Сјутра ујутру почиње штрајк! Нико да није отишао на доручак!

 

 

XXV

 

Освану јутро пуно свечаног немира као да се читав конвикт налази пред неким великим испитом. Штрајк!

Заиста, био је то испит слоге, другарства и храбрости. Наслањао се друг на друга, разред на разред. Они најмлађи ђаци с поуздањем су гледали своје старије другове, осмошколце, како мирно узимају своје књиге и крећу ка излазу и не обзирући се на доручак, већ постављен у трпезарији.

– Хајдемо, дјецо, пожурите! – звао је Миле Шкорић стојећи код излазних врата. Он је тако, једног по једног, испратио све конвикташе, а кад и посљедњи ђак напусти зграду, крену он за њима.

Многи млађи ђачић с тугом се обазрео на остављен доручак у трпезарији. Тако би радо сјео за пуну шољу, али... Зар он да буде издајица? Не, боље је умријети од глади заједно са својим друговима, соколовима, него их издати због једне шугаве шољице чаја.

Ишли смо кроз Бихаћ поносити као да пред нама високо лепрша убојни барјак буне. Кад избисмо на мост, на отворен простор између плава неба и обасјане Уне, са чела наше колоне изви се пркосна пјесма:

Тешку борбу заметнули

браћа конвикташи...

Читава наша дружина сложно прихвати пјесму. Дућанџије почеше зачуђено истрчавати на врата. Полицајац Шицо од изненађења се укочи на мјесту као липов светац, а дебели бозаџија Шабан одушевљено се продера:

– Живјели школарци!

Остаде за нама конвикт, испражњен, пуст и замукао. Само је безглаво, од собе до собе, јурио Јово Скандал и чудом се чудио:

– О, људи, људи, шта је ово: ђаци отишли у школу, а заборавили доручковати! Скандал!

Припрости човјек ни у сну није помишљао да је то знак неке буне, а кад се око десет сати из своје собе помоли мамурни префект, он и њему рапортира:

– Господине префекте, ђаци заборавили доручковати! Префект искриви лице.

– Што причаш глупости! Какав доручак?

Зловољно је гурнуо врата трпезарије, али кад је на столовима спазио недирнут доручак, он се уозбиљи. – Какве су сад ово глупости?

– Већ сам вам рекао, заборавили.

– Заборавио си ти своју главу тамо у Кули, код Карановића! – окоси се префект. – Ту је неки други ђаво посриједи.

Почео је нервозно да шетка горе-доље по пустој трпезарији и да сам са собом разговара:

– Ово је сигурно неко масло попа Богуновића, кладим се у пет ракија! Подбуњује ђаке против мене. Хтио би он да буде префект. Е, нећеш, мајчин сине, не дам се ја!

Сав се пушећи од љутине, одјурио је у своју канцеларију да саставља тужбу против попа управном одбору конвикта, састављеном од седам-осам просвјетних радника и угледних грађана Бихаћа. Навео је у тужби и то како је својом строгошћу и казнама завео примјеран ред у конвикту, како је чак и најурио из дома неке недисциплиноване ђаке, ускратио храну многим прекршитељима реда итд.

Док је он тако мозгао, туп од ракије, управном одбору конвикта већ је, поштом, путовала једна друга тужба. Конвикташи, ђаци виших разреда, жалили су се на лошу храну, на нечовјечне поступке префекта и објашњавали због чега су ступили у штрајк глађу. На крају су наведени и захтјеви штрајкача:

1) смјењивање старог префекта,

2) побољшање хране,

3) враћање Дуле Дабића у конвикт,

4) отпуштање куварице због крађе.

У гимназији за тили час пуче глас о штрајку у конвикту. Већ на првом часу наш професор историје, који је такођер био у управном одбору конвикта, обрати се нама, конвикташима:

– Шта се то чује, момци, – штрајкујете?

– Штрајкујемо! – тмурно одврати Баја, коме су већ крчала цријева.

– Хајд'-де, састаћемо се па ћемо већ видјети шта је ту посриједи – мирно рече старац.

Наше школске другарице узбунише се као пчеле. Шта, њихове колеге из конвикта нису доручковале, неће ни ручати. Не може то тако!

Једна по једна дјевојчица из разреда поче да се граби око нас конвикташа.

Зора Танковић приђе мени, узе ме пријатељски за руку и свега ме обасја својим насмијешеним погледом.

– Пјесниче, ти си данас мој гост.

Кренуо сам њеној кући, занесен, лак и срећан, запловио улицама као позлаћен јутарњи облачак. Слушао сам поред себе Зорино чаврљање, а ништа под богом нисам схваћао од онога што ми она прича. Откад је Бихаћ постао, није кроза њ пролазио овако зачаран дјечак, будаласт од превелике среће, шашав од ђачке дјетињасте љубави.

Улазећи у кућу, Зора се још с прага расторока:

– Мамице, имамо госта на ручку. Ово је онај Бранко што пише оне фине пјесме, знаш оно у мом споменару. Знаш, мамице, ја њега највише волим у разреду, он је јако, јако стидљив... Они, мамице, у конвикту сви... како се оно каже, Бранко?... Да, да штрајкују и неће да једу. Нису ни доручковали.

О, како су ме само дочекали код Зориних! Као правог правцатог госта. Па изволи сјести, драги наш госту, па хоћеш ли опрати руке... (Хм, ко још у конвикту пере руке прије ручка!) Па, врхунац свега, кад се појави Зорин отац из канцеларије, мати га обавијести.

– Ту нам је Зорин дечко на ручку.

– А, нека, нека, момче, жив био! – срдачно ме поздрави Зорин тата. – Види ти како је моја Зора изабрала фино момче. Ааа, гле ти ње!

– Па то је, тата, само тако, колегијално – поче да се брани татина миљеница. – Он је наш разредни пјесник, а ја волим кад кажу: ено твога пјесника.

– Види, види мога ђаволка! – топио се тата.

Сједио сам поред Зоре и јео као у неком пријатном пијаном сну. Она ме је сваки час услужно нуткала:

– Још само овај комадић, Бранко! Хајде, Бранкићу, узми!

Оно њезино луцкасто и мило „Бранкићу“ тако ме пријатно пошкакља уз груди да умало не кликнух разњежено:

– Господине Танковићу, дајте ми Зору за жену! Само моја стидљивост спријечила ме да не учиним тај витешки подвиг, али већ ми се чинило да сам ожењен и блажено сам слушао поред самог ува неуморно чаврљање „своје женице“.

Послије ручка Зора ми показа своје књиге, хербаријум, кутију с безброј шарених ситница и хрпу фотографија. Сав збуњен и црвен, успио сам да украдем једну њезину сличицу: четверогодишња Зора, с лутком у руци, стоји на неким степеницама, а испод мајушне сукњице вире јој наборане гаћице с нашушуреном чипком.

Обогаћен тим неоцјењивим благом, кренуо сам кући већ касно по подне и тек на пола пута паде ми на ум:

– Па ми одјутрос штрајкујемо! Шта ли досад има новога у конвикту?! Журио сам преко моста, узбуђен, радознао, једва чекајући да опет видим своје другове у невољи.

 

 

XXVI

 

Тога истог дана, чим је стигло вријеме ручку, префект се нервозно усходао по празној трпезарији, чекао је ђаке.

На знак звона у салу дође једини пазитељ Смрдоња. Префект зачуђено избуљи очи.

– А гдје су остали?

– Штрајкују, господине префекте!

– Шта кажеш?! – подвикну овај и сав поцрвење. – Како штрајкују, зашто? Ко им је дозволио.

– Шта ја знам – у неприлици слегну раменима Смрдоња.

– Како не знаш?! – наљути се префект. – Јеси ли ти ту неки пазитељ, шта ли си! Гдје су ти ђаци?

– Разишли се по граду на ручак. Позвале их школске колеге.

– А, тако! – укочи се префект. – Умијешао се град у домске ствари. Лијепо, лијепо!

Више од свега на свијету, префект се бојао мијешања града у живот ђачког дома. Из тога су се увијек могле излећи непријатне посљедице.

По подне, с првим ђацима који су се враћали с ручка у граду, стигоше у конвикт и чланови управног одбора дома. Хладно се поздравише с префектом и један од њих упита:

– Шта је ово код вас, господине префекте? Читав се град узбунио. Какво је то поступање с дјецом?

– Па видите, молим вас, погледајте шта раде неки подбуњивачи и пропалице! – узбуни се префект. – Праве ми неред, наводе ђаке на непослушност, устали против хране.

– Станите мало, не журите! – упозори га предсједник одбора. – Зар један васпитач, као ви, смије називати своје ђаке пропалицама? Шта сте онда ви радили, молим вас?

– Ја ту даноноћно сједим, пазим, па опет ништа! – жалио се префект. – Све је то незахвално, својеглаво, непокорно. Не вриједи ту ни лијепим ни ружним.

– Признајете, дакле, свој потпун васпитачки неуспјех? – приупита један члан одбора. – Е, то смо хтјели да чујемо.

Пред вече нас позваше да се сви искупимо у домску учионицу. Рекоше нам да потражимо и доведемо Дулу Дабића. Трком појурисмо да га обавијестимо. Он је управо би опрао своју једину кошуљу и објесио је на висок сунцокрет да се суши.

– Устај, Дуле, зове те управни одбор!

– Не могу, суши ми се кошуља – мирно рече он.

– Гурај без кошуље, важно је!

Главачке упадосмо у салу заједно с Дулом.

– Ево, молим, Дабића! – задихано викну Баја.

– А гдје је теби, момче, кошуља? – упита предсједник одбора.

– Имам само једну, ал' и та је на прању – одговори Де-Де-Ха уз громки смијех читаве учионице.

Предсједник се окрену једном члану одбора.

– Видиш ли шта се ту ради! Ми дадосмо паре да се најсиромашнијим ђацима купи рубље, а овај префект...

Ту се он обрати читавој учионици:

– Ђаци, коме је од вас ове школске године купљено рубље? Сви смо ћутали. Предсједник се опет окрену оном до себе.

– Видиш ли? И ми се још чудимо што дјеца штрајкују и брука пуца по читавом Бихаћу.

Префект није био присутан овоме састанку да би ђаци слободније говорили о свим својим невољама. И ми се заиста распричасмо.

– Па гдје си спавао откад си истјеран из дома? – питали су Дулу. Лукави Де-Де-Ха не хтједе ни овом приликом одати своје тајно пребивалиште, већ избаци као из пушке:

– У свињцу!

– Господе боже! – узвикну предсједник. – Дјечак, сироче, спава у свињцу, а господин префект ваља се у душецима!

Кад ђаци почеше причати о честим казнама одузимања хране, предсједник се намршти и окрену осталим члановима:

– Господо, ово је срамота за све нас! Примисмо на душу толику сиромашну дјецу, а гледај шта се све радило од њих. Чујте, ја бих наградио онога ко је повео овај штрајк.

Онако уз пут, исприча Де-Де-Ха предсједнику како га је Јово Скандал пуштао да учи у његовој соби. Овај позва послужитеља унутра и похвали га пред свима нама.

– Хвала ти, Јово, на пажњи коју си указао једном сиротом ученику. Заузећемо се код твојих бивших претпостављених да те поново врате у Кулу, за стражара. То си и заслужио својим радом и понашањем у овоме дому.

– Господине предсједниче, немојте, молим вас! – повика Јово молећиво. – Мени је овдје сасвим добро.

– Како, нећеш у Кулу, на стару дужност?

– Нипошто, господине! Толико сам заволио ове ђаке да ми се не иде никуд од њих. С њима је лакше нег с икаквим затвореницима. Бољи су и од хајдука, и од разбојника, и од паликућа, и од џепароша, и од сеоских кокошара и од пијаница...

Ту распричаног Јову прекиде громогласан смијех. Смијали су се и ђаци и одбор. Скандал се у неприлици окрену око себе и рече с дирљивом искреношћу:

– Јесу бољи, не лажем, људи, душе ми!

– Добро, брате, добро, иди с милим богом! – грохотао је предсједник.

– Кад већ волиш да останеш, а ти остани. Шта ви, ђаци, велите на то?

– Да остане, да остане, ура! – проломи се учионицом.

– Кажем ли ја, ништа су разбојници према њима! – пресрећно је гунђао Јово излазећи напоље.

Разговор ђака са члановима одбора трајао је све до пред саму вечеру, а онда се читав одбор повуче у префектову канцеларију, гдје предсједник одлучно изјави:

– Још вечерас морамо ученицима саопштити одлуку управног одбора и штрајк завршити док се читав град није узбунио и дигао против нас.

– Тако је! – потврди наш професор историје.

– А ви, господине, – окрену се он затим префекту – ви сте се тешко огријешили о повјерену вам дјецу и зато ћете већ сјутра напустити овај дом и послове предати овоме овдје старом господину – и ту предсједник по­каза руком на професора историје.

– Стар сам ја за то – бранио се историчар.

– Али зато су ђаци млади, па нек ти они помогну.

– Добро, тако већ иде – сложи се старац.

Сједили смо у учионици и стрпљиво чекали као што нам је било речено. Најзад, ево одбора. Враћају се видно расположени.

– Дјецо, сви су ваши захтјеви били на мјесту – објави нам предсједник.

– Зато их ми из одбора и прихваћамо. Храна ће бити побољшана, префект смијењен, куварица отпуштена, а ваш друг Дуле Дабић враћен у конвикт.

– Ураа! Живио предсједник! – заори се по сали.

– Живио штрајк! – продера се Де-Де-Ха.

– Дужност префекта привремено ће вршити ваш стари професор историје – обавијести нас предсједник.

– Живио нови префект! – опет повикасмо ми.

– Живјела историја! – загалами Де-Де-Ха.

– А сад се надамо, послије свега овога, да ће и ваш садашњи штрајк бити завршен – рече предсједник. – Вечера је већ на столу, изволите у трпезарију, драга дјецо!

Ту, богме, ником није било до колебања. Јурнусмо у гомили и просто се заглависмо у вратима. Једини Крсто Бува вјешто стуче између наших ногу и први се створи у трпезарији.

Послије вечере Баја Бајазит устаде, извади свој „тефтер“ од чланарине и свечано објави:

– Од вечерас укидам чланарину за шале и ругање. Џаб-џабе одсада свак може тјерати комедију на мој рачун, нећу га ни дирнути! – и ту Баја пред свима нама подера на комадиће свој чувени тефтер.

– И гивикт баци! – дочека неко.

– Добро, ево и да се разоружам! – пристаде Баја вадећи из џепа свој гивикт. – Ово поклањам за домску вагу,

– Живио Баја! – први повикаше најмлађи ђаци.

– Живјела квочка коју је Баја појео! – осмјели се један малишан видећи Бајазита без оружја.

Послије Баје диже се Де-Де-Ха.

– Другови, у име наше групе из трећег разреда објављујем да је Бобо Гица скинут с ушљивог списка и поново примљен у наше друштво. Он се добро показао у штрајку и зато је опет наш друг.

– Живио Бобо! – дочека читава наша група.

Тако нам читаво то вече прође у шали и смијеху, а кад пођосмо на спавање, још се једном насмијасмо, јер наш Де-Де-Ха, заборављајући да је враћен у дом, крену поново у своју шупу и тек на пола пута сјети се у чему је ствар, па се трком врати и повика:

– Ихај, живио мој стари кревет!

Још с врата скочио је у своју вољену постељу, али се кревет, потајно разапет, само скљока под њим.

– Крсто, коњу један! – дрекну он устајући, али Крсте већ нигдје није било у близини.

– Кад ли разапе, кад ли прије испари, брате слатки? – зачуди се Хамид сједајући на кревет, али се постеља и под њим раскока и згромиња на патос.

– Ето ти га, враже, и код мене земљотрес!

 

 

XXVII

 

Већ сјутрадан поподне сазва нас на договор и професор историје, наш нови префект.

– Кога ћете за пазитеља? – обрати се он читавој учионици. Сви се зачуди смо. Како, зар да сами себи бирамо пазитеља?

– Милу Шкорића! – викну први Де-Де-Ха.

– Прима се! – заори се иза свих столова.

– Пристајем, али уз ваше обећање да ћете сами пазити на ред за вријеме учења – рече Миле.

– Обећавамо, пазићемо! – прихвати учионица.

– Желите ли поново црну књигу? – упита историчар.

– Нећемо, нећемо!

– Добро, дјецо. Од сада кажњавајте сами онога ко буде правио неред и сметао вам у раду и учењу. Поставите га пред читаву учионицу, па нек му његови другови суде.

– Богами је то шкакљива ствар! – уозбиљи се Де-Де-Ха. – Ко би од срамоте на суд пред своје другове! Одсада ћу ја бити на часу учења мирнији од бубице.

На префектов приједлог изабрана је и „кухињска комисија“, која ће надзирати кухињу и помагати при састављању јеловника. У њу су једногласно, поред Миле Шкорића, изабрани Баја и Де-Де-Ха. Затим је састављена и „санитарна контрола“ да води надзор над хигијеном, да провјерава перу ли се свако вече ноге итд. Њу истог часа прозваше „ногата жандармерија“, а за шефа јој извикаше мрког Лазара Мацоњу. Дед, сад, мајчин сине, не опери ноге кад је ту Лазо Мацоња!

Кад је састављан први јеловник, позвани су у помоћ сви конвикташи. Настаде пљусак од приједлога, жеља и савјета.

– Грах с месом! – викао је Баја.

– И с кожуром од сланине! – додаде Де-Де-Ха

– Пура с кајмаком! – навијали су Личани.

– Печена кокош! – дерао се неки малишан.

– Ја волим колаче! – јављао се неко из ћошка.

– Пите, пите, брате слатки! – викао је Хамид Рус и почињао да набраја. – Пите кврке, пите џилитуше, пите зељанице, пите мисирпите, пите разљевуше, пите гужваре, пите савијуше, пите масленице, пите дробаре, бурек-пите, пите сирнице, пите орашњаче, пите јуфкаре, пите с јабукама, пите гибанице, пите онако...

– Стој, брате, затрпа нас питама! – прекиде га неко.

Заглушена галамом, кухињска комисија мораде побјећи некуд иза свињца да тамо сама саставља јеловник, а ми остадосмо да се и даље препиремо које је јело боље. Ту се умало не побисмо око тога је ли боље печено прасе, или печено јагње, а кад зовнусмо за судију Јову Скандала, он одлучно изјави:

– Најбоља је печена кокош с литром црна вина и с врућим сомуном, али да је једе само један човјек!

С тим његовим мудрим закључком сложи се и „прасећа“ и „јагњећа“ страна.

Смрдоња, наш бивши пазитељ, такођер је отперјао из конвикта заједно са старим префектом. Отишао је да станује приватно, код полицајца Шице. Тих дана дође нам Де-Де-Ха с чудним планом.

– Знате шта, хајде да спремамо Јову Скандала за испит.

– Какав испит? – чудимо се ми.

– Па нек полаже приватно први разред гимназије.

Ено њега, већ је спремио историју учећи заједно са мном.

Нема шта, договорисмо се, подијелисмо предмете и пођосмо Јови с готовим планом. Он то објеручке прихвати.

Једне вечери, кад на мене дође ред да га поучавам, Јово ме упита:

– А шта ћеш ми ти предавати?

– Српски језик.

– Бог с тобом, дијете, шта ће ми то? Ја српски знам од малих ногу.

– Али то треба знати правилно, па ту има...

– Шта има! – прекиде ме он. – Знам ја сваку ријеч: Ево: коњ, во, зец, вук, миш... овај... врана, кућа, зец... е, зец сам већ казао... вук... и њега сам!... Их, знам ја тога још, само се не могу сјетити.

Некако се ипак сложисмо да га поучавам, али већ код лекције о народним пјесмама, Јово се узјогуни:

– Како се не зна које саставио толике народне пјесме? Скандал! Па шта су радили полиција, жандармерија? Камо та истрага?

– Шта ја знам – бранио сам се ја.

– Чујеш, да сам се ја питао, ја бих тога гуслара за врат па у канцеларију: је ли, слијепац, од кога си чуо ту пјесму о краљу Вукашину? Знаш ли ти да се не смије дирати у његово величанство краља? Аха, бато!

Ту Јово славодобитно подиже прст и викну:

– Истријебио бих ја те народне пјесме за пола године, или мене не било! Нек народ оре, пече ракију, бије се по механама, а нек се мане пјесама.

Почнем, опет, да му читам неку причу Јанка Веселиновића, а он ме прекине:

– Шта ће ми те глупости? „Почело је прољеће, врбе улистале!“ Знам и ја да врбе листају у прољеће, не мора то мене учити тај твој Јанко Весељаковић. Нек он мени каже кад су Турци први пут заузели Бихаћ, то је већ нешто, а не његове шугаве врбе.

Ипак је посао како-тако напредовао, а послије дужег времена, кад смо већ прешли и на граматику, Јово ми једног дана зачуђено рече:

– Како то: учећи с тобом, ја заборавио српски језик?! Што год ме упиташ, ја не знам!

Да га мало загријемо за језик и писменост, ми му купимо један споменар и почесмо, редом, да записујемо у њега разне пјесме и мудре мисли, Јови за сјећање.

Да сте само видјели његове среће! По читав дан обилазио је од ђака до ђака и молио:

– Хајде, напиши ми нешто за успомену. Окини, брате, једну пјесму па нек се све праши!

Ми смо „окидали“ како је ко знао, а Јово је увече по читав сат сједио у својој соби, листао споменар и код сваке пјесме разговарао као да је пред њим жив човјек:

– Е, ово ти је добро, Хамиде. Скандал! Не би боље написао ни жандар под пушком.

Једном сам и ја прелистао тај његов толико вољени споменар, шта ли све унутра није било! Једна много шаренија парада него у Зорином споменару.

Ево шта је, на примјер, записао Бранко Мандић:

Ево Јове, ево наше дике,
у Кули је чуво разбојнике.
Разбојници маглу похваташе,
па сад Јово чува конвикташе.

Испод тога је стајао Дулин „пјеснички“ запис:

Под мостом риба плива трчећи.
Јово се зноји српски учећи.

Још ниже, неко је додао, без потписа:

Дуле пјева као крава,
нека му је вјечна слава!

Сасвим у дну тога листа стајао је загонетан натпис:

Ешип њок, атич царагам! (читај обратно!)

Баја је покушао да буде мудрац, па је на једној страници крупним словима записао:

Вријеме тече,
живот је кратак!

А Крсто је испод тога додао:

Гуска се пече,
мени ће батак!

Још најискренија била је нечија биљешка на посљедњој страни споменара:

Размишљао сам, пјесму спремао,
па задријемао,
зато ћу, браћо, искрено рећи:
идем прилећи.
Од мене ти је доста и ово,
рођени Јово.

Свиђали се ком или не свиђали ови записи, Јово их је волио и чувао као да су златом писани.

 

 

XXVIII

 

Једном, док сам осамљен лутао кроз презреле сунцокрете иза конвикта и нејасно осјећао како неког морам јако, јако вољети, иза ограде ме викну женски глас:

– Еј, пјесниче!

Дигох главу изненађен. Иза плота је вирила Зора Кутић и весело ми махала.

– Пјесниче, дођи овамо!

Пришао сам још увијек помало збуњен. Зора ме зовну под орах у својој башти, па кад сједосмо на прострто ћебе, она радознало упиљи у мене.

– Ти пишеш пјесме, је ли? Читала сам у споменару Зоре Танковић.

– Пишем – признадох са стидљивим поносом. Зора се уозбиљи и уздахну.

– А мени нећеш да напишеш, онако нешто, лијепо па фино, па да буде жалосно кад се чита.

– Па ти ниси ни тражила.

– Их, како нисам! Ти се само играш тамо по вашем дворишту, а и не гледаш овамо. Ја сам чекала, гледала.

Она лукаво-тужно упиљи у мене, а ја... учини ми се да сам читаво јутро баш о њој мислио. То ја њу одувијек волим, никог више на овоме свијету.

– Хоћеш и мени једну да напишеш? – најзад упита она и својим гипким прстићем притисну мој кажипрст положен на ћебе. – Имам и ја споменар.

Од њезина додира мени сва рука плану, прострујаше ми све до рамена голицави мрави, прсти ми се истопише од миља и најзад остаде само оно мало срећно мјесташце притиснуто њеним прстом. Ту сам био сав без остатка.

– Хоћеш ли, а? – упита она још једном и поново боцну мој кажипрст.

– Хоћу, дај! – промуцах ја.

Опет се попех на своје старо скровиште на тавану и сједох писати. Пред очима ми је непрестано лебдјела Зора Кутић, мила, подсмјешљива, пуна молбеног ишчекивања. Писао сам за њу, само за њу, искрено и од срца.

Кад је пјесма најзад била готова, поново је прочитах и сав блажен затворих споменар.

– Нек види да је волим, једино њу, за читав живот! „А Зора Танковић?! – шапну ми неки зао дух. – Зар и за њу ниси исто овако писао, на истом овом мјесту?!“

Зора? Па јесте... писао сам, али... чинило ми се да је то било давно, врло давно... све је то изблиједјело и замаглило се пред објешењачким погледом Зоре Кутић, ишчезло под оним њеним прстићем као под чароб­ним додиром мађионичарева штапа.

„А знао си код Зоре Танковић ићи на ручак, тамо си царски кркао и био спреман да се жениш њоме! – корила ме је моја немирна савјест. – Шта би ти сада казали њен тата и мама?“

Сјећање на тај ручак код Зоре истински ме ожалости. Како сам само тако превртљив, како ли брзо све заборављам. Е-ех, пјесниче, зар баш тако, већ у почетку?!

Био сам истински збуњен и ожалошћен, али нисам знао да нађем излаза из свега тога. Јесте, волио сам Зору Танковић, али сад, ево, волим и ову другу Зору. Волим, богами!

Кад јој донесох споменар, Зора Кутић читала је моју пјесму сва озарена, широко отворених очију, а онда поцикну, пљесну рукама, и – цмок, цмок! – двапут ме стреловито пољуби и узвикну:

– Најслађа кућо!

Нисам још ни дошао до себе, а она је већ била на ногама сва узвитлана и лепршава.

– Идем да је прочитам сестри! Здраво!

– Хоћеш сјутра доћи овдје? – викнух за њом. Она, већ закрећући иза ћошка љетње кухиње подиже голишаву руку, поигра прстима на поздрав и добаци:

– Доћи, доћи! Воли Зора кућу!

Дуго сам зурио у ономе правцу гдје посљедњи пут бљесну њезина зањихана хаљиница. Освијестих се тек онда кад ми с дрвета, пред саме ноге, паде један презрео орах. И несвјесно га узех у руке и растужен кренух кући.

– Хајдемо, кућо!

Сјутрадан, чим је завршен час учења, већ сам био под Зориним орахом. Чекао сам је и чекао, а кад већ изгубих сваку наду, однекле наиђе њезина млађа сестра, вижљава цурица, и одмјери ме радознало и подозриво.

– Ти си онај што саставља пјесмице? Чекаш Зору?

– Да, овај... рекла је да ће бити овдје.

Дјевојчица поскочи на једној нози и као да сасвим случајно истресе одговор из уста:

– Она није ту... Отишла је да шета с Кошутићем... оним што вјежба у „Соколу“.

– Отишла?!

Био сам разочаран, преварен, до ногу потучен. Како то она тако: рекла, а сад отишла с другим?

Изгуби се некуд и она мала, њезина сестра. Осамљен и пуст, дигох поглед уз крошњат стари орах. И горе је све било мирно и пусто. Ништа да падне, бар за утјеху.

Кријући се од својих другова, кренуо сам да шетам сам самцат прохладним предвечерњим улицама. Ишао сам тако насумце неких пола сата кад однекле с висине, као с неба, гукну познат гласић:

– Охо, куда ће то наш пјесник?

Дигох главу, изненађен и обрадован. С прозора првог спрата бисерно се смјешкала на мене Зора Танковић. Ваљда ме је само срце, и несвјесно, довело пред њену кућу.

– Аха, ухваћен си! Куда ћеш то, тако сам?

– Никуд. Немам се с ким шетати – одговорих невесело.

– Види га само! А имаш коме, тамо у другом разреду, писати пјесме у споменар.

– Ех, ти – намјерно одвратих ја. – Писао сам ја и Јови Скандалу, па шта!

– Добро, добро! Причекај ме само у алеји код малог моста, ето мене за пет минута. Богме ћеш ми платити! Ја све мислим, он је само мој пјесник...

– Да, твој сам, само твој! – шапутао сам примичући се мостићу на каналу, несрећан због Зоре Кутић, жалостан због својих другова, који се сад негдје без мене играју, тужан због Зоре Танковић, вољене дјевој­чице, коју сам био изневјерио.

– Грди ме само, имаш ти право! – признавао сам јој у себи и због нечег су ми сузе саме навирале на очи. – Другови моји, Баја, Хамиде, Крсто, Дуликане, зашто вечерас немам воље да се играм с вама, зашто чекам Зору и зашто сам уопште тужан због дјевојчица кад никада досад нисам за њих марио?

Тако сам, осамљен, плакао у сјенци прастарог платана и не знајући да сам с тим првим безразложним сузама престао да будем дијете. Постао сам дјечак, прави дјечак, узнемирен и колебљив, на излазу из превртљивих и својеглавих магарећих година.

Замукле су пушке по Бихаћу. Згарају се посљедњи пожари, а на пијаци, с друге стране Уне, већ тутњи „козарачко коло“. Крајишници славе побједу.

Стојим с Бајом пред мрачним замрлим конвиктом. Оба смо замишљени, утонули у сјећања.

– Браћа Мандићи изгибоше прошле зиме на Лапцу – јави се одједном Баја. – Ни мртве их нису препознали који је Ранко, а који Бранко.

– Крсто је диверзант негдје на Козари – досјетих се ја. – Некад је разапињао и рушио наше кревете, а сад минира швапске возове.

– А Смрдоња је официр у четничком штабу, држи везу с Талијанима – рече Баја. – Томе сам се и надао.

Хамид је, знамо, партизан, Де-Де-Ха партизански интендант (увијек је тај близу кухиње!), а за остале још увијек не знамо гдје су. Можда ћемо једног дана, у некој партизанској колони, препознати још кога конвикташа.

Баја вечерас ипак има разлога да буде весео. Поред његовог вољеног „јарца“, свег изгребеног у борбама, кочи се још један топ противколац, нов новцат, заплијењен у Бихаћу.

– Овога старог зовем „Јарац“, а какво име да дам овоме новајлији? – брине се Баја. – Хајде, пјесниче, помози, ти си у томе вјештији.

Мислио сам и мислио, а онда ми нешто сину у главу.

– Знаш, Баја, како ћеш их крстити: у част браће Мандића који су јуначки погинули, назови топове „Ранко“ и „Бранко“.

Баја се трже, а онда баци поглед на своја оруђа, и тужно се насмијеши.

– „Ранко“ и „Бранко?“ Добро, врло добро, то су права имена за њих.

С друге стране Уне чула се пјесма и трупкање кола, а ми смо сједили, ћутљиви и сјетни, на степеништу замрлог ђачког дома. Шта ћеш, нисмо више дјеца, изашли смо из вратоломних магарећих година, одрасли смо, ратујемо.

Збогом, бихаћке дјевојчице, некадашње наше другарице из школских клупа! Чекајте стрпљиво под прастарим платанима, можда ће се неки од нас и вратити с далеких бојишта...

 

КРАЈ

 

Биљешка о писцу

 

Бранко Ћопић је рођен у селу Хашанима 1915. године. Школовао се у родном селу, у Бихаћу и Бањој Луци, затим је студирао у Београду. Носилац је партизанске споменице и већег броја ордена и признања. Био је уредник листа „Пионир“, профе­сионални је књижевник, члан је Српске академије наука и умјет­ности и Академије наука и умјетности Босне и Херцеговине. Живио је у Београду.

Књижевни рад је започео још у најранијим данима, као ученик. Прву приповијетку „Посмртно руво Соје Чубрилове“ објавио је 1936. године.

Прије другог свјетског рата објавио је збирке приповједака. „Под Грмечом“, „Борци и бјегунци“ и „Планинци“, као и познату збирку прича за дјецу „У свету лептирова и медведа“.

Мада борац, Бранко Ћопић и у току самог рата не пре­стаје са књижевним радом. На једном мјесту Ћопић о том свом раду каже: „Тада сам, 1941, из пуног срца почео да пишем пјесме о нашој славној партизанској војсци и њеној борби. Тако су никле пјесме „Гроб у житу“, „Пјесма мртвих про­летера“, „На петровачкој цести“. Оне су касније сабране у збирци „Огњено рађање домовине“ и штампане још у току рата.

Након рата Бранко Ћопић је за дјецу написао велики број омиљених књига: „Славно војевање“, „Битка у Златној до­лини“, „Магареће године“, „Делије на Бихаћу“... затим збирке прича: „Приче партизанке“, „Вратоломне приче“, „Приче испод змајевих крила“ и „Доживљаји мачка Тоше“... књиге пјесама: „Чаробна шума“, „Армија – одбрана твоја“, „Партизанске туж­не бајке“, Деда-Тришин млин“, „Несташни дјечаци“ ...

Позната су дјела Бранка Ћопића за одрасле: романи „Про­лом“, „Глуви барут“ и „Не тугуј, бронзана стражо,“ и збирке приповједака „Роса на бајонетама“, „Сурова школа“, „Дожив­љаји Николетине Бурсаћа“ „Горки мед“ и „Башта сљезове боје“.

Бранко Ћопић је трагично окончао живот 1984. године у Београду.

 

Више података Википедија: Бранко Ћопић