Бранко Ћопић

На Петровачкој цести

• Марија на Пркосима
• Гроб у житу
• Тихи гроб
• Пјесма мртвих пролетера
• Ој, вита јело зелена
• Разговор с четом
• Прича о палом дјечаку
• Херојева мајка
• Четврта офанзива (битка за рањенике)
• На Петровачкој цести

Марија на Пркосима

(Народни херој, Марија Бурсаћ с Каменице, смртно рањена заузимајући трећи бункер на Пркосима, умрла је с пјесмом на уснама.)

Уно, дјевојко из дјетињске бајке,
запљускуј, запјени, зашумори мени
о поносној тузи Маријине мајке...
а ти, вјетре с горе, огласи се јаче,
да чујем срца што освету кују,
и сваке ноћи бурније се чују,
срца другова с моје Клековаче.

О теби пјевам, Маријо с Каменице,
дјевојко-ратниче из батаљона,
што си под титовку свила плетенице
и срцем кренула противу бетона.

Нећу да пјевам о Марији чобаници,
о скоку с камена на камен,
о птици пастирици,
о првој руменој у вези жици.

Ни о њеној сузи кад се гором краду
и журно бјеже ка Дрвару граду
Каменичани, радници у „Шипаду“.

Прећутаћу о руву дјевојачком,
и како тужно мири дуња жута,
а драги суђени, још невиђени,
често се привиђа на окрајку пута.

Сад видим Пркосе, мјесто вјетрометно,
њихово гнијездо у нашем крају,
и видим Марију на положају,
и њихове логе у свитање рано,
поље - осињацима посијано.
Трипут је муња кроз ноћ засијала,
трипут је Марија јуришала,

Кад је на први бункер ударала,
у сијевању које живот брише,
село је своје у огњу гледала
и стада бијела којих нема више,
чула је старца гдје из јаме збори
и плач матере с дјететом у гори.

А кад је на други бункер јуришала,
угледа мртве стазе испод брине
и пепелиште умјесто Дрвара
и згрчене у ватри машине.
Видје: колона тамна и нијема
бдије над градом кога више нема.

А кад је на трећи бункер наступила,
смрт је шинула из тамна гнијезда
и соколици поломила крила -
над Каменицом се откинула звијезда.

Посљедње свитање гледају јој очи
и задња пјесма из срца јој се точи.
Запјева о своме првом Илиндану
када је свето бреме понијела,
поклонила му младост ко драгану,
како је у зоре оштре и смрзнуте
новорођенче драго, Домовину,
стезала на груди нетакнуте,
и често јој пјевала партизанку,
челичну и росну успаванку.

Марија, звијездом обасјана мати,
док над њом смртна згушњава се тама,
осмијехом посљедњим ратнике прати,
однијеше јој дијете на рукама,
у срцу ношено, у крви рођено,
и кроз триста ватара пронесено.

Иде бригада, носи Домовину
и дијете расте, чаробна бајка,
над њиме невидљиво Марија бдије
и дише топлином - дјевојка и мајка.

Гроб у житу

У вијавици слијепој гуши се бијели дан,
подмукла вељача, фебруар у магле замотан.
Колоне цестом и камиони, гмижу оклопни воз...
Рђави, друже, знаци.
Даљине пријете, даљине брује, с обзорја тутњи сива.
Дошла је легија црна... и Латин с пијетловим перјем...
гази охоло Тевтон...
долази офанзива...
Сјена од села до села, пушка за пушком жури,
шапат под стрејом у штагљу, шапат по друмовима...
кроз маглу путује глас, тајни завјетни зов:
На ноге, још нас има!
Свака је чука тврђава, и свака цеста кланица,
и сваки камен ров!

И почело је... на цести више града
читави дан се бију три бојне и бригада,
а у свитање уморно уз кланац магле се краду
и седам бојни уз бријег јуриша на бригаду,

Два на једнога... пет на једнога... авети над шумом круже.
Јуначки другови, само! Ни стопе, партизани!
Седам на једног... осам на једног...
Правда је на нашој страни!
А у сам залазак сунца: - Повлачимо се, друже!
Узмак, огњене руже и земља разривена,
хумка крај цесте у хитњи начињена,
на њиви, у пољу оснијеженом, пала је једна жена.

Јагода, дјевојка пркосна, народна кћери поносна,
двадесет и два љета под гором одњихана,
двадесет и два љета у земљи замрзнутој,
крај цесте подгрмечке на стражи вјечитој...

Бујају траве, гргоље воде, прошла је офанзива,
у младом житу, под хумком, дјевојка Јагода снива.
Море јечмена класја под сунцем јуна спава,
планински вјетар мрси море погнутих глава,
дјевојке Јагоде то је расута коса плава.
На цести подгрмечкој поносна и без смјене,
партизанка стражари, будна, косе расплетене.

Комад модрога неба од лана расцвјетана
смије се усред поља уз пјесму љетњега дана:
нечије очи модре будне у пољани тој,
нечије очи стражаре на цести слободној -
Јагода партизанка на стражи вјечитој...

Дођите другови моји, и очи погледајте,
спустите, другови, руке и косу помилујте,
станите, другови стари, и стражу појачајте.
Не дајте туђину да плаву косу мрси,
да модре очи попије,
другови, сломите крај цесте грабљиве шапе двије...
Валима жита шумно нечије ријечи плове,
Јагода, поносна, жива, другове своје зове...

(Ову песму је написао Ћопић поводом трагичне смрти своје сестре, чија је судбина била слична Јагодиној.)

Тихи гроб

Над гробом невјеста - трешња, блистава, сузна и сама,
покров јунаку везе, тугу у латицама.
То је његова хумка?! - играчка дјетета снена,
у топлој трави, под воћком, у сумрак начињена.

Прољеће тишином снијежи, могила муком ћути,
а пјесма о њој иде и неће умукнути,
путује пјесма - гласник, шумори рођена ријека,
и хумка играчка расте, видљива издалека.

Једанпут, кад челик сине и прене рођена мати,
под трешњом, на зборно мјесто, земља ће да се сјати.
Кад цвјетни покров, ко барјак, развије олујни дан,
хумка ће постати за нас заклетва, грудобран.

Пјесма мртвих пролетера

А тринаесте, мрачне и кишовите ноћи неколико десетина крајишких пролетера, опкољених код болнице у планини, пођоше на последњи јуриш против десет пута јачег непријатеља и јуначки падоше у неравној борби...

(По једном извјештају)

У нашем крају жита класају, рукама нашим сијана,
жетва нас чека и пјесма дјевојачка;
вечерња, сјетна, тијана,
а ми смо пали, друже,
пало је жито, младо, зелено, прољетња жетва рана,
маглене туге, уз шапат кише, над мртвом пјесмом круже.

Мртве су руке и мртве пушке,
у смрти се постројавамо,
друг је уз друга свога;
а њих је било... а њих је било -
десет на једнога.

Десет на једнога у кишној ноћи, а ми смо уморни били,
били смо гладни и мокри, на једнога - десет звијери.

Један на десет, један на десет! О, зар се и то може?!
Да, - ми смо пролетери!

Кад смо од куће кренули, сузе нас многе прате
и родне горе брижно шуморе:
О, да л' ће да се врате?

Чекају старице мајке, капљу бесане ноћи,
и поглед низ друм стражари
гласник ће од нас доћи.

Доћи ће нова младост, донијети нове дане
и наставити наше пјесме недопјеване,
у живој ватри исковане. -
О, те смо пјесме почели ми, кроз њих зборимо из даљина,
познаће у њима сестра брата, дјевојка драгог,
а тужна мати сина.

И дан ће славе доћи, побједа биће наша,
нестаће дивљих звијери,
с четама Слободе маршираће тада
и мртви пролетери.

* „Пјесма мртвих пролетера“ написана је када је уништен Крајишки пролетерски батаљон у коме је Ћопићу погинуо брат.

Ој, вита јело зелена

Ој, вита јело зелена,
ти сама растеш крај друма,
крај пуста друма царева,
куд наше чете пролазе.

Ој, вита јело зелена,
далеко с четом одлазим,
оста ми сама у селу
дјевојка вита Јелена.
Остаде сама Јелена,
крај воде танка шибљика.

Ој, вита јело зелена,
у првој ноћи тијаној
три ћемо страже напасти,
три тврде страже тиранске,
док звијезде буду блистале
к'о очи танке Јелене.

Кад плану муње у ноћи,
умукни, јело, не шуми,
чуће нам пушке Јелена,
газиче боса кроз росу,
дераће бијеле јаглуке,
да наше ране завије.

У другој ноћи тијаној
три ћемо моста напасти,
три бијела лука камена,
три вита лука свијена
к'о руке моје драгане.

Кад наше мине загрме,
не шуми, јело, застани,
немирне мани вјетрове,
јека ће проћи низ горе,
устаће моја Јелена,
повешће коло весело,
играће коло до зоре.

Тећи ће дани, године,
наша ће бити побједа.
Поносна јело самотна,
кад стигну дани весели,
кад се будемо враћали
кроз наше горе слободне,
зашуми, јело, у зору,
пробуди моју драгану,
нека нас чује Јелена.

Нашу ће пјесму познати,
видјеће барјак црвени,
поћи ће да нас дочека,
изнијеће на друм дарове.

За барјактара нашега
извезен барјак до земље
и митраљеску кошуљу
црвеним везом везену,
свакоме другу рањену
румену једну јабуку,
а мени, своме драгану,
два сјајна ока весела.

Из њих ће сјати побједа
и нова јутра сунчана
из наше крви рођена.

Разговор с четом

Над гробом борца Радоја
бијела бреза самује,
сребрна бреза тугује.
Крај гроба младог Радоја,
без стазе и без богазе,
у ноћи чета путује.

И збори момак Велимир,
ударне чете командир:
Еј, лакше, момци, газите,
нек модра спава тишина,
ево већ пуна година,
пуче ми сабља надвоје:
ту нам је пао Радоје.

У ноћи бреза шумори,
Радоје чети говори:

Дружино, вјерна дружино,
прошли сте брда, долине,
пуца ли пушка слободна,
гори ли буна народна?

- Радоје, друже Радоје,
кад вода крене низ гору,
нико је назад не врати,
што јаче вјетар удара,
више се огањ разгара.
Крваво коло почело,
да никад више не стане,
докле нам јутро не сване.

- Дружино, стара дружино,
ви, момци лица весела,
скоро сте отуд из села,
јесте л' ми мајку видјели?

Када је туђин упао,
с нама је стара кренула;
три дана гору газила,
рањена друга водила,
ал' ипак није сустала.

Радоје, друже Радоје,
мајка је херој постала.
- Реците, стари другови,
газећи гору зелену,
видјесте л' моју Невену?

- У нашем задњем пробоју,
код брзе реке зелене,
нестаде лијепе Невене.

У густој трави крај воде,
крвава оста марама,
потука задња у боју:
„Мој задњи поздрав Радоју!“

- Ој, чето, гујо с присоја,
живи ли отац Илија,
жали ли сина Радоја?

Старог ти оца сви знаду,
и он је с нама пошао,
стигао стари бригаду.
Некад је тебе имао,
сад има дјеце хиљаду,
челичне дјеце из боја,
замјенише му Радоја.
Студена кућа планина,
али се не да старина.

Трепетом бреза засија,
пали се јунак насмија.

Дружина даље путује,
ишчезну чета у гори.

Над гробом бреза шумори,
бијела дјева танана,
шапуће бреза драгана,
огњене сања сватове
и барјактара побједу,
развио зору румену.

Прича о палом дјечаку

Петнаест љета, можда и више,
протекло брзо - жуборне воде -
петнаест љета прошло је, памтим,
како нам дјечак с колоном оде.
Слобода барјак одавна вије,
а наш се дјечак вратио није.

Вечерас, ево, његовој кући
дођоше знанци, кријући тугу,
заједно с мајком, са дједом старим
почели приче о своме другару.
Јунаков живот мек је к'о бајка
када га прича његова мајка.

„Ех мој малишан - шта да вам кажем -
Шапуће мајка сутону сивом -
гугутао је на мојој руци
и смјешкао се свакоме живом.
Миран је био, бубица права,
вјерујте, не би згазио мрава.

А како ми се промјени дјечак
за родну земљу кад поче битка,
јуришао је, полетан, смио,
одбране наше оштрица бритка.
Да, ја сам љубав улила сину
за другу мајку, за домовину“.

„Сјећам се с тугом - дједа се јави -
унука мога, биљчице њежне,
причах му приче о слави старој
у ноћи зимске, у ноћи сњежне.
Кад јунак падне под смртном кишом,
за њим је мали плакао кришом.

Сада је дједа дочек'о дане
да и сам слуша, у причи новој,
о врелој крви, о свијетлој борби.
Али о чијој? - О унуковој!
Одгаји дједа унуче славно,
па се не стиди да плаче јавно“.

На то ће борац без десне руке,
гледајућ' сјетно свечани круг:
„Заједно школске прођосмо дане,
он ми је био најбољи друг.

На сваки напад, на поглед зао,
испред мене би, штитећ' ме стао.

У рату, опет, исти је био,
к'о да смо вјечно основци ђаци,
у тешком трену, пред митраљезом,
својим се тијелом преда ме баци.
Осјећам и сад, шта ћу вам крити,
он ме, и мртав, вјечито штити...“

Заћута друштво дирнуто причом,
мисли се роје, немирне ласте:
дијете-голубић и дјечак њежан
како у борби јунак израсте.
Битка за правду, за народ свој,
искова таквих невиђен број.

Херојева мајка

У сали свечаној, тиха као туга,
старица мајка знамење прима:
на одори црној, на мајчином срцу,
насмијеши се херој на грудима.

И стара рука, једина на свијету,
најтоплија рука под звијездама ту је,
спишта се на злато на мртвога сина,
да га још једном помилује.

„О, сине драги, радости и туго,
мамино десно и лијево крило,
јесу ли тешке босанске планине
и је ли страшно на Сутјесци било?

Знам, рођено моје, невоље је било
мјесто пјесме, смијеха, све топовска јека,
намјесто лежаја, камен - сваком једнак...
пуста чека моја шалица млијека.

Еј дјецо наша, еј смиони ждрали,
одлетјели сте, оставили птиће,
о вашем лијету везућ' успаванку,
дизаће мајка младе ждраловиће...“

Привија стара на груди знамење,
ту гори срце палога јунака,
и љуља к'о некад, кад је био дијете,
првог бомбаша из триста битака.

Затим је мајка, свечано и крадом,
кад је поноћна ура одзвонила,
умјесто иконе ставила знамење
и бесмртном се сину поклонила.

Четврта офанзива
(битка за рањенике)

Из магле сњежне авет се смије,
кези се њушка сива,
титовце ватром челичном бије
четврта офанзива.

Топови тутње и брда јече
од туђег дивљег бијеса,
с дрхтава неба читаво вече
рој се пахуља стреса.

По снијегу иду поворке дуге,
људи уморна лика,
ћутање прати, препуно туге,
колоне рањеника.

Свјетло се гаси хладним бријегом
и ноћ се шири плава,
рањен партизан корача снијегом,
и друга придржава.

А иза брда пакао гори
и грми на све стране,
читав се корпус без даха бори,
рањене борце бране.

Битка се води дане и ноћи
и огањ шиба љут.
Рањени борци морају проћи,
њима се прави пут!

Крећу на јуриш дивизије
кроз буру, снијег и лед...
Над ратном картом друг Тито бдије
и прави распоред.

На Петровачкој цести

На цести Петровачкој избјеглице
и триста дјеце у колони.
Над цесто круже грабљивице,
туђински авиони.
По камењару оснијеженом
челична киша звони...

У снијегу румена Марија,
мамина кћерка једина,
било јој седам година.

Три дана Грмеч газила
и посрнула стотину пута.
Сукњу је имала - ни кратку ни дугу,
а прслук мален, премален,
а поврх свега кабаница,
бескрајних рукава, широка, жута,
од старог очевог капута.

Понекад мала плакала,
некад се опет смијала
и весела била
кад би је мати тјешила:

„Још само мало, рођена,
па ћемо видјети Петровац,
а то је варош голема,
ту има ватре и хљеба
и кућа - до самог неба“.

Радовала се дјевојчица
и ватри, и граду невиђеном,
а сада лежи, сићушна као птица,
на цести Петровачкој,
ма цести окрвављеној.

Очи гледају широм, ал' сјаја у њима нема,
са мртвих усана мале оптужба тече нијема:

О, страшна птицо, ти си ме убила,
а шта сам крива била!
Седам сам година имала,
ни мрава нисам згазила.
Тако сам мало живјела,
и тако мало видјела,
а свему сам се дивила.
Била сам безбрижни лептир,
а ти ме покоси, птицо,
ти ми угаси зјене,
поломи ручице моје од глади отежале,
од зиме укочене.

Оптужбу вапије дијете, стиснутих модрих пести
у окрвављеном снијегу на Петровачкој цести.
Туђински људи крвави
кућу су нашу спалили,
дјетињство су ми украли
и много начих убили.

Туђинске птице, челичне немиле,
над планином су нашом летјеле.

Смрачи се, рођена горо, и на све наше путе
пошаљи синове своје, пошаљи вукове љуте,
освети моје ноге израњене,
и јутра гладна расплакана,
и руке модре и смрзнуте.

Загрми, тата, из великог топа,
помлати туђе гадове,
забубњај, брацо, митраљезом,
мртва те сестра зове.

Освету вапије дијете, стиснутих смрзнутих пести,
у крви и снијегу на Петровачкој цести...