Десанка Максимовић

Буђење пролећа

• Дечје песме
• Књиге разбибриге
• Шарена торбица
• Буђење пролећа
• Мали јахачи
• У гостима
• Јутарња песма пчела
• Шумска љуљашка
• Ливадско звонце
• Ближи се, ближи лето
• Киша на ливади
• Намерник
• Вожња
• Бела врана
• Жмура
• Јаре и вуци
• Хвалисави зечеви
• Јесен
• Ко је већи
• Лим и Дрим
• Снежни голубови
• Птичија нова година
• Скретничар
• Детињство
• Над књигом бајки

Дечје песме

Ове дечје песме,
нека деца знају,
чула сам од чесме
у родноме крају;

од ливадских трава
пред ноћ кад шуморе.
од бића што цвркућу,
ћуте, зује, зборе;

од земљака мрава
кад с милион унука,
ситне деце жуте,
крене се на путе;

и од мачка стара,
унучиће своје
када иза пећи
тихо разговара;

од старица жаба
у сутон кад жабице
на спавање зову;
од деда и баба;
од рода на крову;

од сунчаног зрака;
баука и мрака;
и од подераних,
старих играчака.

Књиге разбибриге

Продала је бака
далеко у граду
пет кила крушака.

Па се мисли стара
што би деци купила
за то мало пара.

Да ли играчака?
Играчке се ломе,
зажалила бака.

А шећерног леда?
Што ће деци шећер
кад имају меда.

Да ли опанака?
Омало је новаца,
помислила бака.

– Купицу им књига
одлучила стара,
за то мало пара.

Може крај прашчића
књигу своју читати
мој чобанин Мића.

Може моја Мара,
кад послове среди,
да се разговара.

Недељом и баки
моћи ће из књиге
прочитати унуци
разне разбибриге.

Шарена торбица

Иде ђачић у школу,
о рамену торбу
сваки час загледа:
ту је боја зелена
као млада пшеница
да бујају дечица
уз њу никла црвена,
да детету школа
сва на радост буде;
па модра кô шљива,
да се шари чуде;
па кô дуња жута,
да се ђачић звезда
и сунашца сети
колико год у њу
погледао пута.

Буђење пролећа

Говорила стара Матица
свим пчелама краљица:
"Погледајте, кћери, напоље,
креће ли се време набоље,
јесу ли се ноћи скратиле,
јесу ли се ласте вратиле,
јесу ли с река пали окови,
чују ли се горски токови,
румени ли пруће живице,
зелене ли младе њивице,
кукуреци да ли стасаше, –
да вас пустим јутрос на паше."

Мали јахачи

Расла су два ждребета,
два ждребета зеленка,
покрај шума и врела,
уживала у сјају лета,
у сласти биљног млека;
око њих мора цела
ливада и пашњака
од јутра па до мрака.

Јахала два дечака,
унуци деда-Вељка,
до два млада зеленка,
тутњало од њиних корака,
брдо, поље и река,
од ветра јурили брже;
тек чујеш издалека
певају наглас дечаци
а ждребад радосно рже.

У гостима

Позвао је мај
све бубе на чај,
од осе до пчеле,
да се провеселе,
тихе бубамаре,
лептире, бумбаре,
и ливадске попце,
и рударе ровце.

Спремио је мај
судове за чај,
изнео у поље
разнобојне шоље,
позлаћене купе,
чутурице скупе,
и румене зделе,
и крчаге беле.

Сипао је мај
сваком мед у чај
у црвене лале,
у звончиће мале,
у хајдучку траву,
перунику плаву,
у жуте љутиће,
да заслади пиће.

Попио је свак,
и лептирић лак,
чаја пола литре,
засвирале цитре,
зачула се труба
свирачица буба,
из оближњег жбуна
запевала жуна.

Јутарња песма пчела

Ваља меда скупити,
ваља кућу кућити
опет из почетка.
Ви, Осице, до косице,
где багрење расте!
А ви, Младе, на ливаде,
травицу попасте!
Ви, Мазице, на стазице,
до цветних крушака!
Ви, Крилате, побирајте
сласти са шљивака!

Ваља меда скупити,
ваља кућу кућити
опет из почетка.

Шумска љуљашка

Заспала је мало
паукова мама,
а он у шуму – клис!

Љуљашку истиха
сплете па се њиха:
увис, увис!

Гледале га птице
тако на врх жице,
застао им дах.

Гледали га мрави
у зеленој трави
па их било страх.

Опази га цвеће
како кроз зрак шеће,
заплака углас:

– Шта ће, шта ће бити,
ако прсну нити,
а паучић – трас!

Ливадско звонце

Бим-бам,
ударам,
већ је дан,
већ је дан.
Мрав пошао
на пут ран:
пчела пољем
тражи стан.

Бим-бам,
ударам,
да се буди
цвет и кам,
да трепавице
дремљивице
буде срам.

Бим-бам,
ударам,
мили већ
и пужић сам,
и миш слепи,
бунован,
побегао на таван.
Бим-бам,
ударам.

Ближи се, ближи лето

Ближи се, ближи лето;
у души већ га слутим.
Помаља златну косу
у зрелим њивама жутим.
Зрикавци су ми рекли
које у путу сретох:
"Ближи се, ближи лето."

Ближи се, ближи лето.
Помаља усне рујне
у булкама црвеним.
Миришу ливаде бујне,
и поља и шумарци
која у путу сретох:
"Ближи се, ближи лето."

Ближи се, ближи лето.
Као сјајна царска круна
златна му светлуца коса
румених свитаца пуна.
Сви су ми они рекли
кад; их у путу сретох:
"Ближи се, ближи лето."

Киша на ливади

Умијте, умијте добро очи,
говорила ливада деци-цвећу,
док киша овако из неба точи
и пере кровове, круне дрвећу.

Умијте, умијте добро лице,
док пљусак овако из неба лије,
умијте румене трепавице,
да буду још руменије.

Умијте се, перунике,
док још киша плаха не суста,
ивањска траво, расплећи кике,
коса је у тебе дуга и густа.

Има данас кишице младе,
да се окупа сто ливада,
расточите се, беле раде,
докле овако снежно пада.

Перите рупце шарене, жуте,
говори ливада кћерима редом,
перите беле рукаве, скуте,
по целом пољу, недогледом.

Има данас на небу воде,
да се окупа сто пашњака.
Умијте се! Да, живе згоде:
киша је тако бујна и млада.

Намерник

Враћао се мрав са пута,
па омрко на стази
крај маслачка жута
у том колибицу старог пужа
опази.

– Добро вече,
мравак рече.
Путник незнан издалека,
пред вратима твојим чека,
можеш ли га примити.

– Кад би сама
гуја љута
омркнула насред пута,
ја бих и њу примио.
Уђи само,
ноћ преспавај,
намерниче премио.

Вожња

Возимо се. Покрај пута
разасута
села леже.
Ко потоци после буре
коњи јуре,
лете, беже.

Врх потока и шипрага
топла, блага
вечер пада.
Возимо се. Сања цвеће:
мирис слеће
са ливада.

Гле, сеоске куће беле,
као стреле
тек пролете.
Поред пута стабла вита,
шибље, жита,
лете, лете.

Гле, почињу и светлаци,
лете зраци,
да се пале,
и из магле трепте сиве
као живе
звезде мале.

По бескрајно нежном, меком,
и далеком
небу плаву
насмејани месец блуди
што на људи
личи главу.

Возимо се. Покрај пута
разасута
села леже.
Ко потоци после буре
коњи јуре,
лете, беже.

Бела врана

Нека врана самохрана
разболе се сред планине;
нигде сина,
нигде снахе;
што имала од родбине,
отишло јој у морнаре
и монахе.

Лечила је сеничица,
милосрдна, мала птица;
положи је у постељу,
лишће сухо,
поскида јој црно рухо
и обуче чисто, бело,
голубије;
укува јој горке траве,
да их пије.

Сретнете ли у планини
на пропланку,
или стази,
белу врану како гази,
то је врана самохрана,
у беломе руху хода, –
није хтела да га скине
и када је оздравила
после неге
сеничине.

Жмура

Играју се жмуре
море и планина
од давних давнина.
Увече се гора
иза магле скрије.
Море, пронађи је!
А море се златним
заогрне плаштом.
Потражи га, горо,
ако владаш маштом!
Понекад планина
до облака сегне.
Трчи за њом, водо,
да ти не побегне.
А некад се море
шћућури и шљоне.
Појури га, горо,
докле не потоне.

Јаре и вуци

Играла се коза
с белим јаретом,
својим дететом.
– Јаренце, јаренце,
буренце, буренце,
баш си дебело!
Да не дођу само
вуци у село.

А у близини,
иза бунара,
чучала страшна
два вука стара,
па се заклеше:
– Главе нам старе,
украшћемо јој
бело јаре.

То чули ловци
негде из мрака
па припуцали
из пушака.
А вуци од страха,
децо драга,
побегли у ноћ
без гласа и трага.

Хвалисави зечеви

Хвалили се зечеви
у зеленој трави.

Један рекô:
– Тако ми
не отпала рука,
не бојим се вука.

Други рекô:
– Мајка
да ме жива
не гледа,
не бојим се медведа.

Трећи рекô:
– Тако ми
купусова струка,
не бојим се лисице,
попца ни баука.

Уто нешто шушнуло
негде испод грана,
разбегли се зечеви
на стотину страна.

Јесен

Иде, иде јесен.
Јадне липе младе,
шта ли ће да раде!

Шта ли ће да раде
сребрнастосиве
крај потока иве!

Шта ли ће да раде
високе тополе
кад остану голе!

Чим ће да се бране
храстови у гори
кад јесен захори!

Кад јесен захори,
чим ће да се бране
старе букве гране!

Чим ће да се бране
од јесени строге
шумице убоге!

Ко је већи

Паче патки до чланака,
патка коки до пазуха,
кока петлу до грудњака,
петô ћурки све до уха,
гуска с гуском подједнака,
теле крави до вимена,
ждребе коњу до стремена,
јагњад овци до срдаца,
прасе јаги све до руна,
а до њушке куци маца,
врабац чворку испод кљуна,
чворак свраки до колена,
сврака врани до ковије,
жабац бари до окрека,
рачић реци до камена,
до обале њиви река,
мравак цврчку до гудала,
цврчак пужу до рогова,
мишић маци до бркова,
јела звезди до очију,
месец сунцу до пламена,
дете мајци до криоца,
мама тати до рамена.

Лим и Дрим

Текле реке Лим и Дрим,
један другом побратим.
– Па шта с тим?
Нека само даље теку
Лим и Дрим.
А у Лиму живи рак
и с њим ситни мрморак.
– Па шта с тим?
Нек о томе брине Лим.
– Покрај Дрима ваздан шушка
белоушка.
– Па шта с тим?
Нек о томе брине Дрим.
– А у Лиму птица штрк
рибицама масти брк.
– Па шта с тим?
Нек о томе брине Лим.
– Покрај Дрима скаче стринка
гаталинка.
– Па шта с тим?
Нек о томе брине Дрим.
– А у Лиму има дом
мали сом.
– Па шта с тим?
Нек о томе брине Лим.

Снежни голубови

Спазила два голуба права:
у врту, у јутро рано,
јато снежних голубица спава
као омађијано.

Прошло и подне, и ноћ стигла,
спавају, не мичу се с места;
ниједна крила да би се дигла
од њих стотињак, двеста.

Гледају: голубови прави, живи,
чудом се само чуде,
не може ниједан да се надиви
шта ли ће то да буде.

И полетјели с кровова ничице
до јата голубјега,
кад тамо, на грани нису птичице
већ беле грудве снега.

Птичија нова година

Година ће нова, а сенице Сенке
и гугутке Сиве, голубице Белке,
остале без јелке.

Имају у шуми и јеле и смреке,
али без украса, без свећице неке,

без сребра и злата и без играчака
којим јелке ките деци мама, бака.

И ноћ утом паде. Кад ето ти чуда,
шумом дивне јелке засијаше свуда.

Не од лажног сребра и лажнога злата,
правих су их звезда окитила јата.

А на врху сваке стоји срп месеца,
као на јелкама што имају деца.

Чаробњак је ваљда то у шуми био
и за птице месец јасни умножио.

Из неба ведрога домамио нежно
сребрнасто иње и пахуље снежне.

Повешао птичје играчкице разне:
шишарке, жирове, пужје куће празне.

И ја сам вам била са сеницом Сенком,
и гугутком Сивом, голубицом Белком,
под њиховом јелком.

Скретничар

Стојте, аутомобили,
стојте, брзи трамваји,
таљиге воћа пуне,
сад ће из школе да груне
ђачића надошла река,
у веселој, лудој граји.

Лакше, аутомобили,
дајите тачне знаке,
код куће децу чека,
да се радосна врате,
ујак и стриц и баке
и мама и брижне тате.

Стојте, аутомобили,
деца улицом трче
као пољем лептири!
Возару, коње смири!
Трамвају, не иди галопом!
Сад ће из школског дворишта
на улицу јурнути ђаци
као избачени топом.

Детињство

Дечаче, ти сада градиш
домове од коцака,
малене пушташ низ воду
чамчиће од новина;
праве бродове и куће
дизаће твоја рука јака
после десетак година.

Ти сада забадаш пруће
по дворишту, у песку
расадник дижеш млади;
а једном ћеш садити праве
воћке около куће,
шљиве, орахе и леску.

Ти бритвом косиш сада
бусење украј јарка,
коров чупаш по луци;
а једног лета жарка
права челична коса
заблистаће ти у руци.

Једнога дана ти ћеш
сести за косилицу
блиставу од јутарње росе,
пашће откоси равни
ту где сад траву газе
детиње ноге босе.

У игри ти штитиш сада
друга свога нејака,
стојиш храбар на мети;
а кад дође доба
детињства и играчака,
за правду ти ћеш се први
ватрено заузети.

Ти сада читаш само
историје наше стране,
и поносом се пуне
твоје дечије груди младе,
а једног дана ћеш и ти
човек одрастао бити,
уврстити се у оне
што повесницу граде.

Над књигом бајки

Дечаче, признајем ти, ни за мене нема
у свету ствари ни мртве ни неме,
камење хода и певају траве;
све ствари су у свету живе, и големе,
све говоре и имају људске очи праве.

И мени свет се чини пун створења,
пун створења о којима говоре приче.
И ја у правду имам поверења
и волим оног који је прориче.

И ја верујем победити мора
добри што пође са злим да се туче.
Победиће добри, нема разговора,
не мора имати ни прут чудотворни,
ни чизме крилате, нити златне кључе.

Кад добри само стигне у царство мрака,
све ће почети тамо да се сија,
излетеће птице свуд из крлетака
царство мрака нестаће свакако,
одувек сам веровала и ја.

Не преврћи унапред листове, читај мирно:
добри ће стићи на време, како не би,
и ослободиће три сужња нејака.
Кад сви помисле: победи цар мрака;
смождиће га добри, а за љубав теби.

За љубав теби неће бити скоро
нигде у свету човека опака,
ни злога дела гдегод започета.
За љубав теби биће срећна свака
земља одавде – па до на крај света.