Ивана Матијевић

Иван Лучук, украјински песник и страствени палиндромист: Homo poeticus, а не homo politicus

Извор: Данас, Београд, субота-недеља, 6-7. октобар 2007

На овогодишњим Међународним београдским сусретима писаца, гост је био и песник из Украјине, Иван Лучук. У украјинској поезији појавио се осамдесетих година, основавши са још двојицом песника посебну авангардну песничку групу. Вештину употребе речи усавршио је на једној веома захтевној и изазовној техници - палиндрому, написавши читаву поему која се од почетка до краја и обрнуто, чита потпуно исто.

Лучук припада једном од два, политички сукобљена, украјинска књижевна удружења. У оквиру славистике савладао је и српски језик и књижевност, па преводи са српског и то углавном поезију. Приредио је Антологију украјинског песништва 20. века која управо излази на 1000 страна, Антологију за 1000 година украјинског песништва, љубавну лирику, такође великог формата, опет на хиљаду страна као и претходне. Написао је и историју светске поезије. Та књига неће бити тако дебела, истиче, али ће бити важнија. Састоји се од сто пасуса, има десет одељака и апендиксе, а претпоследњи пасус је о Васку Попи.

Истичући да је у украјинску књижевност ступио осамдесетих година, Лучук тврди да би исту поезију писао и да је Совјетски савез пропао две деценије раније. „Сви млади званично су тада називани авангардистима. Међутим, према филолошком одређењу, авангарда је правац одређеног доба и код нас је он био богат, али сви његови припадници стрељани су у време стаљинизма. Ми дакле нисмо могли бити авангардисти, макар нас тако називали у новинама“, објашњава Лучук у разговору за Данас. „Моја два најближа пријатеља са Филолошког факултета - Назар Гончар, Роман Садловскиј и ја створили смо песничку, књижевну групу ЛУГОСАД (према почетним словима наших имена начињен каламбур, спој супротности - речи ‘луг‘, што значи ‘ливада‘, и речи ‘сад’ што значи ‘врт‘). После нас, било је још неколико генерација које су припадале овој групи. Концепцију не авангарде, већ поетске аријергарде, нисам измислио ја већ мој брат, класични филолог, преводилац са латинског и старогрчког. Ми нисмо били авангардисти, већ аријергардисти. Зашто? Зато што је све што нам је претходило - било заправо испред нас. Ми смо последњи, задња чета књижевног процеса. Ми смо у аријергарди читаве светске поезије. То је темељ теорије поетске аријергарде. Јединствени смо по томе што осим канонског корпуса својих песама, имамо и свој концепт који смо остварили до ‘89. године када смо прешли у друге видове стваралаштва. Садловскиј се бави визуелном, графичком поезијом, Гончар је најпознатији перформер песник, који изводи body poetry, ја се бавим науком о књижевности - прозом, есејистиком“.

Иван Лучук је, међутим, у свету познатији као страствени палиндромиста. Први палиндром написао је украјински песник Иван Величковски 1691. Скоро 300 година нико их потом није писао, истиче Лучук. „Мој отац написао је један за мене и мога брата када смо били мали, и тај кратки палиндром заступљен је у свим антологијама дечје поезије. И ја сам у старијим разредима средње школе покушавао да напишем нешто слично, али то је било лоше, међутим, инспирисао сам читаву школу палиндрома и људи су почели да их пишу, па сам се најзад решио и ја. И стигао сам до тога да сам написао неколико сонета са пуним римама, са пуним ритмом - петостопним јамбом, који су од првог слова, не речи, већ од првог до последњег слова (и обрнуто) један те исти текст. А највећи је једна поема од 3333 слова. Палиндроми нису за превођење, ипак, превео сам их неколико са старопољског, Џеј Еј Линдона са енглеског, Херберта Фајфера са немачког. Ако је песник поред осталог и палиндромиста, он може преводити чак и палиндроме, мени је то успело мојом песничком праксом. Ништа није немогуће ако имаш жељу“, наглашава саговорник Данаса.

„Ја сам о томе шта је поезија написао стотине страница, и наравно нисам дао одговор на то питање. То је, коначно, можда питање без одговора. Још и онда, у време када сам са пријатељима био аријергардиста, али и сада - користећи метафору Данила Киша - рекао бих да је важно то што сам homo poeticus, а не homo politicus.“

Баш као у Србији, и у Украјини постоје два удружења књижевника, међусобно супротстављена на много начина, што има везе и са политиком и променама на том плану у обе земље. Лучук оцењује да је то тенденција свих постсоцијалистичких земаља, не само Украјине и Србије. „У Украјини постоје Савез књижевника и Асоцијација писаца, а ја сам председник Асоцијације за лвовски регион. Ипак, што се мене тиче, конфронтације нема, она је непотребна. Доброј књижевности не може ништа да штети. За њу треба промоција тек да би јој се олакшао продор негде, чак и у земљи из које долази“, наводи Лучук.

Песник и палиндромиста, често се појављује и као преводилац са словенских језика. Лучук управо очекује излазак из штампе Антологије српске поезије за децу, чији је уредник, у сарадњи са београдским славистом Дејаном Ајдачићем. „Иначе, преводио сам још у студентским данима. Писао сам дипломски рад о песништву Васка Попе и преводио сам најпре поједине његове песме, да бих схватио да морам да преведем читаве циклусе, јер другачије са Васком Попом не може. Од српских писаца нема много познатих у Украјини. Присутне су књиге Горана Петровића, ту је Антологија српске постмодерне фантастике Саве Дамјанова, помогао сам објављивање и неколико издања Павића и њега сви знају. Као што из Украјине знају Андруховича. Он је преведен на много светских језика, он је као украјински торпедо у светску књижевност и то заслужено“, објашњава Иван Лучук.