Слободан Шкеровић
Кратак приказ збирке прича „Јесен Скупљача“ Илије Бакића
„Вид је бистар, али не постоје речи за виђено.“
…али зато оно невидљиво, писац преноси тачно и болно. Приче се пишу да би се исказала намера. Читају се да би се нешто спознало, да би се осетио интензитет који прича треба да пренесе са извора инспирације на читаоца. У Бакића је намера да се покаже сва силина безнадежности људског облика насталог условљавањем „хумане средине“ — од прве приче у овој збирци „Међу динама“ (2007) до последње, „Поштовани Сак: 71 портрет“ (1993).
У првој (хронолошки последњој) причи приказана је бесловесност нагона за „забавом“ (убијање досаде) и последица остварења тог нагона — крвави пир хорде беспослених и духом сиромашних „ратника“. Духовно сиромаштво, недостатак емпатије, саживљавања и саосећања са другима, изазвано је дијаметралним „друштвено“ одређеним позицијама појединаца. Једни, беспомоћни (у историјском тумачењу и вредновању моћи), жртве оних који имају моћ — моћ да отму, моћ да повреде, моћ да убију. Власт обитава у високим, неплодним планинама, отуд силази да би се нахранила, али у овој причи она силази због још јаче потребе — да интензитетом убиства потврди сопствени разлог постојања — власт над постојањем.
Прецизно је описан и положај „уметника“ у оваквој визији друштва. Он је само најамник, један од „оних“ које треба употребити, да би се увећала част — он треба да произведе „друштвену надградњу“. Он треба да опише и тако материјализује недостатак супстанце злочиначког делања. Тако историја производи своју грађу — баш исто као и данас — то је индустрија злочина. У оваквом историјском исходу, уметник је постављен у колебљиву ситуацију, у чисто бунило, он погођен откровењем пада с коња и прегризе себи језик, прсти су му поломљени — неће моћи да искаже истину: „Преостаје му тек да, сломљеног тела, истрајава на линији која дели и спаја некадашње тло и бивша небеса“.
Бакић нуди и једно могуће решење, спас за оне који су предодређени да буду жртве — скривање иза огледала, у ванисторију.
У причи „Више од 90 фрагмената повратка“ (1993) Бакић поставља експеримент — шта се збива са реалношћу уколико се она ослања искључиво на чулност, па се та чулност сведе на најпростије елементе. У перцепцији описаног бића, извесног Хвака, нема моћи говора, нема језика. Поетска будност која је извор стваралачког метода, и која речи третира као независне феномене којима је животна силина додата из метафизичке области, у овој причи остварила се на необичан начин: Бакић је редукцијом до бескраја описао биће, будућег потомка човека, које је изгубило ону битну људску особину — моћ рефлексије. Хвак осећа, Хвак не размишља, Хваково сећање је рудиментарно, Хвакова осећања су „ситно“ калибрисана… Шта све може Хвак, шта ради Хвак? Хвак застење, Хвак зацвили, Хвака буди хладноћа.
Из овог експеримента изродила су се и Бакићева монументална дела Пренатални живот и Нови Вавилон. У јунацима његовог последњег романа Лед већ сасвим јасно назиремо увелико дееволуисане Хвакове чукундеде.
Прича „Гној“ (1998) је на истом трагу. Али она је исказ суровог реализма, и као у случају романа Нови Вавилон, фантазијски елемент је у њој потпуно нестао. Једино је писац себе метаморфовао у имагинарно биће (поново) одсеченог језика и одустао од улоге пресудитеља.
Пуни људски потенцијал не може се остварити у сваком појединцу. Да ли је то тако „задато“ или је ствар избора, не знамо. Али Илија Бакић указује на нека занимљива места људске топографије. У причи „Јесен Скупљача“ (1991), Бацач баца децу, на крају света, Великој води. Бацају се следећа деца: „…ружна, троока, двоглава, кљаста, да би поплашила и победила немани“. А какви су они који остају? — „Ни ја нисам био бољи, ни други. Нисмо желели да, док смо на врху, видимо крај“.
Бакић није на трагу научне фантастике. Он трасира пут који су пре њега трасирали Свифт, Кафка, Домановић, Чапек… Жанровско одређење не значи ништа. Елементи садржаја само су декор, у Бакићевом опусу сврха је само једно — истина. Поетска сврха. Њој супротстављена, контрапункт који производи набој књижевне радње јесте друштвена, еволуцијска — неистина.
У Бакићевим утопијама нема акционог јунака — главни јунак приче „Поштовани Сак…“ је прави хијерархијски мајмун. Његово елементарно окружење је скученост, унутрашње — такође скученост. Пројекција будућности је у рангу прве половине 20. века, када свет још није био почео да убрзава. Пет векова касније, када су градови и метрополе прерасли своје гигантске аватаре и претворили се у (једва)самодовољне и изоловане арко–торњеве и пирамиде, људска судбина је поново прештелована у спорије степене преноса, поштовани Сак тужно подсећа на грађанина Кејна, опсесивног коцкара из Пушкинове „Пикове даме“, још само чекамо да се претвори у бубашвабу…
Живи декор и живи модел је оно што остаје у читаоцу након оваквог искуства. Оно што је футуристички идеал рекламократа, да се реклама пројектује на ретину или у сам мозак потрошача, Бакић је остварио на веома ефикасан начин. То је оно што највише плени код овог обдареног аутора. Његово прецизно додавање недевалвиране духовне валуте у лични трезор читаоца.
На Растку објављено: 2007-10-25
Датум последње измене: 2007-10-25 17:10:31