Бранко Ве Пољански

Манифест

Онима, бледих образа, крвавих срдаца и као дим лебдећих душа у висине!

Онима, који су убрнули своје погледе у дубине себе!

Онима, који су опојени вечном загонетком!

Дух човечји постао је проститутка 20. века. У каосу свих могућих варијаната луциферског хтења наш дух се посвема изгубио, поставши робом неколиким килограмима меса.

И ево мој дух вришти јер се тргнуо и хоће посвемашњу о месу неовисну слободу духа, који се хоће отрести луциферског хтења и лажи угледне и поштоване госпође "Данашњице", којој су сви циљеви - масни обилни ручкови.

Наш дух под протекторатом силне госпође "Данашњице" је само жртва господин Богу "златноме телету" на измаку културног 20. века.

Треба! О до лудила ужасно треба наш дух ослобођења, онога светога ослобођења, да под безбојном својом заставом крене напред у време - у вечност, оставивши неизмерно далеко у најдаљим даљинама 20 смрадних векова, који би нам се приказали у неизмерности иза нас, као ситна, најситнија мала црна тачкица нашега прастарог "Некада".

Треба! О до лудила ужасно треба наш дух ослобођења, да под безбојном својом светом заставом крене напред - у време - у вечност усусрет новоме човеку.

Треба! О треба на милјунту потенцију треба проглашење свечаног дана листопада, када ће падати са укаламљених воћака европскога врта све конвенционалне патентиране форме закона култура уопште, те ће надоћи ново земљино пролеће, када ће европске воћке апсорбирати из нове земље нове оријентације и уродити новим формама.

Пљунути треба у вечности пехар, као на огавно пиће кога смо већ пјани!! Пљунути треба у вечности пехар, где је исцурило 20. наших отровних векова.

Живело самодређење духа нека одзвања свим градовима, по свим улицама, по свим државама црвеним и модрим, по свим институтима и краљевским зверињацима и.т.д.

Глобус нека ори пламти и гори у урнебесном весељу и вриску: Нека живи слободни човеков дух! Нека је слава новоме човеку!

То нека буде величанствена револуција духа у листопаду, када ће падати све старе форме, као сухо бледо лишће!

Високо нека вазђухом шуми безбојна застава духа у листопаду, кад ће се рађати нови човек.

Најузвишенију форму задобива наш дух у уметности.

У уметности задобива наш дух ону дубоку бездану форму у чувству - осећаја бола и смеха, жалости и весеља, тражећи свој смислени смер.

Уметност је далеко од баналних политично - национално - социјално - бољшевичких терора. Уметност је форма нашега најдубљега "Унутра".

Уметност не мора бити логична!

Уметност може бити и парадоксална!

То значи атентат на све патентиране облике музике, скулптуре, слике, песме итд.

Али парадокс није несмисао!

(То вреди за психијатре!)

Парадокс, је гибивост духа и његова пластика.

У нашем животу је могућа само једна алтернација за наше срце. Или је нешто трагично или комично.

Дакле! Свако уметничко дело може уродити или сузом или смехом, - грохотним смехом на све четири стране - суза је чистота духа; а смех је његов лековити напитак.

Ви, на које је пао благослов светога духа. - Стварајте у мартирију сузе или смеха, јер брез мартирија нема уметности!

Исплачите и крв и жуч!

Исмејте и мозак и срце!

Умирите у делирију, - пустите мозак нека пршти и изгара у опоју загонетке!

И у моме уху мешају се звуци европскога концерта: Живела Република! Живео краљ! Живела Интернационала! Пролетери свих земаља уједините се! Живели совјети! Живео Лењин и Троцки!

Луцифер триумфира! Дивна музика!

Европа весело плеше у локви црвене крви својом паришком грацијом гротескни

Кан - кан

а баћушка уз балалајку свира "Црвен сарафан"!

Звучи су се смешали у моме уху и пали ми у душу те произвели сурогат тихога смешка. - И мој образ је доживео преображење из смеха у врисак:

Живела листопадска револуција духа!

Живела нова уметност!

Живео нови човек!

("Светокрет", I/1, 1921, стр. 4-6)