Ема Голдман

Женско право гласа

Дигитализовао Викизворник.

Хвалимо се да је ово доба напретка науке и прогреса. Зар није онда чудно што још увек обожавамо фетише? Данашњи фетиши имају други облик и суштину, али моћ коју имају над људским умом је исто толико погубна као и моћ коју су имали и стари фетиши.

Универзално право гласа је наш модерни фетиш. Они који још нису остварили то право, воде крваве револуције да би га добили, а они који уживају у њему, на олтар овог свемоћног божанства приносе крупне жртве. Тешко оном јеретику који се усуди да посумња у то божанство!

Жена је та која обожава фетише више од мушкарца и мада се њени идоли могу мењати, она је увек на коленима, увек са подигнутим рукама које преклињу и увек слепа на чињеницу да њен бог стоји на стакленим ногама. Може се слободно рећи да је, од памтивека, жена била највећи присталица свих божанстава. Наравно, морала је и да плати цену коју само богови могу да захтевају—морала је да плати својом слободом, крвљу свога срца и својим животом.

Позната Ничеова изрека, „Када идеш жени, понеси корбач са собом“, сматра се веома бруталном, али он је том реченицом добро дефинисао став који жена има према својим боговима.

Религија, а нарочито хришћанска религија, осудила је жену на живот инфериорног бића, на роба. Она је ометала њену природу и заробила њену душу, а ипак, хришћанска вера нема већег поборника и већег приврженика од жене. Шта више, може се слободно рећи да би религија давно престала да буде фактор у животу људи да је жене не подржавају. Најприљежније црквене раднице, најнеуморније мисионарке широм света су жене и оне увек приносе жртве на олтар оних богова који су ланцима спутали њен дух и заробили њено тело.

Рат, то незасито чудовиште, краде жени све што јој је драго и драгоцено. Рат узима њену браћу, љубавнике и синове, а за узврат јој даје живот пун усамљености и очајања. Па ипак жена је највећи присталица и обожавалац рата. Она је та која својој деци усађује жељу за освајањем и моћи; она је та која деци пуни уши причама о сјају рата и успављује своју бебу песмама са звуцима труба и пуцњаве. Жена је та која крунише победника када се он враћа са бојног поља. Да, жена је та која плаћа највећу цену рату, том незаситом чудовишту.

А ту је и дом. Какав је то страшан фетиш—савремени затвор са златним решеткама! Како он црпи сву животну енергију жене. Његов блистави део чини сваку жену слепом за цену коју ће морати као супруга, мајка и домаћица да плати. Па ипак, жене се упорно држе дома, силе која их држи у оковима.

Могло би се рећи да управо зато што је свесна страшне цене коју мора да плати Цркви, Држави и Дому, жена жели право гласа да би се помоћу њега ослободила. То је можда истина, али само за мањину; већина сифражеткиња потпуно одбацује такво светогрђе. Напротив, оне инсистирају да ће право гласа учинити да жене постану боље хришћанке и домаћице, лојалне грађанке државе. Право гласа је само средство за учвршћивање свемоћи оних Богова којима жене одвајкада служе.

И због тога није ни чудо што ће она бити исто толико привржена, исто толико ревносна, што ће се исто толико простирати пред својим новим идолом, пред женским правом на глас. Она, са осмехом на лицу, од памтивека трпи прогањање, затварање, мучење и све врсте осуда. Као у старим временима, чак и најпросвећеније жене очекују чудо од божанства двадесетог века—од права на глас. Живот, срећа, радост, слобода, независност—све то и још више од тога произаћи ће из права на глас. У својој слепој оданости жена не види оно што су паметни људи схватили још пре педесет година: да је право на глас зло; да је оно само допринело да се људи претворе у робове; да их је управо то заслепило и онемогућило да виде како су, на лукав начин, натерани да се потчине.

Захтев жена за једнаким правом гласа је заснован на претпоставци да жене морају имати једнака права у свим областима друштва. Да је захтев за правом гласа исправан, нико томе не би могао да се супротстави. Тешко људском уму који у свом незнању може да препозна исправну ствар у нечему што му се намеће. Или, зар то не представља најбруталније наметање када једна група људи доноси законе које друга група, страхом натерана, мора да поштује? Па ипак, жене дижу велику буку захтевајући ту „златну могућност“ која је човечанству донела много невоља и одузела човеку његов интегритет и способност ослањања на сопствене могућности; наметање које је потпуно корумпирало народ и учинило да постане потпуна жртва у рукама бескрупулозних политичара.

Јадан, глупи, слободан амерички грађанин! Он је слободан да умре од глади, слободан да као клошар скита по аутопутевима ове велике земље, он има право на глас и захваљујући том праву он је себи исковао окове. Награда коју добија је закон о радним односима, закон који забрањује право на бојкот, на штрајк, у ствари закон који забрањује све осим нечијег права да опљачка плодове његовог рада. Па ипак, жене нису извукле никакве поуке из катастрофалних последица овог фетиша двадесетог века. А стално нас убеђују да ће жене бити те које ће учинити политику чистом.

Непотребно је наглашавати да моје противљење захтеву да жена добије право гласа није базирано на распрострањеном мишљењу да жена није томе дорасла. Ни ја не видим физичке, психолошке или менталне разлоге због којих жена не би требала да има иста права на глас као и мушкарци. Али такав став ме не може учинити слепом на апсурдно мишљење да ће жене успети тамо где мушкарци нису успели. Ако она не може да учини стање горим, она га свакако не може учинити ни бољим. Претпоставити да ће она успети да очисти нешто што не подлеже чишћењу значи приписивати јој натприродне могућности. Пошто је женина највећа несрећа у томе да се на њу гледа или као на анђела или као на ђавола, њен стварни спас лежи у томе да се она постави на земљу: да буде сматрана људским бићем које подлеже свим људским манама и грешкама. Да ли ми треба да верујемо да ће се две грешке међусобно поништити и дати исправно решење? Да ли ми треба да претпоставимо да ће отров који инхерентно постоји у политици постати мање отрован ако жене уђу у политичку арену? Тешко да би и најватренија поборница права на глас тврдила такву глупост.

Чињеница је да су чак и најнапреднији међу онима који проучавају опште право гласа схватили да су сви постојећи системи политичке моћи апсурдни и сасвим неподесни да реше горуће животне проблеме. Овај став износи и Др. Хелен Л. Сумнер, особа која је и сама ватрени поборник женског права на глас. У књизи Једнака права на глас, она каже: „У Колораду видимо да једнако право на глас служи само да би на најочигледнији начин показало суштинску трулеж и понижавајући карактер постојећег система“. Наравно, Др. Сумнер има у виду одређени систем гласања, али то се исто тако може применити и на целу машинерију представничког система. Са таквом основом, тешко је разумети какву би корист женски род или човечанство имали од тога да жене постану политички фактор.

Али, кажу људи који заговарају опште право гласа, погледајте земље и државе где жена има право гласа. Погледајте шта су све оне постигле у Аустралији, на Новом Зеланду, у Финској, скандинавским земљама и у нашим државама Ајдахо, Колорадо, Вајоминг и Јута. Удаљеност очарава, или да цитирам пољску изреку—“боље је тамо где ми нисмо“. Могло би се закључити да те земље и државе нису као друге државе и земље, да у њима има више слободе и економске једнакости, да те земље више цене људски живот и да тамо има више разумевања за велике друштвене битке заједно са свим кључним питањима људске расе.

Жене у Аустралији и на Новом Зеланду имају право гласа и тиме учествују у доношењу закона. Јесу ли услови рада радничке класе бољи него у Енглеској, где се сифражеткиње тако херојски боре? Да ли су тамо услови за материнство бољи, да ли су деца тамо срећнија и слободнија него у Енглеској? Да ли се жена тамо више не сматра сексуалном робом? Да ли се она еманциповала од пуританског дуплог стандарда морала неједнаког за жене и мушкарце? Сигурно је да нико осим приглупих жена политичара не би дао позитиван одговор на ова питања. Ако је тако, онда је бесмислено указати на Аустралију и Нови Зеланд као на Меку која одсликава успехе једнаких права на глас.

Онима који су упознати са стварним политичким стањем у Аустралији, позната је чињеница да су тамо управо политичари спутали радничку класу усвојивши најоштрије законе, одредивши да штрајк без одобрења арбитражног комитета постане кривично дело које је једнако издаји.

Ја ни једног тренутка не желим да имплицирам да је право жена на глас криво за овакво стање ствари. Ја само желим да истакнем да не постоји разлог да се указује на Аустралију као место где су жене постигле чудо, јер ни тамо њихов утицај није успео да ослободи радништво од ропства политичких шефова.

Финска је дала женама право гласа; чак и право да седе у Парламенту. Да ли је то помогло да се развије већи хероизам и интензивнији ентузијазам него онај што га имају жене у Русији? Финска, као и Русија, трпи под страшним корбачем крвавог Цара. Где су финске Перовскаје, Спиридонове, Фингерове, Брешковскаваје? Где су безбројне младе Финкиње које весело одлазе у Сибир због својих уверења? Финској су веома потребни херојски ослободиоци. Зашто их право гласа није произвело? Једини осветник финског народа није била жена него мушкарац, а он је користио ефикасније оружје од гласачког листића.

Што се тиче оних наших држава у којима жене имају право гласа и на које се стално указује као на примере чуда, питам се шта је то тамо постигнуто захваљујући праву на глас—а што жене у другим државама већ немају; или што оне нису могле да остваре кроз енергичне напоре и без права на глас?

Истина је да су, у државама у којима жене имају право гласа, женама гарантована једнака права на имовину; али од какве користи је то право маси жена које не поседују имовину, хиљадама радница који раде за надницу, које живе од данас до сутра? Да једнака права гласа нису и не могу утицати на њихову ситуацију, признала је чак и Др. Сумнер која је свакако у позицији да то зна. Пошто је њу, као ватрену сифражеткињу, Лига за једнако право гласа државе Њу Јорк послала у Колорадо да прикупи материјал који би говорио у прилог једнаком праву на глас, она је последња особа која би о томе рекла нешто неповољно. Па ипак, она нас информише: „да је једнако право на глас врло мало утицало на економски положај жена. Жене за исти рад не добијају једнаку надницу и мада у Колораду имају једнака права на образовање још од 1876, жене учитељице су плаћене мање него у Калифорнији“. Истовремено, госпођица Сумнер не објашњава чињеницу да је поред једнаког права на образовање, које жене имају већ четрдесет пет година и права гласа од 1894, попис извршен пре неколико месеци само у Денверу, открио чињеницу да постоји петнаест хиљада хендикепиране деце школског узраста. И све то углавном поред жена које раде у Одељењу за образовање, а имајући у виду да су жене у Колораду усвојиле „најоштрије законе који штите децу и животиње“. Жене Колорада „су показале велико занимање за државне институције које брину о хендикепираној, деликвентној и напуштеној деци“.

Каква страшна оптужба против женске бриге и пажње ако један град има петнаест хиљада хендикепиране деце. Где је ту слава женског права на глас ако је потпуни неуспех постигнут на најважнијем социјалном питању: на деци? А где је онај супериорни осећај за правду који је требало да жене уведу у политику? Где је тај осећај био 1903. када су власници рудника покренули герилски рат против Западног рударског синдиката; када је генерал Бел успоставио владавину терора; када су људи извлачени из кревета ноћу, одвођени преко границе, бацани у штале са биковима, када је он изјавио „до ђавола са уставом, мотка је устав“? Где су тада биле жене политичарке и зашто нису тада искористиле своје право гласа? У ствари, оне су га искористиле. Оне су помогле да изборе изгуби најлибералнији кандидат, гувернер Вејт. Он је морао да се склони са пута гувернеру Пибадију, човеку који је био само оруђе у рукама власника рудника, који је био непријатељ радника, цар Колорада. …“Сигурно ни мушко право гласа није могло да учини ништа горе“… То је тачно. Па где је онда корист коју би друштво и саме жене имали од женског права гласа? Често помињана тврдња да ће жене бити те које ће очистити политику, је само мит. То могу потврдити људи који познају политичку ситуацију у Ајдаху, Колораду, Вајомингу и Јути.

Жена, која је суштински чистунац по својој природи, пуна је предрасуда и непопустљива у свом напору да друге учини онолико добрима, колико она мисли да треба да буду. Тако је она у Ајдаху одузела право гласа својим сестрама које раде на улици и прогласила све жене „развратног карактера“ неподобним да гласају. Под термином „развратан“ оне наравно не подразумевају проституцију која се одиграва у браку. Не треба посебно ни рећи да су нелегална проституција и коцкање забрањени законом. По том питању, за закон се мора сматрати да је женског рода: он увек забрањује. Сходно томе, сви закони су одлични. Они не иду даље од тога, али саме законске тенденције отварају сва врата паклу. Проституција и коцкање нису никад тако цветали као од тренутка када су постали противзаконити.

У Колораду је чистунство жене дошло до изражаја у још драстичнијем облику. „Од како жене имају право гласа, мушкарци ноторно нечистог живота као и они за које се утврди да посећују барове, прогнани су из политике“. Да ли би брат Комсток урадио више? Да ли би сви пуритански оци могли да ураде више од тога? Питам се колико жена схвата озбиљност овог назови подухвата? Питам се да ли оне схватају да је то баш оно што је, уместо да уздигне жену, њу учинило политичким шпијуном, створом који је заслужио да буде презрен, особом која чепрка по туђим приватним животима, и то не толико за добробит праведне ствари, већ зато што, како је рекла једна жена из Колорада, „оне воле да се увуку у куће у које нису никада ушле и да сазнају све што могу у политичком и сваком другом смислу“. Да, и да се увуку у људску душу и њене најскривеније кутове и пукотине. Ништа не задовољава жудњу већине жена као што то чини скандал. И када ће она икада имати толико прилике за то ако не као политичарка?

„Ноторно нечисти животи и мушкарци који посећују барове“. У сваком случају, они који рачунају на гласове жена не могу бити оптужени да имају много осећаја за меру. Чак и када би те жене, које се мешају у туђе животе, могле да одлучују чији су животи довољно чисти за једну тако чисту средину као што је политика, да ли из тога следи да и власници барова спадају у исту категорију? Или то можда само америчка хипокризија и нетрпељивост, која се толико манифестовала кроз прохибицију која санкционише ширење алкохолизма међу мушкарцима и женама богате класе, а са друге стране будно мотри над јединим местом који је преостало сиромашном човеку. Ако ни због којег другог разлога, женин узак и чистунством прожет став према животу чини је већом опасношћу за слободу тамо где она има политичку моћ. Мушкарац је давно превазишао предрасуде које жене још увек имају. На пољу економске конкуренције мушкарац је био приморан да буде ефикасан, да доноси одлуке, да показује способност и компетенцију. Због тога он није имао ни времена нити наклоности да мери свачију моралност пуританским мерилима. Он ни у својим политичким активностима није ишао около са повезом на очима. Он зна да је квантитет, а не квалитет, она материја која се троши у политичком млину и, осим ако није сентиментални реформатор или стари фосил, он зна да политика никада не може бити ништа друго него мочвара.

Жене које су у потпуности упућене у политичке токове, познају природу звери, али у својој самозадовољности и егоизму оне саме себе присиљавају да верују да треба да мазе звер и да ће она тако постати питома као јагње, слатка и чиста. Као да жене нису продавале своје гласове, као да жене политичарке не могу бити купљене! Ако њено тело може бити купљено за материјалну надокнаду, зашто то не би могло бити и са њеним гласом? То што је учињено у Колораду и у другим државама нису порицали ни они који су били наклоњени женском праву гласа. Као што сам малопре истакла, та сужена визура коју жене имају у односу на људске послове није једини аргумент против ње као политички супериорне у односу на мушкарца. Постоје и други аргументи. Њен доживотни економски паразитизам је потпуно замаглио њену концепцију значаја једнакости. Она галами тражећи једнака права са мушкарцима, а ето, ми сазнајемо да „мало жена жели да агитује у незгодним деловима града“. Како мало та једнакост за њих значи у поређењу с Рускињама која се суочавају са самим паклом борећи се за своје идеале?

Жена захтева да има иста права као и мушкарац, а увређена је што га њено присуство не обара с ногу: он пуши, не скида шешир и не скаче са столице као лакеј. То могу бити тривијалне ствари, али ипак, оне представљају кључ за поимање природе америчких сифражеткиња. Будите сигурни, њихове енглеске сестре су прерасле ова глупа становишта. Оне су показале да су дорасле свему што се од њиховог карактера и снаге издржљивости тражи. Свака част хероизму и отпорности енглеских сифражеткиња. Захваљујући њиховим енергичним, агресивним методама оне су инспирисале неке наше беживотне бескичмене даме. Али, после свега, и сифражеткињама недостаје способност разлучивања стварне једнакости. Како другачије да се рачуна на огроман, гигантски напор да се покрену храбри борци за бедан мали законски предлог који треба да користи шачица имућних дама без икакве вајде за огромну масу жена које раде? Истина, као политичарке оне морају бити опортунисти, морају предузимати полумере ако већ не могу добити све. Али као интелигентне и либералне жене требало би да схвате да, ако је гласачки листић оружје, онима које су разбаштињене треба више него економски супериорној класи и да ове потоње већ уживају превише моћи захваљујући својој економској супериорности.

Брилијантна предводница енглеских сифражеткиња, госпођа Емелин Панкхурст је и сама признала, на једном од својих путовања по Америци на којима је држала предавања, да не постоји једнакост између политички супериорних и инфериорних. Ако је тако, како ће енглеске раднице које су већ инфериорне у односу на даме које су бенефициране Шеклтоновим предлогом закона бити кадре да раде заједно са онима које су им политички супериорне, ако тај предлог буде прихваћен? Мало је вероватно да ће класа којој припада Ени Кени и која је тако пуна одушевљења, оданости и мучеништва, довести себе у ситуацију да мора да носи на својим леђима и своје женске политичке газде, као што носи своје економске газде. Оне би то ипак морале да чине ако би једнака права гласа за жене и мушкарце била установљена у Енглеској. Без обзира шта радници чинили, они су увек присиљени да плате цех. Тако да они који верују да право на глас доноси моћ, показују веома мало осећаја за правду, јер показују најмању бригу за оне којима ће, као што они то тврде, то право наводно највише користити.

Амерички сифражетски покрет је до недавно био ствар друштвене игре, апсолутно одвојен од економских потреба народа. Тако Сузана Б. Антони, без сумње једна изузетна жена, није била само равнодушна него и непријатељски расположена према радништву; није оклевала да манифестује свој антагонизам када је 1869. саветовала жене да преузму послове штампарских радника који су у Њуjорку штрајковали. Није ми познато да ли је до смрти тај свој однос променила.

Наравно постоје неке сифражеткиње које су се придружиле радницама—Женска синдикална лига (The Women's Trade Union League) на пример; али оне чине мањину и њихове активности су у бити економске природе. Остатак гледа на тежак рад као на вољу Провиђења. Шта би се десило са богатима да нема сиромашних? Шта би било са овим лењим, паразитским дамама које за једну недељу страће више него што њихове жртве зараде за годину дана, шта би било да нема осамдесет милиона радника надничара? Једнакост, да ли је ико икада чуо за такву ствар?

Мало је земаља у којима су ароганција и снобовштина толико развијени као у Америци. То је нарочито тако са америчким женама које припадају средњој класи. Оне не само што сматрају да су једнаке са мушкарцима него и себе сматрају супериорним, нарочито се сматрају супериорним по својим врлинама: доброти и моралности. Право је чудо да америчка сифражеткиња захтева своје гласачко право, ту најчудеснију моћ. У својој егзалтираној уобразиљи она не види колико је заправо подјармљена, не толико од стране мушкараца колико због својих глупих погледа и традиције. Право гласа не може побољшати ову тужну чињеницу; оно може само да је истакне, да је нагласи, као што уистину и чини.

Позната америчка активисткиња у борби за женска права тврди да би жена требало да има право на једнаку плату као и мушкарци, па чак и законско право на плату свог супруга. У случају да је муж не издржава, треба га осудити да носи пругасто осуђеничко одело, а оно што у затвору заради, добијала би његова, по правима једнака супруга. Зар не тврди друга позната предводница покрета за женска права да ће њихов глас укинути социјалне невоље против којих су се заједничким напорима узалудно борили најсјајнији умови целог света? Заиста треба жалити што нам се наводни створитељ универзума већ приказао са својом дивном шемом ствари, иначе би жене кад добију право гласа биле у ситуацији да га сасвим превазиђу.

Веома је опасно прихватити се посла деконструкције фетиша. Доба када су такве јереси кажњаване спаљивањем је прошло, мада још увек није превазиђен ограничени дух оних који изричу осуде другима само зато што имају храбрости да се супротставе опште прихваћеним појмовима. Због тога ћу и ја вероватно бити сврстана у оне који су против жена, али ме то не може поколебати да размотрим суштину проблема. Понављам оно што сам на почетку рекла: ја не верујем да жена може да учини политику гором; али не верујем ни да је може учинити бољом. И онда, ако већ не може да побољша грешке мушкараца, зашто да их понавља?

Историја може бити састављена од лажи; ипак, она садржи неколико истина и оне су нам једини водич за будућност. Историја политичких активности мушкараца доказује да им није дато ништа што нису могли да постигну на директнији, мање скуп и дуготрајнији начин. Чињеница је да је сваки напредак који је постигнут, стечен константном борбом, непрестаном борбом за самопотврђивањем, а не помоћу права гласа. И нема разлога за било какву претпоставку да су жене, или да ће жене бити, у свом успону ка еманципацији, потпомогнуте правом на глас.

У најмрачнијој од свих земаља, Русији, у којој влада апсолутни деспотизам, жена је постала једнака мушкарцу али не уз помоћ права на глас него захваљујући њеном настојању да буде и да дела. Она не само што је освојила све области науке и занимања, она је стекла поштовање мушкараца, њихов респект и другарство; чак и више од тога: освојила је дивљење и поштовање целог света. И то такође, не помоћу права на глас него захваљујући свом дивном хероизму, духовној снази, способности, снази воље и издржљивости у бици за слободу. Где су жене из било које земље или државе које се могу подичити таквом победом? Ако размислимо о ономе што су жене у Америци постигле, закључићемо да им је на њиховом путу, за еманципацију помогло нешто дубље и снажније од права гласа.

Тачно пре шездесет и две године шачица жена је на конвенцији жена одржаној у Сенека Фолсу, поставила захтев да се жене изједначе са мушкарцима у образовању и приступу разним професијама и занатима. Каква сјајна достигнућа, какви изванредни тријумфи! Ко би, сем највећих незналица, могао рећи да је жена обичан роб? Ко би се усудио да сугерише да ово или оно занимање не би требало да јој буде приступачно? Она је преко шездесет година обликовала нову атмосферу и градила себи нови живот. Постала је светска сила у свакој области људске мисли и делатности. И све је то постигла без права на глас, без права да пише законе, без „привилегије“ да постане судија, апсанџија или џелат. Да, мене могу сматрати непријатељем жене; али ако јој помогнем да сагледа истину, нећу жалити.

Невоља жене није у томе што она није у стању да ради мушки посао, него у томе што она траћи своју животну снагу у настојању да превазиђе мушкарца и то ради оптерећена традицијом која ју је учинила неспособном да држи корак с њим. О, ја знам да су неке жене успеле, али по коју цену, по какву ужасну цену! Није битна врста посла коју жена ради, важнији је квалитет посла којим се она бави. Жена не може праву на глас или гласању дати нови квалитет, нити од тога права може да добије било шта што би побољшало њене квалитете. Њен развој, њена слобода, њена независност морају да буду њено лично дело које ће произићи из ње саме. Пре свега, тиме што ће се она потврдити као личност, а не као сексуални објекат. Затим, што ће одбити да било ко полаже право на њено тело; што ће одбити да рађа против своје воље; одбити да служи Богу, држави, друштву, мужу, породици итд; тако ће постићи да јој живот буде једноставнији, дубљи и богатији. Значи, покушаће да спозна смисао и суштину живота у свим његовим сложеностима, ослободивши се страха од јавног мњења и јавних осуда. Само такав став, а не само право на глас, ослободиће жену, учиниће да стекне моћ, до сада свету непознату, моћ за стварну љубав, моћ која заступа мир и хармонију; моћ божанског пламена који даје живот; жена ће постати творац слободних људи и жена.