Ема Голдман

Љубав и брак

Дигитализовао Викизворник.

Уврежено је мишљење да су брак и љубав синоними, да произилазе из истих мотива и да покривају исте људске потребе. И ово, као већина таквих мишљења, не почива на стварности и чињеницама него на празноверју.

Брак и љубав немају ништа заједничко, удаљени су једно од другога као северни и јужни пол, у ствари, они су сушта супротност. Нема сумње да неки бракови могу бити резултат љубави. Не због тога што се љубав може остварити једино у браку, пре ће бити да је зато што је врло мало оних који су у стању да превазиђу конвенцију. Данас постоји велики број мушкараца и жена за које брак није ништа друго него фарса, али који га прихватају због јавног мњења. У сваком случају, истина је да су неки бракови засновани на љубави и такође је истина да у неким случајевима љубав наставља да постоји у брачном животу, али ја тврдим да је то упркос брачном животу, а не захваљујући њему.

Истовремено, апсолутно је нетачно да љубав произлази из брака. Можемо понекад чути за чудесне случајеве када су се супружници заљубили једно у друго након склапања брака, али ако се ствар боље испита, утврдиће се да је то пре ствар навикавања на неизбежно. Сигурно да је то међусобно навикавање далеко од спонтаности, интензитета и лепоте љубави, а без тога интимност брака постаје деградирајућа и за жену и за мушкарца.

Брак је првенствено економски аранжман, уговор о осигурању. Он се разликује од обичног животног осигурања само у томе што више обавезује и више изискује. Корист од њега неизмерно је мала у поређењу са уложеним. Када уплатимо полису за животно осигурање ми плаћамо у доларима и центима и увек смо у могућности да престанемо са уплатама. Ако је, пак, супруг женина премија, она то плаћа својим именом, приватношћу, својим самопоштовањем, самим животом „све док их смрт не раздвоји“. Шта више, брачно осигурање њу осуђује на доживотну зависност, на паразитизам, потпуну бескорисност, индивидуалну и друштвену. Мушкарац, такође, плаћа свој део али, како су његове сфере шире, брак га не ограничава толико као жену. Он своје окове осећа више у економском смислу.

Зато оно што је Данте написао на улазу у пакао, може у пуној мери да се односи и на брак: „Ко овамо уђе, нека изгуби сваку наду“.

Да је брак грешка нико паметан неће порећи. Потребно је само овлаш погледати статистике развода па да се схвати колико је брак страховита грешка. Неће ни стереотипни филистејски аргументи о недовољно строгим законима у вези са разводом и растућој усамљености жена оправдати чињеницу да: прво, сваки дванаести брак се завршава разводом; друго, да је, од 1870. године, број развода порастао са 28 на 73 на сваких сто хиљада становника; треће, да је прељуба, од 1867, као узрок за развод брака порасла за 270,8 одсто; четврто, да је број мушкараца који су напустили своје породице порастао за 369,8 одсто.

Овим запрепашћујућим цифрама се може додати велики број драмских и литерарних дела која се баве овом темом. Роберт Херик у делу Заједно (Together); Пинтеро у Mid-Chanel; Јуџин Валтер у Потпуно исплаћено (Paid in Full) и десетине других писаца расправљају о јаловости, монотонији, јаду и неадекватности брака као фактору за хармонију и разумевање.

Онај ко проучава друштво и ко размишља неће се задовољити уобичајеним површним оправдањем за овај феномен. Мораће да копа дубље у сам живот полова да би схватио због чега се брак показао тако несрећном институцијом.

Едвард Карпентер каже да су обе стране у браку обележене средином из које су потекле, свака је толико различита да мушкарац и жена морају остати странци. Одвојени непремостивим зидом сујеверја и навика, људи у браку немају прилику да упознају једно друго и да се поштују, а без тога је свака заједница осуђена на пропаст.

Хенрик Ибсен, који мрзи друштвене обмане, био је вероватно први који је схватио ову велику истину. Нора напушта свог супруга, не—како глупа критика то жели да прикаже—због тога што је уморна од одговорности или осећа потребу за женским правима, него зато што је схватила да је пуних осам година живела са странцем и са њим изродила децу. Може ли постојати нешто што је више понижавајуће и деградирајуће од доживотне блискости два странца? Нема потребе да жена зна било шта о мушкарцу, изузев—колики су његови приходи. А шта да се зна о жени—шта је потребно знати осим да је пријатне спољашности. Ми још нисмо прерасли теолошки мит који сматра да жена нема душу, да је нека врста додатка мушкарцу, начињена од његовог ребра само да би угодила господину који је био тако снажан да се плашио чак и своје сенке.

Можда је лош материјал од кога је жена начињена крив за њену инфериорност. У сваком случају, жена нема душу—и шта је још потребно да о њој знамо? Поред тога, што мање душе има, то више вреди као супруга, биће спремнија да се стопи са својим супругом. Захваљујући тој робовској попустљивости мушкој супериорности, институција брака је тако дуго остала нетакнута. Сада, када жена стаје на своје ноге, сада када је постала свесна себе као створа који не зависи од господареве милости, света институција брака постепено слаби, и никаква количина сентименталног кукања не може да га одржи.

Просечној девојци се од детињства говори да је удаја њен крајњи циљ и због тога њена обука и образовање морају бити усмерени у том правцу. Као што се бесловесна стока гоји да би била заклана, тако се и она припрема за брак. А ипак, необично је то рећи, њој је допуштено да зна много мање о функцији супруге и мајке, него што обичан занатлија зна о свом занату. Било би недолично и ружно да пристојна девојка било шта зна о брачним односима.

Али шта рећи о недоследности поштења, коме је потребна брачна заклетва да би нешто што је прљаво претворила у најчистију и најсветију заједницу, коју онда нико не сме да доводи у питање или критикује. Па ипак, то је управо став просечних бранилаца брака. Будућа супруга и мајка држи се у тоталном незнању о ономе што представља њен једини иметак у јакој тржишној конкуренцији—у сексу. И тако она улази у доживотан однос са мушкарцем само да би се нашла збуњена, са осећањем одбојности и безмерно избезумљена нечим што представља најприроднији здрав инстинкт, а то је секс. Можемо слободно рећи да је велики постотак њене несреће, јада, очаја и физичких патњи у браку изазван криминалним непознавањем основних чињеница полних односа, а то непознавање се сматра великом врлином. И уопште није претеривање када кажем да је много бракова растурено због ове жалосне чињенице.

Ако је, међутим, жена слободна и довољно зрела да тајне секса спозна без благослова Државе или Цркве, биће јој изречена пресуда да је потпуно неподобна да постане супруга „доброг“ човека, чије се добро састоји од празне главе и много новаца. Може ли постојати ишта срамотније од идеје да одрасла и здрава жена, пуна живота и страсти мора да сузбија захтеве природе, да потчини своје најинтензивније жудње, наруши своје здравље и слама свој дух, да мора да обузда своју машту, да се одриче величине и радости сексуалног искуства све док се не појави „добар“ човек да је узме за своју супругу? То је права слика брака. Како би се онда такав аранжман могао завршити сем неуспехом? Ово је један, мада не мало значајан фактор који брак разликује од љубави.

Ми живимо у прагматичном времену. Прошло је доба када су, због љубави, Ромео и Јулија ризиковали да се изложе гневу својих родитеља, када се због љубави Гретхен изложила оговарању суседа. Ако, у ретким случајевима, млади људи и дозволе себи луксуз романсе, њима се позабаве старији, дрилују их и туцају у главу све док не постану „разумни“.

Морална поука уграђена у девојчину свест није о томе да ли је мушкарац у њој побудио љубав него—“колико новаца он има?“ Важно и једино божанство практичног америчког живота је: Може ли он зарадити колико треба? Може ли издржавати супругу? То је једина ствар која оправдава брак. Постепено, ово прожима сваку мисао девојке, она више не сања месечину и пољупце, смех и сузе, она сања шопинг-туре и продавнице јефтине робе. Ово сиромаштво духа и гадост су елементи неразлучиво везани са институцијом брака. Држава и Црква не признају ни један други идеал јер је контрола мушкараца и жена једна од потреба Државе и Цркве.

Без сумње је да постоје људи који и даље сматрају да је љубав изнад долара и центи. То је нарочито истина за ону класу људи који, из економских разлога, морају сами себе да издржавају. Тај моћни фактор је заиста довео до огромне промене положаја жене у друштву и ако имамо у виду да је жена релативно скоро почела да се запошљава у индустрији, заиста је невероватно како се то брзо догодило. Шест милиона жена зарађује, шест милиона жена је изједначено са мушкарцима у свом праву да буду експлоатисане, да буду опљачкане, да штрајкују, штавише, имају право да умру од глади. Желите ли још нешто, мој Господине? Да, шест милиона запослених жена у свим областима привређивања, од највишег интелектуалног посла до најтежег физичког рада у рудницима и на железници; да, жене чак раде као детективи и полицајци. То сигурно показује да је еманципација потпуна.

Па ипак, без обзира на све то, од те велике армије жена радница, мали је број оних које прихватају свој рад као трајно стање, на исти начин као што то прихвата мушкарац. Без обзира колико мушкарац био слаб, он је научен да буде независан, да сам себе издржава. Ја знам да нико у нашој економији није потпуно независан; па ипак, и најбеднији примерак мушког рода мрзи да буде паразит, или барем не воли да се зна да је он то.

Жена гледа на свој положај раднице као на нешто пролазно, што се одбацује чим се појави неко ко ће дати више. Зато је бескрајно теже организовати жене него мушкарце. „Зашто да постанем члан синдиката? Ја ћу се удати и имаћу свој дом.“ Зар она од детињства није учена да је то њен коначни циљ? Не треба да прође много времена па да она схвати да дом, мада просторно не тако велик затвор као што је фабрика, има шипке на прозорима и много солиднија врата. Да има чувара тако лојалног да нико не може побећи из тог затвора. Најтрагичније је да дом, заправо, не ослобађа радницу од потребе да заради ван куће, он само увећава посао који она треба да уради.

Према најновијим статистикама поднетим Комитету „за рад и наднице и пренасељеност популације“, десет одсто надничарки у Њуjорку су удате, па ипак морају да наставе да раде на најмање плаћеним пословима на свету. И када се овој чињеници дода аргатовање око кућних послова, шта онда остаје од заштите и славе коју себи приписује дом? У ствари, чак ни жена која потиче из средње класе, у браку не може да говори о свом дому, пошто је мушкарац тај који ствара њену сферу. Није важно да ли је мушкарац насилник или добар човек. Оно што ја желим да докажем је да брак гарантује жени дом само захваљујући милости њеног мужа. Тада се она креће по његовом дому, годину за годином, све док њен поглед на свет и људску делатност не постане незанимљив, сужен и отрцан исто као што је њено окружење. Није ни чудо што она постаје гњаватор, што се свађа око ситница, што воли да оговара, што постаје неподношљива и тако тера мушкарца од куће. Она не може да оде, а и када би хтела—нема где. Поред тога, кратак период брачног живота доводи до тога да она диже руке од свих својих потенцијала, што просечној жени потпуно одузима способност да се снађе у спољном свету. Она занемарује свој спољни изглед, постаје неспретна у покретима, неспособна да сама доноси одлуке, кукавица да процени ситуацију, постаје оптерећење и досадна свом мужу, а то је оно што већина мушкараца почиње да мрзи и презире. Баш је то дивна атмосфера за рађање новог живота, зар не?

Али како заштитити права детета, ако не у браку? Па зар то није оно најважније? Све је то лаж и хипокризија! Брак штити дете, а хиљаде деце су напуштена и без дома. Брак штити дете, а сиротишта и установе за збрињавање деце су препуна, Друштво за борбу против окрутности према деци има пуне руке посла спасавајући мале жртве од родитеља који их „воле“—да би их ставили под окриље брижне љубави Гери друштва. Какво је то само извргавање брака руглу.

Брак можда има моћ „да доведе коња до реке“, али да ли може да га натера да пије воду? Закон ће ухапсити оца и обући га у робијашко одело, али да ли је то икада нахранило гладно дете? Ако је родитељ незапослен, или крије свој идентитет, шта ту брак може да помогне? Он се позива на закон да би се мушкарац довео пред „правду“ и ставио иза решетака, на сигурно место, а плодови његовог рада не иду детету, већ Држави. Детету остају само избледела сећања на оца у робијашком оделу.

А што се тиче заштите жена, ту лежи проклетство брака. Брак јој заиста не може пружити заштиту, али сама идеја је толико одвратна, срамотна и увреда самог живота, тако понижавајућа за људско достојанство, да таква паразитска институција заслужује да се заувек осуди.

То је исто као и други патријархални уговор—капитализам. Он човеку одузима права која стиче рођењем, онемогућава му развој, трује његово тело, држи га у незнању, беди и зависности, а онда оснива хуманитарне институције које се хране последњим остацима човековог самопоштовања. Институција брака од жене чини паразита—неког ко је потпуно зависан. Онеспособљује је за животну борбу, брише њену друштвену свест, паралише јој машту и тако намеће своју великодушну заштиту, која је у реалном животу замка и карикатура људског карактера.

Ако мајчинство представља највишу реализацију женске природе, која друга заштита је томе потребна осим љубави и слободе? Брак осујећује, избезумљује и корумпира женина очекивања. Зар порука коју брак даје жени није: само када следиш моје законе, родићеш дете? Зар жена није осуђена на смрт, зар није осрамоћена и понижена ако одбије да купи своје право на мајчинство тако што ће продати своје тело? Зар није брак она институција која једино санкционише мајчинство, мада је дете зачето у мржњи и присили? Па ипак, ако се мајчинство оствари слободном вољом, из љубави, из екстазе или пркосне страсти, зар се онда не ставља круна од трња на невину главу детета и крвавим словима не уписује страшан епитаф Копиле? Да брак заиста има све оне врлине за које се тврди да има, његов криминални однос према мајчинству би био довољан да заувек буде искључен из царства љубави.

Љубав, најјачи и најдубљи елемент у животу, оно што доноси наду, срећу, екстазу, љубав која се противи свим законима, свим конвенцијама, љубав—најслободнији и најјачи ковач људске судбине, како тако снажно свеобухватно осећање може да буде изједначено са јадним малим, од Државе и Цркве санкционисаним, браком?

Слободна љубав? Као да љубав може бити ишта друго осим слободна! Мушкарац може да купи памет, али сви милиони на свету нису успели да купе љубав. Мушкарац је потчинио себи тела, али сва моћ овог света не може да потчини љубав. Мушкарац је потчинио целе народе, али све његове војске не могу да потчине љубав. Мушкарац може да окује и ограничи дух, али је потпуно немоћан пред љубављу. Високо на свом престолу, са свим својим сјајем и помпом која се златом може купити, мушкарац је ипак само сиромашан и очајан, ако га мимоиђе љубав. Али, ако љубав постоји, и најсиромашнија кућа сија топлином, пуна је живота и боја. Тако љубав поседује чаробну моћ да од просјака направи краља. Да, љубав је слободна и не може да егзистира у некој другој атмосфери. Када је слободна, она се даје безрезервно, у великим количинама и потпуно. Сви закони засновани на статутима, све суднице овог света, не могу да је ишчупају из корена. Али, ако је тло стерилно, како брак може да дâ плодове? То је као последња велика и очајничка битка пролазног живота против смрти.

Љубави није потребна заштита: она је сама себи заштита. Докле год је љубав то што производи децу, ни једно дете неће бити напуштено, гладно или очајно због недостатка љубави. Ја знам да је ово истина. Ја знам за жене које су постале мајке у слободи са мушкарцима које су волеле. Мало је деце у браку која уживају такву пажњу, заштиту и приврженост својих мајки као што је уживају она деца која су рођена ван брака.

Они који бране ауторитет, плаше се налета слободног мајчинства, јер ће их то лишити њихових жртава. Ко ће се борити у ратовима? Ко ће стварати богатство? Ко ће бити полицајац, тамничар, ако жене одбију да насумице рађају децу? Али раса, раса, шта ће бити са расом, вичу краљ, председник, капиталиста, свештеник. Раса треба да буде сачувана, а жене треба тако деградирати да постану само машине—институција брака је наша једина сигурност против опасног буђења сексуалности у жени.

Али узалудни су ови избезумљени напори да се одржи стање ропства. Узалудни су такође и сви црквени едикти, сулуди су напади владара, чак је узалудна и рука закона. Жена више не жели да учествује у производњи расе болешљивих, слабих, оронулих и јадних људских бића, која немају ни снаге ни храбрости да збаце јарам сиромаштва и ропства. Уместо тога, жена жели мање деце, али децу која би била боља, зачета и одгајена у љубави и кроз слободан избор, а не кроз обавезу коју налаже брак. Наши лажни моралисти тек треба да стекну озбиљан осећај одговорности према детету које је у недрима жена пробудило љубав према слободи. Радије би се таква жена заувек одрекла сјаја и поноса материнства, него што би на свет донела нови живот у атмосфери која је пуна самодеструкције и смрти. И ако она постане мајка, то је да би детету дала најдубље и најбоље што у себи има. Да сазрева заједно са дететом њен је мото, она зна да само на тај начин може да допринесе изградњи истинске мушкости и женскости.

Ибзен мора да је имао визију слободне мајке када је, вештином мајстора, направио лик Госпође Алвинг. Она је била идеална мајка зато што је прерасла брак и све његове страхоте, јер се ослободила својих окова и пустила свој дух да се развија све док није постала обновљена и јака личност. На жалост, било је прекасно да се спасе њен Освалд, срећа њеног живота, али не сувише касно да схвати да је љубав у слободи једини услов за леп живот. Они који су као Г