Петар Кропоткин

О смислу освете • О моралном утицају затвора на затворенике

Кад су мене питали, какве се реформе могу увести у затворе и њима сличне институције, а при том условили да они ипак остану затвори, могао бих да наведем само нека делимична побољшања која би малом броју људи поправили положај. Истовремено бих морао отворено признати како је тешко учинити било каква побољшања, чак и најмања, кад је реч о институцијама заснованим на лажном принципу.

Једна од најтежих ситуација у систему наших казнених институција јесте то, што, чим је човек једном био у затвору, он има шансе три наспрам један да, одмах по ослобађању, поново буде у затвору. Наравно, има доста изузетака од овог правила. У свакоме затвору ћете наћи људе који су се тамо нашли случајно. Њима се у животу догодио тако фаталан стицај околности који је изазвао бурну реакцију страсти или слабости, те су се зато нашли иза решетака. Мислим, сви ће се сложити кад је реч о сличним лицима да, ако их уопште не би затварали, друштво од тога не би имало никакве штете. Међутим, њих муче у затворима и нико не може да одговори зашто. Они су и сами свесни штетности својих поступака и, несумњиво, ово би осећање у њима било још дубље кад их уопште не би слали у затвор.

Број оваквих особа уопште није мали, како се обично мисли, а неправедност њиховога кажњавања толико је очигледна, да се у последње време чују многи ауторитативни гласови, међу којима и енглеских судија, који инсистирају на неопходности да се судијама да право да ослободе таква лица не одређујући им никакву казну.

Али криминалисти ће вероватно рећи, како постоји друга бројна класа становника затвора којима су и намењене наше казнене установе. И, овде се поставља питање: колико затвори одговарају своме циљу у односу на ову врсту затвореника? Колико их они поправљају? И, колико успевају да застраше и спрече даље нарушавање закона?

На ово питање не могу бити два одговора. Цифре нам потпуно јасно указују да могући двоструки утицај затвора – суздржавајући и у моралном погледу лековити – постоји само у уобразиљи правника. Скоро половина свих лица које су окружне судије казниле у Француској и Енглеској су рецидивисти, који су већ једном или двапут боравили у затвору. У Француској, од две петине до половине свих приведених судији за прекршаје, већ су боравили у затвору. Сваке се године хапси 70 000 до 72 000 рецидивиста. Од 42-45% свих убица и 70-72 % лопова који се осуђују годишње – су рецидивисти. Овај проценат је у великом градовима још већи. Од свих затвореника у Паризу 1880. године, више од једне четвртине већ су били кажњавани током последње деценије по више од четири пута. Што се пак тиче централних затвора, од 20-40% свих из њих отпуштених у једној години, поново се нађе у централном затвору већ током прве године по пуштању, и већина већ првих месеци. Број рецедивиста би био још већи кад имена и занимања многих ослобођених не би исклизнула пажњи полиције. Поред тога, многи од њих емигрирају или умру одмах по пуштању из затвора (ако се узму у обзир они који умру одмах после пуштања из затвора и они који остају неоткривени, остаје отворено питање – није ли број повратника једнак укупноме броју свих пуштених из затвора?).

Повратак ослобођених назад, у затвор, толико је обична појава у француским централним затворима, да често можете чути како чувати међу собом говоре: „Чудна ствар! Н. Се још није вратио у затвор. Зар је већ успео да пређе у други судски округ?“ Неки затвореници, ослободивши се затвора где су, захваљујући свом добром понашању, имали неку привилеговану дужност – нпр. Рад у болници – обично моле да им се тај посао остави кад се поново врате у затвор. Ови су јадници врло свесни да се неће моћи одупрети искушењу које их очекује на слободи; знају да ће убрзо опет допасти тамнице, где ће и завршити свој живот.

У Енглеској, колико ми је познато, стање ствари није боље, без обзира на напоре 63 „друштва за помагање ослобођеним затвореницима“. Око 40% свих осуђених лица су рецидивисти и, по речима мр Девита, 95% свих који се налазе у затворима већ су раније стекли затворско образовање, боравећи једном, а понеко и двапут у затвору.

Чак шта више, у читавој Европи је примећено да, ако је човек допао затвора за неки мали прекршај, он се обично у њега враћа осуђен за нешто много озбиљније. Ако је то крађа, онда је она перфиднија у односу на претходну; ако је раније био осуђен за насилно деловање, има много шанси да следећи пут допадне затвора у својству убице. Речју, рецидивизам је питање које се тиче тако великога проблема којим се озбиљно баве европски аутори-криминалисти и ми видимо, како у Француској, под утицајем изузетне сложености овога проблема, настају планови који се у бити своде на то, да се сви рецидивисти осуђују на смрт тако да би умирали у једној од најнездравијих француских колонија (упореди изванредне књиге Liard-Curtois „Souvenir du Bagne“ i „Apresle Bagne“. P. 1904-1905, издање Tosqussle, засноване на личном искуству).

Управо у време кад сам писао ову главу, у париским новинама је објављена прича о убиству које је извршило лице дан раније отпуштено из затвора. Пре него што је овај човек ухапшен и осуђен на 13 месеци затвора (за не тако значајан прекршај), упознао се са женом која је имала мали дућан. Он је добро знао начин њеног живота, и такорећи одмах по изласку из затвора, навече се упутио код ње, управо кад је ова затварала радњу, убио је и хтео да дође до касе. Јер, затвореник је свој план у детаље разрадио у затвору.

Сличне епизоде уопште нису реткост у кривичној пракси, мада, наравно, немају увек, као у овоме случају тако сензационалистички карактер. Најужаснији планови најзверскијих убистава у већини случајева настају у затворима и, ако је јавно мњење узнемирено неким заиста зверским поступком, ово је увек директни или посредан резултат затворске обуке; то је дело човека који је ослобођен из затвора, или се пак реализује по препоруци некога од бивших затвореника.

Без обзира на све покушаје да се раздвоје затвореници или да им се забране међусобни разговори, затвори све досад остају највише школе за преступнике. Планови добронамерних филантропа који намеравају да наше затворе претворе у поправне установе, претрпели су тотални неуспех. И, мада официјелна литература избегава да се бави овим предметом, директори затвора који су пратили живот заточеника у свој његовој голотињи и који претпостављају истину службеној лажи, отворено тврде да затвор никога не поправља и да, напротив, он мање или више негативно утиче на оне који су присиљени да у њему проведу по неколико година.

Не може бити другачије. Морамо признати, да резултати морају бити управо овакви, само ако пажљиво анализирамо утицај затвора на затворенике.

Пре свега, нико од затвореника, уз ретке изузетке, не признаје да је праведно осуђен. Ово знају сви, али се због нечега сви према овоме односе лако, иако се у овоме признању крије осуда укупног нашег судског система. Кинез, којега је осудио породични суд „недељне породице“ на прогонство, или Чукваш, којега бојкотује његово племе, или пак сељак, којег је осудио „Водени суд“ (суд који управља наводњавањем) у Валенсији или Туркестану, скоро редовно признају праведност казне коју су изрекле судије. Али, ништа се слично не догађа код становника наших савремених затвора.

Узмите нпр. једног од затворских „аристократа“, осуђенога за „финансијску операцију“, тј. за такав подухват, који је потпуно био срачунат на „лакомости и незнању публике“, како говори један од јунака изузетних белешки из затворског живота из пера Михаила Девита. Покушајте да таквога човека убедите да није поступио правилно бавећи се сличним пословима. Он ће вам вероватно одговорити: „Милостиви господине, лоповчићи заиста заглаве у затвору, али велики лопови, како вам је познато, користе слободу и врло су поштовани од оних истих судија које су мене осудиле“. И, одмах за овим, навешће вам неку компанију која је у лондонском Ситију основана са намером да пљачка наивне људе који намеравају да се обогате отварањем рудника злата у Девонширу, налазишта олова испод Темзе, итд. Сви знамо за такве компаније на чијем је челу у Енглеској редовно лорд, свештеник и М. П.“ (члан парламента), сви добијамо њихова ласкава писма, сви знамо како се извлачи последњи грош из џепова сиромаха...Шта можемо да одговоримо „затворском аристократи“? Или пак, узмимо за пример другога, који је био осуђен за оно што се на француском језику зове manger la grenouille и што ми, Руси, зовемо „склоност према државним јаслама“, другим речима, осуђен је за трошење друштвеног новца. Овакав ће вам господин рећи: „Нисам био довољно вешт, милостиви господине. У томе је сва моја кривица“. Шта му можете одговорити кад дивно знате како велики комади друштвеног колача бестрага нестају у раљама љубитеља овога јела, а да ови кулинари не само што се не нађу пред судом, већ и уживају друштвено поштовање. „Нисам био довољно вешт“ – понављаће носећи аристократску одећу. И, било да се мучи у самици или да исушује датмурско блато, његов ум ће радити стално у истоме смеру: он ће све више да се срди на неправедност друштва које осипа цвећем стазе за веште, а затвара невеште. А чим га пусте из затвора, покушаће да се попне на виши ступањ лествице, да употреби сам свој ум како би био „довољно вешт“, да тако одломи комад колача, а да га не ухвате.

Нећу тврдити да сваки затвореник гледа на преступ који га је довео у затвор као на нешто вредно похвале, али је несумњиво да он себе не сматра нимало горим од оних фабриканата који из репе издвајају наранџин џем и праве вино од обојене фуксине воде побољшане алкохолом, не горим од предузимача који пљачкају поверљиву публику, који на најразноврсније начине шпекулишу на „лакомости и незнању публике“ и који ипак уживају свеопште поштовање. „Кради, али се не дај уловити!“ – таква је уобичајена узречица у затворима целога света, и узалудно ћемо оспоравати њену мудрост све док у свету пословних односа појмови о часном и нечасном буду тако климави као што су данас.

Поуке које затвореници добијају у затвору нису нимало горе од оних које добијају из спољашњег света. Већ сам у претходној глави поменуо скандалозну трговину дуваном која је у пракси у француским затворима, али сам све донедавно мислио да ово зло није познато у Енглеској, док се у супротно нисам уверио на основу једне књиге (Five Years Servitude, by One who has endured it. P. 61). Карактеристично је да су чак цифре скоро исте. Тако, од сваких 20 шилинга датих затворенику, 10 мора припасти чувару, а за осталих 10 он доставља дуван и осталу шверцовану робу по фантастичним ценама. Такав је поредак у Милбанци. Француска тарифа – од 50 франака, 25 чувару, а за преосталих 25 се набавља дуван и остало по поменутим ценама. Што се пак тиче рада, и по систему државних и уговорних радова који су у пракси у великим затворима, изводи се маса ситних лоповлука, да сам често у Клерву слушао од затвореника: „Господине, прави лопови нисмо ми, већ они који нас овде држе“. Рећи ће ми, наравно, како је администрација обавезна да искорени ово зло и да је већ много учињено у том смислу. Чак сам спреман да признам исправност ове примедбе. Али, питање је у томе, може ли се зло ове врсте потпуно искоренити. Већ сама чињеница да ово зло постоји у већини затвора у Европи, говори како је тешко наћи неподмитљиву затворску управу.

Уосталом, помињући овај узрок деморализације, нећу га знатније наглашавати, и не зато што не признајем његов штетан утицај, већ једноставно зато што, ако би поменути узрок потпуно ишчезао из затворског живота, и тад би у нашим казненим установама остало мноштво других узрока од којих нема спаса све док је затвор затвор. Њима ћу се позабавити.

Много је писано о лековитом утицају рада – нарочито физичког, и, наравно, то уопште нећу порицати. Не дати затвореницима никакве обавезе, каква је пракса у Русији – значи, потпуно их деморалисати, оптерећивати их некорисним казнама и убијати у њима последњу искру енергије чинећи их потпуно неспособнима за радни живот после затвора. Али, постоји рад и рад. Постоји слободни рад који уздиже човека, ослобађа му мозак од грешних мисли и болесних идеја – рад који присиљава човека да се осети као честица живота света. Али, постоји такође и изнуђени рад, рад роба, који понижава човека – рад, којим се баве с одвратношћу, из страха од казне, и исто такав затворски рад. Овом приликом наравно немам у виду тако гнусне изуме, какво је покретно коло у енглеским затворима које човек мора да окреће што јаче, мада се покретачка снага може добити и на други начин и много јефтиније. Такође немам у виду трљење конопље, где човек дневно доноси корист тачно једну копејку (други облик „рада“ који су смислили у Енглеској, састоји се у следећем: затворенику се даје клупко разнобојних конаца. Он мора за дан да их раздвоји по бојама. Кад је посао готов, у самицу улази чувар, поново помеша конце и каже: „Ово ти је посао за сутра!“ Du Cane L.C.c. 176) Затвореници су у праву кад овакав рад сматрају ниском осветом друштва које се није побринуло да им у детињству понуди бољи пут ка вишем облику живота, достојног човека, а сад им се за то свети. Мислим, да нема ничег тако узнемирујућег, као кад те присиљавају да радиш нешто, али не зато што је тај твој рад некоме потребан, већ да би био кажњен. Док цело човечанство ради да би животу дало подршку, затвореник бртви или раздваја конце, бави се послом који никоме не треба. Он је одбачен. И, ако се овај, кад изађе из затвора, према друштву буде односио као отпадник, нећемо моћи за ово да кривимо никога другог осим себе.

Али ствар није ништа боља ни са производним радом у затворима. Тешко да држава може да наступи у улози правог конкурента на тржишту где се тргује приозводима за ону добит која може бити реализована овом трговином. Као последица, може се изнудити добит са циљем да се посао да затвореницима, да се у помоћ дозову предузимачи. Али да би се привукли ови предузимачи и да би се подстакли да свој новац потроше на изградњу радионица гарантујући им истовремено одређену количину рада за известан број затвореника, без обзира на колебање цена на тржишту (где треба имати у виду неповољне околности затвора и рад затвореника који нису обучени за конкретан занат) – да би се привукли овакви предузимачи, држава мора да продаје рад затвореника у бесцење, а да и не говоримо о наметима који такође утичу на смањење цене рада. На тај начин, без обзира за кога раде затвореници, за државну касу или за предузимаче, њихове зараде су ништавне.

У претходној глави већ смо видели да највиша зарада коју предузимачи плаћају у Клерву ретко прелази 80 копејки на дан, а у већини случајева она је испод 40 копејки за 12 сати рада дневно, где половину ове зараде, а понекад и више, задржава државна каса. У Пуаси затворени зарађују код предузимача по 12 копејки дневно и, још мање, 8 копејки, кад раде за државну касу. (Излагање М. Дјупон у француском парламенту 18. јануара 1887).

У Енглеској, откад је затворска комисија 1863. године открила како затвореници зарађују необично много, њихова се зарада свела скоро на нулу, ако се не рачуна незнатно смањење казни за затворенике који марљиво раде. У Енглеским затворима, затвореницима дају такву врсту посла, да тек искусни радници могу да зараде више од 50 копејки дневно (обућари, кројачи и плетачи корпи). На другим врстама рада, затворенички рад, преведен на тржишну вредност, креће се између 12 и 40 копејки дневно.

Несумњиво, рад у оваквим условима сам по себи је лишен сваке привлачности, јер он не преокупира мозак затвореника, а тако мало плаћен може да се прихвати једино као облик кажњавања. Кад сам гледао своје пријатеље анархисте у Клерву, који су правили женске корсете или седефаста дугмад и зарађивали по 24 копејке за десет сати рада дневно, од чега је по 8 копејки задржавала државна благајна (од затвореника кажњених за кривично дело узима се по 12 копејки или више), потпуно сам разумео какву је одвратност морао овакав рад да изазива, код људи који су то морали да раде годинама. Какво задовољство може да пружи овакав рад? Какав морални утицај може да изврши ако затвореник сам себи стално понавља да ради само да би се предузимач обогатио? Добивши 72 копејке за недељу дана рада, он и његов друг једино могу да узвикну: „Заиста, лопови нисмо ми, већ они који нас овде држе!“

Ипак су моји другови које нису присиљавали да раде овај посао, бавили овим добровољно, а понекад, уз велике напоре, неки од њих су успевали да зараде по 40 копејки дневно, нарочито кад се у послу захтевала нека умешност или уметнички укус. Али, они су се овим бавили зато што су тако одржавали интересовање за рад. Ожењени међу њима су се стално дописивали са женама које су тешко живеле док су им се мужеви налазили у затвору. Стизала су им писма од куће и они су на њих одговарали. Тако се нису прекидале везе затвореника са породицом. Код самаца и оних без породице коју би морали подржавати, постојао је други мотив – љубав према науци, и они су се грбили над израдом дугмади и брошева надајући се да ће крајем месеца моћи да дођу до неке одавно жељене књиге.

Имали су мотив. Али какав благородан мотив могу имати кривични затвореници, одвојени од куће и лишени сваке везе са спољним светом? Људи који су смислили наш систем затвора потрудили су се да немилосрдно прекину све нити које на неки начин повезују затвореника са друштвом. Уништили су сва осећања која имају и затвореници као и сваки други човек. Тако на пример у Енглеској, жена и деца не могу видети затвореника чешће од једном у три месеца; писма која му се дозвољавају представљају изругивање људских осећања. Филантропи који су измислили енглеску затворску дисциплину постигли су такав хладнокрван презир човекове природе, да затвореницима дозвољавају само да потпишу већ припремљена штампана писма! Ова мера је тим више узнемирујућа, што сваки затвореник, ма како недовољно био развијен интелектуално, добро разуме ситничаву освету која је диктирала сличне мере, ма колико да се извињавају неопходношћу да се омету односи са спољним светом.

У француским затворима – у крајњем случају, у централним – дозвољене су чешће посете родбине, а директор затвора у изузетним случајевима има право и да одобри виђење у собама без оних решетки које обично раздвајају затвореника од његових посетилаца. Али, централни затвори су далеко од великих градова, а управо они дају највећи број затвореника, где осуђеници припадају углавном најсиромашнијим класама становништва и само неке од жена имају неопходна средства за путовање у Клерво да би неколико пута виделе свога мужа.

Тако овај благородни утицај који би могао подобрити затвореника, унети трачак радости у његов живот, једини ублажавајући елемент у његовом животу – веза са родбином и децом – систематично се изгони из живота затвореника. Затвори старога доба нису били тако чисти, у њима је било мање реда него у савременим, али су у смислу већ реченога били човечнији.

У сивом затвореничком животу, ослобођеном од страсти и јаких утисака, сва најбоља осећања која могу да поправе човеков карактер убрзо замиру. Чак и радници који воле свој посао и у њему налазе задовољење својих естетских потреба, губе вољу за рад. Затвор пре свега убија физичку енергију. Сад се сећам година проведених у затвору у Русији. Пошао сам у затвор тврђаве одлучан да се не предајем. Да бих одржао кондицију, свакодневно сам имао шетњу од седам врста по затвору и два пута на дан сам радио гимнастичке вежбе са тешким храстовим табуретом. Кад ми дозволише да користим перо и мастило, прихватио сам се сређивања великог рада, тј. прихватио сам се систематичног прегледа постојећих доказа постојања ледничког периода. Касније, у француском затвору, прихватио сам се израде основних начела оног погледа на свет који сматрам системом нове филозофије – основама анархије. Али, у оба случаја сам убрзо осетио како ме савладава умор. Физичка снага је постепено нестајала. Можда је најбоље поређење за стање неког затвореника зимовање у поларном крају. Прочитајте извештаје о ранијим поларним експедицијама, на пример добродушног Перија или старијега Роса. Читајући ове дневнике, запазићете осећање физичког и интелектуалног замора на свакој страници, која достиже скоро до очајања, док се поново не појави сунце на хоризонту које са собом доноси светлост и наду. У таквом стању је и затвореник. Мозак нема енергије да одржи пажњу; мислима недостаје дубина. У једном прошлогодишњем америчком извештају, каже се, између осталог, да, док затвореници успешно уче језик, ретко који може да учи математику. Ово је запажање апсолутно исправно.

Чини ми се да се ово гушење нервне енергије најбоље објашњава недостатком утисака. У свакодневном животу, хиљаде звукова и боја интригирају наша чула; хиљаде ситних разноврсних чињеница остаје у нашој свести и побуђује активност мозга. А живот затвореника је у овом смислу потпуно ненормалан; његови утисци су невероватно оскудни и стално једни те исти. Отуда и жеђ затвореника за било каквим новостима, трка за сваким новим утиском. Никада нећу заборавити са каквом чежњом сам за време својих шетњи запажао све светлосне промене у дворишту Трубецке тврђаве, прелив светла на позлаћеном врху саборне цркве, који је био црвенкаст при заласку сунца и потпуно плав ујутру; запажао сам све нијансе боја које су се смењивале у облачне и ведре дане, ујутру и навече, зими и лети. Мењале су се само боје шиљка на црквеном торњу; све остало је остајало досадно непромењено. Појава врапца у затворском дворишту је био крупан догађај; она је доносила велики утисак. Овим се вероватно објашњава и то што затвореници тако јако воле цртеже и илустрације – они им производе нове утиске на необичан начин. Утисци који се у затвору добију преко читања или пак из сопствених размишљања, не делују непосредно, већ преко уобразиље, због чега мозак, који слабо храни слабо срце и са мало крви, замори се брзо и губи енергију. Зато се у затвору и осећа таква жеђ за спољашњим, непосредним утисцима.

Овом ситуацијом се вероватно објашњава и зачуђујући недостатак енергије, занесеност радом затвореника. Сваки пут кад сам у Клерву видео затвореника који се лењо креће двориштем у пратњи чувара који исто тако лењо корача за њим, у мислима сам се враћао у дане моје младости, у очеву кућу, међу кметове. Затворенички рад – то је рад роба, и таква врста посла не може одушевљавати човека, не може му пружити сазнање о неопходности рада и стварања. Затвореник може да научи занат, али му је немогуће развити љубав за тај занат. Напротив, у већини случајева стећи ће навику да се према своме послу односи са мржњом.

Неопходно је подсетити на још један разлог деморализације у затворима, разлог који сматрам необично важним, а зато што је једнак у свим затворима и што је његов корен у самој чињеници да је човек лишен слободе. Сва нарушавања установљених моралних принципа могу да се сведу на један праузрок – недостатак чврсте воље. Већина становника наших затвора су људи који не поседују довољно чврстине да се супротставе искушењима која их сусрећу на животном путу или да пригуше нагон који их је у моменту зграбио. Али у затвору, исто као и у манастиру, затвореник је одвојен од свих искушења спољашњег света, док су његови односи са другим људима толико ограничени и тако регулисани, да се врло ретко подвргава искушењу јаких страсти. Последица овога је, да он ретко има могућност да вежба и учврсти ослабљену вољу. Претворен је у машину и креће се по заувек устаљеној траси. Они малобројни случајеви кад му предстоји слободан избор тако су ретки и ништавни, да се њима не може развијати воља. Цео затвореников живот је прописан и унапред распоређен; њему остаје само да се преда тој струји, да се слепо повинује из страха од жестоких казни. Уз сличне услове, ако је чак овладао неком чврстином воље пре осуђивања, ова ишчезава у затвору. Зато, где да нађе снагу карактера како би се супротставио искушењима која га изненада окруже чим се нађе изван затвора? Како може угушити прве импулсе страсног карактера ако су годинама коришћене све мере да у њему убију унутрашњу снагу противљења како би га претворили у послушно оруђе у рукама оних који њим управљају?

Наведена чињеница, по моме мишљењу (и, чини ми се, да о овоме не могу постојати два мишљења), представља најстрожију осуду свих система заснованих на лишењу човека слободе. Порекло наших система кажњавања, заснованих на систематском гушењу свих манифестација индивидуалне воље код затвореника и на понижавању људи до ступња машина лишених разума, лако је објаснити. Системи су проистекли из жеље да се спречи свако нарушавање дисциплине и из тежње да се држе у покорности што је могуће више затвореника уз што мањи број стражара. Стварно, налазимо врло богату литературу о затворима у којој господа „стручњаци“ с великим одушевљењем говоре управо о системима којима се затворска дисциплина одржава уз најмањи број стражара. Идеалан затвор, по мишљењу ових стручњака, био би онај са хиљаду затвореника који устају и раде, једу и иду на спавање вођени електричном струјом коју контролише један једини чувар. Али, ако наши савремени, усавршени затвори смањују, можда, у државном буџету неке релативно мале трошкове, зато су они главни виновници за тај ужасан проценат рецидивиста какав данас имају све земље Европе. Што су затвори даље од идеала који су створили стручњаци за затворе, то они производе мање рецидивиста (У Русији, број рецидивиста не прелази 18% док у западној Европи достиже 40-50%). Не треба се чудити што људи, научени да буду машине, нису у стању да се прилагоде животу у друштву.

Обично бива овако, да одмах по изласку из затвора, затвореник се среће са својим бившим друговима који га чекају кад изађе. Они га братски прихватају и одмах по ослобођењу он је опет у истој струји која га је већ једном довела до затвора. Филантропи свих врста и „Друштво за помоћ ослобођеним затвореницима“ у бити мало помажу злу. Они морају да поправљају оно што је урадио затвор, да избришу трагове које је на ослобођеноме оставио затвор. Док би утицај поштених људи, који би братску љубав пружили п р е него што човек стигне до суда, могао да га спаси од преступа који га воде у затвор, сад, кад је исти прошао кроз курс затворске обуке, сви напори филантропа у већини случајева не дају никакав резултат.

И, каква је разлика између братскога пријема којим ослобођенога срећу његови бивши другови и односа „поштених грађана“ који, под спољашњим покривачем хришћанства, скривају свој фарисејски егоизам! За њих ослобођени затвореник представља нешто као заражени губом. Ко ће се од њих одлучити, како је то много година радио др Кемпбел у Единбургу, да га позове својој кући и каже му: „Ево ти соба; седи за мојом трпезом и буди чланом моје породице док не нађемо посао?“ Отпуштени из затвора више од било кога вапи за подршком, треба му испружена братска рука, али друштво које је употребило сва средства да од њега створи непријатеља, пришивши му пороке које је развијао затвор, отказује да му пружи управо ту братску помоћ која му је тако неопходна.

Хоће ли се наћи жена која ће се сложити да се уда за човека који је био у затвору? Знамо, да се жене удају и са циљем да „спасу човека“; али, сем малих изузетака, чак и таква жене инстинктивно избегавају људе са затворским образовањем. Тако је ослобођени затвореник присиљен да тражи животну другарицу међу оним женама које сматрамо жалосним продуктом кварно организованог друштва, које су, у већини случајева, биле један од главних узрока које су га и одвели у затвор. Ето зато већина ослобођених затвореника поново допада затвора након тек неколико месеци проведених на слободи.

Тешко да ће се наћи много људи који би се осмелили да тврде како затвор треба да има само застрашујући утицај немајући у виду и циљеве моралнога поправљања. Шта чинимо да би се овај последњи циљ постигао? Наши затвори као да су специјално уређени да би заувек понизили онога који је тамо доспео, да заувек у њима угасе последњу искру самопоштовања.

Сваки од њих је, наравно, морао да на себи искуси утицај одговарајуће одеће. Чак се и животиње стиде да се појављују међу себи сличнима ако је њиховој спољашности дат необичан, смешан карактер. Мачак, којег би несташни дечак обојио жутим и црним пругама, било би стид да се појави међу другим мачкама са тако комичним изгледом. Али људи почињу тако, да у одело глупана обуку онога којега тобоже желе да подвргну моралноме лечењу. Кад сам био у Лионском затвору, често сам морао да пратим ефекат који на затворенике има затворска одећа. Затвореници, углавном радници који су иначе сиромашно али пристојно одевени, пролазили су двориштем којим сам шетао, идући ка радионици у којој су они остављали своју одећу и облачили затвореничку. Излазећи из радионице обучени у затворско рухо прекривено разнобојним крпама с ужасном округлом капом на глави, они су се дубоко стидели да се покажу пред људима у таквој одвратној одећи. У многим затворима, нарочито у Енглеској, затвореници одећу израђену од разнобојних комадића сматрају сличнијом одећи средњевековних људи него оделу човека којега наши затворски филантропи тобоже покушавају да поправе.

Такав је први утисак затвореника и, током свог даљег живота у затвору, он ће бити подвргнут обраћењу које је проникнуто потпуним презиром према људским осећањима. У Дартмурском затвору, на пример затворенике виде као људе који немају ни трунке стида. Терају их да, потпуно голи, пред управом затвора парадирају у групама и да у таквом стању раде гимнастичке вежбе. „Десним крилом! Дигни обе руке! Дигни леву ногу! Пету леве ноге држи десном руком!“ итд.

Затвореник престаје бити човеком коме је дозвољено било какво осећање самопоштовања. Он се претвара у ствар, у некакав број, и са њим поступају као са нумерисаним предметом. Чак и животиња, према којој се годинама так односе, неповратно ће се изменити, а ми се тако односимо према људскоме бићу које ће се кроз неколико година преобратити у корисног члана друштва. Ако је затворенику дозвољена шетња, она не личи на шетњу других људи. Терају га да маршира у колони, где стражар стоји насред дворишта гласно вичући: „Un-deusse, un-deusse! Arche-fer, arche fer!“ Ако се затвореник пода једној од човеку најсвојственијих жеља – да са другим човеком размени своје утиске или мисли, он нарушава дисциплину. Зато није чудо што се најкроткији затвореници не могу уздржати од сличних грешака. До уласка у затвор, човек је могао да осећа одвратност према лажи и превари; овде пролази кроз комплетну обуку тога, те лаж и превара постану његовом другом природом.

Он може имати тужан или весео, добар или одбојан карактер, али је то свеједно – у затвору му се не даје прилика да то покаже. Он је нумерисана ствар која мора да се креће у складу са одређеним правилима. Може да се гуши у сузама, али их мора задржати. Током свих година робијања, никада га неће оставити самога; чак и у осами његове ћелије, око чувара ће шпијунирати његове кретње, пратиће манифестовање његових осећања, која иначе жели да сакрије, јер она – људска осећања, нису дозвољена у затвору. Ако је то сажаљење према другу по мукама, љубав према најближима или жеља да подели своју тугу са неким, осим оних лица која су званично за то одређена, ако је то једно од осећања која човека чине бољим – сви се слични „сентименти“ строго прогоне оном грубом снагом која пориче човеку право да буде човек. Затвореник се осуђује на животињски начин живота, а све се људско истерује из тог живота. Он не мора бити човек – такав је дух затворских правила. Он не мора имати никаква људска осећања; и јао њему, ако се, на несрећу, у њему пробуди осећање људског поноса! Тешко њему ако се узнемири кад инспектор изрази неверицу у његове речи; ако сматра понижавајућим стално претраживање његове одеће, које се понавља неколико пута на дан; ако не пожели да буде лицемер и посећује затворску цркву у којој за њега нема ништа привлачно; ако речју или чак тоном свога гласа покаже презир према стражару који се бави затворским дуваном и тако затвореницима извлачи последњу пару из џепа; ако га осећање жалости натера да са својим слабијим другом подели своје следовање хлеба; ако је у њему остало довољно људскога достојанства да га узнемиравају незаслужени прекор, незаслужена сумња, грубо задиркивање; ако је довољно поштен да га узнемиравају интриге и фаворитизам чувара – так ће се затвор за њега претворити у прави пакао. Задавиће га тешким радом или ће га послати да труне у затворској ћелији. Најмање нарушавање дисциплине, које се догоди затворенику што замуцкује пред чуваром, скупо ће платити човек са колико толико независним карактером; то ће бити схваћено као показивање непослушности и изазваће сурову казну. А свака ће казна водити у нове казне. Системом малих притисака човек ће бити доведен до лудила и имаће среће ако успе да изађе из затвора, а да не буде изнесен у мртвачком сандуку.

Нема ништа лакше него у новинама писати о томе како затворске чуваре треба строго контролисати, како је неопходно да управник затвора буде поштен човек. Уопште, најлакше је стварати административне утопије! А људи остају људи – били они чувари или затвореници. А кад су људи на читав живот осуђени да подржавају кварне односе према другим људима, они сами постају кварни. Налазећи се и сами донекле у положају затвореника, чувари показују све мане робова. Нигде, сем можда ако се изузму манастири, нисам запазио такво ситничаво сплеткарење као што је код чувара и уопште затворске управе у Клерву. Затворени у своме свету ситних интереса, затворски чиновници убрзо падају под њихов утицај. Сплеткарење, изговорена реч, нечији гест – то је уобичајени садржај њихових разговора.

Људи остају људи – не можете једноме човеку дати неограничену власт над другим, а да тог човека не покварите. Људи почињу да злоупотребљавају ту власт. Ове ће злоупотреба бити све несавесније и све теже за оне који морају да их трпе што је ограниченији и ужи тај свет у коме се догађају. Принуђени да живе међу према њима непријатељски расположеним затвореницима, чувари не могу бити узори доброте и човечности. Савезу затвореника супротстављен је савез чувара, и пошто је у рукама чувара моћ, они је злоупотребљавају као сви који имају власт. Затвор врши свој погубан утицај на чуваре чинећи их ситничарима, заједљивим прогонитељима затвореника. Ставите на њихово место Пестолација (ако се уопште може претпоставити да би се Пестолаци прихватио ове дужности), и он би се ускоро претворио у типичнога затворског чувара. И када мислим о овоме и када узмем у обзир све околности, склон сам да кажем, да су људи ипак бољи од установа.

Непријатељско осећање према друштву, које се увек маћехински односило према затворенику, нараста. Он се привикава на мржњу, на дубоку мржњу према свим тим „поштеним“ људима који врло енергично убијају у њему сва добра осећања. Затвореник почиње да дели свет на два дела: једном припада он и његови другови, а другоме – управник затвора, чувари, предузимачи. Осећање другарства се брзо ствара код свих становника затвора, где се сви који не носе затвореничку одећу сматрају непријатељима затвореника. Свака превара ових непријатеља је допуштена. Ови „непријатељи“ виде затвореника као изопштеника, а у очима затвореника, они су изопштеници. И тако, чим затвореник буде ослобођен, он примењује затворски морал према друштву. Пре уласка у затвор, он је могао да учини нешто без размишљања. Затворско образовање ће га научити да на друштво гледа као на непријатеља; сад он влада својеврсном филозофијом коју је Зола сумирао следећим речима: „Quels gredins les honnetes gens!“ (Какви су подлаци ови поштени људи!)

У својим становницима затвор развија не само мржњу према друштву; он не само што у њима убија свако осећање самопоштовања, људскога достојанства, саосећања и љубави, већ истовремено развија супротна осећања и навикава га на најгнусније пороке. Добро је познато како ужасно брзо расте број прекршаја који имају карактер нарушавања полнога морала, како на самом континенту, тако и у Енглеској. Раст броја ове врсте преступа објашњава се многим узроцима, али је један од главних заразни утицај затвора. У овоме смислу, штетан утицај затвора посебно се јако осећа.

Овде имам у виду не само оне несреће о којима је већ било речи – дечаке које сам видео у Лионском затвору. Уверавали су ме, да је и дању и ноћу сва атмосфера њиховог живота засићена тим мислима, а дубоко сам уверен да би правници који пишу о прекршајима тзв. „преступних класа“ требали да се пре свега позабаве таквим расадницима покварености какво је одељење за дечаке у Сенпољском затвору, а не законитошћу наслеђа. Ово исто се може рећи и о затворима у којима су само одрасли. Чињенице које смо дознали за време свог боравка у Клерву превазилазе све што може да претпостави и најбујнија машта. Потребно је да човек проведе многе године у затвору, изван свих благородних утицаја које пружа његова лична уобразиља и рад уобразиље свих његових другова, па да тек тада дође до тог невероватног умног стања које се може видети код неких затвореника. Мислим, да ће сви интелигентни и праведни управници затвора бити на мојој страни ако кажем, да су затвори стварни расадници најодвратнијих облика преступа против полног морала. (Неке примедбе М. Девита у његовом „Leaves from Prison Diary“ показују да стање у овом смислу није боље ни у енглеским затворима)

Не могу да улазим у детаље овога проблема који је недавно површно обрадила и литература. Само ћу приметити, да они, који уображавају да као сметња и препрека може да послужи полна подела затвореника и ћелијски третман, западају у озбиљну грешку. Изопаченост уобразиље је озбиљан узрок свих појава ове врсте, а ћелијски третман је средство да тој уобразиљи да болесно усмерење. Како се може доградити уобразиља у овоме смеру, то тешко да је познато и највећим стручњацима за душевне болести; ради овога треба боравити у самици неколико месеци и имати пуно поверење затвореника у суседним ћелијама, како се и догодило једноме од наших другова.

Уопште, боравак у самици, за који се сад залажу многи, ако би исти био свуда уведен, представљао би узалудно мучење и само би довео до још већег физичког и умног слабљења затвореника. Искуства у читавој Европи и огроман пораст случајева умнога растројства, запажен свуда међу затвореницима који краће или дуже време бораве у самицама, јасно показује исправност већ реченога, те нам остаје само да се чудимо како људе мало интересују показатељи искуства. За човека заузетога послом који му причињава извесно задовољство и чији је ум богато извориште утисака, за човека који се брине не о томе шта се догађа у зидинама затвора, чији је породични живот срећан, који нема мисли које изазивају умна страдања – за таквога човека одвајање људи од друштва можда и нема фатални исход ако то траје само неколико месеци. Ово вреди за људе који не могу да живе само у друштву сопствених мисли, а нарочито за оне чији односи са спољашњим светом нису нарочито глатки и који су зато стално опхрвани мрачним мислима; за њих чак и неколико месеци боравка у самици представља изузетно опасно искушење.

Изворни текст http://www5.autistici.org/anarhizam/index.php?option=com_content&task=view&id=715