Марин Држић

Пјесни разлике

Извор http://dzs.ffzg.hr/popis.htm.

Својим пријатељем;

Дрази пријатељи, не мојте сцијенит, да сам ове не добро сложене пјесни чинио дат на свитлос за указат љепоту од моје поезије и доброту од мога ума, од шта се у истину не варам; ма за слободит се, вјерујте ми, труда ваздашњега и омразе вас пријатеља, који, љубећи и сцијенећи мене за вашу доброту, љубите и сцијените моје пјесни, од којих сваки вас хоће да му дар учиним; а ја ни вам могу не угодит, ни сам добар писалац, ни могу писмом свим у једно задовољно учинит овако како стампом. И ако не узбуде ствар, која би книжевне уши којом годи вридности пасла, за то не имам бит ја крив него ви, који, што сте питали, ја вам сам дао; и дао оно, што сам умио и имао. Ни ви не имате бит криви, за што сте ови дар питали за вас, а не за друзих, којим ја добровољно давам што умијем и имам; а друзи нека ишту што за њих чини. Знам, ер ова моја писма не могу нег корис учинит: ако су крјепка сочна и вриједна, плод ће учинит; ако ли нијесу, наук ће дат свакому, да тко се на ово ставља, да размишља, хоће ли с части изит; ер мнози овим путом сцијене поштит, а осрамоте се. Ја ћу само ово рит, ер за угодит пријатељем мнократ сам дао непријатељем о мени говорит; ма сам у мени размишљао, ер се прије има ставит напријед погођај од пријатеља нег помрњен'је од непријатеља, прид ким што си веће прави то си веће криви, којијем да ја речем, како сам комедиоле, које су овди у нутра, у два сједања склопио, ер ме је тако бријеме силовало и потрјеба од пријатеља, кому у ови начин за послужит мнократ сам обећао, што извршивши сâм се сам пак од себе чудио, како се може учинит не би ми вјеровали како и не могу вјероват, да ја умијем верас учинит, а не за ино нег, ер су триш мудри кажу се шескрат луди. Сада, дрази пријатељи, нећу друго рит; нег вас ћу молит, да уз ови дар мој мали примите велико срце, које стоји вазда приправно за послужит вам.

1.
О који љувене сеј пјесни слишате,
пожалте, јаох, мене, а себе чувате
љубави, ке облас под сунцем, које сја,
сатира сваку влас; свједок сам тому ја,
ки њекад не сцијењах љувене теј стриле,
од веће кад се уздах у моје, јаох, силе,
доброта с липости ке сломи у мени
љувеном крипости, с којом се рват ни,
које сам сужан био, младости моје цвит
од кад је процафтио; а тој ни могао скрит
низ блидо лице овој плач, ки сам проливао,
и и(з) срца уздах мој, који сам подирао,
кунући немилос госпоје свих вила,
не милос, у милос ка се је створила;
ер што ми бранише и што звах немилос
тизи(м) ме схранише, тој моја би милос,
тизим ћу на свит сај словити врх иних,
тизим ћу вјечни рај уживат у вишњих.
Тим, који цвилите у огњу љувеном,
и огањ худите у леду студеном,
не сцијенте, да је лед, све што је студено;
има лик свака злед; ни је све медено,
што слатко тко сцијени; а жељам љувеним
све узде пуштат ни. Ликара ћуд је тим
друго дат нег жуди смагљиви немоћник,
ки жели што му уди, а мрзи што му 'е лик.
Ма сада познам ја, ер све што свит љуби
у вјетар иде тја и све се, јаох, губи;
него што слидимо пут вишње доброте,
у којој видимо све вјечне љепоте.
Живот наш кратак дан, жуђен'ја немоћи,
свјетовна добра сан, а наши дни ноћи;
за тој ноћ ођимо свјетовне тамности;
а сунце слидимо од вишње свитлости;
чим нам је дана моћ по божјој милости
при нег нас смртна ноћ обујми мрклости.

2.
Липота од данице све звизде добива,
а, вило, тве лице даницу присива;
јур с у њем одкрива што вик ни моћ изрит,
нарав њим одива и реси ови свит:
прам, ки ти хотје свит тај нарав на глави
и златом уресит, уза је љубави;
а позор гиздави љувен стрил, с кога мрем,
цић кога и јави и у сни тужан грем,
с кога, јаох, сузе трем, да жали свак мене,
а срцем подирем уздахе огњене;
лир, руже румене, у рају којих ни,
у образ твој скићене тркач су огњени;
а кораљ црвени од усти медених,
и бисер љувени лук, одкле стриља свих;
весели а твој смих, медена и рич тај,
лип узрас и ход тих, љувен је слатки рај,
над киме, вило знај, блаженства мени ни;
госпоје, на свит сај ти с' мој рај једини.
Ах! тако мене ини љувен плам негорит,
мислим те све мое дни и служит и дворит.

3.
Тко је тај, на сај свит анђеоски ки поје,
у пјесан да ће изрит липос ме госпоје,
ка носи образ бил и урес гиздави,
јаки 'но Диана вил, кад се у лов одправи:
ње прами од коси у венчац савити,
на глави ке носи, злато су видити;
а сјају ње очи, љувени ке су стан,
јак звизда с источи, ка води бијели дан;
а горе ње лица, јаки но у гори
румена ружица при данка о зори;
кораљ су ње усти, ке реси драг ками,
од ких рич изусти свакога да смами;
пролитња сва радос ње је смих љувени,
у ком је тај сладос, ку изрит моћи ни;
а прси ње миле лир били одива,
којима све виле на ласно добива;
узрасом види се краљица свих вила,
свим иним вик нî се љепша вил видила;
а славно, дим управ, и мило тач ходи,
рег би да ш њом љубав таначац изводи.
Како ју липотом вишњи бог с небеси,
тако ју и добротом нада све уреси;
тер се она може рит круна и час од свих вил,
ке је икад на сај свит вишњи бог сатворил.
Крос тој се не труди, ако тко у пјесан
ње липос рит жуди, ер ти 'е све заман.

4.
Је ли се икада, о лузи, гди видил
под небом до сада од ове љепша вил?
румено ње личце призива суначце.
О свитла данице, устав се за мал час,
вилиња стражице, тер позри на образ
од ове, ка је цвит свих вила на сај свит;
и ви ине свитлости позрите за милос
овојзи младости једину на липос,
ке урес и дика вишња је прилика.
Ето је блажена, при којом почива
и вода студена, ком личце умива,
и ружа, ку носи, за урес од коси;
блажена трава и цвит, ки плеше ње ступај,
блажен се може и рит зелени дубак тај,
ки сјенцу њој чини у овој планини;
блажена и стрила, ком љубав стриља свих
из лица ње била и из очи љувених;
ер тужит слатко јес кроз рајски ње урес;
ма блажен задости, кому да добра чес
ње рајске липости и рајски ње урес
у слаткој љубави уживат на трави

5.
Тко хоће липости анђелске све видит,
од ове младости на лице ктјеј позрит,
погледом ка слатким заноси срце свим:
руси су ње прами сунчана уреса,
ким младос замами и срца њих свеза,
нека је вас вик свој свак сужан и роб њој;
свитље су ње очи, ким срце ме рани,
нег звизда с источи, која се узбани
прид сунцем врх гора, кад свитла сја зора;
а кад рич медену тко буде ње чути,
сву радос љувену у срцу оћути,
којом се на свит сај окуша вјечни рај;
а кад смих весели отвори, у тај час
ина се не жели под небом већа слас;
горко се дресел'је ствара у весел'је;
кад ступа ње ступај, Диана свак би мнил
приславна да је тај госпоја бијелих вил;
љувено толикој узноси урес свој;
а била љувена кад сврне сва лица,
на којих румена тај цафти ружица,
с зороме, свак рече, прид сунцем истјече.
Блажена и трава блажено и цвитје
и, ки га саздава, блажено пролитје,
куд липос ње ходи и танце изводи;
ма блажен свасма тај може се зват врх свих
како ки вјечни рај ужива у вишњих,
кому у дар дала јес ње љубав свој урес.

6.
Љубави љепша вил; нег је зрак сунчани
под небом вик видил, срдачце ме рани:
ње урес избрани, злати прам коси,
прилике кому нî, свим срце заноси;
а лишцем кое носи јак анђел згар с небес,
уздишу ким мнози, затравил мене јес;
а не вим, која чес може ме извидат,
ако ми ње урес не буде лика дат.
Љубави, твој стрил злат справи к њој огњени,
ако она буде стат немила проћ мени;
ер разлог ниједан нî, да један сузе тре
крос пламен љувени, а други весел гре.
Ма тко је да не мре желећи љувено,
анђелско кад позре ње лице румено?
Тако је суђено, тој хоће вишња моћ,
да за њом скровено свак гори дан и ноћ,
да вајмех није моћ нигдар мир пријати
нег у огњу, или хоћ или нећ, стојати,
него ли плакати, љубави, и тву влас
на помоћ вик звати, ма глуху на мој глас.

7.
Тко хоће згар с небес позрити на свит сај
анђелски вас урес, овуј вил погледај,
ка прами од коси и личцем руменим
не ктећи заноси љувено срце свим;
а слатким позором, ки мене чини мрит,
јаох, чини мрамором студеним у плам ит.
Погледај, младости, од свита ка с урес,
цвит ове липости, дочим ти дано јес;
ар лице свитло тој с брјеменом утјече,
а сунце овакој у ријетко истјече.

8.
Дви звизде љувене на личцу рајскому
стриле су огњене срдачцу јаох мому.
Вај, тко би икад мнил, да поглед слатки тај
прилијепе овеј вил срцу је плач и вај?
И звизде теј сјају у вишњих на неби,
а вајмех не имају тај чемер у себи.
Ото смрт му видим, а љубав и ње влас
сили ме, да слидим очити мој пораз;
ото кад не позрем теј звизде данице,
ако и ш њих на смрт грем, море ме тужице.
Створен сам видју ја летуште нарави,
ка на плам гре; ер сја гди живот остави.

9.
Или огањ угаси или слугу твога
свасма огњем порази или ужеж драгога,
нека смо, јаох, друзи, љубави ма драга,
у љувеној тузи, чим се труд одлага.

10.
Гиздава ника вил рајскога уреса,
ка носи образ бил јак анђел с небеса,
липотом завеза притужни живот мој,
којо(м) ме, јаох, стеза, да сам роб у вик њој;
а љубав хоће тој, ка у њој има моћ,
ка чини, срце овој да тужи дан и ноћ,
да, вајмех, није моћ слободу уфати
нег сужан, или хоћ или нећ, стојати,
нег сузе лијевати теј грозне низ образ
и свак час, јаох, звати глуху смрт на мој глас;
дочиме која влас од вишње свитлости
згар затре злу облас худе немилости,
ка у тој липости, ка сунцу одсива,
мојојзи младости уфан'је сакрива;
тер се, јаох, снебива ме срце, немилос
гди у њој добива доброту и липос.
Тим цвили ма младос и јави у сни,
прид том вил ер милос уфати мени ни;
цић тога тко не мни, да могу не тужит
болестан и све дни грозни плач не дружит?
Уздаше тужни мој, покли се справи сад,
да свијету непокој навијестиш и горк јад,
кроза ки тач вене младости моје цвит,
пожалит а мене ни тко би на сај свит,
прид с прва к онојзи најлипшој од вила,
у личцу којојзи љувена 'е сва сила,
срце ка погледом рани ми, тер ја тим
стварам се сад ледом сад огњем горуштим.
Реци јој: госпоје, госпоје од свих вил,
приклон уши твоје, да чујеш грозни цвил,
да чујеш тужан глас, ки зове дан и ноћ,
усиона твоја влас да тужну да помоћ;
најверни ода све гиздаве младости
мре рањен, јаох, од тве анђелске липости;
срдачце омехчај, драгога помили,
не чини, смртни вај да га већ тач цвили;
твојом га љубави обесел госпоје,
нека те вик слави, нека те вик поје.
Ако би образ тја за нечут однила,
тужан глас јак змија да је вик немила,
уздаше тужни мој, к мени се не врни,
ма хрло ступај твој камо хоћ обрни;
жељахно припијевај, куд годи будеш прит,
љувени плач и вај, који ме чини мрит.

11.
Јаох, пламен љувени расчини живот мој,
вјероват а мени госпоја неће тој.
У сузах вас пловем, уздишем дан и ноћ,
вапијем и зовем, а заман, ње помоћ.
Погледом љувеним срдачце ме рани,
а личцем руменим слатки покој зани;
сад за ме не хаје, боли се а мном свит;
у гиздах ма траје липости своје цвит;
у пјеснех проводи веселе све данке,
а мене смрт води на плачне свое станке.
Јаох, мрамор студени цијепа се у сто дил
на мој плач љувени, на моју тужбу и цвил,
и срца камена растапља у сузах
ма тужба љувена, жељахни мој уздах;
кроз љубав ки цвиле, понављау болизан,
чувши ме плач диле са мноме по вас дан;
а она се не боли нит мари чут мој труд,
ма образ охоли од мене сврће свуд;
каже се од змија и звири ода свих,
налипа горчија и трава јадовних.
Ах, тко би тој сумњил на личце љувено?
тко ли би у њем мнил да је тој скровено?
Погледу љувену вироват ни сада
ни личцу румену; пуно је све јада.

12.
Чему је приверно, јаох, моје служен'је,
кад плата чемерно мени јес тужен'је?
Чему је цвилити, покли се горчије
на мој плач смилити срце има од змије?
Чему зват дан и ноћ, да мрамор студени
буде ми дат помоћ у муци љувени?
Чему ли, јаох, крипос од звизда злим творит,
од срца немилос покли ме чини мрит?
Ото ми дано јес за смртни мој пораз
и за му худу чес слидити лип образ,
лип образ, свитлости ки сунцу одсива,
а рајске липости липотом добива,
у кому саму смрт добива немилос,
ка ме ће скоро стрт, доброту и липос,
с које сам уфан'је ме слатко изгубил,
а горко плакан'је и тужбу садружил.

13.
Покли ктје тај твоја, љубави, зла стрила,
да мени госпоја каже се немила;
мени већ ни мила ни свитлос сунчана
ни друзих ких вила тај липос избрана;
а молим, при дана животу суђена
да би ми згар дана тај сврха жуђена.
Рад бих знат, огњена усиона љубави,
тај лица румена, којијем ме затрави,
јаох, како остави, да њима овакој
и у сни и јави сконча се слуга твој.
Ни разлог, вајмех, тој, да је она срцем мраз,
а тужно срце овој да гори кроз ње образ,
а смртни, јаох, пораз да мори мене вик,
а да ми ње украс не буде дати лик,
да мој глас и језик немилос будећи,
јаох, заман морим вик прид том вил цвилећи.

14.
Сузе овој нису вик, ке роним низ лица;
сузе су срцу лик, кад му је тужица;
болесну сузами болес се одлага;
мојим се тугами свак час јад прилага;
смртни је непокој, а љубав тој твори,
ки плачем живот мој скончава и мори;
зламен'је који су болести од моје,
уздаси тој нису ни слика њих то је;
уздахом сврха јес, а прси ме свак час
ћуте већу болес и смртни, јаох, пораз,
љубав, кâ је у мени срци ми горећи,
ови вјетар чини око огња летећи.
Ким чудом тој чиниш; љубави, ктје ми рит,
да га у огњу тач држиш, а нећ га изгорит?

15.
Поколи, јаох, љубав, мој цвите, хоће тој,
да за те не пристав уздишем овакој
и да ино с источи, јаох, не сја суначце
на плачне ме очи нег рајско тве лице;
не мој ми зазират, молим те љувено,
тој слатко позират тве личце румено;
ер када личце тој не будем тве позрит,
јаох, смртни непокој хоће ме уморит;
и мене тамности обујме све тада
бес твоје липости, ка живот мој влада.
Ото тебе избави и узе и стрила,
мој цвите гиздави, љувена тај сила;
ото ти слатки гој у срцу уживаш,
а што је непокој љувени, јаох, не знаш;
љубав ти у прси, ким ње влас сатиреш,
тих пламак уврзи у себи да чујеш,
љувено што 'е мрити и ки је непокој
драгога желити, избрани цвите мој!
Ружице румена, тај свитли твој урес
и гизда љувена славе те до небес;
гдино си крај рика у вриме пролитја,
сва си час и дика избранога цвитја;
свитле се тва лица прије данка у гори
јак звизда даница прид сунцем о зори;
младости тим миле убрат те све жуде,
тобом да прибиле њих прси уљуде;
врху свих ма младос све смагне, ружице,
за гизду и радос да здружи тве лице;
ма њека прем худа протива мени чес
брани ми од свуда здружити твој урес.
И ријеке дубоке и драче и гране
теј твоје високе к теби ми прит бране,
тер такој твој образ, ружице, желећи
скончам се јак но мраз на сунцу копнећи.

16.
Позор твој љувени, избрана липости,
примага у мени све сионе крипости;
мојојзи младости, тва липос ку страви,
ето све сладости твој позор објави;
а образ гиздави и злати ти прами
рич пуна љубави кога да не смами?
Рај свитлим звијездами тво(ј) је урес и дика,
а међу вилами теби нî прилика.
О части велика свих вила, ни на свит
подобна језика за липос тву славит!
Вај, тко да моке3 изрит румене ружице,
ето с ких хоћу умрит, ким цафти тве лице!
Ах, тако сузице не ронит, а заман,
рад тебе диклице будем ти, вик сужан,
липос тву ноћ и дан славити у вас глас,
ако и нî подобан за твоју славу и час.

17.
Цвит лијепе младости з годишти одходи
и ш њима радости све наше одводи.
Тва липос и гизде и урес избрани
и свитле дви звизде, ким срце ме рани,
липсају на свак час јаки но убран цвит
на сунцу јак но и мраз; крос тој прим ови свит:
весело пролитје вримена слаткога
не упус, чим цвитје цафти лица твога;
уживај липости, уживај и радос,
љувеном крипости узвиси тву младос;
ер вриме тој слатко јак витар утјече,
пуштав га у кратко кајан'је се стјече.

18.
Поглед твој љувени, госпоје од свих вил,
смртно је у мени срдачце изранил;
а гизде теј твоје и рајско личце тој
сили ме, госпоје, да сам роб у вик твој.
Вај, ма тко може бит толико срцем мраз,
да не ће у плам ит позривши твој образ?
Липос тва и дика и славни тај урес
ето је сва слика анђела згар с небес.
Ах, тако, диклице, у милос твоју прит,
буду ми тужице све слатке за те бит.

19.
Од коли згар с небес одлука немила
од тебе мене јес, мој цвите, одилила,
тучем се плачући, драгога јак друга
грлица иштући, од луга до луга;
и плачна, јаох, такој куди грем, без мира
анђелски урес твој свуд ми се призира;
јаох тужна, и мнократ блажена мнећи бит
и грлит били врат и личце тве љубит
нађем се како тај, ки у сан ужива
својим дразим вјечни рај, тер се пак снебива,
када се пробуди далече од драгога,
кога јаох жуди врх свега инога.
Море ли тој бити да будеш, јаох, такој
у забит ставити му вјеру, цвите мој?
Ма тко би икад мнил избрана липости,
да тај твој урес бил скрива све горкости?
Не могу вјероват, толика да липос
у себи не ће имат ку годи још милос,
и да се на плач мој још не ћеш смилити
и тужно срце овој напокон смирити.
Море ли тај рика, приславне гди виле
вашега језика слатке пјесни диле,
учинит толикој тим пјесни од раја,
драг жиљу, да с ти мој како сам ја твоја?

20.
У СМРТ ОД ФИОРЕ МАРТИНОВЕ ШУМИЧИЋ.
Гиздава младости, ка грозне сузе треш
за мојом липости и прику смрт кунеш,
која ктје потлачит у вриме, кад цтјеше
младости моје цвит, ким се свит ресјеше,
кад сјаше ме лице меу липим вилама
како но суначце меу свитлим звиздама,
теј сузе устави, сузе су теј заман,
јер у вишњој слави уживам вјечни дан,
ки вриме не влада, ни стиже мркла ноћ;
гди ни при нег сада и гди смрт не има моћ;
гди горко дресел'је не има ниједну влас,
ма гди је весел'је и гди је вјечна слас;
гди верним справил јес у вике слатки стан
владалац од небес, без ноћи гди је дан.
И ако телесном липотом славна бјех,
на небу духовном љепша сам вила свих,
ку прика худа смрт изагнана с небес
не може вик сатрт; вјечни ње живот јес.
А и ти ћ младости сјемо доћ, а не мниш,
за што у тамности телесној санак спиш;
ма очи отвори и дјелуј дјела тај,
са мном да и ти гори уживаш вјечни рај
и вишње липости, ке су ине нег моје
у вјечној свитлости, ким се душе гоје.

21.
EPITAPHIO.
О који гледаш сад, гдје је овди цвит процтил,
на земљи ки никад придје се ни видил,
липотом ки цвитја добива остала,
драгога пролитја ки је сад сва хвала.
Била сам младица, која се звах Фиора,
сва како ружица, ку гоји згар зора,
која се могах рит меу свитлом младости
свим добром славни цвит ода свих липости;
ма вишњи на неби видив ме, право дим,
узет ме ктје себи, да му рај уљудим.
Тад у плачу оста свит како кад суначце
од земље буде однит зимњи дан свое личце;
и за плач од свита утјешит вишњи згар
за Фиору од цвита створи му ови дар.

22.
Ктје ми се њекада и би ме жуђен'је,
у срцу мом сада друго је хотјен'је.
С памети стајем се, тер ктећи што трудих,
прем свасма кајем се, и што уфах и жудих.
Љубав ме и липос под своју влас стави,
разложна ну крипос теј силе ме избави,
слободи ме и узе, у кој се самохоћ
заплетох; на сузе кад не мњах њоме доћ,
кад личце румено бес сумње позирах,
у ком све љувено блаженство замирах,
а срце јадовно пуно немилости
стојаше приправно за дат ми жалости.
Слободу сад славим појући у вас глас,
љубави, а правим, тва мину свасма влас;
огњене тве стриле заман су, ке тратиш;
његда су раниле, славу истом сад кратиш.

23.
О свите! ти ти си пун тамне тамности;
далече коли си од вишње свитлости?
Г злу твому пристајеш по грешној нарави;
од добра остајеш, кое ти бог објави;
небеске дарове анђелске оходиш,
земаљске отрове а с твојим злом слидиш.
О слијепи човјече, земља ти омили,
ка те несвијесниче на горк плач усили;
а небо остави, гди вишњи прибива
и гди се у слави вјечни мир ужива.
К небесом двигни очи, погледај врх гора,
гди сунце с источи сад твој вид отвора,
остави тамности, како ти он свити
својоме свитлости, човјече, ктјеј ити.

24.
СВИТЛОМУ И ВРИДНОМУ ВЛАСТЕЛИНУ САБУ НИКУЛИНОВУ
О ки си свитла час избране младости,
од града урес вас пун сваке милости,
племићу, мудрости ки слиједиш друм прави,
а пут од лудости свим лудим остави,
послушај с љубави Држића, при води
у славној дубрави ки с вилам дан води,
с ким опћи и ходи њекада и Гјоре
и Шишко изводи таначце крај горе
с вечера до зоре спјеваје теј пјесни,
земља лијес и море од сласти тер бјесни.
Мнози су несвијесни и чуди немиле
ки веле: Држић сни да опће ш њим виле,
ке љубе и миле младиће љувене
и ким пјесни диле крај рике студене;
лупежом и мене још чине прид тобом
како они, ки сцијене и суде свих собом.
Путници, ки гором врх рике путују,
што спивам ја зором с вилама све чују;
ма који вухују дичив се туђиме,
дуго се не штују, одкрива све вриме.
Лупештвом ах! тиме не твор ме ниткоре,
незнано ер име још славно бит море:
славици од горе јур пјесни ме знају,
од зоре до зоре на ке ми одпивају;
божи дар познају и глухе дубраве,
кому хвалу дају, кога са мном славе;
и цвитја и траве части се веселе
од ове државе, којој добро желе;
а зли се дреселе како све, ким влада
ненавис. Тим веле: тој ни час од града
и ако 'е, ни сада пјеснивац нег један,
земаљска ки склада и рајска у пјесан,
од бога ки би дан овојзи држави
за урес приславан, ким да се прослави.
У пјесан тај стави: све Држић што поје,
тој Чавчић не прави, истина ни то је.
Вридне части своје доста је Чавчићу,
бољи дио од које зач ће дат Држићу?
Може се, рјети ћу, дароват златан пас,
разумни племићу, ма нигдар вридна час;
разумну сва је слас блаженства од свита
меу људми частан глас; тога се свак хита.
Чавчића ну пита, што ће рит на овој?
Части се свак чита својоме, ријет ће тој.
Племићу, мир и гој у срцу твом буди;
ја ћу рит разлог мој, а разум твој суди:
поштено тко труди има ли, рад бих знат,
од бога и од људи поштену плату имат.
Лупеж се не мао зват може свак овди и свуд
тко буде плату искат за туђу муку и труд;
истине ма је ћуд: што ју већ сакриваш,
од куд не мниш, о(д) туд кажеш већма дваш.
Племићу, свака лаж на лажи остаје,
а земљи сваки даж није храну да даје;
разума плата је, ка не мре никадар,
вридна час, нам ка је од бога љепши дар.
Час је она вридна ствар, ку главом штитише
Lexandro и Caesar и цић ке умрише,
и коју слидише пјеснивци сви њекад,
који освитлише пјеснима свак свој град;
а тко зна, ако и сад и Држић иштући
стећи час ови град просвијетли појући.
Виде се живући и већа чудеса,
све може могући учинит с небеса.
Ника вил уреса приславна, ка мене
липотом завеза, тер младос ма вене,
крај рике студене ужиже на свак час
на пјесни љувене, да се дам свасма вас,
у пјеснех да сву час од свита поставим,
ње гизде у вас глас и липос да славим,
у мени тер правим, учинит тко ће тој,
да икад оставим сеј пјесни, боже мој!
Бесједи већ овој ставит ћу сврху ја;
сад реци разум твој, је ли правда моја?
Истина сунцем сја, с љубави цић тога
чти доброта твоја лис Држића твога.

СВРХА.