Иван Гундулић

Сузе сина разметнога

Извор http://dzs.ffzg.hr/popis.htm.



Еванђеље по Луки, XV. 18.

„Један човјек имаше два сина, и рече млађи од њих оцу: Оче, дај ми дио од имања, што припада мени. И отац им подијели њихово имање.
И по том до неколико дана покупи млађи син све своје, и оде у даљну земљу и онамо просу имање своје живећи беспутно.
А кад потроши све, настаде велика глад у оној земљи и он се нађе у невољи. И отишавши приби се код једнога човјека у оној земљи; и он га посла у поље своје, да чува свиње. И жељаше напунити трбух свој рошчићима, које свиње јеђаху, и нико му их не даваше.
А кад дође к себи рече: Колико најамника у оца мојега имају хљеба и сувише, а ја умирем од глади! Устаћу и идем оцу својему, па ћу му рећи: оче, сагријеших
небу и теби, и већ нијесам достојан назвати се син твој: прими ме као једнога од својијех најамника.
И уставши отиде к оцу својему. А кад је још подалеко био, угледа га отац његов и зажали му се, и потрчавши загрли га и цјелива га. А син му рече: Оче, погријеших небу и теби и већ нијесам достојан назвати се син твој. А отац рече слугама својијем: Изнесите најљепше хаљине и обуците га, и подајте му прстен на руку и обуће на ноге. И доведите теле угојено те закољите, да једемо и да се веселимо, јер овај мој син бјеше мртав и оживље, и изгубљен бјеше и нађе се. И стадоше се веселити...“

Плач први: Сагријешење

„Vivendo luxuriose dissipavit substantiam.“ Luc. cap. 15.

1.
Грозно сузим гор'к плач сада,
Горко плачем грозне сузе,
Ке разметни син њекада
Кајан с гријеха љеват узе;
Је да и моје гријехе оплачу
Сузе у сузах, плач у плачу.

2.
Вјечнога Оца, вјечна Ријечи,
Ка си умрлу пут узела,
Да се од смрти свијет излијечи
Ка свима бјеше живот спела,
Ријечи, у људској ка нарави
Прави човјек си и Бог прави;

3.
Ти са неба пошљи оди
Мени духа присветога,
Ки од Бога оца исходи
И од тебе сина Бога,
Да он објави с мога гласа,
За наш наук, што ти каза!

4.
Благ Језусе, и ти прости,
Чим размишљам врх дубина
Неисхитне тве мудрости,
Уз истину ка таштина
Ако с моје слабе свијести
Приложи се и намјести.

5.
За отврднуту свијес пригнути
На скрушење од покоре,
Тријеби је од свијета споменути
Химбе и варке све најгоре,
И да простит влас вишња је
Вазда справна, тко се каје:

6.
Тако и љекар с прва од свуди
Истечену рану открије;
Ни га смућа, не га труди,
Што нечисти црв изије:
Донијет бо је сва одлука
Дуго здравље с крацих мука.

7.
О грешниче, у злу твому
К вјечному се добру утеци,
У изгледу виђ овому
Себе истога, кај се и реци,
Веће божје да је смиљење,
Нег све људско сагријешење.

8.
Дан вечером, човјек сврхом
У животу свом се хвали;
Милос Вишњи дијели с врхом
Свијем, ки су у њега уфали:
Свиђ се, вјеруј, уфај, слуша',
Што скрушена стјече душа.

9.
Под чесвинам грм пригнути
Гди у сплетену гају расте,
А о клисурах стрме љути
Гледаш висјет дивје храсте,
Тер под снијегом врси бијели
Планинам су посиједјели.

10.
Син, ки дио блага очина
Расу, чим се блуде тири,
Схаран стражник од живина,
Кијех желудом гора жири,
На хрек један сух се бише
Наслонио тешко одвише.

11.
Туј, чим скончан у животу
Једва уздахне подираше,
Мрући од глада жирном скоту
На јестојсци завидјаше,
Наситит се желећ веће
Пићом, ка се прасцим меће.

12.
Он, ко добар свацих мноштво
На велику злу промијени,
И богатство у убоштво,
И у прикор глас поштени,
Кличе овако вас у смећи,
Себе у себи не видећи:

13.
„Ах, тер ја сам младац мили,
Они младац примљен свуда.
Од кога се вик не одили
Слас љувена и разблуда,
Знан, племенит, богат, вриједан,
Слављен, дворен, служен, гледан!

14.
Ако ја сам они исти
Сад у себи, јаох, да гди је
Свионо рухо, гримиз чисти,
Племенито ки ме одије?
Гди су обилне гозбе моје,
И пријатељи и госпоје?

15.
Ах, ја нијесм, ки сам био,
Ако у мени није мене;
Јаох, свак ме је оставио
Сред пустоши сеј камене;
Паче гола и ками они
Студени ме својом гони.

16.
Мјеште пиће слатке, уљудне,
Мјеште двора позлаћена,
Мјеште слуге, у ноћи и у дне
С ких ми дворба би чињена,
Мјеште уресне свим постеље,
Гди покојах моје жеље;

17.
Јестојска је ма једина
Непознано горко травје,
Прасци дружба, двор планина,
Ками тврди меко узглавје,
А раскошна, јаох! перница
Суха земља црна лица.

18.
Чачка мога дворне слуге
Обилним се брашном хране;
А ја од глада мрем пун туге
Сред пустошне ове стране,
Желећ као звир, ну залуду,
Наћи брашно у желуду.

19.
Ах на ово ли блуднос твоја
Довела ме, издавнице,
Ка под сликом од покоја
Дворне и благе љубовнице
На службу ме тву записа
Докли из мене крв исиса!

20.
Ах, несвијесна, ка не гледаш
Ни разлога, ни закона;
Ах, безочна, ка сповједаш
За истину лаж смиона;
Ка сред срца немаш свога
Срама од људи, страха од Бога.

21.
У нечистој кога жељи
Не пригрли и не прими?
Твоји су блудни приатељи
Вазда били љети и зими,
И тудјини и мјештани,
С ким те угађа трг погани.

22.
Ах, с кијем се ниси стала?
Тко ти није био сред крила?
Тко је тај, кога нијес' издала.
Кога нијеси приварила?
Свеђ некрепка, свеђ разлика,
Тамна, ташта, худа, прика.

23.
Не ћу мучат зле начине.
Ким ме битје искоријепи;
Сповиједат ћу варке истине,
Ким ме опсјени и заслијепи;
Укопат ћу у ове горе
Тве срамоте, ме прикоре.

24.
Бјеше златан прам врх чела
За разблуду распустила,
Свитлос драга и весела
Сјаше из очи сунца мила;
А цапћаше посред лица
Здружен тратор и ружица.

25.
Од кораља усти објави
А од лира прси своје,
Говораше ње гиздави
Посмијех: „Дај ми срце твоје!“
Вељаше опет: „Дај га мени!“
Поглед слатки и љувени.

26.
Ње сви чини бјеху дрази,
Сред разблуде и милине;
Нека жели, тко ју пази,
Тко ју жели, нека гине:
Бијелом руком, снијег надходи,
Тихијем ступом танчац води.

27.
Ах, ма свијести запањена,
Све ово сциењах и савише,
А она стара из корјена
Приобразила слику бише,
Чим облипи и намасти
Блиеде коже сухор тмасти.

28.
А остриже с мрца власе
И црвима узе из усти,
Те их из гроба стави на се,
И у рудеже златне спусти:
Плијен од смрти да је сва дика,
И вез слатки љубовника.

29.
Пепео лица погрешпана,
Суха, жута и пјегава,
Би начинит толи знана
Хитром силом од направа,
Да се црно бијело указа
На образу без образа.

30.
А мажући раскрвави
Усти опрхле, помодрене,
На срамоту од нарави
Да их кораљи зарумене;
А оголи премалиће,
Да сву зиму скрије у цвиће.

31.
Пристављених врху коси
Трепте од цвића перивоји;
На устију цвијеће носи,
На прсијех цвијеће стоји,
Цвијеће у руках, цвијеће свуда,
И она у цвијећу змија худа.

32.
Медна је ријечца, срце отровно;
Очи огњене, прси од леда;
Љубит каже, мрзи скровно;
Вијек не жели, свеђ те гледа;
Једно мисли, друго чини,
Вара, издаје, лаже и хини.

33.
Ја за ову само хајем,
Сама је она моја драга,
Самој њој се не пристајем
Сву ноћ вртјет око прага,
Кликујући складном пјесни
Ње љепости, ме љувезни.

34.
Она, ко ме види и позна
У њу мрежу увезнута,
Каже ми се немилосна,
И на мој плам остинута;
Ја ју гледам без престања,
Она од мене очи уклања.

35.
Ње мраз огањ мој разгара,
Ње гњив љубав моју узмнажа;
Жеравом ме лед сатвара
С омразе ми све је дража;
Слатки ми су непокоји,
Прид очима свеђ ми стоји.

36.
Она бјежи, ја ју слидим,
Крије се она, ја јој пишем,
Како за њом гаснем, блидим
Венем, сахнем и уздишем:
Она писмо дере и меће,
Чекајући ствари веће.

37.
Ја опет милос да испросим,
Бит с направа љепши жудим:
Свилу облачим, цвијетак носим,
Ресим лице, косе рудим,
Свеђ уздахе шиљем огњене
Не ставља се она од мене.

38.
Ја разумјет себи давам,
И оно што је, да је не ћу:
С новијем гиздам и направам
Гостим, дворим бољу срећу
Шетам, гледам, спјевам мило,
Ну је залуду свако дило.

39.
Напослије рука ступи
На мач бритки од пјенеза,
Је да он пробије и разлупи
Тврде оклопи драга уреса,
И добитник с њим изабрани
Додем, гди ма лијепа брани.

40.
Промјењива и весели
Она тада слику своју;
Каже, ино да не жели,
Нег испунит жељу моју:
Очи у очи ме упира,
Блиједи, уздише и умира.

41.
Ја биљеге видећ ове,
Не штедим се и не кратим
У разлике њој дарове
Пјенез већи да потратим:
Она у злату примљеному
Мјери уфање срцу мому.

42.
За на сврху доћ жуђену,
Ја шиљем опет с веће злата
Драги камен у прстену,
Бисер за урес бијела врата,
На ријечи ме она држи,
Обећава, а не врши.

43.
Један поглед блудно стриљен,
Сладак подсмијех, ријечца од меда,
Жељан уздах, али усиљен,
Ки ми прода срце од леда,
Изабрани и велици
Мојих рана бијеху лици.

44.
Злато лети у толико,
И из мојих бјежи рука;
Блиједи лице све колико,
Скончавам се, и од свијех мука
И од свих штета живот прима
За сву плату вјетра и дима.

45.
Мој ју огњени уздах моли,
Да ме у труду већ не храни:
Мојим се он трудом боли,
И обећава, и опет брани
Тако хитро, да ти каже,
Да си ти крив, што она лаже.

46.
У то живот у дне, у ноћи
Скончава ми се и одлага;
Мећем, сипљем са свом моћи:
Све што имам и злата и блага:
Мртав разбор, свијес је слијепа,
На зло срнем, ко ме цијепа.

47.
Тер у начин поплавице,
Ка све носи, што задере,
И орећ се низ литице
Ваља горе, поља ждере:
Обори се и пождрије
Ме имање најпослије.

48.
Ну би штета мала била
Добра извања изгубити,
Да ме није усилила
Благо лијепо потратити,
Унутрње ме крипости
Без обзира, без милости.

49.
Што не учиних, што не скривих,
У ку злобу с ње не упадох?
Тлачих закон, неправ живих,
Тлапих, мамих, грабих, крадох;
На врлија се дјела справих;
Срам поплесах, Бога оставих.

50.
Бијех обличје изгубио
И прилику од човјека;
Од мене се сваки дио
Преобрази с гријеха пријека;
Паче у гријеху обраћена
Оста ма пут страшна сијена.

51.
Сташе у глави поносита
Врла охолас у несцијени
А у челу становита
Засјечена у несвијес мени:
А на образу блиједо и мразно
Безочанство безобразно.

52.
Мећаху очи с навидости
Згледе отровне, злобне и криве;
А пјењаше пун горкости
Све чемере језик живе;
А ригаху уста худа
Крв смрдећу гњусна блуда.

53.
Уши иђаху помно и хрло
Ослушкујућ худе распе;
Језовито зјаше грло,
Да прождорство вјечно заспе,
Руке похитне и скупљене
Бијеху, а ноге к добру лијене.

54.
Главу, чело, очи, уши,
Уста, грло, руке и ноге,
И у тијелу и у души
Опак и пун злобе многе,
Вас наман се виђах грда
Врх наказни, врх свијех срда.

55.
И ако причух у ке доба,
Да се о мени зло говори,
Ненавидност, ријех, и злоба
Све узрочи ово и твори;
Ако рођак ки ме кара,
Приклех му се, да се вара.

56.
Вргох старе пријатеље,
А за нову му дружину
Узех оних, с исте жеље
У блудности који гину;
Водих за му стражу ових,
Гозбе обилне њим готових.

57.
Без пристанка с њима шетах,
Љубљенијех око мира.
С њима тражах, кога сретах,
Да очи гди и ја не упира,
И кон тога мнократ миста
Би ми од сумње сјен ма иста.

58.
Ту ли на збиљ тко га мину,
Још да на њу не погледа,
Узех сумњу за кривину,
Згризох себи усне од једа,
Ријех, у кући жив се спражи
Буд пријатељ мој најдражи.

59.
Што не створих, што не рекох,
Што не просух ода свуди,
Докли од ње оно стекох,
Што ма блуднос већма жуди,
И што она худа одвише
Дала од прије мнозијем бише.

60.
Ах, прем зиђе на пржини,
И врх морске трчи пјене,
Тјера вихар по планини,
Омекшава тврде стијене,
Малим судом море празни,
Змију грије, лава блазни.

61.
Каже ропство, крије веригу,
Иште здравље у немоћи,
Ками у цвијећу, цвит на снигу,
Сниг на сунцу, сунце у ноћи.
Вјеру и љубав тко год сцијени
У некрепкој наћи жени.

62.
Упуштава најпослије
Мене, и к себи тамно дружи;
Ије са мном, са мном пије;
Јакно змије врат ми окружи,
Љута, отровна и веома
Блудна, безочна и лакома.

63.
Она и трбух мој бог с неби
Бијеху; нека без језбине
И залиха пића у себи
Блуднос моја не остине;
Тим пробирах са свих страна
Пиће изврсне, вина избрана.

64.
У дне, у ноћи, љети и зими
С њом устарах злобе моје,
Завежајем нечистими
У сљепилу свезан стоје
О ње вратих, као пас један,
Прстом казан и од свуд гледан.

65.
Ах, доста се једном само
Плешућ обзир части одрећи,
И зрцало, ко имамо
Пред очима, врћ за плећи;
Нека не ми, да ну друзи
Виде, ки су наши рузи.

66.
У смрдећу блуду многу
Растијаху моји прикори,
Живућ ко звијер у брлогу,
Ку сад пасем у овој гори;
Гнусоба ме с тамних дила
Бјеше свега приклопила.

67.
Ах, срам језик веће веже,
Да не каже у наприједа
Блудни огањ, ки пожеже,
Моје биће све без реда;
Најпослије докле изгрну
У пепелу му час црну.

68.
Јер, ко дах јој све ме благо
И већ она виђе у плати,
Да убоштво моје наго
Не имаше јој чеса дати,
И да ми је кости ижела,
Крв испила, месо изјела,

69.
Тер да сам се оголио,
И без здравља и баз части,
И да веће сунца дио
Не може ме с ње допасти;
Покли пођи душа од злата,
Врже и љубав мртву из врата.

70.
Оста љубав при користи.
Ну не познав још ја тога,
На обичајни блуд нечисти
Идем к распу бића мога;
Али она немилосна
Мене убога тад не позна.

71.
Тако јак цвит, од уреса
Ки није веће, кад увене:
С прва очинка, опет сплеса,
Пак измете на двор мене:
Нека у праху и у калу
Стрену оставим дику опалу.

72.
Да су од злата поље и горе,
Да све ријеке златом теку,
Да је пућина златан море,
Да вас сај свијет златан реку:
Свијем тијем не би стоти дио
Женске жеље напунио.

73.
Љепос, разум, љубав, вира
Све је причица и бесједа:
Какав си, она не разбира,
Колико имаш само гледа;
Злато из тебе изет иште,
За врћ пак те на сметиште.

74.
Ја у ташту стратих блуду
Час и памет и имање,
И не оста ми друго у труду,
Нег ил жалос и кајање,
Кад промислим цића јада
Тко сам био, тко сам сада.

Плач други: Спознање

„Et reversus in se.“ Luc. 15.

1.
Покли божја величина
У почетак свијет сатвори,
Сред опћенијех најприје тмина
Од свјетлости зрак отвори,
И осташе разлучене
С бијелим даном ноћне сјене:

2.
Тако у тминах свијета овога,
Заметена свега у себи,
Кад човјека умрлога
Влас притвара вишња с неби,
Просвитлили га благо дости
Најприје зраком све милости.

3.
Нетом ови зрак удари
У стражника жирнијех стада,
Виђе и позна све привари,
Ке му узрок бијеху од јада,
И да сташе за сатрти
Свој зли живот гором смрти.

4.
Тим покличе: „Тко ме овако
Укопа у скут пустијех гора,
Да желећи добро свако
Од глада умрем пун прикора,
Чекајући мјеште гроба
Да ме прождре звјерска утроба?

5.
За све јер би правда била,
Тко год живе као звјерење,
Да и мртав на сто дила
Од звјерења раздрпљен је:
Ако и звијери неби стране
С пиће утекле свим погане.

6.
Ах! љепото драга очима,
Ка за златом смагнеш толи,
Ево плате, ка се прима
Слидећ урес твој охоли,
Да и звијери бјеже прике
Људско срце с тве прилике.

7.
Ти си облак, ки заступа
Виђење нам од небеси;
Гине, тко твим путом ступа,
Заплетена толи јеси;
Невјерност је тва истина,
Дружба: испразнос и таштина.

8.
Дјевојчице пригиздаве
Цвијет чистоће своје миле
Под раскошам тве направе
Непомно су отруниле:
Ти најдраже пријатеље
С тве отровне свађаш жеље.

9.
Ти постеље женитбене
Приљубовством мнократ скврниш;
Ти свитлости прослављене
Име тлачиш, зраку црниш;
Ти прихваћаш блудим твима
Љубовника у хотима.

10.
Ти невјеште младце водиш
Мртвијем прамом завезане;
Погледом их ти господиш
И у срцу ствараш ране;
Ти их водиш на зла свака:
Они худи, ти си опака.

11.
Прикидујеш ти завјете
Људем Богу посвећеним,
Чисте жеље, мисли свете
Да потамне блудном сјеним,
И да плијен је твога образа,
Што се Вишњем јур приказа.

12.
Турске сабље на праведних
Ти обраћаш једовито;
Мјере од суда од највреднијих
Руках кривиш ти очито;
Самосилна свуд се чујеш,
Истијем краљим ти краљујеш.

13.
Градови су гласовити
У пепелу твојих плама;
Ти вас урес њих честити
Сплеса и посу травом сама;
Ти си узрок вјечнијех штета,
А у себи што си опета?

14.
Једно уфање, ко свеђ бјежи;
Зло у слици празна добра,
Плам, ки спража, а не вријежи;
Ноћ, ку за дан сљепац обра;
Вјетрић, хуђе ки разгара;
Обећање, које вара.

15.
Један стабар, ки неплодан
Само у сјен се шири и стере:
Сладос горка, ијед угодан;
Глас без ријечи, ријеч без вјере;
Хип у вику свијех годишта;
Вјетар, магла, сјен, дим, ништа.

16.
Мени се је догодило
Као дјетету, који хрли,
Гди плам свијеће цкили мило,
Најпослије ки га опрли;
Као лепиру, који удара
Око огња, ки га згара.

17.
Јур за зраком умрлиме
Од липости, ка свим уди,
Слидећи га све ме вриме
У љувеној у пожуди,
Младос копне, живот гину:
Ах, сад познам му кривину!

18.
Ах, спознање причестито!
Унутарња с тебе зрака
Разведрена види очито
Право добро без облака,
Гди је спасење, гди су моји
Слаци и дражи свим покоји.

19.
Јао, вез, ки ме смртно веже,
Ја не познах сред кривине:
Тако и море не утеже,
Тко му нори у дубине;
Ну на врху пак када је,
Труд му и мало воде даје.

20.
Косе, ке звах златом прије,
Јао, заблијештен с њих на близу,
Познам да су љуте змије,
Ке сад срце моје гризу;
А с погледим свитле очи
Муња, из које тријес искочи.

21.
Оно лице, гди ми сива
У ружицах зора била,
Сад је драча бодежљива
И ма вјечна ноћ немила;
А усти, ко мњах да мед хране,
Чемером су отроване.

22.
Зраци, кијем се живот дичи,
Зовући их звијезде своје,
Химбени су проводичи
Били од тамне смрти моје.
А посмијеси ведри и слаци
Пуни града црни облаци.

23.
Ах, и оставих мјесто родно,
Пробијући стране и луге,
И иштући што је угодно,
Нађох јаде, бриге и туге,
И у доба тој сметено
Остах кано дријево одсјечено.

24.
Ето живот мој свједочи,
Какав свијет је и што даје:
Кад се смије, плач узрочи,
А кад блазни, тад издаје;
У уресну лијепу суду
Сдржи налип и смрт худу.

25.
Целовом те слацијем трује,
Грлећи те смртно убија;
У хвалах те истијех псује,
А крепчинах свије превија;
Разлик образ ставља на се,
Као звијер, ка се вјетром пасе.

26.
Тихо с хитрим засједами
Тјера из срца свих бојазни;
И уњегује с прва и мами
Под приликом од пријазни,
Па ко силник плеше и меће,
Тко се узда у њ највеће.

27.
Тако и море у тишини
С краја поморца у плав зове
А кад га има у пучини,
Скочи и узаври на валове,
И у потопу, ки на њ ори,
Прије смрти гроб му отвори.

28.
Ах, сад имам памет хитру,
Све је, што свијет гледа и двори,
На огњу восак, дим на витру,
Снијег на сунцу, сан о зори,
Тренуће ока, стрила из лука,
Кијем потегне снажна рука.

29.
Ах, није живот људски друго,
Нег смућено једно море,
Нег плав једна, коју дуго
Бију вали као горе:
И сред ових нетом тмина
Чоек се роди, мријет почина.

30.
Бјежи, куд знаш, што хоћ, чини,
Запад и исток вас обходи,
И бескрајној по пучини
Свијет кружећи Индије броди;
Криј се у јаме горскијех хриди:
Смрт свуда те слидом слиди.

31.
И није ствари, која може
Убјегнути тога суда;
У покоју сред раскоше
Стој без мисли и без труда:
Бран, се оружјем, злато трати,
Не ћеш јој се отхрвати.

32.
Смрт не гледа ничије лице,
Једнако се од ње тлаче
Сиромашне кућарице
И краљевске те полаче;
Она упоред меће и ваља
Стара и млада, роба и краља.

33.
Ведре круне, тешка рала
Једном косом она слама;
Лијепос, благо, снага и хвала
Све је прид њом на огњу слама
Глуха и слијепа без обзира,
Куд проходи све сатира.

34.
Зграде охоле, ке висјеше
Њекада се до небеса,
Сад хрване по тлех леже,
Гњусном стопом стадо их сплеса;
А од унук се царскиех хране
Кости горе не укопане.

35.
Славне госпође и краљице,
Ких липости још се хвале:
Златне косе, драго лице,
Љувен поглед, ке су имале,
Ах, виђ, што су у ово доба:
Мало праха у дно гроба.

36.
Гди су млаци пригиздави,
Племенити и богати,
Ки цијењаху његда у слави
Поред сунцем у вик сјати?
Ах што је од њих сад остало,
Нег ли у земљи земље мало?

37.
Гди јунаци, који снагом
Лаве хрваше и медвједе?
Гди разумни с ријечи благом
Ки даждјаху мед с бесједе
Господећи срца умрла?
Смрт у пепео све је стрла.

38.
Гди они, ки се од свих људи
Добитници огласише?
Гди ли узможни, ких пожуди
Круг малахан вас свит бише,
И остали не бројени?
Сви су у лакту земље збијени.

39.
Гди су источна царства стара?
Гди господство од Римљана?
Сви под плугом, кијем свит хара,
Од времена су узорана,
Јест, тко његда свијетом влада,
А не зна му се име сада!

40.
Мру краљевства, мру градови,
И њих племство трава крије;
А јер је умрли живот ови,
Чоек у срцу миран није;
А сваки дан види очито,
Да није ништар вјековито.

41.
Вријеме хара станац ками,
И жестоко гвожђе изједа;
А хоћемо ми, да нами,
Ки смо од земље, сврхе не да?
А ако живот наш је згледан,
Вас није друго, нег хип један.

42.
Што је било, прошло је веће,
Што има бити, још ниј' тога;
А што је сада, за час не ће
Од прошастја остат свога,
На хипу се вријеме врти,
Један хип је све до смрти.

43.
Ах, да у што можеш ријети,
Да се уздаш веће оди?
Је да у вријеме? Вријеме лети,
И у доходу свом проходи;
Згледај га си, свид се, тко си,
Уфај, кај се, моли, проси.

44.
Тко се роди, свак умрије,
и би, као ти, прије тебе;
Да, као њему, и теби је
Мртав бити од потребе,
Да за тобом роде опета
Нови народ нова љета.

45.
Али свак час гдје гледамо
Мријети и дјецу у повоју;
Ах јаох, за шта не имамо
Више главе свеђ смрт своју?
Ка час по час згоду пази,
Да те убије и порази.

46.
Ну смрт ово није, што чини,
Да све умрле нарав стиже;
Смрт је оно, што истини
Вјечни од раја живот диже:
Кратак уздах смрт је од свита:
Смрт је од душе вјековита.

47.
Ах, једнака смрт је свима;
Ах, и свак зна, да умријет ће;
Али с мукам једнацима
Доћ свакому смрт, јаох, неће
Добри ће и зли умријет једнако;
Ну у рај добри, зли ће у пако.

48.
Добри ће у рају пуни уреса,
Гди у ведрини без облака
Сја врх сунца и небеса
Једна свјетлост у три зрака.
Под пристољем гди вишњиме
Стоји удес, срећа и вриме.

49.
Гди у љубљеном свому Богу
Душа славом опојена
Добро изврсно, радос многу
Сасма ужива свеђ блажена
Покој вјечни, липос праву,
Мир, доброту, знање и славу.

50.
Зли ће пасти у поноре
Дно паклених црних јама,
Да ту у вијеке вијека горе
Сред жестоцих страшних плама.
Осуђени у тамности
Без уфања, без милости.

51.
Гди змије отровне, змаји горући,
Зле наказни, срде врле
Хуђе јаде, немир љући
Дају клетим, ки се прле;
Гди оре потоп тешких сила
Дажди од огња, гради од стрила;

52.
Гди је вај смртни ки свеђ коље,
Горци плачи, труди живи,
Туге, печали и невоље,
Срџбе, омразе, смеже и гњиви,
Шкрипња од зуба, кршња од рука,
Вјечна жалос, вјечна мука.

53.
Ах, ма душо, трепти и чезни
Мислећ, како живот страја;
Мука је виећна, ње бољезни
Без сврхе су и без краја;
А у паклу није уфања,
Нег скончање без скончања.

54.
Лиепа душо, ка у нас сходиш
Неумрла, чиста и бијела,
Ти од живота дан изводиш;
Вјечна свјетлост тва весела
Неба је зрака, свијета дика,
Плод вишњега сунца и слика.

55.
Ангјеоска је тебе стража
У животу оградила,
Божја помња ти најдража
И слатка си кћерца мила:
Он неумрли да те спасе,
Умрлу одјећу узе на се.

56.
Ах, да ли се не срамујеш
Племство и свитлост тву велику
Поцрнити, чијем станујеш
Збијена у гријеху тамну и прику?
Не, не, укажи, света одлука!
Да се дјело божјих рука.

Плач трећи: Скрушење

„Pater, peccavi, jam non sum dignus“ Luc. 15.

1.
Да озелени и процвјета
Прут осушен; да шибика
У змију се пружи опета.
И приврати сва колика;
И да Лоту старом жена
Ступ се учини од камена:

2.
Од вишње су власти с гори
Дјела чудна и замијерна;
Ну од ништа ко се створи
С примогућства неизмерна,
Ко хтје, може промијенити
Слику створу свом на свити.

3.
Али обрнут и сврнути
Људску памет у слободи,
Ка се одлуком својом пути,
Чуда остала сва надходи;
Јер ако се воља опријет ће,
Вишња влас ју силит неће.

4.
Ну да пустош хридна и стрма,
Пуна звијери, змија и змаја,
Купјена и драча око грма
Кој се плете са свих краја.
Још перивој буде угодан
Рајским, дразим воћем плодан,

5.
Тере један, ки пун злоба
Биће расу и искоријепи,
И сред тмина и гнусоба
Усмрдје се и ослијепи,
Да погледа, да се скруши
Нов у срцу, чист у души,

6.
И тко срну без законо
У неправдах сва годишта,
Тере блудно и смионо
Живућ с гријеха паде у ништа,
Да с милости гора дане,
Прествори се и устане:

7.
Промјена је ова одвише
Врх свијех чуда чудна у себи;
И није ствари славом више
Ни на земљи ни на неби;
Божје руке свемогуће
Дјело највише и најврнће.

8.
Кад потисне у невољу
Гријех човјека и порази,
Гане Вишњи благу вољу,
И сатрене чим га спази,
Пун милости, пун љубави
Срце и нови дух му стави.

9.
Човјек тада, ки би прија
Сух прут, с добријех дјела зене,
И покором јакно змија
Свлачи старе све промјене;
А обслужујућ добра дјела
Птица излијета из пепела.

10.
Тер јакно оро бистри упира
Од уфања вид с крипости
У сунце оно, ко простира
Зрак му од правде и од милости,
И помичућ новијем веће
Старих жеља перје меће:

11.
Тако гријешник сред планине
У пустињи двијех гора,
У невољах дочим гине,
Милос вишњу гану з гора;
Тим одлуку нову заче,
Да се од гријеха и боли плаче.

12.
Од гријеха се плаче и боли,
Боли, али не пристаје
Жељет болес тешку толи,
Тежа и већа веле да је
Од болести и од свих мука,
С ких се у паклу цичи и бука.

13.
Плаче, али плачем жуди
Надић ситне звијезде очима,
Проз ких лијеват ода свуди
Ријеке од суза дотле има,
Докле у горку воду ону
Своје злоће све потону.

14.
Тим болећ се и плачући
К земљи образом ница паде,
И кроз уздах најгорући,
Да укаже скровне јаде,
Једва из срца најпослије
Једно тужно „вај!“ подрије.

15.
За тијем се опет омрамори
Студенији мраза и леда;
Хоће, да ријеч изговори,
Жалос брани, болес неда;
Ну напокон глас утече.
И он уздишућ с плачом рече:

16.
„Ћаћко!“ И да веће изусти
Свој гријех трептје и ишчезну,
Ријеч му умрије посред усти,
А у сузах вас огрезну;
Тим с болести тешке умукну,
Како да му срце пукну.

17.
Пак до његди јур за тиме
Обилније даждећ сузе.
С уздасима жалосниме
Бесједу исту гласит узе:
„Ћаћко! - згријеших!“ Али опета
Плач и уздах ријеч му смета,

18.
Тим би рекао, од њих сваки
Да се тјера и пригони
Да он изрече гријех опаки,
Тер сад ови, сада они
Први у тому чим бит жели,
С уста и с очи и не дијели.

19.
По небесих тако облаке
У нескладној супротиви
Тјера и гони с власти јаке
Мразни сјевер, југ даждиви,
И добитник нека остане
Сваки чува своје стране.

20.
Ну по лицу чим плач писа,
Што уздах рече пун пораза,
Ријеч између плача уздиса
И између уздах плачућ каза
Све, што бјеше ријет справио
Тужан уздах, плаћ немио.

21.
Јур на сјени сред пустиње
Хридна забит ке посила,
Ноћ приложи мраке сиње,
Кијем свијет бјеше приклопила,
Повјетарце поврх стина
Смрзниваше влажна тмина.

22.
Жирно стадо у сну дугу
Остало се бјеше од паше;
Птица у дубу, звијер у лугу,
У покоју све мучаше:
А сам гријешник не умуче
С мисли, у труду ке га муће.

23.
Заповрну он плакати
Вапјућ: Чему, јаох, небеса
Више мене видим сјати
Сред вјечнога ведра уреса,
Гди оброх земљу и тамности,
А погрдих њих свитлости?

24.
Чему ли ја, јер ми опета
Земља каза, сред ливада
Да што јутром зене и цвјета,
Вечер вехне и опада;
Не промислих ако тиме,
Да је минућа лијепос свиме?

25.
Ах, што видјех сиње море,
Гди смућено ври на часе,
Тер починут вик не море,
Ако не хтјех мислит на се,
Јаох, да тако сред пучине
Свијета овога ниј' крепчине?

26.
Што ли гледах брза крила,
Гдје пут неба птице стеру,
Ако мисо није мислила,
Да врх земље у исту мјеру
К Богу имам моје у вике
Путе обратит све колике?

27.
Ноћи слијепа, глуха ноћи,
Глуху и слиепу слична мени,
Ах, да ми је уфат моћи,
Да смркнуте твоје сјени
Неће изагнат зора бијела
Мени плачна, свијем весела!

28.
А то, јер се, јаох, болести
Гријеха мога не подоба,
Да ми свијетли дан изљести
Буде у ниједно доба:
И толи ми икад сване,
Да и дан, ко ноћ, црн ми остане,

29.
Платна твоја, чим везијаху
Неумрлим зрацим звијезде,
Рек би, да ми говораху:
„„Ах, нут гледај наше гизде,
Ах, нут как смо лиепе и драге,
Коли јасне; толи благе.

30.
Да ну мисли, слугам нами
Ако отац твој дарова
С уреснијем свитлим плами
Наша јасна лица ова,
Коју славу сред небеси
Справља теби, ки син јеси?“„

31.
Тако и липос, звизда умрла,
Свијетла лица, златна прама,
Бивши у очи моје упрла
Зрак бјегућа свога плама,
Вељаше ми: Твоја жеља
Мисли у створу Створитеља;

32.
Реци срцу: Лијепо ако је
Ово умрло видјет теби,
Љепша душа колико је,
Неумрла ка је у себи;
А још веле љепши гори
Вишњи, који душу створи.

33.
Јер ако љепос, ка се пази,
Лијепе душе прилика је;
Душа, на кој слика излази
Божја, каква сцијениш да је?
Какав ли опет Бог од вика
Ки је без слике себи слика?

34.
Липа је љепос, која очима
Слика од лијепе душе каже;
Љепша душа, која има
Слику божију, даре драже;
А најљепши Бог је пака,
У ком, по ком, с ким су свака.

35.
И несвијестан ја сам мого
Бога оставит при таштини,
Ки је добро право и много,
Пут и живот мој једини,
Пут, по кому тко се пути,
Никад неће погинути.

36.
Живот, у ки тко вјерује,
Још да умре, живе у вике,
Паче у смрт живот чује
Славе изврсне и велике,
Гди он добар даје добро
Добријем, ких је за се обро.

37.
Ах јаох, плачне очи моје,
Гди су од грознијех суза мора?
Плач'те, плаћ'те све дни своје.
Плач'те, плач'те без умора;
Ах, и да се мој гријех скрати,
Живот се у плач вас обрати.

38.
Ну кад ја сам тврђи од стијене,
Тер не плачем задовољно,
Дај проплачи, ти камене,
Биће моје приневољно;
Што не ћутим ја, ти ћути:
Ја од камена, ти од пути.

39.
Свијетло сунце златнијем зраком
Дразијем горам врхе реси;
Свеђ се мени под облаком
Скривај лице од небеси:
Нека у овакој црној ноћи
Не будем се назрет моћи.

40.
Ну ако иним у тамности
Ноћ ме и пусте крију горе,
Гора и ноћ с ком крипости
Мене мени скрити море?
Све заман је: трептим, блидим,
Ако у себи себе видим.

41.
Тко сам? Човјек? Ах јао, како?
Нијесам, нијесам нег црв један
Кроз живљење моје опако
Сплесан и од свуд за руг гледан;
И ма ташта слава и хвала
У прикору сва је остала.

42.
И ја, ки сам ништа у себи,
Ја смио сам, ах јао! Боже,
Неизмјерну згријешит Теби,
Знајућ да влас тва све може,
Не држећи у спомени
Ке милости пода мени?

43.
И још живем? Још ме здржи
Земља? Још ми сунце и сива?
Тресковима небо пржи
Дубја, ка му нијесу крива;
А у кривинах тко се устара,
Не поража и не изгара.

44.
Ах, ма душо, тужна одвеће!
И цијећ гријеха толикога,
Ка бит жалос мала не ће?
Увриједила ти си Бога,
Кроз милос те ки велику
Створи од ништа на сву слику.

45.
Дар би његов ма слобода;
Правду и милос у ме стави;
Господство ми вјечно пода
Врх створења свога у слави;
Јер хтје, да сам човјек влада
Од истока до запада,

46.
Својом вјечном заповједи
Да ме вријежи, небу рече;
А звијездами свијем нареди,
Да ми свака блага истече;
Чини огањ, да ме згрива,
А повјетарце оживљива.

47.
Да ред води, да ме очисти,
Да ме уздржи земља опета;
И камење тврдо умисти,
Да ме брани од злих штета;
Руде умножи сребра и злата,
Да ме смири тим богата.

48.
За пићу ми воће узгоји,
А за лијеке биље усплоди;
На му службу хтје, да стоји
Све, што лети, плове и ходи;
Да ми живот, биће, стање,
Памет, мудрос, свијес и знање.

49.
Разбором ме још надари,
Добро од зла да раздијелим;
Да ми разлог, да оне ствари,
Ке знам добре, само желим;
Зло и добро тер чим видим,
Од зла утечем, добро слидим.
Све је прид њом на огњу слама;

50.
За ме цвијећем разлициме
Прољиће се младо круни;
За ме родно љетно вриме
Златним класјем њиве пуни;
За ме зрела јесен пака
Кити о рубју воћа свака.

51.
За ме пламен из кремена,
Дрво из горе вади зима:
За ме плодна дар сјемена
Стара мати у скут прима;
За ме рибе пловом ходе
И од мора и од воде.

52.
За ме птица гнијездо збира,
Мед за мене пчела купи,
За ме овчица рун простира;
Во под јарам за ме ступи;
Мени врани коњи језде,
Сива сунца, мјесец, звијезде.

53.
Тим још, кад би могло бити,
Да се у вијеке не умира,
И да пако страховити
Није од муке и немира;
Мој се живот бољет обро,
Јер увриједих вјечно добро.

54.
Скот несвијесни у врлини,
Ки у горској стоји дубрави,
Спозна, тко му добро чини,
И харан му је по нарави;
А ја бит ћу с гријеха злога
Доброчинца злотвор мога?

55.
Сам ја бит ћу врх свих звири,
Тврда срца, пријеке ћуди
С нехарности, коју тири
Мој у злобах живот худи,
Зли отметник све дни своје
Створитеља душе моје?

56.
Ах, ето се учинило
Горко море, ме скрушење;
Вас мој живот свеђ немило
Од болести валом бијен је:
А сплијевају у њ се у вике
Мојијех грознијех суза рике.

57.
Паче како воде у море
Са свијех краја хоће уљести:
Тако од свуда све најгоре
Болести у ме: јаох, болести!
Тијем с чемерна скупа у једно.
Поправ ја сам море једно.

58.
Ако се ини пуни јада
Боле с добра изгубљена,
Јаох, и ја се болим сада,
И чини ме мријет спомена;
Јер изгубих све ме драго
Здравље, имање, добро и благо.

59.
Ако је друзијем жао веома
Оставити родно мисто
Из ћаћкова бјежећ дома;
Ја се болим за то исто
Не имајући нигђер стана
Сатрен тукач пустијех страна.

60.
Ако у тешку су ини вају,
Јер су их дузи приклопили;
Мени мисли болес дају,
Јер за платит добријем дили,
Стотијем дијелом, јаох, не могу
Тешке туге, злобу многу.

61.
Ако у пути, чијем болују,
Друзи стоје без покоја:
Коју болес, јаох, ја чују,
Гди је немоћна душа моја?
Тер гријех мачем пријети од смрти,
За посјећ ме и сатрти.

62.
Ако инијем псовка охола
У немиру живот злоби:
Цијепа срце ме на пола
Оштра болес, јер у злоби
Падох таман у животу
У прикорну злу срамоту.

63.
Ако друзи жалост ћуте
Осуђени на смрт худу:
Болести су пријеке и љуте
Жесточије мени у труду,
Гдје не само на смрт тако,
Да осуђује гријех ме у пако.

64.
И за све то моћи није,
Чијем се боли срце и каје
Да количак би гријех прије
Сада жалос толика је;
Али уфам, да је у Бога
Милос већа гријеха мога.

65.
Милосрђе је божје веће,
Нег све худе ме кривине,
Зашто Вишњи добри не ће,
Кајан гријешник да погине:
Тијем што чекам тужан оди?
Душа моја, к њему ходи!

66.
Он је отац од сирота,
Од убозијех уточиште,
Милосрђе и доброта,
Ку находи, тко год иште:
Друм, истина, живот, врата,
Моје уфање, моја плата.

67.
Ах, још да сам тврди од стијене,
И змрзнутији, јаох, од леда
Сузе роним врху мене,
Милосно ме сунце гледа;
Вода ками тврд пробије,
Лед се топи, сунце гди је.

68.
Доста, доста би свијет дворен
С обичаји свијем нећасне;
На ствари сам светије створен,
Нег су од земље ове тмасне;
Звијерма земља: небо гори
Вјечни стан се мој говори.

69.
За желуд ли, ах, јаох мени!
Љути, горки и немили,
Оставит ћу пир блажени,
Нераздијељен гди се дили
Крух присвети од анђела,
Пића од путник' свијем весела?

70.
Заросите, о небеса,
Милос врху срца мога
И ви оглаци пуни уреса
Јур даждите праведнога;
Земља отвор се, и весеља
Пуна плоди спаситеља.

71.
Ето устајем из гњусобе,
Сад, сад поћ ћу к ћаћку мому,
Сузам перућ тамне злобе
У животу нечистому;
И по земљи прострт пака
Ријет ћу, и молба бит ће овака:

72.
Оче вјечни, не умијем ријети,
Пачек језик мој је свезан,
Кроз гријех худи и проклети
Коју ћутим ја бољезан:
Згријешив, тужан, против неби,
И мом оцу згријеших теби.

73.
Згријеших, згријеших тешко одвеће
Пред твојијем, ћаћко, образом,
И с тога сам, јаох, сред смеће
Прибијен љутим сад поразом
Ну је милос тва велика
Врх скрушена покорника.

74.
Ћаћко драги, ћаћко мили,
Ја се враћам ка теби опета,
За све да ме ти одили.
И ја отидох с ташта свијета:
Јаох, син твој сам, ах, спомени,
Да ти живот пода мени.

75.
Ах, јаох, трептим вас у труду,
Размишљајућ ријечи ове:
Да, ако т' оцем ја зват буду,
Твој глас мене не узове
Злобнијем распом својих дара,
Чим ме у срџби тако ускара:

76.
Ти ли, изроде, име од сина
Достојан си носит мога?
Гдје излази ноћна тмина
Из образа сунчнога?
Бијели голуб сред кијех страна
Родитељ је црна врана?

77.
Ја сам добар и праведан;
Ти худ и опак у животу;
Врх наредбе ја наредан
Ресим собом сву липоту;
Ти од смеће сметен горе,
Тобом црниш тве прикоре.

78.
Од чистоће ја вир живи;
Ти од гњусобе мртво блато;
Свијету и Богу ти сакриви;
Ја прав судац бит ћу на то;
Разум, мудрос, знање је у мени;
Слијепа несвијест тебе опсјени.

79.
Ја се бојим, да овако
Не узвапијеш ти на мене;
Ну ако с' отац мој свакако
Пун милости неизречене,
Ко те именом звати не ћу?
Ах, јао, ћаћко! ријет ћу, ријет ћу.

80.
Ну што велим? Не достојим,
Не, јаох, син твој се назвати;
Ах, дај међу слугам твојим
Уфам ли се мјесто имати?
Бит најмањи ма је слава
Од твојијех свијех пристава.

81.
Бјежећ разлог, слиједећ вољу,
Његда богат, његда служен,
Сад сам упао у невољу,
И потиштен и порушен,
Сахнем, гинем, мрем од глада,
Убог, тужан, го, пун јада.

82.
Ах, кад смилим, ки честити
Водјах живот ја кон тебе,
Спомена ме чини мрити,
Јаох, исходим изван себе;
Нег ми уфање крепко остаје,
Да ти прашташ, тко се каје.

83.
Ето, ето, слатки оче,
Ја се кајем од свијех злоба,
Грозне сузе то свједоче,
Ке у свако лијевам доба,
А ови уздаси откривају,
У ком ја сам тешку вају.

84.
Убогар сам, ах јаох, они
Ја убогар, ки да гане
Свијех на милос, не заклони
Нег, открије скровне ране;
Видј ме ране небројене,
И имај милос врху мене!

85.
Умоли се, ћаћко, умоли
Синку твому у жалости,
Ки ти прострт по тлех доли
Грлећ ноге вапје: Прости,
Смилуј ми се по многому
Милосрђу, ћаћко, твому!

86.
Сам сповиједам и не тајим,
Велици су гријеси моји;
С испразнијем пошетајим
Пред очима гијех ми стоји,
И нечиста и немила
Сва остала худа дила.

87.
Помилуј ме, ћаћко мили,
Нијеси, нијеси тврда стијена,
Да од гријешника, који цвили,
Покајана и скрушена,
Јао, молитву не ћеш чути,
И од срца глас ганути.

88.
Сладак ти си, и то позна
Свака душа к теби идући,
Ако једна суза грозна,
Ако један уздах врући
Пробије небо, и издвори
Милосрђе твоје гори.

89.
Ах, бесједом ријеч сметена
Не може изријет, што би хтјела;
Ну ти мисао није скровена,
Ка се у срцу мом зачела;
Јаох, и болес, која узе
За глас уздах, за ријеч сузе!

90.
Скрушен грешник рече овако,
И не цкнећи к оцу одлети;
Ну истом на пут добар тако
Крену ступај од памети,
А отац га благи срете
Пун доброте вјечне свете.

91.
Прими од сина понижена
Молбу и цјелов да му тада
И сред двора разведрена,
Гдје вијек сунце не запада,
Поведе га руком својом,
Да раслади труд покојом.

92.
Туј чим свијтле прве одјеће
Од чистоће на њ постави,
И прстен му пода веће
За зламење од љубави,
У весељу и радости
Хвали божје свак милости.


Пријевод латинских цитата из еванђеља:

1. Живећи беспутно просу имање своје.
2. Дошавши к себи.
3. Оче, сагријеших, и већ нијесам достојан назвати се...

На Растку објављено: 2007-11-09
Датум последње измене: 2007-11-09 21:56:17
Спонзор хостинга
"Растко" препоручује

IN4S Portal

Плаћени огласи

"Растко" препоручује