Динко Рањина

Пјесме Динка Рањине

Извор http://dzs.ffzg.hr/popis.htm.

• Једна је јур љепота
• Тач лијепа пастирка
• Дјевојка говори
• Каже колико је лажива пријазан од људи данашњих
• Сад гди је мртви дан
• Једному ки ништо не учини а туђе све хули
• О камену драги
• Идућ гором у прошету
• У своју немоћ

Једна је јур љепота

Једна је јур љепота с којом је здружена
Изврсна доброта живота почтена;
Један лип, драг поглед, једна лијепа усти,
Из ких рич јакно мед слатка се изусти;
један смих драг толи ки чинит има влас
Да зледим не боли тај, с ким гре худ пораз;
Један лип, драг урес ким љубав приправља,
Неиздришан прем тврд вез на грло да ставља;
Једна јур милос тај здружена с љубави,
Која се на свит сај у пјеснех свуд слави;
Један ход тих, почтен, један знан лип говор
У кому јес скровен од сласти сваки створ;
Један чин с хитрином охоло приклонан,
Ки духу вик ином на свиту не би дан,
Смамише толикој кроз силну туј њих моћ
Јадовни живот мој да све мре дан и ноћ.

Тач лијепа пастирка

Тач лијепа пастирка видити би мени,
Гди боса гажаше по води студени,
Да очи љепшу ствар
Од ње вијек не зрише под сунцем никадар,
И једно ње пританко платно, ко пераше,
По води тераше,
Ко валов текућих брзи вир носаше.
Ја, ки је жељами
Туј гледах за чудо стојећи ја ками,
Како ме упази,
Из ријеке он час ван сва стидна изгази,
Пак иде тер се скри
Међу дубје зелено, кладенац гдјено ври,
А јадан ја остах како дуб у гори,
Кога моћ вихора сгар на земљу обори,
Од ке сад на свити
Ствари, јаох, спомена чини ме зло мрити.

Дјевојка говори

Ја, ка бих у његах разблудних храњена
Млађахна тер луда
Дјевојка, за моћи одахнут од труда,
С ким тужећ грем свуда
У теби купљу се, о ријеко студена,
И твојом студени не мож ми пламена
Угасит љувена.
Сцињу, да та љубав, која ме све мори,
С тобом се зговори,
Да прси ме вруће
Угасит не будеш кроз вале текуће.
За ку ствар немило
Почет ћу сад те клет: ох да би тве врило
Јадним се змијами тач љуто смутило,
Да те сви пастири и виле гиздаве
Помрзнув оставе.

Каже колико је лажива пријазан од људи данашњих

Тко хоће у миру проводит живот свој,
Од пријатељ данашњих далече свеђер стој,
Ер они дотоле љубе те и желе,
Доколи срећоме твојом се веселе,
А кад пак у срећи твој виде примину,
И они так заједно ш њом једнага погину.
Свијет је ови на њеки дошао начин сад
Да у меду све таји њекоји жесток јад.

Сад гди је мртви дан

Сад гди је мртви дан, ови т’ свит дају мој,
Госпође честита:
Ктје дијелит за душу тве благо од свита
И мени врху свих тај дила сатвори
Милсона кога тва немилос умори.
Молитав не ишту, ни плама воштена,
Ну ону милу слас од добра жуђена,
Ка моје жалости
Све може сврнути у рајске радости.
Тим мене угледај тач као се достоја,
Ако ћеш да опета оживит буду ја.

Једному ки ништо не учини а туђе све хули

Јадовни злече мој, завидос с ким бјесни,
За зле прем толикој не сцијени ме пјесни.
Ак’у њих ни сада онијех све ричи,
Ким старо њекада бријеме се тач дичи
„Свитлушто суначце, розице, диклице,
Љувено срдачце, гримизна свилице,
Зашто ме тач верна остави, мој венче,
Крунице бисерна, мој злаћен прстенче?“
У ова времена, мој худи тамниче,
Друга сад имена наше пјесни диче,
Јер јак лис у цвитју тач ниједна на свит сај
У једному битју не трпи обичај.
Такођер и ричи киме се јур њекад
Стара свијес дичи у сцијени нијесу сад.
И ове сад ке веће јесу, знај, сцијењене
С временом бит неће од друзих примљене.
Разлики свит ови ки трпи своју чес,
Све већи и нови што годи на њем јес.
Тим не ктећ руг бити свијем спијевцом на свит сај
Кад што хоћ ’хулити, при добро размишљај

О камену драги

О камену драги, вридни мјеста источнога
Ки усађен свеђер стојиш посред срца мога,
Цклени, бистри, тих Дунају кога с оби стране
Сјене борја и јаворја, густе липе гране,
Драг покоју у ком држи љубав своје крило,
Цесарице срца мога, моја рајска вило,
Моје главе меко узглавје, моје чисто злато
И трудима свим мојима моја љупка плато,
Ка очима мојим водиш вазда данак били,
Не чин’ веће да ма младос жељно у тугах цвили.
Јур у пламен вас отидох живи тебе цића,
Горећ како сухо дрво али једна свића;
Гасну, чезну, блиђу, вену, копњу и гину вике,
Из очи ми сузе вирућ нагло како рике.
Туге срце зло ми кољу, а јад срце дави,
Тако да се рити могу изглед смрти прави…

Идућ гором у прошету

Идућ гором у прошету ја дјевица млада
С јутра зором кад у пјесни славиц боли склада,
Нађох млаца гди лежаше у дубрави густи
Израњена тровном стрилом ку зао гусар пусти,
Кога ставих да оздравим подобнима лицим
Њега свеђер зговараје веселима ричим,
И што рана његова се болна оздрављаше,
Тој се моја друга нова већма жесточаше.
Кога када здрава створих, молих с муком зломе
Да би мене ктил оздравит љувеном жељоме.
Оздрави ме лицим својим у разблудној нади.
Затој вељу да речено на свиту је свима:
Тко сатвара хар млацима, с младац милос прима.

У своју немоћ

О ти, ка створ сваки раствараш на свиту
Кроз твој мач пријаки у гњиву срдиту,
Да ли хоћ моћју твом прид којом свак преда
Му младос животом раставит при реда?
Да ли ће небо згар и звизде поднити
Да ми сад туј нехар ти будеш створити?
Да ли ће дух се мој од мене дијелити
С ким мало толикој живил сам на свити?
Да ли ће раставит душа се од кости
У први моје цвит незреле младости?
Да ли ће тве стриле при ме, јаох, ранити,
Нег буду ме виле вриједну час изрити?
Да ли хоћ далече од мога да стана
Ма душа утеће од мене скончана?
Овди нидно крило рођака мога ни,
Милосно да дило плакаје учини,
Од мојих овди ни никога на двори
Свом руком да мени ме очи затвори…