Динко Златарић

Пјесме Динка Златарића

Извор http://dzs.ffzg.hr/popis.htm.

• Шали с гиздавијем пријатељем
• Љубовник учињен прах од часа
• Хитро тајим и покривам
• У другој чим страни
• Придраги синко мој
• Ненавидос ноћи
• У хвалу покоја и мирне памети
• У смрт Кате своје сестре

Шали с гиздавијем пријатељем

Ну дај гусли, дијете, овамо,
Јер ћу спјеват ствари липе:
Утолико, цвијетја скипе
Ти посипљи сјемо и тамо.
Миросав је био јунак
С мачем, с батом, с копјем, с луком,
И вазда му за клобуком
Сташе босил и каћунак.
Он могаше лава пести,
А с крпушом убит вола,
И могаше хљеба кола
Напрчена ручку изјести.
Двије греде за сулице
Њему бијеху, с кијем трчаше;
Кућу сваку прискакаше
На самбече и скочице.
Већекрат се стаја с царом,
И вазда му сам у пече
Страховите војске исијече,
Што замахну дваш мањаром.
Од мужа тач племенита,
Свијетли кнеже, ти излазиш;
Тер с разлогом језик плазиш
На сва ина племства од свита.
Бани ти су и херцези
Били од Босне братучеди,
А краљеви стрици и дједи,
Кијем ти сада дика јеси.
При теби су људи штурци,
Фурде, тамни свиколици,
Како бабе при младици
И при сењском војну Турци.
Ти си витез, ти спијевалац
Од Омера бољи стократ;
У лијецијех си сам Ипократ,
У бесједах сповиједалац.
Из уста ти мед извире
Кад с мудраци што узбесидиш,
Тер свих гладит браде видиш
Слишећ ријећи тве без мире.
Лијеп си, здрав си, племенит си,
Богат, јаки, мудар, славан,
Бускупије чинит справан,
У свем блажен и честит си.
Грло мени већ измукну;
Ка се згоди биједа ово
Да не можем кркнут слово,
Нег трјебује да умукну?
А ми ћемо што остаје
Тамо доспјет од недјеље,
Жупе, села и повеље,
које имаш припијеваје.
У толико смерно веле
Мене теби припоручам
И узгори лијенком кучам,
Да ти тегнем у штопеле.

Љубовник учињен прах од часа

У прозрачном цклу прах који
Точећи се вријеме мјери
И пут исти често тјери
Тер покоја тим не своји.
Љубмиров је пепео, кога
Младца уресна добрим свима
Спражи лијепа вил очима
Пуним плама љувенога.
Непокојни, вај! пепеле,
Ти нам кажеш да ки љубе
Прије реда живот губе
И по смрти мира желе.

Хитро тајим и покривам

Хитро тајим и покривам
Худи пораз ки ме коље;
Али заман јер прик воље
Позори га ван откривам.
Још блијед образ труд свједочи
У ком живе срце мрући,
Откле сидје плам горући
У њ из лијепијех твојих очи.
У тој кад сведј није моћи
Осред грла притиснути,
Ни одвратит уздах љути,
Да не буде из уст поћи,
Горки уздах ако и ридак
Очитује огња силе,
И ки оста шип од стриле
Усред прси жесток, бридак.
Свега су ме примамиле
К себи твоје рајске гизде:
Ни од сунца свјетље звизде,
Ни од тебе љепше виле.
Тер вас болан тебе дворим,
мислећи сведј о теби
Не знам ништа сам о себи,
Гдје у живом огњу горим.
Зна се веће бић моје,
Тужно биће и немирно,
Које стекох служећ вирно
Пуне славе дике твоје.
Свак зна јад мој, засве да ја
Скрит га иштем од свакога
изван тебе, мира мога
Убојице, душо моја.
Ти га сама не хоћ знати,
Прид којом га самом гласим,
Да ми будеш твојим дразим
Дај погледом ки лијек дати.
Небо звијезда толи не има,
Трава цвијећа, валов море,
Што није рана већ, ке море
Свакчас мене јади злима.

У другој чим страни

У другој чим страни просвијетља сад друге
Драг поглед сунчани ливаде и луге,
И ступај раскошни куд гре, лис и цвитје
Покријепља, јак у дни веселе пролитје;
Ја грозни творећ цвил сва мјеста опходим
Гдје кугод лијепе вил’ спомену находим.
И правим у себи: „Ево ма разблуда
Њекада овди би и прође овуда;
Овди се обрати и сједе у сјени
И мени не крати дат одвит жуђени;
Овди све хитрија бесједећ не приста;
Овди се насмија; врх себе овди ста.“
Тако ја говорим, пак се сам забудем,
А ријећи ње зорим, уза њу и будем.
Виђу ју прида мном (мисал ме тач вара),
Гди битју мом тамном свитал дан отвара.
Овако немоћник прид собом гледат мни
Његовој жеђи лик, воду ке прид њим ни.

Придраги синко мој

„У смрт Шимуна сина свога прворођенога који живје годиште и два мјесеца и петнаес дана; умрије на три сетембра годишта 1592.“

Придраги синко мој, ки разлог ово би,
Да очи овакој затворим ја теби,
На мојој што смрти од тебе пријат мњах?
Ево ми умрије ти, а ја жив, јаох!, остах.
Сунце свој околиш једнократ обиђе
И мјесец још не триш, ти к нами да приђе.
Мало ти постоја, хрло т’ нас остави,
О дико сва моја и моја љубави!
Тер бржи од стриле одлетје у мал цаш
И твоје све миле разблуде скри од нас.
Већ нећеш ћачка зват да те у свој крил прими,
Ни његов грлит врат руками дразими.
Прво си весеље од срца мога бил;
Јаох! сад си дресеље и вјечни плач и цвил.
Коли се промини моја чес у кратко
И горко учини уфање прислатко!
Не буде сунце заћ ни истећ вас мој вик
Што са мном неће наћ и оћи плач велик;
Јер с тобом радости умријеше се све мени,
И са мном свитлости очију мојијех ни.

Ненавидос ноћи

Сјен дану противна свуд је мрак пустила
И дјела сва дивна од свита сакрила,
И црни облаци к тому се здружише,
Да нам се још зраци од звијезда сакрише,
Тер ми се нијемо сад и слијепо све чини,
Када већ нег никад под земљом сунце цкни.
И тко сад почива мене је далек тај;
Мене труд снебива и болес и горк вај.
Мисли ме зле море здајућ ми жесток бој,
Ни ћу ја до зоре садружит моћ покој,
Ни здружит слатка сна. Бјежи већ о ноћи,
Накази притамна, лупешка помоћи!
Ти тужним несреће у забит не стављаш,
Нег туге највеће и немир понављаш.
Отиђи, љенице, јер кртиш све заман:
Почињу већ птице појући будит дан.
Зора се приправља да старца остави,
И урес поставља на свој кип гиздави.
Свјетлости, поспјеши, ову тму ождени,
Нека се утјеши грозни плач у мени,
Јер ми ћеш начин дат видјети другу вил
Која ће извидат позором вас мој цвил.

У хвалу покоја и мирне памети

Сад покле сниг копни и трзан цвит плоди
И сунце љепше дни умрлим приводи,
О поља, о лузи, к вами грем ошад тој
Што држе јур друзи у сцијени великој.
Нека ини у труду проводе сва лита,
Да злато стећ буду и славу од свита;
Јер мој дух ужива без мисли уснути,
Гди славиц тих спива свој пораз минути,
У поред тер с њиме вил моју припијеват,
Да драго ње име научи гора зват.
Не види пак луди да не има никада
Добра ка он жуди, тој срећа чим влада;
Ни чини царска влас ни блага замирна
Честитијех овди нас, нег истом свис мирна;
Јер сад чим сунце сја, све да има ки чловик
А жели покоја, његов је тужан вик.

У смрт Кате своје сестре

Нередно дни твоје потлачи смртни стрил
Ка срца и моје душе си бољи дил;
Зач бијеше правије, што заман свеђ желих,
Да умрен ја прије, ки прије рођен бих…
Ево, јаох! Вјечни сан прије реда ти искуси,
А мени бољезан чини бдит у тузи.
Болест је свеђ са мном тер или дан бива,
Или нас ноћ тамном копреном покрива,
Мој се дух свеђ мучи цијећ трудне спомене,
Да се ти разлучи за вазда од мене.
Не здржи вас свит сај несрећи мојој лик,
Ну ми је мањи вај што није дуг мој вик.
Кратки су моји дни, а тому јес биљег,
Прије реда што мени по власијех мете снијег,
Што снага скраћена још гине с немира
Ки ми прије вримена из тила дух тира.
Мени је тим само разговор и помоћ.
Да имам ја тамо за тобом брзо доћ.
Можебит вишња влас по својој милости
Саставит буде нас у вјечној свјетлости.