Горан Дујаковић

Анимирани филм Републике Српске

Анимирани буквар
Аутори, аутори…
Литература:
Филмографија анимираног филма Републике Српске

Анимирани филм је једна од најпопуларнијих форми покретних слика. Својим естетским и феноменолошким карактеристикама, филмска анимација се током двадесетог вијека наметнула као медиј која се можда највише од свих умјетности фикције приближила подручју сна. Током више од једног вијека постојања, анимација је пулсирала ритмовима успона и падова, „производила“ велике умјетнике, прихватала нове технологије, које су опет, отварале нове путеве према недостигнутим просторима маште.

Посљедњих двадесетак година дешавају се крупне промјене. Класична анимација остала је привилегија великих студија или ријетких конзервативних аниматора који тврдоглаво одолијевају технолошкој најезди јер сматрају да само цртеж нацртан руком „има душу“. С друге стране, присуство рачунара у свим фазама производње анимираног филма револуционарно је поједноставило и омогућило масовну продукцију као никада до сада, у домену комерцијалне анимације.

Разматрајући постојање анимираног филма Републике Српске тешко да могу да се одреде јасне фазе у развоју. У условима непостојања кинематографије, проблематично је систематично разматрати анимирани филм који се у случају Републике Српске може третирати само као ријетка појава или феномен. Посматрана као феномен, продукција анимираног филма ослоњена је искључиво на напоре ријетких појединаца. У технолошком смислу, производња овдашњег анимираног филма еволуирала је од једноставних радова изведених у техникама 2Д до масовнијег кориштења 3Д анимације. Нажалост, у више него скромној продукцији анимираног филма Републике Српске не постоје примјери филмова (чак ни покушаји!) у стандардним техникама анимираног филма као што су: колаж, моделирана глина, лутка анимација... Компјутер се за домаће услове показао као идеално средство за стварање комерцијалног производа (а само узгредно и ауторског филма), што је у већини случајева за овдашње ауторе био и главни мотив за напоре овладавања појединим техникама анимације.

Анимирани буквар

На простору Босне и Херцеговине, прије 1992. године производња анимираног филма била је релативно скромна и одвијала се првенствено у оквиру продукцијских кућа у Сарајеву (студио за анимацију „БОСНА филм“). Почетком грађанског рата, као и остали видови филмске дјелатности, замире и производња анимираног филма у БиХ. На простору Републике Српске формира се 1992. године „СРНА филм“ на Палама, као једина продукцијска кућа за производњу филмова унутар граница овог ентитета.

Скромна продукција ратних година одвијала се првенствено преко производње документарног филма. Тих година у продукцији „СРНА филма“ настаје и први анимирани пројекат Републике Српске. Ријеч је о серијалу кратких анимираних, едукативних филмова „Азбучни видео буквар“ у режији Зорана Маслића, који је потписан и као главни аниматор ове серије. Пројекат је рекламиран и као први видео буквар на српским просторима, првенствено због своје едукативне функције јер на приступачан начин помаже дјеци предшколског узраста да једноставно уче слова српске азбуке. Аутор Зоран Маслић прије рата је већ имао искуство ове врсте на Телевизији Сарајево, за коју је урадио више видео спотова. Анимација у серији од 30 једноипоминутних филмова је примјер једноставне 2Д анимације, какву је у вријеме када је серија снимљена било могуће направити кућним рачунарима, који су тек почињали да се масовније користе. Без обзира на скромне домете, овај серијал остаје издвојен као јединствен анимирани пројекат ратног времена.

До сљедећег анимираног филма чекало се чак до 2000. године. Те године, поново у продукцији „СРНА филма“, настаје занимљив експериментални филма „Буквар, буквица“. Режију је потписао Миленко Јовановић (1948.) а анимацију у 2Д техници је урадио аниматор из Београда Предраг Милошевић, у то вријеме запослен у „ЗАСТАВА филму“. У филму који се бави питањем различитих наставних програма у Републици Српској и Федерацији БиХ (који могу бити разлози за нове подјеле и мржњу), налази се и неколико анимираних рјешења, од којих је визуелно интересантна завршница филма у којој Иво Андрић, окупан чудном црвеном свјетлошћу, добија Нобелову награду. Тек послије 2005. године долази до квантитативног, али и квалитативног помака у овдашњој продукцији анимираног филма. Појављује се неколико младих аутора који ће обиљежити посљедњих неколико година овдашњу анимирану сцену. У технолошком смислу, карактеристично је да аутори добро владају софтверима 3Д анимације, мање или више континуирано раде у домену рекламних спотова или музичких спотова. Интересантно је споменути да се у овом периоду развоја анимиране сцене Републике Српске појављују телевизије као мјеста примјене неких од техника анимације. Најчешће се користи пикслилација (не издвајање појединачних сличица током снимања, већ издвајањем током монтаже појединачних фрејмова) у изради шпица за неке од емисија.

Аутори, аутори…

Од млађих аутора „лед је пробио“ Иван Аћимовић (1979.) својим дебитантским филмом „Тв бренд“, који је уједно био и његов дипломски рад на Академији умјетности у Бањој Луци. Током студирања графике, интерес за употребу модерних медија усмјерио је према анимираном филму као комерцијалном производу, али и као креативном средству: „Као и већина овдашњих аниматора, свој сам рад подијелио на комерцијалну и некомерцијалну страну, сходно јасноћи идеје. Некомерцијалну страну у којој експериментишем врло ријетко спајам у цијелу причу, већином су то идејно-технички фрагменти који говоре за себе у апстрактном смислу, нешто попут надреалног или апстрактног сликарства. Увијек се трудим да ове двије јако раздвојене сфере експерименталног и комерцијалног склопим у једну и сматрам да та златна средина схватања представља оригиналност и препознатљивост. Тако да је цијела прича поткована школским теоријско-практичним принципом анимације, драматургије, кинематографије, естетике, сценографије, техничке иновативности... ”. „Тв бренд“ ће остати запамћен и као први „озбиљни“ производ анимираног филма у Републици Српској. Континуиран рад на рекламама Аћимовић је крунисао интересантним анимираним видео спотом „Прича о краљу“, у коме даље испитује могућности анимације (и своје креативне могућности). У надахнутој сторији направљеној за кампању против дроге, одвија се духовита прича испуњена чудним ликовима, што је омогућило споту велику популарност на Интернету.

Стилизованији у приступу је Огњен Радумило (1975.), апсолвент Академије умјетности у Бањој Луци. Прве анимиране радове почео је да ради 2004. године и то као краће ТВ рекламе под јаким утицајем медија стрипа. Значајнији рад ране фазе овог аутора представља музички видео спот „Дртимир и Ђубрило“, направљен према пјесми „Дорса“. Подстакнут успјехом спота (емитован је на неким од бањолучких телевизија), започиње рад на амбициозном пројекту (дугометражни филм!) адаптације Орвелове „Животињске фарме“. Рад започет 2005. године (иако је направио готово четири минута пилот-материјала) прекида због нерегулисаних ауторских права. Исте године завршава и свој ауторски анимирани филма „Добри витез Спасоје“, који је представљао изврнути поглед на свијет бајки и живот уопште. Посљедњу анимирану сторију ствара 2006. године („Преноћиште за бубе“), али и њу убрзо прекида и започиње рад на телевизији. У процесу анимирања Радумило најчешће користи софтвер 3D Studio Max, али ради и у другим програмима за моделовање и анимацију. Карактеристика његових анимираних филмова је изразита стилизација, која се мање или више провлачи кроз све његове филмове. Људи и животиње су најчешће приказани геометријским облицима, моделованим ваљцима, главе представљене лоптама, екстремитети цјевастим облицима или неким другим формама. Примјетно је готово потпуно одсуство карактерних црта ликова (на стилизованим лоптама, које лебде изнад трупа, налазе се само очи а често ни оне), што свакако припада већ јасно дефинисаном стилу. Солидно владање техникама 3Д анимације одаје аутора који влада карактеристикама и могућностима софтвера за озбиљнији рад на анимираном филму.

Интересантан је покушај Младена Ђукића (1979.), дипломираног монтажера бањолучке Академије умјетности. Поред два кратка филма која је режирао („Рецке“, „Нека се овај филм зове по мени“), режирао је и филм „Ако вам требам“ („If You Need Me“), направљен у комбинацији живе слике и анимације. Филм је сниман у Берлину пет мјесеци а касније је у постпродукцији на живу слику анимиран техником 3Д анимације (3D Studio Max) анђео Габријел. Филм се издваја из продукције анимираног филма Републике Српске због професионалније продукције и кориштења комбинација различитих техника у којима је анимација имала значајну улогу.

Двадесетоминутни анимирани филм ученика Економске школе из Бање Луке „Филм о Тесли“ настао је као резултат рада групе ученика информатичарске секције ове школе. Главни аниматор у филму је Саша Гајић (1988.), док анимацију потписују Александар Трамошњика (1988.) и Јелена Бујић (1988.). Занимљива идеја релативно је солидно сценаристички одрађена темељним истраживањем живота великог српског научника, зачињена занимљивим „испадима“ који не спадају у општа биографска мјеста Николе Тесле (на примјер, однос великог научника према женама…). Технички, филм је недотјеран са доста мањкавости. Ипак, највећи недостатак овог филма је врло скромна анимација. Изузев позадина које су на појединим мјестима зачуђујуће добро нацртане, примјера чисте анимације у филму готово да и нема. Покрет се манифестује најчешће као швенк преко статичних таблоа, приближавањем (зумом) у дио слике или присуством неких од знакова филмске интерпункције. Ријеч је о занимљивом покушају младих људи који, према њиховим ријечима, и нису имали филмских искустава до овог филма,.

Кратак преглед овдашње анимиране сцене завршавамо освртом на аниматоре који су боравили у радионици анимираног филма у Неуму. Почетком 2007. године двојица младих студената Академије умјетности из Бање Луке учествовали су на Другом радном кампу анимираног филма у Неуму, у оквиру фестивала анимираног филма (НААФ 2007). Графичари ликовног одсјека Александар Јурић (1982.) и Дејан Мијатовић (1983.) су током трајања кампа практично овладали основама технике цртане анимације под будним оком искусних аниматора из Загреба и Београда. Тако се, поред већ оспособљених аутора у техникама 2Д и 3Д компјутерске анимације, формира и кадар који ће у будућности бити значајна снага анимиране сцене Републике Српске.