Дејан Ајдачић

О конференцији о централноевропском и источноевропском филму, Познањ, Пољска

У Познању је 8-9. новембра 2007. године у Вишој школи „Кадрови за Европу“ одржана конференција „Прошлост у филму Централне и Источне Европе после 1989.“ (Przeszłość w kinie Europy Środkowej i Wschodniej po roku 1989) у организацији проф. Бохуслава Бакуле и др Монике Таларчик-Губала. Већина излагања била је посвећена филмовима о социјалистичком периоду, али било је представљено и неколико реферата о филмским делима које осликавају период након слома комунистичке идеологије. Неки од учесника илустровали су своје излагање фрагментима филмова или одговарајућим плакатима и фотографијама. На крају првог конференцијског дана приказан је последњи филм пољског режисера Анджеја Вајде „Катињ“ који је почео у Пољској тек недавно да се приказује, а другог дана, на крају скупа приказан је филм Марте Месарош „Несахрањени“. Скупу су посебну вредност дали лично присуство мађарске редитељске Марте Месарош, њена мудра и ведра запажања великог филмског ствараоца.

Бохуслав Бакула, ректор Више школе „Кадрови за Европу“ и професор Универзитета у Познању (Bogusław Bakuła) отворио је скуп проблематизујући везе прошлости, садашњости и будућности. Прошлост пуна комплекса, траума али и вредности, нама је важна јер је повезана са временом у коме живимо и временом које тек долази, рекао је Бакула. Говорећи о филмовима Централне и Источне Европе који тематизују минула времена у различитим државама суочавамо се са сличним питањима и проблемима, па је због тога тема конференције усредсређена на њихово разматрање и промишљање.

Имре Сијарто, професор историје филма Универзитета Етваш Лоран у Будимпешти и Више школе у Егеру (Imre Szíjártó) изложио је рад „Питање канона у филмовима земаља Централне и Источне Европе после 1989.“ и у њему указао на низ промена у друштвеном положају филма: 1) промењено је законодавство којим се регулише производња и дистрибуција филмова, 2) створени су у неким државама национални центри за филм, 3) награде на националним и међународним филмским фестивалима у већој мери утичу на судбину филмова него раније, 4) промењена је улога критичара у формирању јавног мњења о новим филмовима, 5) дошло је до поделе на ауторске и жанровске филмове, 6) групе филмских стваралаца и генерације добијају нову улогу, 7) у друштву је могућа и развијена дискусија о вредности филмова, 8) развија се литература о филмовима и историји филма без идеолошког притиска, 9) јавна дискусија о филмовима утиче на производњу, 10) филм је у дијалогу са књижевношћу и другим уметностима који се баве прошлошћу, 11) мерила гледаности утичу на посетиоце биоскопа и дистрибутере, 12) појава копродукција и фондација које помажу стварање филмова мења појам националног филма, 13) однос према филму мења се и у процесу образовања, 14) филмови су доступни на носачима који се лако копирају - касетама и дисковима, 15) телевизија више утиче на моделе продукције филмова. Имре Сијарто је на крају указао на неке тематске и жанровске специфичности националних кинематографија Источне и Централне Европе.

Марек Василевски, професор Академије лепих уметности и Више школе „Кадрови за Европу“ у Познању (Marek Wasilewski), посветио је пажњу филозофским виђењима времена у списима филозофа, физичара, писаца и уметника од Хераклита до Енди Ворхола и Станислава Лема. Указујући на појаву губљења осећаја времена, различите аспекте памћења прошлости, али и ширења прошлости на друге временске димензије кроз понављање, Василевски даје оквире и за анализу односа према прошлости у филму, који по својој природи поседује богате могућности успостављања временских релација.

Агњешка Кулиг, предавач Универзитета у Познању и Више школе „Кадрови за Европу“ (Agnieszka Kulig), ауторка књиге о Кјешловском, свој реферат „Румунска меланхолија - размишљања о румунском филму после 1989.“ отворила је заоштреним и понекад саркастичним погледима Емила Сиорана на меланхолију. Ауторка је анализирала филмове „12.08. источно од Букурешта“ Корнелија Порумбојуа (Corneliu Porumboiu) о рушењу Чаушескуа и „Смрт господина Лазарескуа“ Кристи Пујуа (Cristi Puiu) о болести и смрти старог пијанца у друштву које је после свргавања диктатора почело да се мења. Ауторка сматра да трауму друштвеним промена ови режисери нијансирају хумором и ироничним односом према стварности.

Ивона Бартницка, последипломка Универзитета у Познању (Iwona Bartnicka) бавила се у свом прилогу „Комунизам у румунској филмској рефлексији“ истим делима као и учесница конференција која је наступила пре ње - филмовима Корнелија Порумбојуа и Кристи Пујуа. Њихови аутори не припадају генерацији филмаџија која је стварала у комунизму, и немају потребу ни да се оправдавају нити да се меланхолично односе према прошлости, па као нова и историјом неоптерећена генерација има свој поглед на минула времена. Иако се назив „нови румунски талас“ јавио се и пре појаве ових аутора, међу критичарима он се често везује за њихово име. У филму „12.08. источно од Букурешта“ ствара се напетост и иронична дистанца у кадровима о дечаку који учи стихове за Чаушеског у тренутку када њега убијају. У филму „Смрт господина Лазарескуа“ режисер је коришћењем дугих кадрова у слабо осветљеном простору запуштених соба створио натуралистички ефекат документарног филма, али је одступио од тог стила постављајући животна преиспитивања Лазарескуа у тобожњу ситуацију тв полемике.

Ханс Кристијан Трепте, полониста, адјункт Универзитета у Лајпцигу (Hans-Christian Trepte) говорио је о филмовима насталим после уједињења Немачке који приказују блиску историју бивше НДР. Екранизација књиге „Nicolaikirche“ Ериха Леста у истоименом филму прати истиниту и аутентичну причу с краја осамдесетих година о масовном антикомунистичком протесту који се формирао око цркве Св. Николе у Лајпцигу. У филмској трагикомедији „Good-bye Lenin“ Волфганга Бекера (Wolfgang Becker), некадашња Немачка Демократска Република приказана је кроз „осталгију“ - носталгични жал за сигурношћу социјалистичког периода. Филм „Живот других“ (Das Leben der Anderen) Флоријана Хенкела вон Донерсмарка (Florian Henckel von Donnersmarck) приказује прислушкивање и стални надзор тајне службе Штази. Један од најуспелијих филмова по мишљењу Трептеа је телевизијски филм „Жена са Checkpoint Charlie“ (Die Frau von Checkpoint Charlie) Мигуел Александре. У преплитању истине и фикције плете се полудокументарна прича о жени која је 1982. пребегла у Западну Немачку, али јој није дозвољено да тамо пређу и две њене кћери. У филму се приповеда о њеној борби и тешкоћама које су јој чињене од стране служби НДР.

Љубомир Пана, предавач Више школе европских и регионалних студија из Чешких Буђејовица (Lubomir Pána) у прилогу „Промене у чешком и чехословачком филму од 1946-2000“ представио је са социолошке тачке гледишта промене у економском, политичком, друштвеном и културом систему у филмовима ствараним у Чешкој у другој половини 20. века. Док је у филмовима сниманим 50-их година главни јунак „социјалистички човек“ који гради ново друштво и лепшу будућност, током 90-их појављује се усамљени постмодернистички јунак, затворен у круг својих проблема и наведен да испуњава императиве потрошачког друштва.

Каролина Даберт, магистар Више школе „Кадрови за Европу“ у Познању (Karolina Dabert) у раду „Служићу Пољској, до мог, или њеног краја… - некадашњи представници власти ПРЛ у фабуларном филму после 1989.“ размотрила је морална питања права и дужности, добра и зла у поступцима антихероја - функционера бивше власти. У филмовима се јављају и демонски представљени ликови, али и објективно представљени ликови са продубљеним психолошким разумевањем социјалистичке.

Моника Таларчик-Губала, предавач Више школе „Кадрови за Европу“ у Познању (Monika Talarczyk-Gubała), ŕуторка књиге о пољској филмској комедији представила је у раду „Пољска филмска комедија после 1989. наспрам митова и грехова прошлости“ низ примера новијих комедија и указала на стереотипове у приказивању прошлости у овом жанру (Станислав Тим, Котерски и др.).

Ева Урбањец, Универзитет у Дебрецину (Ewa Urbaniec) је прочитала текст „Пољски филм последње деценије 20. века као сведочанство активних друштвено-привредних промена. Сензација, комедија и трилер као средства обрачуна са прошлом епохом“. Урбањец је кроз жанровску призму показала суочавања пољског друштва са новим изазовима, вредностима и проблемима. У анализи филмова „VIP“, „Килер“, „Бохуслав Линда“, „Дуг“, „Први милион“ посебна је пажња посвећена императиву брзог богаћења, маркетиншкој употреби брендова, разметањима потрошачког друштва, немилосрдним мафијашким сукобима и др.

Луцја Демби, адјункт Института аудиовизуелних уметности у Кракову (Łucja Demby), која припрема књигу о руском режисеру Михалкову, представила је прилог „Александар III је био добар цар - пољско-руска полемика поводом Сибирског берберина Никите Михалкова“. Ауторка је представила аргументе две стране у спору о врлинама руског цара у контексту његовог гушења пољског језика.

Доброхна Даберт, професор Универзитета у Познању (Dobrochna Dabert) је у излагању „Реконструкција и деструкција историје у пољском филму после 1989.“ указала на приказе митологизоване прошлости у којој се прошлост представља са промењених, нових тачака гледишта. Наводе се филмски прикази историје из некада избегаваних периода - Холокоста, Другог светског рата, посебно јеврејско-пољских односа, совјетске окупације и логора (нпр. биографија Александра Вата, филм Вајде о покољу у Катињу), периода војног стања, прилика у пограничним регионима. У пољским филмовима појављују се демистификација и демитологизација са елементима ироније и гротеске (нпр. у исмевању мичуриновске легенде), а ретко носталгичан однос према ПРЛ.

Алеш Аркуш, белоруски публициста, песник и издавач из Полоцка (Аляксандр Козик) представио је филм о сахрани чувеног белоруског писца Васиља Бикова и представио рад „Екранизација дела Васиља Бикова. Рат траје…“. Иако је Биков био један од класика белоруске и совјетске књижевности, при снимању по његовим сценаријима и романима, режисери су одступали од његових записа. Лауреат ордена СССР, добитник највећих књижевних награда, херој рада, био је заправо унутрашњи дисидент, писац који је мрзео рат, а који је током целог живота писао о рату. Једини филм који му се допао по његовим романима био је филм Ларисе Шепитко „Препород“.

Дејан Ајдачић, доцент Кијевског националног универзитета, у раду „Професионалац српског драмског писца Душана Ковачевића“ је указао на проблем ислеђивања, односа иследника и ислеђиваног у посткомунистичком виђењу комунистичке прошлости, те упоредио телевизијску адаптацију представе „Звездара театра“ из 1990. године са Данилом Батом Стојковићем и Богданом Диклићем и филм Душана Ковачевићем из 2003. године, премештен из времена позног комунизма у време власти Слободана Милошевића - са Бором Тодоровићем као Луком Лабаном и Браниславом Лечићем као Теодором Тејом Крајем. Пореде се разлике између тв адаптације и филма и указује на изражене жанровске црте ова два виђења.

Јацек Новаковски адјункт Универзитета у Познању, истраживач књижевности и филма (Jacek Nowakowski) представио је прилог „Виђења историје Шлезије у делу Леха Мајевског и Кажимјежа Куца“. Сликар, писац, песник и аутор видеоинсталација Мајевски у својим делима пажњу је усмерио судбине блиских му уметника Војачека и Ангелуса. Позоришни и филмски режисер (сада политичар) Куц приказао у својим делима Историју - историју шлеских рудника, историју Катовица. Ови су уметници филмски и мултимедијално осветлили прошлост свога краја.

Агата Лишјак, докторант Универзитета у Хале Витенбергу (Agata Lisiak) приказала је рад „Берлин у филмовима после 1989.“ Полазећи од Кундериног одређења Централне Европе, ауторка тај појам разгледа у контексту Берлина и његове данашње мултикултуралности. Берлински зид као метафора подељеног града и као метафора подељене Европе у представама о Берлину има значајно место, као и разлика између некадашњег источног и западног дела града. У новијим филмовима ове разлике се губе а Берлин је метропола која оличава сва богатства и недостатке великог града. Прокоментарисане су представе о Берлину из филмова „Осткројц“ раскрсници путева у сред града са напуштеним местима и баровима, „Трчи Лола, трчи“ у крими причи о девојци која јури за новцем да би спасла свог момка, „Сунчана алеја“ у филму о сусретима главне јунакиње са момцима из западног дела града који су испуњени музиком, сексом и дрогом, „Господин Леман“ о бармену који се заљубљује у лепу куварицу, „Good-bye Lenin“ у филму који се исмева носталгији према социјалистичкој НДР. У дискусији уз овај рад Ханс-Кристијан Трепте је рекао да је Пољкиња Ивона Мицкјевич саставила антологију текстова источноевропских аутора о Берлину.

Тетјана Дзјадевич, предавач Кијевомогиљанске академије (Тетяна Дзядевич) у раду „Болна потрага за митом идентитета: генерацијски конфликт (филмови Јурија и Миахила Иљенка и Олеса Сањина)“ указала је на митске аспекте идентитета Украјинаца у књижевности и поетском филму 1960-их година. Филмови Михаила Иљенка „Фу-џо“ о народном сликару из Полтаве из чије главе дува ветар, те козацима-каубојима из Америке, те филма Јурија Иљенка „Молитва о хетману Мазепи“, пуном еротских детаља и виђења која су изазвала негодовања у Русији, филмовима који немају чврсту фабулу и представљају виђење украјинског идентитета генерације филмских стваралаца који наслеђују поетски филм. Млађи Олес Сањин своје виђење Украјинаца у филму „Мамај“ гради преко приче о три брата козака и љубави једнога од њих и Татарке.

Агњешка Матушјак, научни сарадник Универзитета у Вроцлаву (Agnieszka Matusiak) у проблематизовању сличних питања у раду „Украјински филм 1990-их година у потрази за националним идентитетом“ полази од представа о Малорусији, Русији и Украјини. У контексту историјских прилика нестанка совјетске империје истиче се нестанак државног финансирања кинематографије, али и промена у одређењима колективних идентитета. Неспособност да се изгради естетска платформа која би била занимљива гледаоцима у Украјини и ван ње, као и неразрешен однос са сопственим аутостереотиповима одређује по Агњешки Матушјак данашње стање украјинског филма. Наводе се филмови Јурија Иљенка, Олеса Сањина, Руденка, а истиче вредност филмова Кире Муратове.

Александра Муга, последипломка Универзитета у Познању (Aleksandra Muga) у раду „Жене гледају на револуцију 1956 у Дневнику за моје рођаке Марте Месарош“ указује на дела мађарске кинематографије која се баве револуцијом 1956. године. Теме револуције била је током целог социјалистичког периода забрањена, а филмом који је направљен 1989, Марта Месарош је уплела у причу о политику са документарним и псеудодокументарним детаљима (нпр. рушење Стаљиновог споменика који је снимљен у ејзенштајновском стилу) кроз поглед Јулије - главне јунакиње једно изразито лично, женско виђење. Јулија апаратом и камером снима бурна дешавања око себе, а њен женско поглед на свет - рањив, повредив, осећајан, уплашен али и спреман на трпљење дају изразиту емоционалну ноту филмски представљеним трагичним догађајима у којима важну улогу игра и главни мушки лик (тумачи га Јан Новицки).

Гжегож Бубак, предавач Универзитета у Кракову (Gregorz Bubak), аутор књиге о Иштвану Сабу, у раду „Револуција 1956. у мађарском филму. Имре Нађ у виђењу Марте Месарош“ указује на чињеницу да је мађарска револуција приказана у два мађарска филма - филму Иштвана Саба „Ја, твој син“ и „Несахрањени“ Марте Месарош. Дато је историјско тумачење да је Јанош Кадар потирао свако сећање на револуцију, али након пропасти комунистичке власти филмски ствараоци су приказали давне и страшне догађаје ујесен 1956. Филм „Несахрањени“ по аутору представља фактографски пуну, али и неуобичајено личну причу, у којој се огледа како режисеркино лично познавање Имре Нађа, тако и њено познанство са његовом ћерком. У филму се приказују и догађаји давне прошлости, али и њихове последице у временима које следе, што аутора наводи да филм о Имре Нађу Марте Месарош пореди са Вајдиним филмом „Катињ“.

На вебстраници www.kde.edu.pl/page.php/1/0/show/606/ приказано је и неколико фотографија са конференције која је одржана у Познању.