Срећко Јовановић

Мој тихи, скромни сарадник Миодраг Миша Ђурђић

У то, помало романтично, доба са краја педесетих година покушавали смо понекад лукаво, а често са зебњом и неодлучношћу да поново вратимо стрип на странице листова и часописа. Наше дечје листове штампали смо у београдском „Гласу“ у Влајковићевој улици на старим ротацијама, од којих је једна, колико се сећам, потицала са почетка века. У Србији тада није било много штампарија па је велик део производње листова био сконцентрисан ту у подруму на ротацијама, које је водио одлични машиниста Чеда Радовић. Читав процес рада у „Гласу“ организовао је и остваривао Момир Ђурђић, предратни графичар, вредан, скроман, предусретљив, спреман да исправи сваки наш технолошки недостатак.

Момир Ђурђић био је душа „Гласа“ иако је предузеће имало свог директора. Не сећам се доба дана или ноћи да он није био ту са нама — из ручне слагачнице силазио је у ротацију па се пео до линотипа, слао млађе до стереотипије у Шафариковој улици, помагао нама у редакцијским просторијама да решимо неке мање или више важне ствари у прелому листова.

Зачудио сам се када ми је једног дана рекао:

– Знаш, мој мали... учи други разред гимназије, али одлично црта. Мислим да би могао да нацрта и неки стрип за ваш лист.

Знао сам да Момир неће ни радо ни често да меша посао са нечим што је приватно. Да признам, помало сам се и уплашио. Знам како смо сви, као родитељи, болећиви према деци. Ипак, рекао сам му да донесе следеће суботе да погледам.

У суботу Момир ми је у коверту предао неке цртеже, а ја сам их, да му, можда, не бих показао своје незадовољство, одмах ставио у торбу.

– Погледаћу их на миру у редакцији! — рекао сам. Јавићу вам када се следећи пут будемо видели.

...

Обично смо се враћали у Милановац возом, популарним „ћиром“ и то ноћу пошто бисмо испратили на железничку станицу пакете са листом. А пошто смо Аца Лазаревић и ја у тим дугим ноћним путовањима испричали један другом све што смо имали, отворио сам торбу и почео да прегледам материјале.

Воз је полако одмицао кроз ноћ, снег је засипао прозоре, промицала су ретка светла. Дошао сам и до розе коверте у коме су били пресавијени цртежи — свега два или три каиша.

Подигао сам цртеже према слабом светлу са таванице вагона.

– Ацо, погледај! — рекао сам. Невероватно!

Аца је узео у руку. Устао и он. Било је очигледно да је изненађен квалитетом рада. Међутим, као и увек, био је помало скептичан:

– Било би добро ако је он цртао, али... да му неко није помагао при овом!

Мало сам се поколебао, а онда сам брзо пронашао решење:

– Лако ћемо то да проверимо. Ја ћу му за идући пут дати кратак текст и нека друга ограничења тако да ћемо искључити сваку могућност некаквог плагијата.

Аца се замислио:

– Можда неправедно сумњамо. Момир је толико поштен човек да не би себи дозволио да превари никога.

Сада сам и ја био мирнији.

...

Прве пробе прошле су одлично. Упознао сам се са Мишом Ђурђићем јер сам желео да га видим, да сазнам шта га интересује, шта воли, како црта, ко су му узори, какви су му планови ако има.

Просто сам морао да му извлачим речи из уста. Осећао се нелагодно — није био навикао на такве сусрете. Мислим да сам га том приликом охрабрио и да сам му одмах дао текстове по којима је почео да црта — најпре кратке гегове у једном каишу, а затим и целе епизоде стрипова.

Тако је почела наша сарадња и наши, како би се сада казало, пословни састанци. То је изгледало овако:

– Добар дан, уредниче: Донео сам цртеже!

– Да погледам! – рекао бих, и узео цртеже и летимично погледао.

Све је било у реду — нисам имао примедаба.

– Добро, ту је нови текст и кратка упутства како треба радити. Значи, видећемо се опет у суботу!

– Хвала, свакако!

Одлазио би тихо, можда смо некоме личили на два завереника који се нешто дошаптавају.

Чини ми се да није било никаквих дужих разговора. Понекад би га питао о школи, о оценама, о друговима, а он је одговарао кратко, убедљиво и тако сигурно да није било места неким новим питањима. Зато сам се зачудио када ми је Момир једнога дана, када је Миша завршавао гимназију, рекао:

– Миша има једну молбу!

Било је то чудно. Миша никада није питао ни за новац ни за било какве услуге. Пошто сам потврдно климнуо главом, Момир је наставио:

– Знаш да Миша завршава гимназију. Његова школа ће овде у „Гласу“ организовати заједно, са радницима, то матурско вече. Он би много волео да дођете и вас двојица.

Опет Миша. Није смогао храбрости да нас позове, опхрван својом скромношћу.

Пристали смо па смо присуствовали тој чудној вечери у којој се веселила младост Београда и у којој је скромни домаћин — Миша Ђурђић у сваком трену доносио радост и весеље свима нама. То није била наша прослава, али је као свечаност остала заувек запамћена — од момента када нас је на улазу сачекао па све док нас није испратио на улици јер смо журили на поноћни воз.

– Баш сте ме обрадовали! — рекао је.

...

О нашој сарадњи најбоље говоре стрипови и илустрације, које је оставио за собом и ствар је истраживача стрипа да све то региструју, да оставе у документацији, да обраде, да сачине његову стрипографију. Можда ће се урадити и нешто више, можда ће његови познаници и поштоваоци успети да објаве некакво ретроспективно издање — стрип, монографију или сликовницу. Треба да верујемо у добре намере и остварене циљеве исто онако како је он свима нама веровао.

Рекао бих нешто о његовим цртежима и о тој реткој инвенцији, која га је издвајала међу стотинама цртача стрипова, које сам сретао.

Први сусрет са његовим радовима у ноћном возу био је и изненађујући и одушевљавајући. Било је чудно да тако нешто може да створи шеснаестогодишњи дечак. Цртеж није личио на класичне каишеве и табле тадашњих илустратора — он је у себи садржао нешто више. Можда онај флуид, који путује кроз време и што уметност чини правом.

Некима се у прво време чинило необичним како је он приказивао замишљене догађаје и амбијенте. Ја сам схватио да његова имагинација иде даље и види више и да ће такав манир постати ствар будућности.

Баш као и сви остали прави уметници и Миша Ђурђић је у дубини своје стваралачке душе крио лепоту будућности — оно што ће се у стриповима појавити, чак и у свету, читаву деценију касније, био је визионар, чаробњак, који нам је откривао некакав нови свет.

Сарађивали смо дуго времена, али тек сада ми је жао што то није било интензивније и шире — свакако нашом кривицом. Миша је био толико ненаметљив и скроман да никада није нудио своје услуге, устручавао се да предлаже, исувише уважавао друге па је мало места остављао за своје идеје и пројекте. Обузети свакодневним пословима, препуштали смо га да понекад остане на маргинама издавачке делатности и нисмо му давали праве послове, које би само он могао да уради.

Нисмо покушавали да изменимо његов однос према животу и послу, који је био увек на сопствену штету. Често су опште прилике биле такве па смо морали да и сами одступамо од својих принципа и да занемарујемо започете пројекте.

Миша нам је оставио богатство свог раскошног талента, али и тугу што са њим нисмо били дуже и што нисмо учинили више...