Гордана Томовић

Микротопонимија око града Раса према турском попису из 1468/9. године

Gordana Tomović: The Microtoponimy near the town of Ras according to the 1468/9 register of The Bosnia Sanjak (Summary)

[Споменица Милана Васића, Академија наука и умјетности Републике српске, књ. II, Одјељење друштвених наука, Књига 14, Бања Лука 2005, 165–184.]

Пре више од десет година обновљен је проблем контроверзне убикације престоног седишта Рас, епонима српске средњовековне државе Рашке, детаљним објављивањем једног податка из турског пописа Босанског санџака из 1468/9. године у коме се недвосмислено наводи да је град (шехер) Нови Пазар друго име града Раса. У то време већ су била завршена археолошка ископавања Градине код Пазаришта и узнапредовала ископавања Градине у Постењу, двају алтернативних локалитета претпостављене локације византијског и српског града Раса, чији су заговорници своју аргументацију документовали низом расправа и студија и око којих се поделила научна јавност у Србији. Податак из наведеног турског пописа, познат, али занемарен, износећи трећу локацију града Раса на месту Новог Пазара, умножио је проблеме који су већ постојали и оживео давнашње гледиште Стојана Новаковића да се под називом Рас подразумевала шира област у којој су били различити владарски и црквени објекти.[1] Иако је изгледало да је решење проблема око места где се налазио град Рас ушло у нову, помирљивију фазу, после објављивања велике монографије о тврђави Рас (Градина код Пазаришта), поново су се продубили сукоби и ушанчена различита гледишта.[2] При томе нису били запажени ни коришћени неки други подаци о шехеру (граду) Расу, који се налазе у истом турском попису Босанског санџака из 1468/9. године, будући да тај извор још увек није у целини објављен, иако је више пута цитиран у научној литератури. Тако је до сада остала непозната микротопонимија око града Раса забележена у наведеном извору, на којој се заснива овај прилог. Са захвалношћу и поштовањем посвећујемо га академику Милану Васићу, који нам је свесрдно помогао, прегледавши дефтер и издвојивши она места где се помињу топоними у непосредној околини шехера (града) Раса, ставио нам на располагање те податке и омогућио нам да их користимо.

У сумарном попису Босанског санџака из 1468/9. године, који се чува у Градској библиотеци у Цариграду, под бројем 076, побележена су 34 читлука, уз које стоји примедба да су купљени од босанског крајишника Иса-бега Исхаковића и других бегова у околини Јелеча, Звечана и Раса. Изричито се наводи да су неки били у околини шехера (града) Раса, а четири у непосредној градској близини. Тако су у околини шехера Расa пописана села Кузмин, Горња Тушимља, Доњи Ковачи, Петрова, Вражогрнце, њиве Петрове и Димитрове цркве, а земљиште четири читлука једним делом допирало је до самога градa. То су били поседи Хаџи Сулејмана, Карађоза, Хусеина и Аладина.

Микротопонимија која се наводи у оквиру наведених читлука нови је извор за тачнију убикацију шехера Рас. Помињу се различите врсте насеобина и обрадивог земљишта – села и селишта (мезре), затим њиве, ливаде, виногради, чија идентификација на терену пружа могућност да се боље сагледа непосредна околина насеља које су Турци крајем седме деценије XV века називали шехером Рас.[3] Како се ради о фискалном документу, у коме ништа није случајно, већ све почива на реалном стању, од посебне је важности открити који су то топоними и где су се налазили. Откривање српског имена и места наведених топонима записаних страном транскрипцијом, иначе тешком за тумачење, могло би да потврди или оповргне гледиште да је само Нови Пазар називан шехером - градом Рас, како се иначе наводи у попису.

Турски попис Босанског санџака 1468/9. године региструје затечене прилике, које су биле у узрочно – последичној вези са историјским пејзажом који затичу Турци и који у њему снагом извршне власти мењају оно што им није одговарало. Подаци о граду (шехеру) Расу, који се бележе у читлуцима, намећу и потребу поновног испитивања значење одреднице у истом дефтеру: «Шехер Нови Пазар, друго име шехер Рас». При томе се мора узети у обзир и шта је тада представљао и обухватао турски посед назван читлук.

Рашки управни центар српске државе, који су затекли Турци, обухватао је околину данашњег Новог Пазара, седиште Рашке епископије – цркву Св. Петра, велике задужбине Немањића – манастире Ђурђеви Ступови и Сопоћани, важни рудник гвожђа у оближњој Глухавици и развијен и урбанизовани трг Трговиште, у коме су боравили Дубровчани и живели домаћи трговци, док је сам стари византијски и српски средњовековни град Рас са утврђењем био напуштен и у рушевинама. Тврђава под тим именом не спомиње се у турским пописима, иначе би се вероватно у њој, а не у оближњем руднику гвожђа Глухавици 1396. године сместио турски кадија наводећи невољне Дубровчане да туда пролазе са трговачком робом и плаћају царину.[4] Овакав став приморских трговаца и њихова приврженост Трговишту, били су један од главних разлога да турска власт оснивањем другог, већег и приступачнијег градског тржног центра утиче на трговачки промет и усмери га у своју корист.

 Убрзо по успостављању турске власти у близини старог трга, Трговишта (Ески Пазар), ниче нови трг, Нови Пазар (Јени Пазар).[5] Нови трг, турски базар, који је основао Иса-бег Исхаковић, имао је одлуком власти предодређен статус великог града – шехера, који је достигнут после једног века. Како је већ уочено, овим смишљеним чином требало је да се на већем и отворенијем простору развије турски трговачки центар, који би потиснуо старији рашки трг, Трговиште.[6] Стиснуто између брда Хоџева и леве обале реке Рашке, на месту данашњег Пазаришта у атару села Шавци, Трговиште се развијало као издужено неутврђено насеље, са старијим кућама од дрвета (XIV-XV век) и млађим од камена (XV – XVIII век), са правилним распоредом густо збијених стамбених јединица, од којих су истражене 64 куће. Имало је централну градску цркву, више гробаља и три гробљанске цркве. [7] Ово насеље домаћих и приморских трговаца имало је улогу важног обласног средишта, како за промет руда и металних производа рударског центра Глухавице, тако и за трговачки промет на важном путу од Приморја ка истоку. И сам назив Новог Пазара, са другим именом шехер Рас, указује да је настао као алтернација старог трга, Ески Пазара, како се називало Трговиште. Трговиште се не помиње у турским пописима из 1455. и 1468/9. године, вероватно зато што је као важни трг био уписан у султанова добра, царске хасове.[8]

Познато је да читлук представља првобитно оно земљиште које се може обрадити паром волова, потом посед муслиманског сељачког домаћинства, сличан српској баштини, а затим и особену врсту поседа - издвојену привредну и земљишну целину, које је имала и посебан правни статус, али чија величина није била ограничена. По правилу су оснивани на напуштеној земљи, а добијали су се од државе или куповали. Власник читлука располагао је њиме слободно, са једином обавезом да плаћа порез – десетину, у новцу или кроз одговарајућу службу држави.[9]

Читлуци у околини шехера Раса 1468/9, према белешци у дефтеру, били су купљени уз тапију од босанског крајишника Иса-бега Исхаковића и других бегова, за њих се плаћала десетина цару, а у поседу нико није смео да омета власника. То значи да су поменуте земљишне јединице биле део мањих области које су Турци запосели и пре коначног заузимања земље Бранковића и оне територије која је 1455. године укључена у крајиште Иса-бега Исхаковића.[10]

1.      Хаџи Сулејманов читлук

«Чифтлик Хаџи Сулејмана

Састоји се од две њиве по имену Шећеница /?/ и Враница/?/ у синору села Доњи Ковачи крај шехера Раса, једне њиве по имену Слатина, винограда који допире до Раса и две њиве по имену Чендол и Околача.

Приход 120 /акчи/».[11]

Читлук Хаџи Сулејмана био је у атару села Доњи Ковачи, а састојао се од пет њива и једног винограда, који је допирао до шехера Раса. Називи четири њиве: Шећеница, Враница, Чендол, Околача, иначе несигурно протумачени, не могу се пронаћи на терену у околини Новог Пазара. Нема ни села Доњи Ковачи. Међутим, подаци из два турска пописа, 1455. и 1468/9. године, откривају како су Доњи Ковачи и њива Чендол постали посед две генерације исте турске породице, оца и сина. Хаџи Сулејман је био слуга (хизмећар) Иса-бега Исхаковића, у време када је његов син Курд, 1455. године, држао мали тимар од три куће и једног неожењеног у селу Доње Ковачево и три куће у селу Чабин Дол, са укупним приходом од 627 акчи. Курд је био ешкинџија, поседник мањег тимара, под обавезом да учествује у војним походима на коњу, без посебне опреме. Пошто је после петнаест година постао џебелија, оклопник који је ишао у рат на коњу са пуном војном опремом, његов приход се знатно увећао. У селу, уписаном 1468. године као Чајин Дол, имао је три њиве, којима је могао слободно да располаже (хаса), девет кућа и једно момачко домаћинство, са приходом од 1.797 акчи. Није више имао ниједан дом у селу Доње Ковачево, али су у читлуку његовог оца, Хаџи Сулејмана, биле две њиве у синору тога села, уписаног као Доњи Ковачи, док је њива Чендол из истог читлука очигледно била у атару села Чајин или Чабин Дол, у којем је и син имао тимар.[12] Овај податак још је једна потврда да су се читлуци оснивали већим делом на ненастањеној земљи, те да се под називима њива из читлука у нахији Рас подразумевају већи комплекси обрадивог земљишта запустелих сеоских насеља или потеси на којима се оснивало ново насеље. Тако је њива Слатина у Хаџи Сулејмановом читлуку била у данашњем истоименом селу, југозападно од Н. Пазара, између Себечевске реке и Рашке. И остали део Хаџи Сулејмановог поседа морао је бити на том простору или у непосредном суседству. Јужно од села Слатине и Глухавице, на Ковачкој реци, налази се село Ковачи. У односу на положај овога села, Доњи Ковачи могли су бити у доњем току исте реке, код села и рудника Глухавице и села Надумци. Име последњег насеља непосредно је повезано са производњом и обрадом гвожђа. Надо је био стари назив и мера сировог гвожђа шупљикаве структуре, које су од гвоздене руде производили топионичари – надумци, и које се даље обрађивало у самоковима и ковачницама.[13] Ковачи и Надумци названа су по специјализованим мајсторима у појединим етапама металургије гвожђа, у комплексу великог средњовековног рудника Глухе Васи – Глухавице, одакле су знатни приходи притицали у дворску благајну.[14] Почетком XIII века краљ Милутин је свој регални доходак од рудника, рудара и топионице у Глухој Васи уступио својој задужбини цркви Св. Стефана у Бањској, а манастир Дечани добијао је од истог рудника сваке године по 50 нада гвожђа.[15]

Нестало село Доњи Ковачи налазило се покрај Слатине, будући да су та два места била део истог читлука, а истовремено близу шехера Раса, како се наводи у дефтеру, при том, насеље мајстора ковача морало је бити у околини већег рудника. Такав положај био би у јужном делу села Себечева, између Слатине и суседне Глухавице. Село Чабин Дол (Чендол, Чајин Дол) вероватно је данас село Дољани, које се граничи са селом Слатина. У том случају читлук Хаџи-Сулејмана обухватао би део атара села Дољана, Слатине и јужног дела данашњег села Себечева, од леве обале Себечевске реке, према северу преко реке Рашке до јужних падина брда Хоџева.

2.      Карађозов читлук

«Чифтлик Карађоза

Састоји се од баштине Вукмана и Богдана која се налазе у синору села Гошева, у околини Раса, једног винограда који допире до шехера Раса и две њиве између њива које припадају цркви Петрова.

Приход 250 /акчи/».

Карађозов читлук заснован је на земљишту двеју хришћанских баштина, Вукмана и Богдана, у атару села чије се име може тумачити као Гошево, Гршова или Гушкова, а имао је и један виноград који се протезао до шехера Раса и две њиве између њива Петрове цркве. Овај, до сада једини податак о неком поседу Рашке епископије, показује да су Турци цркви Св. Петра оставили поједина обрадива земљишта, која су вероватно била у ближој околини саме цркве. Почетком XIV века метохија Рашке епископије била је окружена селима великог властелинства Св. Стефана у Бањској. Северно од Петрове цркве од леве обале реке Рашке преко Пазарског брда, Дежевских страна и планине Близанац до села Павља на Људској реци протезала се јужна граница рашког метоха светостефанског властелинства.[16] Јужно од Новог Пазара манастиру Бањска припадало је село Гошево, које и данас постоји, али је тада, као и у периоду турске власти, припадало подручју града Јелеча.[17] Друго село Гошево, са 32 дома, 2 удовице и 3 неожењених, које је било у нахији Рас, данас је заселак Горњих Штитара, северозападно од Новог Пазара.[18] Међутим, мало је вероватно да су у једном од та два села истог имена - Гошево, биле Вукманова и Богданова баштина, виноград и њиве у оквиру Карађозовог читлука 1468/9. године. Прво село, иако недалеко од Новог Пазара, припадало је Јелечу и у њему се не спомињу виногради, а друго село, иако је било у нахији Рас, доста је удаљено од Новог Пазара и Петрове цркве. Остаје, стога, да место Карађозовог читлука треба тражити у несталом селу сличног имена (Гошево, Гршкова или Гушкова) у близини цркве Св. Петра.

3.      Читлук чашнигира Хусеина

.«Чифтлик чашнигира Хусеина

 Баштина хришћанина по имену Булашин у селу Петрова у околини Раса, његовог винограда и њиве и две трећине њиве назване Пожега у селу Штавић.

 Приход 150 /акчи/».

 Поседник читлука, Хусеин, био је чашнигир, дворски службеник који је имао дужност да на двору проба јела и служи за трпезом.[19] Према сачуваним називима места његов читлук може се поуздано лоцирати. Састојао се од једне хришћанске баштине, Булашинове, у селу Петрова, његовог винограда и њиве Пожега у селу Штавић. Име хришћанина баштиника било је, у ствари, Болашин, често у другој половини XV века. Тих година помиње се Радоје Болашиновић, из Бродарева у Полимљу, који је за дубровачког трговца Џивана Припчиновића у Фочи добављао црвац за бојење тканина.[20] Можда је био син управо Болашина из Петрове, јер се у књизи дужника Џивана Припчиновића, који се бавио и производњом сукна и ткањем, помињу људи из Новог Пазара и Раса.[21]

 Петрова је данас заселак на левој страни Људске реке, између села Ситниче и Јасеновик, северозападно од Новог Пазара. Јужно од Петрове, дуж обе стране Људске реке, протеже се село Пожега, сумеђно село су Шавци, смештени на ушћу Људске реке у Рашку испод планине Хоџево, у турском попису погрешно забележени и протумачени као Штавић. Шавци су били средњовековни мајстори кројачи који су израђивали одећу од тканина или коже, а поједини су били посебно обучени за израду одређене врсте скупоцене одеће или обуће (шавци свитни, шавци скорњани, шавци кожушни).[22] Село Шавци са засеоком Јерка побележено је више пута у различитим турским пописима, али ниједном није откривено о којим селима је реч. Препознају се у попису из 1455. као село Рајка, затим 1468/9. као Рајка, други назив Штавић, крајем XVI века Шиторићи, другачије звано Ријека, у којем је било 62 винограда; 1604. године село Штавић, другим именом Рика, са напоменом да се од раје споменутог села која прави вино узима порез (ушур) од шире на основу закона (кануна). Село је тада имало 31 кућу хришћана и 3 муслимана, као и 62 винограда.[23]

 Од многобројних винограда, од чијих су се гроздова плавиле благе косе под Хоџевом, између Пазаришта и Рашке, данас више нема ниједног. Читлук чашнигира Хусеина у околини Раса запремао је обједињени земљишни комплекс под планином Хоџево, који се састојао од једне баштине у селу Петрова, њива у селу Пожега и винограда у селу Шавци, и који се протезао дуж доњег тока Људске реке до њеног ушћа у реку Рашку, и уз леву страну реке Рашке до Пазаришта.

4.      Читлук мевлана Аладина

«Чифтлик мевлана Аладина, муалима у Расу

Састоји се од мезре баштине Матка, везане са шехером Расом / која допире до шехера Раса/.

Приход 30 / акчи/».

Поседник читлука Аладин био је угледна личност (мевлана) и учитељ (муалим) у Расу, што значи да је живео и радио при муслиманској школи, које се обично везују за градску средину.[24] Његов читлук био је запустело насеље или мезра баштине Матка, везане са шехером Расом, или која је допирала до шехера Раса. Топоним се није сачувао. Запустела баштина Матка, могуће названа по имену претходног власника хришћанина, која се налазила у непосредној близини шехера Рас где је мевлана Аладин био учитељ, вероватно је временом утопљена у градско језгро. Сличан случај био је са баштинама у селу Паралово, од којих је крајем XVI века настала једна градска четврт (махала) Новог Пазара.[25]

Иако су нека места остала непозната, микротопонимија четири муслиманска поседа у нахији Рас из 1468/9. године, везана за данашња села Слатина, Шавци, Пожега и Петрова, јасно омеђује западно подручје града (шехера) Раса на западним границама данашњег атара села Себечева, око средњовековног Трговишта, прометног трговачког центра домаћих и дубровачких трговаца, у који и Турци смештају своје представнике управне и судске власти.[26] У време оснивања Новог Пазара, Трговиште је постојало као насеље градског типа, у подножју планине Хоџево, окружено виноградима и сеоским привредним и занатлијским залеђем. На земљишту градског округа, слично дистрикту у приморским градовима и градском метоху Островице и Рудника, Турци су основали на источној периферији нови трг, Нови Пазар. Сада постаје јасније зашто се за Нови Пазар наводи да је друго име шехера Рас, и шта је, у ствари, средином XV века представљао шехер Рас. Назив је захватао уски и издужени градски атар који се протезао од старог рашког трга, Трговишта, на западу дуж обе стране реке Рашке, укључујући најближа приградска насеља између Трговишта и Новог Пазара, као што су Парице и Паралово, и читаво земљиште новога трга, све до његових источних граница. Шехер Рас налазио се, у ствари, у крајњем југоисточном делу нахије Рас, на граници са нахијом Враче и нахијом Јелеч. У правцу североистока и истока подручје града окружавала су села Постење, Бања и Избице у нахији Враче, а на њих су се на јужној страни настављали атари села Осоје, Мур и Паралово у нахији Јелеч.[27]

 Из овога би следило да је Трговиште такође називано Расом. Настало испод рушевина средњовековног Раса, Трговиште је могло да понесе име старога града и вероватно су се једно време користила оба назива за исто трговачко место. Оснивање новог трга на подручју вароши Рас истакло је у први план име Нови Пазар, и прокламовало намеру власти да се новим тргом замени стари, Трговиште или Рас. То је, међутим, био дуготрајни процес. Познато је да дубровачки трговци већ од 1461. године бораве у Новом Пазару, али ни Трговиште нису напуштали. Исте године тројица дубровачких конзула, који су били одређени 8. фебруара да суде спор у Новом Пазару, у истом су својству 20. априла били надлежни за Трговиште. Према једном дубровачком извору Трговиште је држао Синан-бег 1468. године, управо у време пописа Босанског санџака, у коме се овај значајни трг не помиње.[28]

Крајем XV века као два насељена места помињу се Нови Пазар и Рас. У књизи дубровачког трговца Џивана Припчиновића 1473. године уписани су један дужник из Раса, хришћанин Влатко Милатковић, и два из Новог Пазара, оба муслимани, Шаин и Јакуп.[29] Сва тројица дуговали су за тканине или одећу. Влатко Милатковић из Раса имао је да плати 4,14 дуката за седам лаката тканине проткане златом, која је вероватно била допремљена из Дубровника. Асизи Шаин из Новог Пазара остао је Џивану дужан за тканине 3,6 дуката, а Аранаут Јакуб (Yagup), син Јосуфов, из Новог Пазара, имао је да плати за једну хаљину 4,3 дуката. Јакупов отац, Јусуф Арнаут, пореклом из Албаније, био је слуга Иса-бега Исхаковића, који је 1455. године у свом тимару убирао приход од осам домова, једног удовичког и четири момачка домаћинства у селу Рогатица, данас село Рогатац северозападно од Новог Пазара.[30] Историја настанка овог тимара памтила се и преносила из једног пописа у други, па се у турском попису из 1604. године појединачно наводе баштине које је држао Јусуф Арнаут у селу Долња Рогатица.[31]

Бележење ставки о потраживањима и дужницима у пословној књизи Џивана Припчиновића заснивало се на стварним подацима, јер се радило о роби и новцу, и стога се може сматрати поузданим доказом да су постојала два одвојена насеља, Нови Пазар и Рас. То је за сада последњи податак у коме се као живо насеље помиње Рас. Намеће се из свега закључак да су називи Рас и Трговиште били саставни делови сложеног имена истог насеља – главног рашког трга или Трговишта Рас. Слични случајеви су познати. Дубровчани су трг код Петрове цркве на Лиму називали понекад само Лимом, као што се трг при Св. Николи у Бањи означава као Св. Никола, Св. Никола у Бањи или само Бања.[32] Ови блиски примери указују на који је начин, после замирања тврђаве Рас, трговачки промет рудом из Глухавице и тканинама из Дубровника, као и другом разном робом, могао да изнађе подесно место у поткриљу Градине и Хоџева и да удахне нови живот тргу. То није био наставак живота тврђаве, нити бедемима опасаног војног и стратешког упоришта, већ подграђе, варош, отворено трговачко и урбанизовано насеље, на прометном путу робе и путника. У време када настаје, средином XIV века, када су свакако били очувани и истакнути у пејзажу остаци старе тврђаве Раса и када се памтило њено име, може се претпоставити да је трг прво називан сложеним именом Трговиште Рас. Током времена двочлано име разлаже се на саставнице, које свака за себе означавају исто место, али све чешће се користи само назив Трговиште, а све мање Рас. Ипак насеобинско име Рас опстаје. У време када је у приградском подручју основан нови трг, загонетна белешка, «Нови Пазар, друго име шехер Рас» из 1468/9. године, у ствари је имала практичну намену, да боље објасни место новог трга, који је био на земљишту вароши Раса.

О називу Рас доста је писано.[33] Научници су сагласни да је потекао од имена Арса, као и Арсија (Раша) у Истри, из оног палеобалканског језичког супстрата којем у материјалном погледу одговарају богати археолошки налази из хумке испод Петрове цркве и некропола из села Иванча – Дојевићи, удаљена 8 km од Петрове цркве и 2 km од Пазаришта (VIII – VII век пре нове ере).[34] Припадају гвозденом добу, када је употреба новог метала изменила културну слику Европе. Настанак палеобалканске и римске Арсе треба везати за најважнији чинилац целокупног развоја у изворишту Рашке, за оближња богата лежишта гвоздене руде, а значење имена тражити у карактеристичним одликама обојености орудњеног земљишта. Рудно благо било је стамени фактор развоја, како у археометалургији праисторије, тако и у римско доба, и у свим потоњим периодима. Утврђење на Градини изнад Пазаришта, са потврђеним фазама постојања, подигнуто је било првенствено да контролише и штити рад рудника, а не као војни објект. Тако је било у праисторији, у римско доба, под византијском влашћу и у време формирања и развоја српске средњовековне државе. За становништво, које је било претежно земљорадничко, гвожђе је било веома важан метал. У хронолошком следу и кроз етапе процеса који се може наслутити, први познати назив, Арса, припадао би палеобалканском локалном називу рудоносног тла и рудника гвожђа, који се преноси на утврђење и реку, и траје кроз антички период. Утврђење Арса, које обнавља Јустинијан, под тим именом улази у словенски свет, бугарски и српски. Први српски бан или жупан који је држао ово утврђење, ширећи своју власт, шири и назив Раса на подручје којим је управљао. Значај овог рудоносног средишта у српској држави одаје концентрисање важних управних и црквених структура у Расу – стоно место и владарске задужбине Ђурђеви ступови, Сопоћани, Петрова црква - седиште рашке епископије. Са општим полетом рударства у српској држави, под новим српским именом Глуха Вас или Глухавица постаје највећи рудник гвожђа у средњовековној српској држави. С тим у вези је и ковница српског новца у тврђави Рас. Око рудника формирају се насеља мајстора обучених за поједине фазе металуршког процеса (Ковачи, Надумци, Смолућа, Намга) и пратеће занате (нешто удаљенији Штитари), а затим у близини, после замирања утврђења на Градини, и трг - отвореног типа Трговиште, прометно трговачко место са дворским мајсторским селом, какви су били суседни Шавци. О Глухавици се писало, а обављена археолошка рекогносцирања потврђују да је рудник имао веома развијену производњу.

На неке претпоставке, овде изнете, могла би одговор да пруже систематска археолошка истраживања Глухавице. До тада, микротопонимија читлука око шехера Рас из 1468/9. године показује да су Турци под шехером Рас подразумевали простор од Себечева на западној страни дуж обе стране реке Рашке до села Избица на истоку, у коме су била два трга, стари - рашки трг Трговиште, на западном рубу, и нови рашки трг – Нови Пазар, на источном крају градског атара. Спојени одлуком турске власти у једно име - град (шехер) Рас, два важна рашка трга ипак настављају да живе одвојено. Зато се у пословној књизи Џивана Припчиновића почетком осме деценије XV века помињу посебно Рас и Нови Пазар. У светлу ових, до сада непознатих података о граду Расу, требало би тумачити и запис на књизи Матеја Прибисалића из 1595. године « у Трговишту, који је у Расу у поткриљу Свете Тројице зване Сопоћани», који је Константина Јиречека, по свему судећи делом оправдано, навео на закључак да је Трговиште исто што и стари Рас.[35]

Gordana Tomović:
The Microtoponimy near the town of Ras according to the 1468/9 register of The Bosnia Sanjak
(Summary)

 In the 1468/9. Ottoman register of the Bosnia Sanjak the town (šeher) Novi Pazar is denoted also as the town (šeher) Ras. The fact, when published in detail, provoked much attention in scientific circles, owning to divided opinion on controversial location of medieval fortress Ras (Gradina at Pazarište or Gradina at Postenje, both near Novi Pazar). But some microtoponimy from the same register, included in čiftliks, noted as connected with the town Ras, remained unknown and unpublished. The identification and localization of the mentioned place names - Slatina, Petrova, Požega, Šavci, Jerka, allow to conclude that the town district of Ras spread from the eastern slopes of the mountain Hodževo along the valley of the river Raška to the eastern limits of Novi Pazar. The area united two important market towns - the old one, (Eski Bazar) Trgovište, at Pazarište, and the new one – (Yeni Bazar) Novi Pazar. That means that Trgovište was also known as Ras. After devastation of the fortress Ras, its name has been enlivened in the name of the medieval and prosperous market place Trgovište in the vicinity of Ras' ruins at Gradina. Trgovište, urbanized market of domestic and Dubrovnik' merchants and the only alive town place in the period when the new market was founded, was included in the town district of šeher Ras, as confirmed by the microtoponimy in 1468/9 register, and could have alternative name Ras as the suburbial survival of the medieval fortress Ras (Gradina at Pazarište).