Владета Јеротић

О гордости и о гневу, о жалости и о очајању

Извор: Повратак оцима, Сабрана дела, I коло, Задужбина Владете Јеротића у сарадњи са ИП Ars libri, Београд 2007.

„Блуднике могу излечити људи, покварене – анђели, а горде – само Бог“

О људским страстима највише су мислили и о њима писали они који су их најдубље у себи преживљавали – били су то хришћански светитељи и оци Цркве кроз векове, а наравно, и велики ствараоци кроз историју. Много касније, тек од 19. века, страстима су се бавили и учени психолози да би и они, као и њихови славни претходници, иако проучавајући страсти на други начин, стигли до сличних закључака о природи страсти, њиховим узроцима, начинима њиховог манифестовања, као и човековој борби са њима.

За светог Јована Лествичника „страст је зло“, садржај помисли и хтења срца која теже у души ка штетним жељама и грешним делима. У ранохришћанској аскетској литератури страсти се деле, према природи човековој, на душевне и телесне страсти, међу којима је осам основних, и то: чревоугодије (неумерност у јелу и пићу), блуд, среброљубље, гнев, печал (жалост, туга), униније, славољубље и гордост. Прве две страсти су телесне, јер буде наша чула, остале су душевне. „Неки веле“, пише св. Јован Лествичник, „да страст обузима тело захваљујући помислима срца. А неки, напротив, тврде да телесни осећаји рађају нечисте мисли ... Неке страсти из душе прелазе у тело, а друге иду обратним путем. Ово друго се дешава са људима који живе у свету, а прво се збива са онима који се налазе у монаштву, пошто немају ни прилике за то“.

Оваквим размишљањем о страстима Јован Лествичник из 6/7. века наговештава савремене научне хипотезе о односу емоција и тела; тако, по једној хипотези (Џемс–Лангеовој), без телесних промена које прате перцепцију опасних објеката или ситуација, нема ни развоја страха, док по другој хипотези (Кенон–Бардовој), емоције не зависе од промена које се дешавају на периферији тела, већ су телесне промене последица доживљене емоције.

Према мишљењу готово свих отаца Цркве, гордост (али и завист), најтежа је и најпогубнија страст. Она је „старо зло“, јер је њоме отпао од Бога завидљиви Луцифер, пао је и Адам, а и ми сви падамо њоме из дана у дан. Гордост је мати сваког другог греха, јер је у сваком од седам (смртних) грехова садржана и гордост. Због тога је тако тешко са њоме се борити. „Гордост је“, према Поуци XXIII у Лествицама „одрицање Бога, проналазак демона, ниподаштавање људи, мајка осуђивања, потомак похвала, знак духовне јаловости, протеривање помоћи Божије, претеча лудила, виновник падова, подлога епилепсије, извор гнева, врата лицемерства, подупирач демона, чувар грехова, узрочник немилосрђа, незнање за самилост, сурови иследник, нечовечни судија, противник Бога, корен хуле“. Не знам да ли је још коју људску страст св. Јован Лествичник дефинисао са оволиким мноштвом разноликих, у основи сличних својстава.

Човекова борба са страстима, односно гресима нашим, према учењу Хришћанства, дивовска је, неравноправна и доживотна борба у којој победник може бити човек само ако му је „Бог помоћник“, јер су човекове природне моћи ништавне у поређењу са моћима ових природно-неприродних моћи (неприродних због хришћанског учења о палој природи људској). Дивовска је и доживотна борба, јер се то Јаков рве са Богом, тј. грешна и пала људска природа са „неприродном“ хришћанском вером. Са оваквом оценом борбе људске природе и вере (моралне забране у нама!), сложили би се и савремени психолози, нарочито они Фројдове, Адлерове и Јунгове оријентације, заслужни за емпиристичке и клиничке доказе о деструктивној (али и конструктивној) снази људских нагона (сексуалног и агресивног) и људске патологије. Нисам, ипак, сигуран да би се ови велики психолози 20. века сложили са св. Јованом Лествичником када овај пише: „Бог није створио, ни начинио зло. Стога су у заблуди извесни људи који тврде да су неке страсти у људској души природне. Они не знају да смо ми позитивна својства душе претворили у страсти“. Овде би, можда, од помоћи био појам сублимације у психоанализи, под којим би требало, са хришћанског гледишта, разумети, не уништавање страсти, већ њихово преображавање, тачније, враћање страсти на њихова првобитна позитивна својства, задржавајући при томе њихову енергетску вредност.

У процесу развоја човека, његовог физичког и психичког бића, од детињства до зрелог доба, гордост је природно „урачуната“ у развој самосвести, у сâм ток образовања дететовог Ја. Када дете са три, четири године спонтано и радосно ускликне: „Ја сам Ја“, понављајући несвесно Јахвеово представљање Мојсију, чувеним вишесмисленим речима: „Ја сам Онај који јесам“, или, у нешто другачијем преводу са хебрејског: (Ехјех ашер ехјех) – „Ја сам онај који ћу бити ту“ (сама реч Јахве значи: Ја ћу бити ту, или, бићу присутан, водићу, помагаћу, снажићу) – већ је у детету зачета гордост. Овај почетак освешћивања себе као индивидуе за будућу личност – која ће се звати и знати да се зове Петар Петровић, на пример, са пуном свешћу и знањем да потиче из породице црногорског владике Василија Петровића, који је први водио свој народ у Русију, са сазнањем испуњеним поносом да је православна вера која је дала његовој породици једног светитеља (светог Петра Цетињског) и једног књижевног генија (Његоша) – може да се даље развија, у току будућег живота овог детета, у два правца. Онај зачетак поноса (или гордости) када се детету сâм Бог открива Својим Јаством, може послужити подвигу индивидуације, или обожења, речју, радосном и добровољном служењу Богу, чију је „слику и прилику“ од Њега човек рођењем добио, или се овај Божији лик у њему и радосни понос да човек тај лик у себи следи, може изопачити у луциферску гордост будућег „ничеанца“, човекобога – Кирилова, Ставрогина, Ивана Карамазова, свих Ивана у нама, водећи у пропаст оваквог, Богом неосвешћеног, или још горе, свесног богоотпадника.

Могуће је на психолошки начин објашњавати неопходност појаве и трајања гордости у човеку – човековом бескрајном слабошћу, његовим, више или мање, трајним осећањем инфериорности, како у односу на свемогућег, невидљивог и несхватљивог Бога (уколико Га уопште човек признаје и у Њега верује), тако и у односу на никад до краја укротиву, до краја схватљиву природу, од које човек силом отима њене страшне моћи, осећајући при том (због ове отмице), свесно или несвесно, јако осећање кривице. Све што је прометејско у човеку, а што није свесно свога божанског порекла – ланцима гордости привезан је човек за земаљске стене смрти – осуђено је да му на Кавказу орлушине разједају утробу. Можемо због тога колико хоћемо дуго, у току живота, бунтовничити против Бога, на начин Ивана Карамазова или Алберта Камија, Маркса, Фројда или Ничеа, што нам се Бог није друкчије открио, него „само“ преко израелских пророка, Мојсија и Богочовека (који се не признаје као такав) Исуса Христа; можемо колико хоћемо убедљиво релативизирати човекову веру у Бога, позивајући се на бројне религије света, од којих свака – мада у нечему битном на исти, али, онда, у много чему другом на различит начин – сведочи „свога“ бога; можемо се, најзад, с гневом или тугом позивати на мали раст са којим смо се родили, на незгодан темперамент и карактер који смо од родитеља наследили, на проклету земљу „бурјана и драча, подлих сунцокрета, пијанки и плоча“, земљу „класнога цветања и мразева прераних“ у којој смо се родили (из песме Вељка Петровића Српска земља) – ништа нам неће помоћи, да и поред све ове, несумњиво присутне детерминације која нас несвесно води, не извршимо избор, избор вољан и слободан. Избор – за понос што смо Божији и Христови, јер ће нам тај избор омогућити непрекидно усавршавање, и с ове и с оне стране, до „мере раста пуноће Христове“, до савршенства Божијег, јер смо богови, и према Давидовим и према Христовим речима, или – избор за гордост Луцифера и Каина, побуњеног Прометеја и Јуду, вечних богобораца и човекобогова, који, знајући за Божије постојање, а својим животом, речима и делима у њему негирајући Га, дижу светске револуције, руше богомоље једни другима, загађују воду, ваздух и земљу, проповедају мржњу, освету и рат.

Гордост се зачиње у уму, у том „бесном и халапљивом псету“ (како ум назива св. Јован Лествичник), силази, затим, у наша осећања и, потом, прожима вољу, да би тако заробила целог човека. Људски ум, који без престанка истражује све „стазе и богазе“ природног и људског пространства, све дубине и ширине „Божије и ђаволове распрострањености“, зачас постане горд: зато што мисли да је нешто открио што нико није пре њега, зато што је прозрео некога човека у његовим намерама, или што је схватио неку закономерност у природи или у психи људској, за коју држи да је нико није пре њега тако темељно и свеобухватно схватио; али човек, нарочито млад човек, зачас постане горд и због мање узвишених увида, на пример, зато што је леп и што због тога има успеха код другог пола, зато што је паметан, па је један од најбољих ученика и студената, или баналније, што су му родитељи богати, па и он, онда, може да троши новац размећући се пред друштвом. На стотине је још, ситнијих и крупнијих искушења која вребају човека у току живота да га уведу у најтеже излечиву од свих људских страсти – гордост.

„Човеку кога је гордост условила, само Господ може помоћи. Свако људско средство за спасавање било би му некорисно“, или, на другом месту: „Блуднике могу излечити људи, покварене – анђели, а горде – само Бог“, тешко је, а истинито упозорење св. Јована Лествичника.

Психолошки је замислива осведочена појава да горде људе нико не воли, ни теисти ни атеисти, а понајмање их воле исти такви гордељивци као што су и они. Уместо, дакле, да слично привлачи слично, у овој појави, рекли бисмо, да је обрнут случај.

Није гордост само мана и грех атеиста и богобораца, као и многобројног света, чудно немарног и равнодушног према делу сопственог спасења. Гордост се са не мањом, вероватно и са већом жестином појављује код убеђених теиста, на разне начине богобојажљивих људи који се труде да тачно испуне сваку јоту црквеног ритуала и правила. Није мали број побожних хришћана, наравно и православних (побожност би требало, по моме мишљењу, разликовати од религиозности неког човека) који су преко мере горди, уверени да су ревносно испуњавајући оно што црква од њих тражи, изнад других људи, грешника. Заборављајући на јеванђељске поуке о великој радости пастира када је нашао једну изгубљену овцу од деведесет девет осталих у стаду, или о већој радости анђела када се један грешник покаје, него о мноштву људи праведног живота, коначно о дивној радости О(о)ца који трчи у сусрет изгубљеном и заблуделом сину који се покајао и вратио дому оца свога – овакви горди хришћани упадају у замку погрешног разумевања тзв. заслуга, које треба, по њиховом уверењу, да буду довољне за улазак у царство небеско. Они су слични оној белој овци која одгурује изгубљену црну, коју је пастир нашао и вратио у тор, или су слични оном послушном другом сину који је извршавао све наредбе свога оца, а онда му завидљиво и гневно пребацивао што је богато наградио његовог брата који је потрошио део очевог имања на блуднице и нераднике.

Нема већег изазова за људски ум, људску логику и људску лудост, од „лудости“ Хришћанства, од Луде љубави Божије (наслов књиге г. Павла Евдокимова), од рођења Месије у сиротињској штали и у дроњцима, сина скромне и безазлене јеврејске девојке Марије и сиромашног назаретског дрводеље Јосифа, учитеља простих галилејских рибара, исмеваног од јудејских књижевника и фарисеја, пријатеља блудница, цариника и грешника, попљуваног, шибаног и распетог – све саме „саблазни“ за Јевреје, „безумље“ за Грке, за све наше сопствене унутарње Јевреје и Грке, до дана данашњег. Сви и данас траже „знаке“, па хрле врачарима и астролозима, сви и данас „премудрости“ траже, па би да поверују философима и научницима, а ми, вели апостол Павле у I Посланици Коринћанима (1 : 23) „проповедамо Христа распетога“. И Христа васкрсла, још један од апсурда хришћанства, о коме су знали да кажу кратке и сажете судове хришћански философи и Свети Оци већ у 3. и 4. веку.

Међу ове апсурде Хришћанства, несношљиве и за наше данашње јелинске умове, или за наше данашње заступнике азијског учења о карми и реинкарнацији, спада и она чувена прича о виноградарима из Јеванђеља, о којој је проповедао, на начин непоновљив до данас, свети Јован Златоусти у 4/5. веку. Да се подсетимо: сви радници који су дошли да раде у винограду господара њиховог (у винограду Господњем свих нас у овоме животу), који су драговољно, дакле, пристали да раде за Господа на овоме свету, без обзира да ли су дошли да раде у осам ујутру или у девет, десет, па чак и у једанаест сати, примиће од господара у дванаести час подједнаку плату. О безумне лудости, о вапијуће неправедности, о несхватљиве ћудљивости господара! Али – о милости неисказане, о „дивног Господара који последњег прима као првог“; зато „нико нека се не плаши закашњења“, јер наш Бог који љуби све људе, и праведне и неправедне, који даје сунце и кишу једнима и другима „одмара оног који је дошао у једанаести час, као и оног који је радио од првог часа“ (св. Јован Златоусти). Да ли сада можемо мало боље да разумемо парадоксалне, за неке и апсурдне речи св. Јована Лествичника, када нам он поручује: „Учини све како би изиграо своју памет и чинећи тако, наћи ћеш спасење и правду у Христу Исусу, Господу нашем“!

Ето зашто нема „заслуга“ пред Богом и зашто су сва наша добра дела којима мислимо да „плаћамо“ своје грехе и да се Богу тако препоручујемо, само пена и дим пред Богом. „Јер шта имаш што ниси за бадава примио било од Бога, било уз помоћ и молитвом других људи?“, пита нас апостол Павле у I Посланици о Коринћанима. Отуд свака гордост у врлини развија охолост, пише, с правом, Марко Пантић[1] и парафразирајући Свете Оце и учитеље Цркве наставља: „Ако постимо можемо постати сујетни, ако лепо певамо, можемо да будемо поносни. Подвижник може да себе сматра за светитеља, монаси због својих подвига да траже монашке чинове, свештеници због парохијских дела више чинове“.

Завршавајући излагања и тумачења учења св. Јована Лествичника о гордости, споменућу једну другу страст, сврстану заједно са гордошћу у седам смртних грехова у Хришћанству, у ствари тесно везану са гордошћу, или, директно произашлу из гордости – гнев. Сви се гневимо, често, готово свакодневно. Гневимо се и када имамо, и још чешће, када немамо права. Гневимо се најчешће на слабијег, утолико више уколико смо покорни удварачи онима који су од нас јачи. Правдамо свој гнев својом природом, или неразумевањем, незахвалношћу и непослушношћу других људи према нама. Чак и тада, када су последице нашег гнева погубне за нашу околину, а такве су најчешће, покушавамо да умиримо савест и да се пред другима оправдамо неубедљивим и празним говорима. Нема, једном речи, никакве сумње да је гнев знак наше велике гордости. Ништа мање него гордост, и срдитост или гнев нападају и хришћане, као и нехришћане. Управо погрешно неговање хришћанских врлина и њихово наглашавање пред другим људима, који за те врлине не знају или неће да знају, као и накарадно поимање врлина којима заслужујемо посебну милост Божију, самим тим и небеско царство, чија ће нам се врата пре отворити него другим људима, рађа у оваквих људи, повремено, праве нападе беса; отуд и тачан израз да је „срдит човек добровољни падавичар“. Виђао сам као психотерапеут гнев и код оних хришћана у браку који су одолевали јаким искушењима полигамне природе у себи (и вероватно у свима нама), остајући моногамно верни своме брачном другу, сматрајући ову своју победу посебном врлином; онда, када су, најчешће несвесно, сматрали, да због непрестаног гајења ове врлине, упркос примамљивим искушењима, нису довољно награђени или похваљени од Бога или људи, а најчешће недовољно високо оцењени од сопственог брачног друга, умели су да се, повремено, жестоко гневе, управо на своју жену или мужа, слабећи у љубави, све до опадања еротско-сексуалне жеље према партнеру.

У неким другим случајевима учесталог испољавања гнева, које сам такође запажао у току своје дугогодишње психотерапеутске праксе, овакви гневљиви гордељивци престајали су да једу, све до мршављења опасног по здравље и живот, као да су овим добровољним гладовањем хтели себе да казне; у другим случајевима, јели су прекомерно, гојећи се, такође до границе која је угрожавала здравље, односно одводила их у разноврсне физичке болести као последице угојености. Очевидно да су и ови људи осећали несвесно кривицу због видљивих последица гневљивости, па су – уместо хришћански једино исправног кајања и наступајуће борбе са страшћу – посезали за болестима које су сами себи довлачили, не би ли, исцрпљени болешћу, исцрпили у себи страст гнева.

Како сам се обрадовао када сам за ова своја лекарска запажања нашао потврде код хришћанског светитеља Јована Лествичника који је у Лествицама, још у 6/7. веку писао: „Виђао сам људе који би се расрдили и у свом огорчењу одбијали да једу, те су таквим бесмисленим уздржавањем само додавали отров на отров. А виђао сам и друге људе који су своју срџбу користили као згодан повод да се предаду ждерању, па су тако из јаме упадали у понор“. Мада у оба случаја гневљивости о којима говори Јован Лествичник, не изгледа да има било каквог излаза, усуђујем се да претпоставим да у оба случаја, и то уколико ови гневљиви људи заиста стигну до неке физичке, или, тачније, психосоматске болести, они могу да доживе катарсичко обраћање, следећи мисао једног светог оца који је рекао: „Једино што човека може спасти од неминовних казни за грех, јесте покајање и самокажњавање“.

Како се ваља борити са гневом и гордошћу? Једино хришћанским врлинама осведоченим у двехиљадугодишњој хришћанској пракси. Па, као што се против среброљубља боримо дарежљивошћу, или против зависти милосрђем, тако се против сталног искушења гордости боримо смерношћу, а против гнева кроткошћу и трпељивошћу. Послушајмо, најпре, мудар савет апостола Павла у Посланици Ефесцима (5 : 26): „Гњевите се, али не гријешите; сунце да не зађе у гњеву вашему“. Како је овај савет божанског апостола и мудар и благ и психолошки далековид! Павле зна, из сопственог искуства (види 1 Кор 5 „О коринтском блуднику и односу према злима“) да се сви повремено гневимо, али да не бисмо грешили у гневу, не дозволимо да дочекамо сунчев залазак у гневу, јер ће нам ноћ бити мрачнија, а снови испуњени мором.

Учитељи Цркве, говорећи о гневу, тачно уочавају да се у њему две воље супротстављају једна другој. Отуд је једино хришћански исправно да се лагано учимо (и ово учење траје доживотно) одрицању од сопствене воље, јер ако је по нашој вољи, гнев ће се обавезно јавити, а са њиме и жеља за осветом, стварном или набеђеном увређивачу. Дивно и тачно каже западни средњовековни учитељ и светитељ Тома Кемпијски: „Скроман човек је увек ведар, док у срцу охолог често влада завист и гнев“.[2]

Није могућно, да закључимо излагање о гордости и о гневу, да се ослободимо ових „природних“, опаких страсти без одрицања од своје воље (самовоље), а то значи без понижења и гажења свога самољубља и славољубља. Заиста, „као што змија не може да свуче са себе стару кошуљицу ако се не провуче кроз тесну рупу, тако ни ми не можемо одбацити старе навике, стару кошуљицу душе и плашт старог човека, ако не прођемо тесним и узаним путем поста и понижења“, закључује свети Јован Лествичник своју XXVI Поуку.

Прелазимо сада на психолошку и психопатолошку анализу очајања, још једног од седам тешких хришћанских грехова. Очајање бих ставио на крај низа душевних збивања у човеку који започиње са жалошћу или тугом, да пређе у други тежи степен туге, назван униније (старословенски израз који најбоље изражава смисао изворне грчке речи, акидиа, а који значи малаксалост, клонулост, лењост, мрзовољу духа, суморну резигнацију), а завршава се, по живот душе и тела, опасним очајањем.

Као што смо за гордост, завист и гнев рекли да су страсти срасле са људском природом, и да нема човека, ни најправеднијег, који није повремено њихов роб, тако исто је тешко замислити неког човека који није био за краће или дуже време жалостан, клонуо и малаксао, а понекад се осећао и очајним. Људи меланхоличног темперамента, више или мање у току целог живота, у власти су основног жалосног расположења које може, али не мора, да узме патолошке размере. Урођена меланхолија је, чак, некад подстицај за стварање; познато је да је међу познатим светским писцима било меланхолика (Леопарди, код нас Владислав Петковић-Дис, Сима Пандуровић).

Иако жалост може изгледати, а често и јесте, нормална и пролазна појава, учитељи хришћанске цркве с правом су је сматрали страшћу и грехом; ми бисмо, као психијатри, рекли да тек када обична људска туга постане навика, део свакодневног понашања или пређе у клонулост и лењост, а поготово када изненада букне у човеку као очајање, нормална жалост је већ прешла границу према патолошком, чинећи човека болесним.

Може изгледати необично да су Хришћанство и психоанализа највише подозриви према оној дужетрајној жалости човека коју већ можемо стручним термином назвати депресијом. Међу најзапаженије Фројдове студије из психопатологије, спада и његов рад Туговање и меланхолија. Свако озбиљније занимање психолога, психијатра, психотерапеута, али и теолога, за депресију и меланхолију, бар када је ово интересовање концентрисано на њене психопатолошке симптоме и узроке, а не првенствено на биохемијске, метаболичке промене које се дешавају у мозгу и у крви оболелих, не може да мимоиђе радове Сигмунда Фројда и његових настављача о меланхолији. У суштини меланхолије, према психоаналитичким истраживањима, лежи патолошки јак нарцизам оболелог, који обелодањује рано поремећени однос између несвесних нагонских тежњи и човековог ја, односно његовог над-ја, неке врсте савести (мада се у целини психопатолошки појам над-ја не изједначава са хришћанским појмом савести).

Ако психоаналитичке термине који означавају суштину психичких збивања у депресивном и меланхоличном човеку (депресија се не може у потпуности изједначити са меланхолијом) преведемо, са нешто упрошћавања, на хришћанске изразе, онда ћемо се убрзо уверити у сличности суштинског оцењивања узрока, појаве, па и лечења ове страсти, греха или болести.

Према учењу Светих Отаца Цркве, постоје две врсте жалости. Прву називамо „жалост по Богу“, јер у центру збивања је оправдана туга због сопствених препознатих грехова, жеље за покајањем и поправљањем свога живота. У центру овакве жалости налази се Бог, па тако откривамо да жалост која обузме човека, не само да није непожељна и болесна, већ је неопходан подстицај ка хришћанском путу обожења, али и ка могућем хришћанском путу индивидуације или, према Јунгу, „индивидуационог процеса“, на коме путу једна од битних етапа јесте препознавање своје Сенке, свега инфериорног, рђавог и злог у нама, коју тако често и радо пројицирамо у другог човека и друге народе.

Порекло учења Светих Отаца о две врсте жалости, од којих је прва корисна и потребна хришћанима, налази се у II Посланици Коринћанима (7 : 10), недостижног психолога апостола Павла који пише: „Јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје; а жалост овога свијета доноси смрт“. Савременим језиком рекли бисмо да свака болест коју човек себи дозове – а свака болест има корена у гордости, гневу и тузи – изазов је за човека. Као што је гордост изазов смерности, а гнев трпељивости, тако је и туга, то предворје депресије, али и Силоанске бање, изазов хришћанској ведрини, тој са љубављу врхунској хришћанској врлини, која и јесте вера у васкрсење и вечни живот.

А како је са оном другом врстом жалости за коју апостол Павле каже да доноси смрт човеку? Није ли то она жалост која заузима човека у чијем центру није Бог, него самољубив, себичан и горд сâм човек?! Оваква жалост, према Светим Оцима Цркве, носи обележје мрачне апатије, безнадежне туге, доводећи до нереда у духовно-моралном животу. Као лекари уочавамо да је код ове врсте жалости већ реч о депресији као болесној појави у животу човека, хришћанина или нехришћанина. Депресиван болесник, заиста, губи наду у оздрављење, све види црно, увређено се повлачи од света, свесно или несвесно оптужујући га за узрочника своје болести, губи интересовање за било коју активност, осим опсесивног бављења собом. Није лако у оваквом поодмаклом стадијуму жалости, односно већ и депресије, сагледати стварне узроке жалосног стања. А узроци, и према динамички оријентисаној психијатрији, и према хришћанском учењу, исти су: гордост, завист и гнев. Урођена тежња у човеку ка сазнању, усавршавању и осмишљавању живота (воља за смислом, рекао би Виктор Франкл), код многих људи, из различитих спољашњих и унутарњих разлога, претвара се у тежњу за поседовањем (људи и ствари), у наткомпензаторни механизам неуротичног и психотичног доказивања себе (обично услед прождирајућег, свесног или несвесног, осећања инфериорности), што, брже или спорије, неминовно води исцрпљењу душе и тела, чији је крај – гнев и жалост, опет као знак повређене гордости. Зато је оправдано извођење порекла жалости код учитеља Цркве из гнева, јер гнев жели освету, а ако се освета не оствари, рађа се жалост.

Затворени круг (circulus vitiosus) успоставља се, на жалост, релативно брзо при нагомилавању наших мана или грехова које не препознајемо на време. Зла воља према људима која дочека ноћ, уместо да не сачека залазак сунца, брзо се претвори у гнев, а овај увећава злу вољу. Овај кобни круг морао је сам на себи да искуси онај учитељ цркве који нам је оставио овакав драгоцен савет: „Старај се изнад свега да чистиш себе од зле воље према људима. Јер гомилајући злу вољу према људима, гомилаш отров који ће тебе, пре или после, уништити као човека“. Ово, толико пута у току две хиљаде година, праксом потврђено хришћанско искуство, данас је нашло изванредну потврду у психосоматској медицини, у патофизиологији мозга код депресије, откривајући патолошке састојке у крви особа излаганих, спонтано или вештачки, дуготрајном стању гнева или жалости.

Као што савремена психијатрија разликује више врста депресија код човека (ендогена, реактивна, неуротична, маскирана, органска итд.), код којих узрок није један исти, тако и хришћанско учење о жалости уме финије да разликује узроке, не одступајући од корена свих жалости: гордости, зависти и гнева. Тако нам свети Јован Лествичник, у већ спомињаној XXVI Поуци Лествица објашњава једну врсту жалости која је веома распрострањена, али која је, по моме мишљењу, и узрок тврдокорном атеизму многих људи. Ево тог објашњења Јована Лествичника: „Постоји једна врста очајања (ову врсту жалости, дакле, свети Јован Лествичник степенује до самог врха, односно краја неизлечене жалости – очајања, примедба В. Ј.) која произилази од многобројности грехова, од оптерећења савести и несносне туге, када душа под теретом великог броја рана тоне и дави се у дубини очајања“.

Свака нелечена физичка рана гноји се, проширује и стиже до кости. Сасвим је тако и са сваким нашим нелеченим грехом. Са гордошћу, најстарији грех света и човека – завист, прождире нас временом, и душевно и телесно. Слично је са мржњом према својим ближњим, са увредама које наносимо овима, похлепом за новцем, јелом, посебно блудом. Нагомилани, а неокајани греси наши, најпре нас чине гневним према другим људима, затим тужним и жалосним, али онда, временом, тупим и равнодушним, препуштеним унинију, тј. клонулости и лењости. У једној овако узнапредовалој фази, назвали је хришћанском или психијатријском болешћу, само Божије чудо може да покрене оваквог очајника да разбије окорелост свога срца и да тако престане са тврдокорним, свесним или несвесним убеђењем, да му нико не може помоћи, ни људи, ни Бог.

Од мање тешких облика жалости са оваквим последицама, треба споменути доста раширени облик туге код људи претерано оптерећених бригама овога света које наука о неурозама назива анксиозним (страшљивим) и опсесивним (принудним) неуротичарима. Вазда несигурни у себе, неповерљиви, а онда, зато такви и према својој ужој и широј околини, ови људи у страху очекују сутрашњицу, заокупљени не само реалним, већ много више нереалним бригама које гуше сваки полет духа према Богу и сваку чежњу душе за морално-духовним усавршавањем. Изморени страшљивом бригом за будућност, овакви људи завршавају дан, а некад и живот, у бесплодној жалости, не стигавши да се прену од речи руског старца, преподобног Теофана Затворника (умро 1894), који као да је за њих сковао ову поуку: „Многобрижност је болест палог човека, човека који покушава да искључиво сâм определи и оформи своју судбину, те непрестано планира и јури лево-десно да то оствари ... Избегавај бригу. Ради свој посао ревносно, Богу посвети сав свој труд и Његовом се руководству предај ... Неумерен рад замагљује памет и охлађује срце, а то удаљава од Бога као извора сваког добра“.

Још неколико речи о унинију као међуфази жалости и очајања. Видели смо да је то она врста жалости која, према речима апостола Павла, прети смрћу човеку (вероватно се мисли, у првом реду, на душевну смрт), али ова, доводећи до разбољевања од неке психосоматске болести – практично можемо мирно рећи да су све болести психосоматске – може збиља да одведе човека у смрт, јер услед безнадежности коју доживљава човек болестан жалошћу, он престаје да ради на себи. Од овога момента, према светом Нилу Синајском, жалост као „болест душе“ прелази у униније као „изнемоглост душе“. У стању унинија душа је лења, креће се бесциљно, малаксала је и клонула, пасивна је и учмала, и остаје таква дуже време, или прелази из унинија у очајање; ни очајање није последње могуће стање душе и тела, јер и из њега постоје три излаза: један спасоносан и два погубна. Онај спасоносни спомиње велики дански философ Серен Кјеркегор када, на њему својствен парадоксалан начин, поручује: „Очајавај! Изабери, дакле, очајање ... Очајавање је бирање. Шта се ту бира? Бира човек самога себе, али не у својој непосредности, не као случајну личност, већ у својој вечној важности ... Није далеко време кад ће се, можда по доста скупу цену, сазнати да полазна тачка за налажење апсолутнога није сумња, него очајавање“. То је онај могући егзистенцијални скок из „кућишта“ на отворено море, о коме пише Карл Јасперс, који би, можда, могли, у извесним случајевима, да изједначимо са хришћанском метанојом, од које почиње нов живот, у Христу и за Христа.

Друга два погубна пута којима се може завршити очајање које обузме човека и у њему дуго траје, јесу самоубиство и нека тешка, често неизлечива, психосоматска болест, као скривени вид самоубиства.

Жалост која се некад заврши унинијем сналази и оне амбициозне и горде људе који више хоће него што могу, који се и физички и психички тако премарају да из њих избија гнев и бес и на безначајне поводе, што код, конституцијом и начином живота припремљених људи, ствара услове за добијање инфаркта срца или мозга, такође психосоматских болести, нарочито када погађа људе у млађим и средњим годинама живота.

И, већ по не знам који пут, гордост је још једном узрок жалости, која се увећава све до очајања, код оних људи за које свети Јован Лествичник пише: „А постоји и једна друга врста очајања која нас обузима од гордости и високог мишљења о себи, кад они који су пали мисле да нису заслужили једно такво понижење“. Колико је само оваквих људи свуда око нас и у наше време! Колико је само ова њихова жалост, збиља, жалосно много удаљена од хришћанског поимања скромности и свести о својој грешности!

Завршићемо овај наш други чланак на тему „Свети Јован Лествичник и наше време“ посвећен људским страстима (гордости и гневу, жалости и очајању), изношењем поуке Пастира светог Јерме из 2. века после Христа, још једног блиставог хришћанског учитеља који је чудесно умео да споји у себи лепоту и ведрину хришћанске трансценденције са дубином психолошког искуства опитног боготражитеља. „Одбаци од себе жалост“, вели свети Јерма, „јер је она сестра сумње и гневљивости. Обуци се у веселост која увек има милост код Бога и пријатна му је, те у њој уживај. Јер сваки ведар човек добро чини и добро мисли и пренебрегава жалост. А ожалошћен човек увек чини зло. Пре свега чини зло што ожалошћује Духа Светог који је ведар дат човеку; друго, пак, ожалошћујући Духа Светог чини безакоње, не молећи се, нити се исповедајући Богу. Мољење ожалошћеног човека нема моћи да пред жртвеник Божији изађе. Помешана жалост са молитвом не допушта молитви да чиста изађе пред жртвеник Божији. Очисти стога себе од зле туге и живећеш у Богу“.