Владета Јеротић

Психолошке сметње вере

Извор: Хришћанство и психолошки проблеми човека, Сабрана дела, I коло, Задужбина Владете Јеротића у сарадњи са ИП Ars libri, Београд 2007.

Зашто неки људи верују у Бога, у вечни смисао живота, у постојање неког божанства које управља на невидљив начин животом човека и човечанства, неки други људи немају никакву веру, док трећа група људи показује скоро потпуну равнодушност према питањима трансцендентне природе? На ово вечно питање, у току низа протеклих векова, стизали су разни одговори са различитих страна географске, историјске и религијске стварности. Ни данас немамо на овај сложени проблем неки једнозначан и задовољавајући одговор.

Достигнућа модерне психологије, нарочито пренаталне, перинаталне и постнаталне, као и резултати прикупљени радовима из области дечје психологије и психопатологије, педагогије и школске психологије, несумњиво доказују да је, осим наслеђа, утицај одгајивача на развој малог детета, нарочито у току прве три до пет година живота, веома значајан за структурисање будуће личности човека. Када је реч, дакле, о религиозном развоју детета, теистички, атеистички или агностички став родитеља, иако не увек и нужно, пресудан је за верску опредељеност одраслог човека. Зашто је то тако, објашњено је опширно у поглављу „Дете и религија“ у овој књизи.

Моје је мишљење, засновано на истраживањима антрополога и неких дубинских психолога (К. Г. Јунга и других), упркос, наизглед, друкчије реалности, да је сваки човек у својим последњим дубинама религиозан, а да је његова арелигиозност или нерелигиозност привидна и да потиче од препрека које су се поставиле у човековом животу на путу природног развоја његове нормалне потребе да свој живот најбоље осмисли тако што ће прихватити постојање оног невидљивог Бића о коме му прву слутњу пружа архетип Сопства у њему самом, и то још у раном детињству.[1] Проблем веровања или неверовања човека не одлучује се у астрологији и „судбини“, у учењу азијских религија о карми и реинкарнацији, као ни у крутој калвинистичкој подели људи на оне које је Бог унапред одредио за спасење и оне друге које је одредио за уништење, већ се овај проблем може пре разрешити испитивањем индивидуално-психолошких и социјално-психолошких препрека или сметњи у развоју вере човека.

Према истраживањима психолога религије (Бовеа, Пијажеа, Нојмана, Грома, код нас Борислава Лоренца, Радмила Вучића, Антуна Трстењака и других), сметње индивидуално-психолошке природе могу потицати од човековог разума, његових осећања и његове воље. Пре него што почнемо са анализом поменутих чинилаца душевног живота човека, навешћемо речи владике Николаја Велимировића које сажето изражавају суштину проблема: „Цео човек мора изићи пред истину, да би га сусрела цела истина. Три елемента у нама морају бити непорочна, сва три у исто време: мисао, осећање и воља. Ако је једно помрачено, проћи ћете мимо истине и нећете је смотрити“.

Сметње вере индивидуално-психолошког значаја

 Сметње вере које долазе од човековог разума

„Благо теби ако ти разум у срцу почива“, драгоцено је светоотачко искуство које је на овако сажет начин исказао велики немачки песник Фридрих Шилер.

Два централна органа у јединственом психосоматском функционисању човека јесу срце и мозак, или осећања и разум. Према православном учењу, међутим, срце је онај духовни, душевни и телесни централни орган у коме су садржани и људска мисао и његова осећања и човекова воља. Тачно је Паскал писао: „Вера је моћ срца!“ Из више разлога, у које не можемо на овоме месту улазити, ова првобитна Божија хармонија људског срца разбијена је, рашчлањена, раздељена. Разум је устао против осећања, воља (као самовоља) војује и против разума и против осећања. Међу њима, према хришћанском учењу, не владају више сагласност, послушност, симфонија. Када нам је Исус Христос у Беседи на Гори поручивао: „Блажени чисти срцем јер ће Бога видети“ (Матејево Јеванђеље, 5, 8), онда нас је Господ подсетио да ћемо опет једном моћи, као оно Мојсије и израелски пророци, доживети Бога, али тек када као и они очистимо своје срце, а све три психичке функције, без којих је човек незамислив – разум, осећања, вољу, доведемо у хармоничан међусобни склад.

Добро је познато да се људи разликују по својој конституцији, односно темпераменту. Одавно у науци присутна подела људи на флегматике, колерике, сангвинике и меланхолике (Хипократ-Галенова подела), или из нашег века позната подела на пикничаре, лептосомне, атлетичаре и диспластичаре, према телесној грађи људи која ствара одређену психичку структуру (E. Kretschmer, 1888–1964), или популарна подела типова према Карлу Густаву Јунгу на интровертне и екстровертне – све ове поделе, ако и нису пресудне у погледу човекове опредељености за веру или за неверовање, нису неважне, не толико у погледу одлучивања, већ више у погледу начина испољавања традицијом примљене или доживљајем изборене индивидуалне вере. Није зато необична колебљивост сангвиничних људи у погледу дефинитивне опредељености „за веру или неверу“, а у случају опредељености за веру, расположење према молитви и моралном поступању променљиво је и непоуздано код овог верника. Верник меланхоличне структуре личности тужног је основног расположења, склон песимистичко-апокалиптичком виђењу будућности, повучен је и неборбен, каткад малодушан и преплашен. Колеричном вернику прети опасност од фанатичних излива ревности за своју веру, а та се ревност испољава искључивошћу, наглим провалама љутине и беса, поједностављеним закључцима у погледу истина вере. Најзад, флегматичном вернику недостаје неопходно гориво за непрестано пламсање ватре вере, за усавршавање вере која од хришћанина тражи доживотну борбу и приближавање „мери висине раста Христова“. Само се по себи разуме да сваки човек са било којим од поменутих типова темперамента има могућности да као искрен верник покаже и довољно добрих и позитивних, за сваки тип специфичних, особина.

На сличан начин се одређени типови које је Кречмер открио, преко њихове телесне грађе и одговарајуће психичке структуре, позитивно и негативно огледају у односу оваквих људи према религији. Што се тиче Јунгове поделе људи на интровертан и екстровертан тип, без обзира што смо склони да интровертан тип прогласимо погоднијим за усвајање неког религиозног уверења, Јунгово додељивање сваком типу још и четири функције (мишљење, осећање, чувствовање и интуиција), од којих су обично две доминантне, а две друге инфериорне, чини проблем односа ових типова према религији сложенијим него што је то био случај код раније наведених подела. На сваки начин, однос људи према веровању или неверовању, одређен и њиховом урођеном конституцијом и темпераментом, потврђује духовиту опаску америчког песника из XIX века Емерсона да „сви ми кључамо на различитој температури“. Ову чињеницу треба увек да има у виду не само сваки психолог религије (што се подразумева) већ, што је важније, сваки хришћански пастир у свом свакодневном раду са паством, као и сваки хришћанин који се непрекидно дружи са људима, често од себе различитим у сваком погледу. Нема никакве могућности да будемо милосрдни према људима (милосрђе је једна од првих, ако не и прва Христова препорука људима у њиховим односима са ближњим) ако нисмо трпељиви према њиховој „другости“, тј. различитости; ова трпељивост стиче се, између осталог, свакако и разумевањем природе, односно порекла ове различитости и неједнакости међу људима.

Преузмимо сада из психолошко-религиозне литературе краћу анализу три релативно честа типа људи (сигурно да их има знатно више) који, свеједно да ли су атеисти, теисти или агностичари, показују сличне „слепе мрље“ према прихватању или ширем и дубљем поимању вере. То је „математички“, затим „цинични“ и, нарочито чест и опасан, „фанатичан“ тип људи.

„Математички“ типови људи су дефинисани као суви логичари који ништа не примају што се не може доказати, за које постоје само узрок и последица, па у тајни личног Бога и његове бескрајне доброте виде чист антропоморфизам. Некад код оваквог „математичара“ нема довољно општег образовања, а ни личне сигурности, па му наглашавање егзактности служи као одбрана пред животом и могућим новим сазнањима у њему која га плаше.

„Цинични“ људи дефинисани су као „рођени“ скептичари који све што виде и чују, доживе и науче, стављају у сумњу, увек спремни да иронично понове Пилатово питање: „Шта је истина?“ Она им се представља само оним што је практично и употребљиво, а пред сваком другом истином, апстрактном или метафизичком, стоје резигнирано или незаинтересовано.

Не улазећи у сложен проблем како се постаје „математички“ или „цинични“ тип (видети ранију расправу о типовима; значајан је и утицај васпитања, нека снажна идентификација са сличним типом личности у адолесцентном добу итд.), можемо мирно рећи да су оба типа људи углавном последица гордости ума који би све да докучи без Божије помоћи, а када најзад увиде, негде у средини живота или у старијим годинама, да је то немогуће, остану да живе у неком тихом очајању, у скептичком или стоичком ставу без радости. Данас има доста таквих људи у свету, јер њима влада позитивизам у науци, агностицизам у религији, а највише верски, и не само верски, индиферентизам.

Од верског пастира (свештеника), монашког лица, образованог верског лаика тражи се и очекује да у разговору са оваквим људима испољи виши степен разумевања, стрпљивости и трпељивости, понајвише хришћанске доброте, али и да покаже солидно опште знање, односно образовање које му помаже да их боље разуме.

„Фанатични“ духови представљају велику опасност за сваку област друштвеног и приватног живота, нарочито у политици и религији. Ови људи сматрају да су нашли истину једном за свагда, она им је изнад свега, у стању су да јој жртвују породицу, па и сопствени живот, уверени да, иако страдају, ово чине у име „виших циљева“. Пошто је свака вера везана за неку форму и организацију, за неку цркву, значи и за људе са којима треба сарађивати, она је изложена „прљању или скандалима“, па самим тим не одговара чистунцу вере. Отуд овакви људи или остају „усамљени стрелци“, или прилазе сектама (верским и политичким), уколико их сами не оснивају. „Фанатици истине“, која код њих обично остаје апстрактна и укалупљена, имају силну сугестивну моћ да привуку себи друге људе, нарочито оне пасивне, слабије воље, жељне да се подвргну неком ко је јачи од њих. Када „фанатични“ духови покажу у свакодневном животу још и високу моралност, поштење и истрајност (такви су људи били Робеспјер у Француској, Троцки у бољшевичкој револуцији, затим већина предводника хришћанских секти кроз векове, нарочито је било таквих људи много међу пуританцима, презбитеријанцима, квекерима, а и данас их има доста међу Јеховиним сведоцима, адвентистима, пентакосталцима), око њих се за релативно кратко време окупе десетине и стотине страсних приврженика вођи и његовој вери.

Настанак верских секти – када је реч о хришћанству, онда већ од I века па до данас – сложен је и веома занимљив проблем са психолошког и социолошког гледишта. Подсећам на способност и вештину римских папа који су у зачетку спречавали развој секташких покрета уперених против цркве, претварајући их у строге католичке редове одане цркви; у православљу, владика Николај Велимировић успео је између два светска рата да првобитно секташки покрет у српском народу, окренут делимично против цркве, претвори у плодан и користан богомољачки покрет. Ако желимо да будемо објективни у процењивању узрока и значења непрекидног трајања верских секти унутар хришћанске цркве у току две хиљаде година (политичке секте су, по моме мишљењу, истог психолошког и социолошког порекла као и верске), онда треба рећи да – поред личне жеље за влашћу већине вођа верских секти, скопчане некад са психопатолошким променама у душевној грађи оваквих самољубивих личности, затим природне потребе сваког човека да се било чиме разликује од другог човека, често присутног бунтовног елемента у психи људи који постају секташи из реактивних агресивних разлога – секташки покрети и њихово учење, које се брзо заодева идеолошким рухом, значе, или могу да значе, користан „жалац у месо“, који делује као оправдана критика многих грешака, заблуда, учмалости, формализма земаљске, институционализоване стране хришћанске Цркве. Упорно трајање хришћанских секти кроз векове (нарочито од времена настанка протестантизма) доказ је да званична хришћанска Црква (њен институционални, не и мистички део) није у довољној мери исправила нека своја крупнија и опаснија скретања од првобитног Христовог учења, па је зато и даље изложена нападима секташа. Секташи су много више „жалац у месо“ црквеним хришћанима својим примерним животом и моралним владањем – најчешће воде строго моногамски брак, имају више деце, не пуше, не пију, не псују, помажу човеку у невољи, истина некад само својим једномишљеницима, итд. – него верским учењем, које никад не достигне снагу и лепоту изворног учења хришћанске Цркве. Верске секте заузимају неко чудно место између званичне цркве и монаштва, не припадајући у ствари ниједном, али задржавајући неке елементе из првобитне цркве и монаштва.

Доста је важно да духовни пастир уме да разликује ревносног хришћанина од фанатичног. Онај први, иако и он, као и овај други, дубоко одан својој вери од које се не одриче ни по цену сопствене жртве, у исто време је скроман, хришћански послушан (не ропски покоран), спреман да чује и критике на свој рачун, вољан је да поправи неку своју ману, и при томе лишен потребе да своју веру и уверење намеће другом, да га по сваку цену придобија за своје уверење. „Фанатичном“ вернику управо недостаје ова скромност и дубока свест о својој немоћи, недовољном знању, о својој зависности од Бога и Божије Милости, као и неопходно уздржавање од наметљивог ширења свог верског уверења.

Не треба заборавити да међу „фанатичним“ духовима није мали број оних који су на различит начин душевно поремећени – параноика, параноидно-схизофрених, параноидних психопата, реактивних параноичара итд. – при чему се њихов поремећај не мора одмах, па ни задуго, да уочи, нарочито када су овакви људи натпросечно интелигентни, када поседују снажно ја, када су речити и логички убедљиви.

Са таквим људима духовни пастири не треба много да разговарају нити расправљају, јер се и најпаметнијим разлозима они не могу приклонити умерености, па је зато боље молити се Богу за њих, јер само су њему познати и доступни путеви и начини како да се ови горди људи исправе; иако ретко, ово се обично догађа онда када овакви људи доживе слом своје уображене моћи, односно дубоко у себи осете апсолутну слабост, која је, према речима апостола Павла, услов да будемо стварно „силни“ („зато сам добре воље у слабостима, у ружењу, у невољама, у прогоњењима, у тугама за Христа: јер кад сам слаб, онда сам силан“, Друга посланица Коринћанима, 12, 10).

Сметње вере осећајне природе

Добро је речено да човек понекад мисли, а стално осећа. Отуд велики значај развијеног или неразвијеног, грубог или оплемењеног, здравог или болесног емотивног живота човека. Здрава вера је успешан и плодан сусрет осећајног и разумног бића човековог. Какав је осећајни живот неког човека, и како се он одражава на његову околину, има некад пресудну важност у верском животу човековом. Можда бисмо психологију неверника боље схватили када бисмо боље упознали његов емотивни живот, а то значи када бисмо познавали његову животну историју, нарочито оних безверника или борбених атеиста који су имали тешко детињство без родитеља, који су одрасли по домовима или код растављених или душевно и телесно болесних родитеља. Како, заиста, накнадно развити неразвијен или закржљали осећајни живот код оних бројних несрећних људи који као деца нису имали од кога да се уче љубави? Много је лакше одраслом човеку да надокнади мањак знања и образовања, да развија свој разум и ум, него да учини свој осећајни живот богатијим и разноврснијим, ако првих подстицаја за овакав развој осећајног живота није било у раном детињству. Иако религија није талент, као што неки мисле, све је мање, нарочито у наше време, повољних услова који пружају прилику нежној клици религије присутној у сваком човеку, да се стварно и развије. Равнодушност према вери која данас, изгледа, преовлађује у већем делу света, у блиској је вези са порастом опште равнодушности човека према себи, природи или друштву.

Највише је, у ствари, отпора према вери који долазе из човековог поремећеног осећајног живота. Материјални неуспех који се доживи у нелојалној конкуренцији, губитак јединог детета, неверство жене или мужа у браку, смрт брачног партнера, као и многе сличне животне несреће, стварају код човека осећајни отпор према вери у Бога. Уколико су људи пре оваквих несрећних догађаја били верници, зависиће од јачине првобитне вере колико ће моћи да се одупру искушењу престанка веровања. Ако се понекад питамо не превазилазе ли нека искушења одбрамбену снагу народа (српског) или појединца (мајке Југовића од „Косова до Јадовна“), речи апостола Павла из Прве посланице Коринћанима (10, 13): „Друго вас искушење није снашло осим човјечијега; вјеран је Бог који вас неће пустити да се искушавате већма него што можете, него ће учинити са искушењем и крај, да можете поднијети“, дају нам увек нову храброст да пребродимо искушења, свесни да она долазе највећим делом од нас самих, а много мањи део Божијом вољом.

Један од видова осећајног отпора према вери јесте неповерење човека у ирационалне снаге свога бића, у које спада и тако ћудљив и мало од разума контролисан афективни живот. Што човек има мањи увид, самим тим и контролу над својим ирационалним, динамички психолози би рекли несвесним животом, тим остаје неповерљивији према свим испољавањима овога живота, укључујући и онај верски. Уобичајено је да се вера код нас доводи у везу са сентименталношћу (коју млади данас одбацују), а пошто су жене више склоне осећајном испољавању вере од мушкараца, а и далеко су ревносније од мушкараца у посећивању цркве (нарочито у Русији), многи мушкарци се стиде оваквих „женских“ или „сентименталних“ осећања у себи, па их потискују, стварајући тако у своме душевном животу непотребно јак расцеп између осећајног и разумног. Када се сетимо да је кроз читаву српску историју, нарочито од времена Косовске битке и пада Србије под турску власт, у мушкарцима морала да буде негована неприродно јако груба „мушка“ страна, у основи (и физиолошки и психолошки) бисексуалног људског бића, неће нас чудити зашто се наши мушкарци и данас понашају тако неспретно према свим манифестацијама верског црквеног живота у нас.

Осећајни отпор према вери може потицати и од првог контакта детета или одраслог човека са духовником, било преко часова веронауке у детињству (вероучитељ је могао бити и један од родитеља), или из првог разговора са духовником о Богу и вери, који је могао да остави код детета или одраслог трајан неповољан утисак; овај отпор према вери може да буде објективне природе, услед стварних пропуста, крупнијих грешака, слабе опште педагошке способности духовника, или је овај отпор субјективне природе. Он се код човека најчешће јавља: а) због непрепознатих или неокајаних својих грехова, б) као изговор због недостатка интересовања за религију и в) због претерано развијеног идеал-ја, па зато и строгог процењивања, односно претераних захтева упућених свештенику. Онај први разлог осећајном отпору човека према вери вероватно је и најчешћи и најзначајнији. Сваки одрастао човек, нарочито у другој половини живота, носи дубоко у себи скривене и од свести потиснуте грехове које је некад вољно или невољно починио. Сваки крупнији грех који човек учини (хришћанска црква познаје „седам смртних грехова“) ствара неку рану у савести починиоца греха. Ова рана не мора дуго да се осећа као рана (некад и деценије прођу од почињеног недела), али је ипак заувек забележена у потиснутом сећању човековог памћења. Управо ова непрепозната рана (потиснутог греха) може да буде главни разлог упорне и, наизглед, несхватљиве одбојности човека према свему што је везано за религијски живот. Чак и код оних људи које савест, с времена на време, подсети и опомене на учињен грех – среброљубљем је довео другог човека до материјалне пропасти, мржњом је изазвао нечије самоубиство, неверношћу у браку је проузроковао телесну или душевну болест брачног друга, дуготрајном грубошћу према детету од овога је направио делинквента, убио је неког човека, при чему се никад није открио убица, итд. – осећање кривице толико је дубоко да су они уверени (чешће несвесно него свесно) да им ни Бог ни људи не могу опростити грех, према томе они не могу бити достојни кајања, јер су за њега неспособни. Колико је значајна, некад и пресудна, улога духовног пастира у разговору са људима, међу којима се често налазе управо овакви појединци какве смо описали, није потребно превише наглашавати, како се не би оптеретио и сам духовник прејаком свешћу о својој одговорности. Духовник треба да буде истински верник, релативно зрела личност у којој се налазе у сразмерном складу разум, осећања и воља (јединственост „срца“), довољно отворен према животу и људима, са смислом за социјалну и психолошку реалност друштва и човека, спреман да изађе у сусрет онима који од њега траже помоћ, са пуном доживљајном свешћу да су људи веома различити и да се са њима не може разговарати и поступати на увек исти начин. Духовник, даље, мора бити спреман да разговара са човеком који му се са поверењем обраћа о свакој теми коју му овај понуди, ма колико њему лично нека тема била непријатна. Често је важније, па и довољно, пажљиво и саживљавајући се саслушати излагање „боготражитеља“ него му излагати правила вере, давати многе и заморне савете, при чему духовник посебно мора да се чува наметања вере силом, осорне осуде поступака грешника и претње паклом. Старо је правило које се и данас у свакој породичној педагогији препознаје, иако минимално користи, а које каже да све што се силом намеће (нарочито вера) доводи до супротног дејства (тако су из свештеничких породица излазили комунисти, а из марксистичких – калуђери).

Сметње вере вољне природе

Одувек се из искуства знало да има људи јаке и слабе воље. И једна и друга „воља“ могу да буду препреке у освајању и неговању хришћанске вере. Добар је онај верник „јаке воље“ који је частољубив, увек свестан својих мана и свега што му омета приближавање Христу; при томе је умерено активан и енергичан у ревновању за добро Цркве и вере. Овакве људе, који су обично добри организатори, некад и добри мисионари своје вере (и када нису духовна лица), сматрамо за „со земље“. Онда, међутим, када частољубље верника пређе у славољубље, када га успеси на послу (професионалном и верском) „понесу“ и „занесу“, па му гордост порасте изнад никад довољне човекове скромности, оваква особа „јаке воље“ постаје препрека и сметња, и самом себи, у доживотном хришћанском процесу обожења, као и верској заједници којој припада, или којој би желео да припадне. Претерана потреба за независношћу и слободом, претеран немир у тражењу новотарија, сујетна потреба да се исправља у верским правилима „слово закона“, да се другим људима дају савети и предлози, све ове и сличне склоности човека јаке воље, иако су, наизглед, мислене природе, дубоко су и вољне, јер делују на целокупан човеков живот кварећи га. Међу оваквим људима бројни су они који имају сталну потребу да се доказују, да показују пред другима своју „већу вредност“, а тиме заправо своју неспремност да се понижавају пред Богом, одбацујући тако и не желећи једну од основних хришћанских врлина – понизност.

На сличне препреке прилажењу вери, или њеном даљем правилном неговању, наилазе и људи снажне, чулне природе, жељни сваковрсног уживања и удобности, којима је хришћански налог за обуздавањем и самоконтролом далек и туђ, па је хришћанство за њих религија жалости и самомучења. Таквим људима постављају се питања: или живети живот или бити хришћанин? Оваквој заблуди допринели су и сами хришћани, међу којима је увек било и таквих који су сматрали да су хришћани тек онда када живе против природе. Сами светитељи, међутим, често су их својим проживљеним животима оповргавали. Ако хришћанска вера не пробуди у човеку радост живљења, потврђивање живота, љубав према свему видљивом и невидљивом, она онда остаје непрестани Велики Петак човека, без Васкрслог Христа и вере у сопствено васкрсење. Велики руски светитељ Серафим Саровски ословљавао је сваког човека са: „Радости моја!“

Слаба воља човека такође је препрека да се хришћанска вера обухвати у целини и постане део интегралног живљења човека-верника. Не улазећи у узроке настајања слабе воље човека, који се налазе обично у детињству и у разним сметњама у одгоју детета, што потом ствара разне облике неуротичног развоја индивидуе, недостатак воље, и код људи код којих су осећања и мишљење хармонично усклађени, представља озбиљну препреку у процесу остваривања племенитих верских замисли. Нека чудна малаксалост и „парализа воље“ обузме човека када хоће да реализује неку своју замисао. Препреке су унутрашње природе, несвесног су порекла, узроковане ко зна којом давнашњом траумом или неиживљеном кривицом која спречава човека да види плодове својих добрих жеља. Жалосно је видети људе како и поред искрених тежњи да постану активни чланови хришћанске цркве, већ на пола пута према њој клону, као птица сломљеног крила која не може више да полети. И са овом врстом људи „слабе воље“ потребно је да духовник у разговору има пуно стрпљења и разумевања јер се и њима, уз много труда и после дужег времена вежбања, сигурно може помоћи.

Сметње вере социјално-психолошког и верско-психолошког значаја

Отуђеност живљења

Велика је сугестивна, скоро магична, моћ „средине и околине“ у којој живимо. Општи модерни дух безверства, ниподаштавање религиозних вредности, којима се супротстављају научни, атеистички и материјалистички званични став државе и целог нашег века, утиче на слабог појединца намећући му исти такав „поглед на свет“. Овај утицај је много више подсвестан него свестан. Ако човек дуго времена проведе живећи у атмосфери равнодушности или противљења вери, можда још од детињства, и његови прохтеви и жеље касније у животу кретаће се у супротном смеру од вере. Тако лагано долази до отуђења од вере, па се таквом човеку, када сретне верујућег и са њиме разговара, све чини у њему страно, туђе, далеко, смешно или одвратно. Нарочито се појачава овакво осећање отуђености код „модерног“ човека када чује или прочита речи као што су: грех, грешити, кајати се. Човек који је погрешио, и још је од других препознат у грешци, оцењује се као невешт, глуп, наиван, никако као грешник. „Раније смо“ – пише Антун Трстењак – „препознавали и изобличавали лаж, данас говоримо о пропаганди.“ Људи се данас не саблажњавају, већ у најбољем случају згражавају над неким крупнијим преступом. Охолост човека данас се оцењује као амбиција, лакомост као предузимљивост, блуд као потреба људске природе.

А шта тек рећи о свеопштој зарази телевизијом и њеном штетном дејству на људски дух? Заговорници гледања телевизије изнеће на десетине разлога у прилог некадашњег чуда савремене цивилизације. Противници овог савременог „чуда“ једва да налазе простора у угледнијим научним и популарно-научним часописима да изнесу сопствене разлоге, јер их моћни телевизијски великаши сматрају опасним по сопствено згртање новца. Озбиљне научне расправе, које потичу од лекара, психолога, социолога, а које доказују штетност дужег гледања телевизијских програма, нарочито за децу, само крајњом муком и упорношћу успевају да пробију разне препреке које им се постављају и да саопште своје резултате, и то само у уско специјалистичким часописима, који немају ширу читалачку публику. Изнећемо само нека истраживања европских научника, најпре о распрострањености телевизијског феномена.

Једна анкета из 1971. године показала је да просечан Енглез проведе пред телевизијским пријемником између 16 и 18 сати недељно. Слична анкета из 1975. године у Француској показала је да преко 87% становништва Француске не зна за другу врсту „културне забаве“ осим праћења телевизијских програма. Исту ситуацију показала је анкета у Јапану из 1976. године. Нису ми позната истраживања у нашој средини, али тешко да би се могло поверовати у неке другачије резултате.

Познати амерички психијатар Доналд Каплан описао је неке психолошке појаве настале услед дугог гледања телевизије назвавши их „телевизијска наркоманија“. Утврђујући, најпре, тесну везу која постоји између дугог остајања испред телевизијског екрана и повећања телесне тежине услед повећаног трошења хране, али и цигарета и алкохола, Каплан описује стање тупости, осећања дезоријентисаности и нереалности код оваквих особа, прекидано налетима осећања кривице и страха. Своја истраживања Каплан закључује оштрим речима: „Телевизија је не само траћење времена већ и опасност“.

Одупрети се свесно, а нарочито подсвесно, загађеној духовној клими данашњице могуће је само оном вернику који непосредно живи и доживљава верску истину. Само доживљена вера испуњава цело биће човека и даје му снагу поређења, самим тим и одупирања страним утицајима.

Каквог значаја има када се каже да је 90% становништва неког краја „верујуће“, што углавном значи да прима свештеника, да обавља верске церемонијале, да даје прилоге, а да смо притом сви свесни да су јавно мњење, духовна атмосфера тога села, града или краја ипак равнодушни или противверски расположени! Није ли ово такође знак погубне секуларизације и цепања човека на две половине од којих је она већа припала колективној психи и анонимности тзв. околине?! Не треба страховати од тога да се буде у мањини. Истина никада није била у већини. Ако „сви тако говоре“, мора да је у њих истина! Верник ваља да буде свестан илузорности, па и опасности ове уобичајене крилатице. Али он тога може постати свестан тек када постане довољно свестан истине коју му доноси живљена вера.

Преокретање вере у супротно

Као што смо већ споменули, у српској свештеничкој породици пре рата није била реткост да су синови и кћери угледних свештеника постајали ватрени левичари, за време рата чак припадници партизанског покрета. Психолошко објашњење је могућно. Претерана строгост патријархалних српских очева („турски тушеви“ у васпитању – строги, па и сурови очеви и попустљиве и слабе мајке), као и склоност да се од вере начини идеологија (политички покрет Димитрија Љотића), довољни су разлози да у младом човеку створе бунт и окретање у супротно (од побожних родитеља атеистичка деца, од атеистичких и комунистичких родитеља побожна деца!).

Верски минимализам

Мало је данас родитеља и нарочито свештеника који траже од детета, односно верника, ревновање за веру; потреба за вером остане, тако, закржљала. Верски минимализам (у католичкој цркви верски пробабилизам) јесте компромис са материјалистичким погледом на свет, а с временом овај постаје и доминантан. Кад год затаји хришћанство у некој средини, узрок томе треба тражити не само у активним спољашњим непријатељским, антихришћанским силама већ у млакости хришћана. Један од највећих позоришних писаца нашег века Ежен Јонеско (румунско-француског порекла) с правом је питао зашто се католички свештеници у Француској тако ретко појављују у свештеничким одорама, зашто се устручавају да јавно исповедају истину хришћанске вере, зашто не сведоче за ову веру. Очевидно да су дух рационализма, „научни поглед на свет“ и угодност материјалног живљења учинили свештенике на Западу млаким минималистима. На Истоку, опет, смртно застрашени од комунистичких диктатора, православни хришћански свештеници, и када је терор над црквом престао, не могу брзо да се опораве, па и они понекад остају млаки минималисти.

Механизација верског живота

Много је људи које од активног и практичног верског живота (цркве) одбија механизација и ритуализација верског живота. Тачно је да код сваког верника постоји несвесна тежња да се верски живот, који захтева сталан унутарњи напор, стереотипизира, механизира, сведе на научене ритуале. Експериментални радови руског физиолога Ивана Павлова, на почетку нашег века, који је писао о „динамичком стереотипу“, потврдили су оно што се из искуства знало и много раније, наиме, да је човек склон механизирању радњи у свим областима своје делатности, трошећи тако најмању количину енергије. Дете спонтано и природно понавља неку свакодневну радњу или питање све док их довољно не ритуализује и тако их тек упамти и задржи као трајну залогу своје телесне и душевне структуре. Друга је ствар што ова природна стереотипија учења може већ код детета или тек код одраслих да постане, из неуротичних разлога, „принуда понављања“ и да посматрачу остави утисак трагикомичне смрзнутости неког природног покрета или потребе човека.

Црквени верски живот чини истинита Реч Божија, која преко свештенослужитеља и спољашње форме ритуализованих верских радњи треба да буде стављена на увид, осећајну слутњу или и пуно разумевање верника. Када у неком верском чину, као што су: крштење, венчање, сахрањивање, али и при сваком другом црквеном обреду, преовлада код свештеника оно научено и рутинирано над његовом личном вером, постоји опасност да неки млади боготражитељ буде одбијен од цркве и хришћанске вере. Упоредо са неизбежном механизацијом верског чина и уопште верског живота хришћанина, треба да је у њему делатна жива вера која хришћанске догме оживљава досипајући им увек свеж сок и „пулсирајући живот“.

Инфантилна побожност

У хришћанском православном и католичком свету, много мање у протестантском, обиље је дечјих представа о Богу, добру и злу, рају и паклу, верским радњама, што наноси штету хришћанској Цркви и што код озбиљних и образованијих млађих људи буди сумњу да је хришћанска вера, или вера уопште, добра само за децу и старе жене. Указујући на инфантилан тип побожности хришћанских народа, нарочито оних који су из разних разлога остали на нижем цивилизацијском ступњу, додирујемо стари и вечни проблем односа магије и религије, односно сујеверја и праве хришћанске вере. Јунгова опомена да Христове речи о деци којој припада царство небеско не значе „остати дете, већ опет постати дете“, изгледа ми савремена, нарочито за овакве народе.

У инфантилну побожност с правом се убраја и верска себичност, тј. распрострањен обичај верујућих људи да од Бога траже оно што мисле да само њима треба; ова себичност нарасте некад до уцене Бога: ако ти мени дајеш, даћу и ја теби! „Вечна“ паганска душа човека, „вечна“ јер траје више десетина хиљада година, мора стално да буде опомињана и коригована („вечни“ задатак духовног пастира!), како од старозаветног закона („Ко није испунио Мојсијеве заповести, узалуд куца на врата Христова“ владика Николај Велимировић), тако и од новозаветне благодати.

Традиционално православље за младе људе данас, жељне чисте Божије речи, мора бити очишћено од негативног конзервативизма устајалог ритуала и паганских остатака магије и инфантилне побожности, како би стварно постало привлачно и пожељно за све који траже питку и свежу воду хришћанског Бога.

Радикални активизам и бекство од света

Мада сам у поглављу „Увод у пастирску психологију“ додирнуо могуће опасности од превелике активности и сталне ужурбаности свештеника у његовом пастирском раду, као и практичне последице које произлазе за паству од уплашеног и од живота удаљеног духовног пастира, ваља још једном рећи да обе поменуте крајности представљају психичку препреку у верском животу, како за обичног верника, тако и за његовог духовног пастира.

Опасност од радикалног активизма води дехришћанизацији и материјализацији живота, и представља подражавање општем прагматизму у нашем веку, доводећи некад до распрострањеног феномена унутар западног хришћанства – грозничавог каритативног рада духовних лица, све више морала без вере. Међу оваквим претерано активним свештеним лицима налазимо често изразито екстровертне типове, некад и људе са умереном психопатолошком структуром личности (тзв. циклотимне личности), па и јаче неуротичне и психотичне особе (манично-депресивна психоза).

Друга крајност која се уочава, како међу духовницима, тако и код хришћанских верника, јесте преовлађивање страха од живота, људи, материјалистичког века, од очекиваних апокалиптичких збивања и ђаволских замки, што доводи до пасивизације њиховог живота, песимистичке резигнираности и препуштања себе судбини (појам иначе неприменљив и неприхватљив у сачуваним основама јудео-хришћанске религије). Вера код оваквих људи остаје себична и индивидуалистичка, гаји се некад онај вид све распрострањеније религиозности у савременом свету који је назван „приватна религиозност“.

Као што одређен тип екстровертних људи привлачи радикални верски активизам, тако јаче интровертне људе, оне од детињства уплашене (анксиозне), затим схизоидне особењаке привлачи усамљивање, склањање од света и живота у окриље верске самоће која пружа привид сигурности.

Човекова природа је активна и контемплативна. Отуд она има потребу да упоредо развија оба начина живљења: vita activa et vita contemplativa. „Богу Божије, а цару царево“, поручио нам је и Исус Христос.

Духовник као камен спотицања вернику

Природно је да се сви до сада поменути чиниоци који представљају психолошке препреке за прилажење вери или за здраво вођење верског живота највише тичу онога који својим држањем, уверењем, положајем, једном речи читавом својом личношћу, привлачи људе вери или их одбија од вере. Зато смо у објашњавању природе психолошких препрека у прилажењу човека вери, али и у живљењу те вере, готово увек указивали на духовног пастира као најодговорнију особу која треба да буде оспособљена и спремна да препозна и уклони поменуте психолошке препреке. Није добро, међутим, идеализовати свештено лице, приписивати му надљудске особине, очекивати од њега немогуће, или га стално подвргавати критици и тражити му „длаку у јајету“. Свештено и монашко лице у вишој је мери од других људи Божији посланик и сарадник на земљи. Овога је свестан сваки прави духовник, отуд у њему увек присутан „страх Господњи“. Овај страх није болесни страх човека од гневног оца увек спремног да кажњава, нити мазохистички страх вечног кривца. Страх од Бога је једини (међу другим страховима) подстицајни страх у животу човека, јер га он гони на ревност и непрестано усавршавање себе према „мери раста висине Христове“. У исто време страх од Бога заштићује хришћанина од сваког другог страха. Ко не верује у Бога, нити је у себи развио спасоносни страх од Бога, боји се свега другог: болести и смрти, сиромаштва и глади, других људи, некад и сопствене сенке. Лепо је рекао свети Исак Сирјанин (из VII века): „Док човек неприлично живи, он осећа страх од смрти. Ако се за живота приближи Богу, он задобија спасоносни страх од његовог суда. А кад човек заволи Бога, онда његова љубав гаси оба та страха“.

У нашем народу свештено лице је одувек било цењено, али и под нарочитим углом посматрано. Са изузетком мрачних година од 1945. до 1975. када је у нашој земљи владала марксистичка идеологија безбожништва и грубе атеистичке пропаганде, када су духовна лица била простачки исмејавана и на разне начине понижавана, затварана, суђена, па и убијана, свештеник је у српском народу од постанка тога народа, тачније речено од времена Светог Саве, када је раније примљено хришћанство први пут темељније учвршћивано, увек био и остао духовни отац, учитељ и саветник српском човеку и у добру и у сваковрсним неприликама које су га сналазиле. Управо чињеницом што свештеник и сам има жену и децу, значи познаје и дели са народом свакодневне невоље и радости реалног живота, а у исто време представља посредника и народног заступника пред Богом (јер је тајном свештенства спремно богословско лице уведено у посебан чин Божијег посланика на Земљи), духовни пастир заузима средишње место у небеској и земаљској хијерархији; он је онај Божији угодник који познаје и небеске и земаљске законе, те је самим тим и помоћник Божији у исправљању кривих путева које таквим чини грешна, пала природа човека. Отуд нема узвишеније и несебичније љубави коју верник испољава у своме животу него што је његова љубав према добром и брижном Христовом пастиру.

Ако бисмо покушали да сажмемо главне препреке које би могле да стигну од свештеника вернику, или ономе који тражи веру, и да овога одбију од вере, онда бисмо их набројали: а) духовник који сумња у Бога, б) који се стално не бори да би у себи победио „смртне грехе“ (нарочито гордост, завидљивост, среброљубље, похоту, прождрљивост), в) који је претерано строг према пастви („Благо оном ко је строг према себи, а благ према другима“ – св. Јован Златоусти), г) који је млак и претерано попустљив према грешкама (гресима), манама и пороцима своје пастве, д) који механички и „чиновнички“ обавља своје верске послове, ђ) који недовољно познаје или криво тумачи хришћанско православно учење, е) онај свештеник који није нашао „златну средину“ између бриге и љубави, како према повереној му пастви, тако и према сопственој породици, занемарујући једну на рачун друге.

Не треба заборавити да честа, сувишна, па и неправедна критика људи (верника и нарочито безверника), упућена личности свештеника и његовим поступцима, у бројним случајевима јесте само пројекција сопствених непрепознатих мана и изговор да се остане у атеистичком или равнодушном ставу према религији и Богу.

*

На крају разматрања психолошких сметњи вере, мислимо да је корисно осврнути се на Јозефа Рудина и његову књигу Психотерапија и религија, у којој овај психолог религије описује погрешне или болесне представе Бога. Неке од ових представа биће занимљиве и као допринос нашим досадашњим схватањима психолошких препрека вере.

Треба, најпре, рећи да је представа божанства код човека у току његове дуге преисторије и кратке историје „еволуирала“, мада су неке представе Бога задржале и у данашњем свету, и то код бројних народа, зачуђујуће архајске и примитивне одлике. Нећемо коментарисати очевидну чињеницу да и у високоразвијеним цивилизацијама западног света, унутар хришћанске религије (код три вероисповести и у безбројним сектама), влада необично шаренило и права фантастика у погледу идеја хришћанског човека о Богу, духовној хијерархији, души и њеној судбини после смрти, о духовима земље и неба итд. Занимљиво је да се сваки покушај каквог строгог верског вође (као и политичког), који је хтео, у току протеклих неколико хиљада година, да народу наметне одређено, догмом и каноном утврђено веровање што се није смело мењати, допуњавати или на друге начине кварити – завршио, по правилу, неуспехом. С друге стране, уколико је притисак неког верског учења (браманизам, будизам, православље у хришћанској религији итд.) био на народ мањи, у основне поставке оваквог учења продирао је са свих страна пагански поглед на свет преко магијско-анимистичког слоја, увек моћног и тврдокорног, у психи човека. На ово продирање код неких народа утицао је и релативно низак ниво цивилизацијских и културних достигнућа. У другим народима (углавном протестантским и католичким), у којима је овај ниво достигао одређену висину, хришћанско учење се боље одбранило од паганског утицаја, али је разноликост индивидуалних погледа верника на битна питања хришћанске вере (ово нарочито вреди за бројне протестантске секте у Америци) била упадљива. Једном речи, оставити превише слободе човеку да верује у шта он хоће значи омогућити паганском слоју у несвесној психи овакве личности да преузме господарећу улогу у општем погледу на религијске проблеме, или пак, као у западним земљама савремене технократије, довести до пораста равнодушности или потпуног негирања човекове вере у натприродне моћи. С друге стране, превелико ограничавање слободе веровања човека, условљено ауторитарном улогом верског вође и природом верског учења у некој религији (верске секте унутар хришћанства, делимично и у римокатолицизму и шиитском исламу), учини с временом, услед природно развијаног пркоса у души увек „тврдовратог Израела“ сваког човека, да се, и поред привидног (често и принудног) саглашавања са званичним учењем неке цркве, у скривеној унутрашњости бића верника љубоморно и страсно негује „приватна религиозност“, која се не поверава никоме, или само најближим и најповерљивијим лицима. Човек не може да живи без закона и „цркве“, али унутар одређеног закона и одређене цркве (ређе слободно изабране, чешће рођењем и наслеђем затечене) он хоће слободу за свој имагинативни живот. Отуд бисмо, мало слободније, могли рећи да сваки човек има своју религију и свога бога.

Ево сада неколико распрострањених, а по мишљењу Јозефа Рудина (и нашем сопственом) погрешних или и болесних представа Бога:

1. Бог јесте праузрок и творац света, од вечности Први Покретач, али не и даље Онај који формира и реализује свет. Бог нема никаквог утицаја на ток света и његову историју; једноставније речено, Бог је без интересовања за бедну људску врсту, недоступан, негде у космосу. Ово је типична рационална религија деизма, чије је главно време било у XVIII веку (Волтер, Русо, Лесинг), у чијој основи је религија без Бога, или је без односа Бога са човеком. Време деизма није прошло. Психолошки посматрајући, деизма као да је увек било. Чак и неки тврдокорнији материјалистички научник, незадовољан објашњењима која данашња наука пружа о постанку света и развоју живота на земљи (раширена је хипотеза о случају и нужности), процедиће „кроз зубе“ свој пристанак на Првог Покретача, али ће онда остати енергичан у одрицању овом Космичком Принципу (како воле Бога да називају) било каквог утицаја на људску историју. Дешава се, додуше, и религиозном човеку да у тренуцима малодушности и депресије, иако не сумња у Бога као Творца земље и човека, постаје мање сигуран да ли Бог и брине о својој творевини. У ствари, првенствено монотеистичке религије, а међу њима нарочито хришћанска религија, и то својим учењем о Светој Тројици, верује и проповеда Бога као личност. Отуд само личност човека може и треба да се молитвом обраћа Личности Божијој, у чврстој нади да Бог одговара на овакву његову веру. У другим религијама (немонотеистичким), Бог је најчешће схватан на начин динамичког пантеизма, у ствари опет на деистички начин. До Бога се у овим религијама може доћи или умилостивљавањем и жртвама (као што је то случај у свим паганским религијама некад и данас) или компликованим мистичким путем (медитацијом и контемплацијом), који треба да одведе мистичара до екстатичког јединства са Богом (самадхи, сатори у хиндуистичкој и будистичкој религији).

Занимљив је средњи пут „јудаизма“, који је већ био наговестио величанственост и опасност људске слободе (коју је хришћанско учење продубило на теолошки и философски начин), и то језгровитом мисли: „Бог надзире, посматра, а не одређује, не упливише!“ Човеку просечне памети и релативно постигнуте опште зрелости овакав став као да психолошки највише одговара: он би да га неко (отац, владар, Бог) посматра, јер онда не може да се препусти на вољу свим својим ирационалним страстима; човек би да га неко благо надзире, у ствари воли (добар отац или мајка, Бог и Богородица), а при свему томе да га тај Неко не угњетава, не присиљава, не уцењује, не чини уплашеним робом, јер иако јадан човек најчешће не зна шта ће са својом слободом, он ипак зна да је има, жели да је сачува, макар и када се, као „човек из подземља“ Достојевског, покаже пркосним према сваком законском одређењу, не пристајући „да су два и два увек четири“.

2. Бог се схвата као апсолутни, ауторитарни управљач, нехуман, осветољубив и љубоморан бог који издаје наређења и будно пази да ли се она извршавају (rex tremende maestatis). Оваква слика бога у човеку магијска је и демонска пројекција грешног човека, неспособног да сам управља собом, са несвесном потребом да буде кажњен због својих преступа. Мада се оваква представа Бога може наћи и данас код неких политеистичких, тзв. примитивних народа, она је позната и у јудаизму и у хришћанству. У оквиру хришћанске религије ова представа изражена је у Калвиновој (1509–1564) и Цвинглијевој (1484–1531) варијанти Лутеровог протестантског покрета, у којој је човек оштро постављен између Закона и Милости, предестиниран за рај или пакао. Самим тим слобода савести је доведена у питање, мада се од човека тражи да буде активан, радан и одговоран, али и тврд према противницима (протестантска идеја да Бог воли оне који много раде, да је за њих припремио небеску награду, несумњиво је утицала на развој капитализма и капиталистичког морала). Нема сумње да је у свим овим идејама протестантских верских предводника Стари завет имао далеко већи утицај од Новог завета, као што су ове идеје утицале и на постепен развој материјалистичких и атеистичких схватања у науци, која су онда, прелазила са школованих на мање школоване, па и нешколоване људе (занимљиво је пратити утицај презбитеријанства у Енглеској на Дарвина и његову идеју природног одабирања и победе јачих над слабијима у природи, а онда и у људском друштву). Ширење оваквих истих идеја у католичким и православним земљама (у Француској у XVIII веку, у Немачкој у XIX и у Русији у XX веку) може се делимично објаснити све јачим утицајем науке и њених првенствено јудаистичко-протестантских представника, као и пропустима и недовољно стваралачким одговором и католичке и православне Цркве на изазов релативно брзог развоја индустрије и технике (о несумњивим пропустима православне руске цркве и њиховом утицају на избијање бољшевичке револуције добро је писао у више својих књига, нарочито у књизи Руска идеја, Николај Берђајев).

3. Блиска претходној распрострањена је такође погрешна антропоморфна представа Бога, различита према степену зрелости човека, односно његовој душевно-духовној заосталости, или враћању на ступањ веровања малог детета; тако је Бог или „добар отац на небу“, или „љутити отац који кажњава“, или „жовијални филистар“ и „малограђанин“. Мада је најједноставније и најпријатније замишљати Бога као „доброг оца са брадом коју му дете на његовим коленима чупка“ (како је један наш угледни теолог, помало шаљиво, представио веру простог српског народа), тек када почнемо да се ослобађамо сваке антропоморфне представе Бога – што је некад процес који траје целог живота, а може да се заврши неуспехом, јер опет једном ухватимо себе како смо Богу приписали неку људску особину – а при томе задржимо не само веру у Бога већ, када смо хришћани, и у Свету Тројицу (са којом смо увек у вези при свакој искреној молитви), можемо говорити о сазревању наше вере и приближавању најузвишенијим представама које је човек испевао своме Творцу.

Можда је само религиозни песник, почевши од онога који је спевао Псалме, Песму над песмама, индијске Веде и Бхагавад Гиту, преко божићних и ускршњих песама у хришћанској литургији, па до химни светог Симеона Новог Богослова, светог Франциска Асишког, до Његоша и модерних европских песника, нарочито Верлена, Рилкеа, код нас Момчила Настасијевића – више него и религиозни философ, па и мистичар, успео да изрази најдубље човеково поимање Бога и, много више, човекову захвалност и љубав према Богу. Религиозни философи (од времена Лао-Цеа, Буде, Махавире, преко Патанџалија и Шанкаре, до светог Августина и светог Томе Аквинског, Дунса Скота и Бонавентуре, Николе Кузанског и Канта, Шелинга и Берђајева) у много су тежем положају од религиозних песника када треба да дефинишу и објасне своје представе о Богу. Док се код религиозних песника, иако су временски били знатно удаљени једни од других и припадали различитим религијама, уочава велика сличност у радосном слављењу Бога, дотле се и код најдубљих религиозних философа, такође временом удаљених, лако примећује знатна разлика у представљању и тумачењу религијског учења, све до непрепознавања основног предмета о коме се говори. Тако, док једни религиозни философи сматрају да Бог може бити од човека препознат, и то преко Божијих манифестација (његових енергија, не и његове суштине – свети Григорије Палама из XIV века), или напорним медитативним путем, други, нарочито од времена Канта,[2] бројни религиозни философи уверени су да је и најумнијем човеку апсолутно немогуће – јер је недостижно његовом уму, одређеном да се креће у ограниченом искуственом и рефлексивном простору – да макар и наслути шта је Бог, какви су његови атрибути или какве су његове намере. Славни философ Имануел Кант био је и одлучан и ироничан када је расправу једног природњака о Богу, о другом свету и „видовњацима“ закључио речима: „Знање о другом свету овде можемо стећи само тиме што ћемо изгубити део разума, који нам је потребан за садашњи свет“, позивајући се чак на Волтерове речи из Кандида: „Хајде да се побринемо о својој срећи, да идемо у врт и да радимо“.

4. Данас свуда раширена, секуларизована представа људи о вери и Богу која, према угледном православном теологу Александру Шмеману, представља највећу могућу опасност за хришћанство, у мало карикираном облику Бога схвата као коректног пословног партнера коме се плаћа такса. Секуларизована слика Бога преноси апсолутне атрибуте Бога у област коначног. Божија свеприсутност преноси се на државе и вође који постају невидљиви „богови“ у душама преплашених људи. Божије свезнање преноси се на науку која чини нова чуда, а обећава човеку у будућности и много већа. Божија доброта постаје за савременог човека хуманост, нека врста етике без вере, а Божија бескрајност вера у прогрес.

Последица оваквих секуларизованих представа код већине хришћанских верника данас у свету јесте расцепљеност хришћанске душе на један профани део, који у складу са прагматичким и материјалистичким захтевима доба води са људима оштру, селективну борбу за власт и моћ, и један сакрални део, свестан своје потребе за Богом и обавеза према њему, задовољавајући формално захтеве своје цркве, испуњавајући, фарисејски, све ритуале који се од њега траже и очекују. Уколико овако подељена личност савременог верника не оболи озбиљније од неке психосоматске болести, његова се вера с временом хлади, хришћанска нада замењује се равнодушношћу према животу и људима (у најбољем случају одржаном коректношћу и самодисциплином у понашању), а највећа хришћанска врлина – љубав (према апостолу Павлу из Прве посланице Коринћанима, 13, 2–13) доживљава у секуларизованом човеку нашег времена свој највећи пад.



[1] Видети поглавље „Архетипови у детињству“ у књизи Владете Јеротића, Јунг између Истока и Запада.

[2] Још је Плотин, додуше, у Енеидама (књига V, Књижевне новине, Београд, 1984) писао да „говоримо шта Оно није; а шта јест, то не говоримо“.

На Растку објављено: 2007-11-28
Датум последње измене: 2007-11-28 15:42:19
Спонзор хостинга
"Растко" препоручује

IN4S Portal

Плаћени огласи

"Растко" препоручује