Владета Јеротић

Ко куша човека

Извор: Само дела љубави остају, Сабрана дела, I коло, Задужбина Владете Јеротића у сарадњи са ИП Ars libri, Београд 2007.

Именица „кушња“ (кушање) и глагол „кушати“ означавају у говорном језику „пробу“ или нешто „пробати, испитати, окусити“, док је у хришћанском учењу „кушање“ један од централних појмова који означава искушења или искушавања кроз која сваки човек у току живота пролази. Нема историјског раздобља у коме се појединац или и читав народ није сукобљавао са најразличитијим тешкоћама и препрекама, или када није запињао ногом о „камен спотицања“ или „камен кушања“. Невоље човека, које се могу схватити и као кушање или изазови, почињу од самог рођења и не престају, са краћим или дужим периодима предаха, до краја живота, без обзира колико тај живот човеков дуго трајао. Буда је учио, на пет стотина година пре Христа да је човеку све мука у духу: и рођење и умирање, и љубав и мржња, и пријатељство и непријатељство, и мушкарац жени и жена мушкарцу. Једини је спас од ове непрестане муке — невоље, кушње, изазова, – живота: угаснуће жудње за животом, достизање равнодушности или неке врсте атараксије (грчких стоичара, касније), која води у нирвану.

Ако нам је као хришћанима, у двехиљадегодишњој екстравертованој хришћанској традицији, обележеној активношћу, борбеношћу и стваралаштвом, дубоко страна основна будистичка философија живота, сетимо је се и нехотице у данима и недељама када су нам црни облаци застрли небо, када туче сваки дамар у телу, када је наступила „тамна ноћ“ душе, када више не видимо никакав излаз из лавиринта. Али, ко нас је увео у „тамни вилајет“, шта нас је довело до ћорсокака, ко нас куша до очајања или сете (Кјеркегор)? За будисте, видели смо, то је непресушна жеља за животом, то је воља за постојањем, која не представља ништа друго него „вољу за моћ“ (Шопенхауер, Ниче, Адлер). Као да је Буда још пре две и по хиљаде година тачно сагледао последице „слепе воље за животом“, која је, ако и не беше „на почетку“ слепа, довела цивилизацију у двадесетом веку до слепила и апсурда постојања. И у хришћанској средњовековној философији, посебно у нововековној, воља је играла знатну улогу, како у систему мишљења, тако и у практичној примени. Насупрот вољи за господарењем, односно потчињавањем слабијих јачем, као природном закону живота у коме је „човек човеку вук“ (Енглеска је била „изабрана“ земља у којој су се родили и стварали Џон Лок, Дејвид Хјум, Чарлс Дарвин; у њој је ковао планове „о светској револуцији“ Карл Маркс; у Енглеској је умро, написавши последњи значајан есеј „Мојсије и монотеизам“, Сигмунд Фројд), Христова молитва „Оче наш“ остављена као најупечатљивија и најтрајнија молитва у свим временима, две хиљаде година понавља на уснама и у срцима хришћана молбу: нека буде воља Твоја! Тако се, још једном, разоткрива двојност људске природе, болан расцеп између земаљског дела њеног (из земље, прашине си постао, човече, у земљу се враћаш и прашина постајеш!) и небеског дела (Божијег духа, даха, од кога постаде „душа жива“), још од времена стварања човека, између Божије заповести човеку да буде господар природе и овлада свим њеним благом, и човековог „заборава од кога му потиче ова заповест, између моје воље и Твоје воље. Тако ми се још једанпут потврдила истина о хришћанству као „полудуалистичкој религији“ (Џефри Расел), која као таква верно казује шта се са човеком збива од рођења до смрти, у времену нашег бивствовања у коме је „рат отац свему, свему краљ“ (Хераклит). Насупрот моћној нужности (ананке) којој су потчињени и сами богови, као и врховни бог Зевс у грчкој митологији и философији, нужност коју и те како осећамо и као хришћани, моћна слобода, којој нико и никад ван хришћанског теолошког, мистичног, философског и уметничког света није спевао онакве химне какве познајемо од времена Светих Отаца Цркве до Николаја Берђајева, Булгакова, Шестова и других савремених хришћанских мислилаца, одржава увек непостојану равнотежу између Закона и Благодати. Признајући и прихватајући оба ентитета настала после „космичког праска“, покренута на кретање од „непокретног покретача“ – Нужност и Слободу – човек поставља и данас старо питање: Ко ме куша, и то, да ли на кружном точку рађања и умирања, да ли на вечном клатну које се њише између Бивствујуће и овдебивствујуће моћи, да ли на правој или спиралној путањи од Алфе до Омеге? Одговор, или као што ћемо ускоро видети одговори на овако сада постављено питање: Ко куша? зависиће од нашег претходног одговора на питање откуд Нужност и откуд Слобода. Знамо и најчешће одговоре у току хиљада година трајања људске мисли: и Нужност и Слобода потичу од случаја или од Бога. И док је наука, још од Демокритовог доба до данас, све боље излазила на крај са појмом и значењем нужности, појам слободе, нарочито истицан од хришћанског рачунања времена, налазио је, када се о њему умним путем расправљало, на непревазиђене препреке. На крају, или већ и на почетку, препуштен је мистичарима и њиховом доживљају слободе. Али пошто ни тада не добијамо јединствен задовољавајући одговор, јер је доживљај мистичара препуштен нашем веровању или неверовању, признајемо нашу немоћ да и преко доживљаја стигнемо до разјашњења суштине слободе.

Ако слобода није случај, тј. уопште и не постоји, ако слобода није препозната нужност, онда је слобода од Бога или од Ничега. Ова последња представа слободе опасна, привлачна, необична, ретка, уколико јој се корен не може пронаћи још код пресократоваца или код будиста, одређеније је, изгледа на мистичан начин, доживљена од Јакоба Бемеа, а прихваћена од Шелинга и Николаја Берђајева. Корен овакве слободе треба да је Ungrund (непреводљива немачка реч); она је створена из Ничега, ниче сама по себи, нема никаквих основа „за собом“ и „иза себе“, недоказива је, колико и безразложна. На овакву безразложну слободу нема ни Бог утицаја и моћи, отуд, можда, потиче, делом, и „скривеност Бога“ (Deus absconditus). Није лако ни разумом ни умом докучити дубину и далекосежност једног оваквог Бемеовог мистичног доживљаја (тешко да су до њега могле стићи књиге пресократоваца или будиста), још је мање разумљиво зашто је било потребно православном руском философу Николају Берђајеву да се, преко Шелинга, препусти чарима оригиналног немачког протестанта Бемеа. Али када зађемо мало дубље у честаре Берђајевљеве философије, мање ћемо се изненађивати избором његове омиљене философске и религиозне литературе. За Берђајева хришћанство није тек „полудуалистичка“, већ уистину дуалистичка религија, мада се Берђајев строго ограђује од онтолошког дуализма, према типу дуалистичких религија Зороастра, гностичара или Манија. Ипак, колико се год Берђајев успешно ослобађао утицаја гностичара, негде, на средокраћи његовог учења, остаје чудновата и привлачна представа борбе која и даље траје, али не између два подједнако јака бога, већ између Бога, Творца света ex nihil и управо оног дела Ничега или Ништа којег Бог још није из хаоса освојио, осмислио и у њега Светлошћу ушао. Као да из таквог Ничега струји и према Богу и према Његовој творевини она безразложна Слобода. Чудим се, некад, да Жан-Пол Сартр, са својом привлачном, опасном идејом о „апсолутној слободи“, није нашао себи заговорника или претечу у Бемеу и Шелингу.

И најзад, ако слобода не отиче из овог тамног бездана Ungrunda, коме се могао (али није) и геније Достојевског приклонити када је стварао своје негативне хероје којима је „све дозвољено“, остаје да она једино може да потекне од Бога, као Његов скупоцен и бескрајном љубављу испуњен дар намењен Адаму. Сада смо на познатијем и сигурнијем хришћанском тлу. Не желећи да створи послушнике који ће из неслободе у еоне еона клицати Осана и Алилуја, Бог је и Адаму, као и Луциферу, са вечном и неисказаном слободом усадио и избор и кушање. Поред Дрвета Живота, тик уз њега, у земаљском или, најпре, небеском Врту, расло је, или је већ било израсло, Дрво познавања Добра и Зла. На оправдано питање, од Мојсијевог Петокњижја до данас, откуд у Божијем Врту Добро и Зло заједно, од Адама непрепознато као Добро и Зло, већ сагледано као Дрво јединственог Доброг–Злог, још без диференцијације – препустимо одговор онима којима је Бог у просветљењу откривао ову дубоку тајну. Нас ће, пре занимати да се у светлу досадашњег нашег излагања изнова упитамо: Ко куша човека – Нужност или Слобода, односно, у оквиру саме нужности, куша ли сам човек себе и другог човека, подлежући закону нужности, или, у оквиру Слободе, не куша ли то човека сам Бог или можда Луцифер, који је из завидљивости хтео да постане Бог?

Када апостол Павле пише у Посланици Римљанима (7, 1519): „Јер не знам шта чиним, јер не чиним оно што хоћу, него што мрзим то чиним [...] Јер добро, што хоћу, не чиним, него зло, што нећу, оно чиним“ – онда и он и сви ми заједно с њим, кушани смо и чинимо зло по нужности, јер подлежемо закону тела. Тако апостол и каже: „Ако ли чиним оно што нећу, признајем да је закон добар [...] Јер знам да добро не живи у мени, то јест, у тијелу мојему“ (7, 16 и 18, у истој Посланици).

Највећа сила у нама, она два снажна коња у Платоновим колима, којима, истина, треба да управља кочијаш, али се далеко чешће да коњи управљају кочијашем, јесу наша два нагона; сексуални и агресивни. Ни умни философ ни смерни калуђер, не могу да избегну кушања нужности својих нагона. Закони су и успостављени у давно доба историје, понајвише, да би се на видљив, спољашњи начин регулисало деловање невидљивих, унутрашњих моћи човека. Тако је човек подложан и унутрашњем и спољашњем закону нужности, али не и без Божијег дара да закон замени вером, а нужност слободом. Савремена дубинска психологија, иако несигурно и нерадо, ипак признаје могућност „сублимације“ сексуалног и агресивног нагона у човеку, што не значи друго, него да кочијаш у Платоновим колима чврсто држи кајасе у својим рукама. Другим речима, човек може да влада својим страстима и афектима, опасним кушањима која долазе из „сфере свести“, или из мање упознатих, а прастарих делова сложене и простране човекове психе.

Лакше ће нам сада бити да сагледамо, док смо још код Закона и Нужности, да је најпре и најчешће човек тај који, чешће несвесно, ређе свесно, куша самог себе. Сужавајући границе и слободну делатност човековог Ја, психоанализа би рекла да је човек кушан од оног и од над-ја, добрим делом несвесних подручја човековог психичког живота. Пошто човек живи у заједници, ужој породичној и широј друштвеној, његова кушања никада нису ограничена само на себе, већ се простиру, опет и свесно и несвесно, и на друге људе. Пројектујући своје жеље, своју љубав и мржњу према самом себи и на друге људе, ми олакшавамо себи мучан посао упознавања себе (јер бисмо онда морали собом боље и да владамо), изазивајући друге, наше ближње, оним чиме бисмо морали бити сами изазвани. Тиме се донекле растерећујемо сопствене одговорности, али, тако постајемо непријатељи људима у својој околини, којима бивамо главни кривци за све њихове невоље које их сналазе. Човек тако упада у двоструку клопку, постајући непријатељ и самом себи и другим људима, оптужујући, ипак, радије друге него себе.

На питање, нису ли искушења која сами себи стварамо, а онда и она која стварамо другима, а и други нама, корисна за наш „индивидуациони процес“, или, за хришћанско усавршавање, нису ли она у Промисли Божијој, а не само човековој наведимо као пример игуманово искушавање искушеника, или родитељево кушање деце – не можемо добро да одговоримо све док не будемо могли да развијемо у себи Божији дар прозорљивости, који ће тачно сагледати добре или рђаве „помисли срца“ човека који свесно, или, чешће, несвесно, искушава себе и друге. Довољно је ако смо будни и све буднији – овакви постајемо што боље упознајемо сами себе – у погледу искушења која сами себи стварамо, јер: „Друго вас искушење није снашло, осим човјечијега; али, вјеран је Бог који вас неће пустити да се искушате већма него што можете, него ће учинити са искушењем и крај, да можете поднијети“ (I Кор. 10, 13). Уколико нам се, дакле, учини да нам Бог, као појединцима или као народу, шаље већа и тежа искушења него што можемо „поднијети“, будимо сигурни да нисмо са Богом, нити је Бог са нама. Искушења која нас савладају (самоубиство, очајање, понека тежа душевна или телесна болест, материјална пропаст или пропадање државе), изазвана од нас људи, плод су наших гнојних рана, и јесу кажњавања која захтева наша сопствена савест. Ни Бог, нити било која духовна сила изнад човека, ништа нема са изазовном олујом која руши кућу која је подигнута „на песку, а не на камену“.

Постепено се удаљујући од стуба Нужности, приближили смо се другом темељу космичког и земаљског живота – Слободи. Признавали је ми људи или не, разазнали је као „препознату нужност“, или, приписујући јој порекло из Ничега, прихватили је као хришћани од Бога као дар нама људима, Слобода је у својој изворности апсолутно очигледна, јер „у свакој минути свог живота човек доживљава и може интуитивно да предочава своју способност да каже да или не, да призна или одбаци, створи и поруши, и читав живот се и састоји од таквих аката, таквих ,да’ и ,не’ (Б. П. Вишеславцев). Претпоставили ми дакле, да смо кушани од самих себе, од других људи или демона, одлуку о да или не доноси само човек.

Утицај демона на човека веома је различито процењиван од разних народа и религија у току хиљада година. Све до „века просвећености“, а онда и до нашег доба, није било народа, и у њему од најпростијих до најобразованијих, који би посумњали у реалност демона и њихов утицај на човека. Данашњи теолози на Западу, још више научници и философи, нешто мање уметници, избегавају да говоре о ђаволу, било зато што као атеисти негирају постојање и Бога и ђавола, што као агностичари сматрају сувишним и смешним потезање било каквих расправа о ономе о чему „ignoramus i ignoramibus“, или што се као хришћани боје да ће испасти наивни у очима „просвећеног“ света ако проговоре нешто о демонима, свесни да их као хришћани никако и никада не могу негирати. Не мислимо да се овде бавимо сложеном проблематиком демонологије, о којој је, уосталом, довољно и добро писано (код нас су то дела наших познатих теолога и етнолога, као и преводи књига П. Флоренског, Ђ. Папинија, Џ. Расела и других). Занима нас „само“ питање – да ли, и зашто, ђаво куша човека.

У православном српском народу ђаво је омиљена личност. Народ се са њим шали, спрда му се, плаши га се и хоће да му се додвори. Сачувано је много занимљивих прича о односу човека и ђавола, још од времена Светог Саве. Свест о ђаволовом присуству, његовом деловању, утицају и кушању, далеко је постојанија и сачуванија у православним земљама света, него у римокатоличким, а најмање је ова свест о ђаволу присутна у протестантских народа. Бројна су тумачења оваквог „распореда“ присуства ђавола међу хришћанским народима света. Споменуо бих само два најпознатија. Због слабијег дотицања западњачке просвећености и са њом рационалних тумачења многих природних и натприродних појава, код православних народа (првенствено Русије и Балкана) продужена је актуалност трајања паганских веровања и обичаја, у људској души ионако веома старог слоја анимистичког, а можда још примитивнијег, преанимистичког „погледа на свет“. Друго, православно хришћанство, да ли због своје природне неагресивности и јаче окренутости „оностраном“, или због изузетне тврдокорности словенског паганства, није било усмеравано на беспоштедну борбу са паганством, на његово истребљивање (дубински психолози би рекли, само на опасно потискивање), односно, искорењивање из душе и обичаја покрштаваних народа, као што је то чешће био случај тамо где су христијанизовање вршили римокатолици и нарочито протестантски мисионари. Предности и мане православног и западњачког покрштавања паганских народа добро су познате теолозима, а нарочито социолозима и психолозима религије, и њима се не бисмо смели сада да бавимо. Очевидно, успешна, мање успешна или неуспешна мешавина паганских и хришћанских погледа на улогу ђавола у животу човека, утиче и на његову улогу кушача у животу човека, како простог човека из православног народа, тако и у животу највећих подвижника и светаца хришћанске цркве. Нема ниједног житија хришћанских светитеља у коме се не види мања или, обично, већа улога ђавола, тек „захваљујући“ чијим кушањима, односно успешно им одолевајући, пустињски подвижници постадоше свецима.

Ђаво, дакле, куша човека, знао овај то или не, веровао у ђавола или не веровао. Различито је присуство, нарочито утицај ђаволовог кушања човека „безумника“ који рече „у срцу своме: нема Бога“ (Псалам 14), од ђаволовог кушања апостола Божијег, односно човека који је рекао да апостолском подвигу. Сада нам је лакше да направимо разлику између човека „Јова“, на кога Бог преко ђавола, као Божијег слуге, шаље најстрашнија искушења, да би вечни Јов у човеку избрусио дијамант вере тако да овај светли за сва времена, увек у вери колебљивом човеку (на сличан начин, очевидно инспирисан Јовом, и Гете шаље Мефиста Фаусту са крајњом намером да овог спасе и уведе у „царство мајки“) и човека „безумника“, који својим не Богу, себе вољно препушта ђавољем искушењу без посредства Бога. Само за оне праве „Јове“ међу људима сведочи апостол Павле у спомињаној Посланици Коринћанима: „... вјеран је Бог који вас неће пустити да се искушате већма него што можете, него ће учинити са искушењем и крај, да можете поднијети“.

Православни хришћанин, да завршимо тако део о ђаволу, који је на путу обожења увек свестан да највећи део искушења производи он сам, а потом други човек, никако не заборавља, јер га на ово непрекидно опомињу сва четири Јеванђеља, да кушања долазе и од демона. Суптилно разликовање, код искусних и прозорљивих подвижника, начина деловања искушења, односно путева како ова стижу до човека, као и учинка деловања, упућује ове подвижнике, скоро непогрешиво, и на изворе кушања. Када познамо одакле нас вреба опасност, много је лакше да се од ње и одбранимо.

Завршили бисмо нашу малу расправу о кушању и кушачима вероватно најтежим питањем: куша ли Бог човека? Хришћански Бог, у лику Свете тројице, није никакав деистички или пантеистички бог просветитеља и хуманистичких философа Европе, нити далеко, непредстављиво индијско божанство Брахман-Атман, већ Личност, друго Лице Свете Тројице, Исус Христос, Бог и Човек (Богочовек), који је „ради нас људи и нашега ради спасења“ сишао на земљу, постао човек, узео грехе свих нараштаја људи на себе, невино пострадао за све људе света, васкрсао и узнео се на небо да буде „с десне стране Оца“; тек је тада Христос, пошто је, према казивањима јеврејских пророка и наслућивањима доласка Месије, готово код свих народа и религија света, како ваља све обавио могао да пошаље треће Лице Свете Тројице, Духа Светог свима који у вери, нади и љубави признаше и прихватише Оца и Сина, без кога нема, никад и нигде Духа Светог.

За верног хришћанина, доживљајног, односно опитног, који више не мора да верује, јер зна, коме су Божија Благодат и његов лични труд помогли да му „ум у срцу почива“, Бог је свуда и све. Иако у овом реалном, земаљском животу, „у злу огрезлом“, православни подвижник и сваки истински хришћанин, болно доживљава трагизам дуалистичке истине господарења Земљом „кнеза овог света“, и у исто време извојеване победе за сва времена, у свим еонима над силама мрака, а пре свега над смрћу, Васкрслог Христа, он је апсолутни монист за кога је Бог, као што рекосмо, „свуда и све“. Када бисмо оваквог екстатичног хришћанског визионара упитали: Ко куша човека? он би, без двоумљења, ускликнуо са Давидом псалмопевцем: „Господе, Ти ме кушаш и знаш. ... Још нема ријечи на језику мом, а Ти, Господе, гле, већ све знаш ... Да изађем на небо, Ти си ондје, да сиђем у пакао ондје си ... Ниједна се кост моја није сакрила од Тебе, ако и јесам саздан тајно, откан у дубини земаљској. ... Окушај ме, Боже, и познај срце моје, испитај ме, и познај помисли моје, и види јесам ли на злу путу, и води ме на пут вјечни“(Псалам 139).

Ето предивног одговора на сва наша питања о кушању. За оног просветљеног, који је „Давид“ пред Богом, сва кушања, којима је изложен и праведник и безбожник на земљи, дело су „руку Божијих“, Његовог Промисла. Он нас, онда, куша и када кушамо сами себе и када смо кушани од других људи и када смо изложени нападима демона, јер је све за наше добро и све је постављено вољом мудрог Управљача нашег живота на путу нашег спасења.

Не знам да ли је апостол Јаков стигао до Божијег престола у чијем је подножју Давид испевао онај величанствени 139. псалам. Знам да до овог подножја, па и до „мрвица са трпезе Господње“ стиже ретко који Божији угодник. Али апостол Јаков много може да помогне свима онима „на путу Господњем“ а можда и онима који се још не одлучише за овај пут, који се, повремено, уморе, па би да спусте или одбаце свој крст, који посумњаше и похулише, којима се учини да је Сатанаило јачи од Христа, а тама јача од светлости; таквима, и свима нама када смо колебљиви, малодушни и мрзовољни, апостол Јаков поручује у својој Посланици (1, 1316): „Ниједан кад је кушан да не говори: Бог ме куша; јер Бог је непријемчив за кушање злом и Он не искушава никога. Него свакога искушава сопствена жеља, која га мами и вара. Тада жеља затрудњевши рађа гријех, а гријех учињен рађа смрт. Не варајте се, драга браћо моја“.

Нема никакве противречности између Псалма Давидовог који почиње са: „Господе, Ти ме кушаш“ и Јаковљеве Посланице која вели да Бог „не искушава никога“. На различитим ступњевима нашег сазревања, „индивидуационог процеса“, или обожења (на путу ка испуњењу Христове заповести: „Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески“), неминовна и неизбежна кушања доживљаваћемо различито; на почетном, или најнижем ступњу Лествице бићемо уверени да нас кушају други људи и народи и да су они виновници свих мука и свег зла нашег. На наредном ступњу Лествице препознаћемо да све потиче из нас самих, наших мана, грешака, тачније грехова, па ћемо се трудити да борбу, као прави јунаци, не водимо више са стварним или измишљеним непријатељима споља, већ са сопственом недоношчади и „туморима“ душе и тела.

Када смо одмакли још мало даље у својој доживотној борби са љутим противницима у себи, као што су неповољни наследни гени, па рани рђави утицај мајке и оца, па бунтовничка, често богоборачка и грабљива младост, и још успели да искрено окајемо мноштво свесно почињених недела из наше средовечне доби, уочићемо, на новом степенику Царских степеница, да демони нису измишљотина, ни властодржаца ни неуког, глупог народа, већ да су и они „укључени“ у наша овострана „митарства“ и да ваља учити да их распознајемо. Ако нам при даљем пењању и буде жао некад што нас Бог и даље „куша“, апостол Јаков ће нам шапнути на ухо своју поруку, па ћемо спознати да нам сопствена жеља „затрудњевши“ роди грех, а са грехом искушење, тј. да се још једном оклизнусмо на стази сопственог кушања, никако не на Божијој.

Бога као кушача оставимо само онима који стигоше до врха Лествице, оног другог, старијег Јакова. Тамо су они најређи и најскупоценији Божији миљеници којима се навали најтеже могуће искушење, за обична људска плећа непојамно тешко бреме: тамо су Аврам који умало не закла сина Исака (послужи онда и најблиставијем и најдубљем светском спеву о Авраму и Исаку од данског принца Серена Кјеркегора), Јаков који се рваше са Богом, Јосиф који би бачен од браће у јаму пропадања, јеврејски пророци који бише каменовани и стругани и тако сведочише Бога Једнога у првом монотеистичком народу света; пре свих, наравно, тамо је и Јов који „апсурдно“ одоле искушењима телесне, душевне и духовне губе, тамо је, не можемо ово сметнути с ума, и „син Божији“ и „син човечији“ Исус Христос, када је у Гетсиманском врту, крвавим сузама и знојем, молио Бога да га „мимоиђе ова чаша“. Певајмо химне до краја света и века Божијим миљеницима и Богу оставимо бригу о њима. Да их подржавамо нити умемо, нити смемо.

Молимо се милостивом Богу, предано, дуго и искрено, за оне људе, данас свуда у свету све бројније, који не верују у Бога ни у ђавола, ни у друге људе или природу, који су препуштени потпуно самима себи и који због тога трпе најгора искушења, равна хришћанским представама о пакленим мукама. Искушавани од себе самих, без вере, наде и љубави спадају у оне несрећнике о којима Симона Веј лепо каже: „Једина напаст у којој се човек може наћи јесте да буде препуштен себи самоме у додиру са злом. Тада се човеково ништавило може искуствено проверити“.

Напомене

(1) У српском народу као да је друкчије схватање невоље и муке, јер се каже: „Невоља свачему човека научи“, или: „Нема науке без муке“ (Српске народне пословице, дела Вука Караџића, Просвета, Београд, 1969).

(2) Занимљиво је да руски религиозни философ у нашем веку, Борис Петрович Вишеславцев у чланку „Срце у хришћанској и индијској мистици“ (Градина, 345, Ниш 1992) изједначава „тамне бездане људског срца“ са крајњом ирационалном дубином Божанског центра (Ungrund Јакоба Бемеа).

(3) Подсећам да су у неколико махова веома добро и одговорно писали о ђаволу и такви цењени европски писци као што су Херман Хесе или Ежен Јонеско.