Владета Јеротић

О могућности усавршавања човека после смрти

Извор: Приближавање Богу, Сабрана дела, I коло, Задужбина Владете Јеротића у сарадњи са ИП Ars libri, Београд 2007.

Човек је створење, али има
налог да постане Бог

Свети Григорије Богослов (IV век)

I

Мало је било људи на свету за које би се с поуздањем могло рећи да су у току живота остварили познање Бога, било путем просветљеног ума, очишћеног срца, свесним жртвовањем себе путем добрих дела (мистицизам сазнања, мистицизам љубави и мистицизам акције). Истинских мистичара прожетих веродостојним мистичким доживљајем сједињења са Богом (unio mystica) било је мало, вероватно у свим великим религијама света; можда их је ипак највише било у откривеној, јудеохришћанској религији.

Није моја намера да истражујем несумњиво занимљиво и привлачно подручје упоредне религиозне мистике – индијске и хришћанске, на пример, или, унутар хришћанских вероисповести упоређивање мистичара православног и римокатоличког (ређе и протестантског) обрасца – већ да покажем недовољност, несавршеност, тачније бих рекао, незавршеност било кога (али увек истинског) приближавања, чак и сједињења с Богом. Готово сви познати хришћански теолози, такорећи од почетка хришћанског новог живота човека и човечанства, па све до данас, на почетку XXI века, сагласни су уједном: Бог остаје непознат и необухватљив у Својој трансцендентној суштини. Ово значи да је Бог необјашњив, како потврдним (афирмативним) судовима и тврђењима (тзв. катафатика), тако и негирајућим, одречним судовима и доказима (тзв. апофатика). Привидан парадокс је у томе да управо мистичари што су се више приближили, или се само стално приближавали Богу, најтачније могу да схвате и доживе да Бог надилази свако биће, да је Његова ипостасна егзистенција у својој пуноћи несагледива. Овакво истинито искуство религиозних људи са Богом, у смислу њихове немоћи разумевања Бога, узимајући у обзир категорије времена и простора – остаје отворено питање да ли постоји и тзв. природна мистика у пантеистичкој и панентеистичкој форми – не само да овакве Божије угоднике не одвраћа од даљег тражења Бога, већ их (овакво истинито религиозно искуство) снабдева енергијом да са још више чежње хрле према Богу, у пуној свести доживљаја „неизмеривости Безграничнога и Бескрајнога по природи“, али не и по Његовим енергијама, које су дефинисане као „моћ Бога који ствара кретање у тварима... божанска логосност у њиховом конкретном делању, опажајне на емпиријском нивоу ствари“ (свети Максим Исповедник). Погодан је тренутак да уведемо појам епектазе у наше даље излагање по ступњевитости човековог приближавања Богу, односно о бескрајном и неограниченом човековом усавршавању и после смрти.

Епектаза (према грчкој речи која значи: пружање, пењање) је учење које је најтемељније разрадио свети Григорије Ниски, у IV веку, у делу Расправа о усавршавању у врлини. По овоме хришћанском мистичару и светитељу, душа људска непрестано Богом привлачена, налази се у сталном кретању ка вишим степенима пуноће благодати. Да ли под утицајем светог Григорија из Нисе, или, вероватније, стигавши сопственим мистичким просветљењем до сличног доживљаја, Псеудо-Дионисије Ареопагит из V/VI века, који се сматра аутором значајних списа, као што су. О небеској хијерархији, О мистичком богословљу, О Божијим именима и других, уводи појам божанског Ероса, и то када истиче Божију лепоту и доброту, путем кога (божанског Ероса) човек не престаје општење са живим Богом, овде и тамо, увек према новим Лествицама богопознања. Свети Григорије Палама у XIV веку, директно наставља најдубље мисли Светих Отаца пре њега – таква је мисао о неспознајној Божијој суштини и спознајним Божијим енергијама, која се (мисао) налази већ код светог Василија Великог у IV веку[1], али онда и мисао о непрестаном усавршавању човека, од овостраног живота према оностраном; ову мисао Григорије Палама исказује незаборавним речима у свом спису О молитви овако: „неће ли свети у гледању Бога напредовати у будућем веку до бескраја? Јасно је свакоме да ће напредовати до бескраја. Јер Дионисије, тумач небеских ствари, научио нас је да се и анђели радују свом вечном напредовању, кроз претходно просвећење постајући способни за још нешто узвишеније... Ако се дакле жеља оних који су је остварили не зауставља, а претходна благодат ојачава их да се могу причестити и вишим, и ако Онај који Себе дарује јесте бескрајан и сједињује се преизобилно и издашно, каква још препрека постоји да више не напредују синови будућега века у њој до бесконачности, сабирајући благодат до благодати и пењући се с неуморном радошћу“ (подвукао В. Ј. ).

Моје подвлачење речи „свети“ у наведеној реченици светог Григорија Паламе о усавршавању, упозорава читаоца на опрезност, ако би желео да уопшти појам усавршавања после смрти на све људе. Ми јесмо сви позвани од Бога на усавршавање (процес индивидуације или/и обожења) – најпре од апостола Павла речима: „А ревнујте за веће дарове (осим оних познатих као што су: дар исцељивања, проповедања, управљања итд. – примедба В. Ј. ). И показаћу вам још узвишенији пут“ – али усавршавање човека (ревновање за веће дарове) треба да почне овде на земљи, чврстом одлуком човека вере (када је реч о хришћанима) у распетог и васкрслог Исуса Христа, Богочовека, Друго Лице Свете Тројице. Ако и нису, међутим, сви ревносни хришћани у току свога живота у коме су се непрестано трудили да се усавршавају, постали светитељи (вероватно да је број светитеља у хришћанској историји дугој две хиљаде година увек био мали, без обзира што је број познатих светитеља мањи од оних непознатих), не претпостављам да је свети Григорије Палама мислио искључиво на светитеље којима се отварају нови и бескрајни хоризонти усавршавања после смрти. Зашто се не би сваки хришћанин на земљи (не улазим у веровања других религија, махом политеистичких, о стању и даљој „судбини“ душе после смрти), хришћанин који се у току свога живота труди и ревнује за Бога и Христа као Бога, даље ревновао за „узвишенији пут“ који ће нам се указати, милошћу Божијом, после наше земаљске кончине!

А шта је са свим осталим људима који се нису трудили, већ остали у току живота „залудне слуге“ или „луде девице“ који, можда, нису никада могли или хтели (?) да поверују у Бога? Никако није на нама људима, ма колико се сматрали врлим хришћанима да просуђујемо или измишљамо шта ће бити са оваквим људима после њихове смрти; најмање смо позвани да их осуђујемо, смештамо у пакао кога су „праведно заслужили“ онако како су овде живели. Патријарх српски господин Павле овако занимљиво, и за мене плодно, размишља о теми коју расправљамо: „Пакао је овде на земљи. Да, свакако се ту почиње. И блаженство се ту почиње. Ако га ту не започнемо, горе га сигурно нећемо започињати. Смрт је у том распону само једна граница после које нема покајања. Чак и после телесне смрти постоје ступњеви блаженства, неминовно се узраста у врлини, нема застоја, и обратно, и у злу, бесконачно све даље и даље, кроз целу бесмртност, никад не изгубивши биће постојања“ (подвукао В. Ј.)

Свакако да ове храбре речи патријарха Павла не би могле бити од њега изговорене (без обзира да ли је имао или није имао неко лично мистичко искуство по овоме питању) да их он није налазио у оваквом или сличном облику код Светих Отаца. Ми смо се већ на почетку овог чланка позвали на светог Григорија из Нисе, Псеудо-Дионисија Ареопагита и светог Григорија Паламу, а сада ћемо поткрепити изнета мишљења о сталном усавршавању људске душе и после смрти, наводима још неких Светих Отаца, затим великих књижевника у светској и српској литератури.

Свети Јован Лествичник из VI/VII века у његовој познатој Лествици (Поука XXVI), позивајући се на Павлову I посланицу Коринћанима (13, 1-13), његову предивну Химну љубави у којој се каже: „Љубав никад не престаје, док ће пророштво нестати, језици ће замукнути, знање ће престати“ сам опитно казује: „И ми никада нећемо престати да растемо у њој (у љубави – примедба В. Ј. ), ни у садашњем, ни у будућем животу, примајући у светлости Божијој светлост богопознања... Не бих се усудио тврдити да духовна бића не доживљавају никакав напредак; напротив, тврдим да она свагда расту из славе у славу, из знања у знање“.

Тајанствене речи Господње: „У кући Оца мојега станови су многи“ (Јованово Јеванђеље, 14, 2), свети Исак Сирин из VII века, тумачи овако: „Спаситељ говори да су многи станови код Оца спремљени према разлици духовних врлина. Нису различита места, већ су различити само ступњеви ових врлина“. Познати руски светитељ из XVIII века Игњатије Брјанчанинов, допуњава ово Тумачење Христових речи од стране светог Исака Сирина, на сличан начин: „Будућа обиталишта Душа одговарају њиховој природи, тј. њиховој бестелесној природи. Тој природи одговара еден или рај, одговара јој и пакао“.

Драгоцене су нам и Поуке светог Макарија Египатског из IV века (Добротољубље I том, манастир Хиландар, 1996) који каже: „Неки сматрају да је једно и Царство и геена.[2] Ми, пак, говоримо да постоји много ступњева, разлика и мера у једном и истом Царству и у једној и истој геени. Као што се душа налази у свим удовима, с тим што горе дејствује у мозгу, а доле покреће ноге, тако и Божанство обухвата све ствари – и небеске, и оне које су ниже од бездана, и свагде у потпуности пребива у твари, премда је по својој неизмеривости и необухватности и изван твари... Постоји изобилна мера, стоји и скромна мера, а и у самој светлости и слави постоји разлика. У самој геени и кажњавању постоје тровачи и разбојници, и други који су сагрешили у малом. Рђаво, међутим, говоре они који тврде да је једно Царство и једна геена, и да нема ступњева“.

Из IV века су и оригинална размишљања али и мистички доживљаји Евагрија Понтијског, по коме и анђели и људи и демони имају тела, сваки у зависности од степена пада (прва „Енада“ или „Јединица“, према Евагрију, распала се и то је „покрет“ којим је прекинуто јединство са Монадом и тако се изгубило „суштинско знање“ Бога). „Ово повезивање са телима није казна, већ средство спасења. Духови или душе имају ипак неко знање, али то је само извесна аналогна контемплација и кроз различите степене контемплације они се уздижу навише, и самим тим и мењају своја тела од горих на боља“ (Атанасије Јевтић, Патрологија, Православни Богословски факултет, Београд, 1984).

Док смо још код црквених лица, угледних теолога и православних светитеља, споменуо бих још архиепископа Јована (кнез Шаховској) у XX веку који каже: „Усавршавање изван и изнад ових земаљских предела је не само могуће, него је оно начин живота у небеском царству, чији долазак у сили Апостоли већ најавише, и то Царство незаситивог напредовања у обожењу, које није никакво, нирванско море небитија, него је оно океан преизобилног живота синова Божијих. Тај њихов живот вечни се разраста у љубави према стваралачком раду“.

Према Имануелу Канту који зна за две бесконачности – једна је теоријске, друга практичне природе – овај други облик бесконачности (практични ум) претпоставља бесконачну, бесмртну егзистенцију душе која се у вечности може надати постизању, не само моралног савршенства него и савршеног блаженства, јер се у вечности она приближава трансценденталном идеалу, Богу.

Међу великим књижевницима светске литературе, изабрао сам за ову прилику Достојевског, и то неколико мисли из његовог необичног и оригиналног записа поводом смрти његове прве жене Маше 1863/64. године. Пошто је утврдио да је „човек биће које се на земљи тек развија“, те према томе није завршено него „прелазно биће кога чека будући, рајски живот... у коме ћемо се препородити у другу природу“, Достојевски визионарски сагледава тај будући живот човеков (не више овде на земљи која нам је дата једино као место борбе и одлуке, а не и неког коначно оствареног есхатолошког сна) речима: „Ми ћемо бити лица, не престајући сливати се са свима, не женећи се и не удавајући се (према Христовим речима – примедба В. Ј.) и бићемо у различитим разредима“ („У кући Оца мојега станови су многи“ – Јован, 14, 2) – подвукао В. Ј.

На крају овог чланка у коме сам желео да уверљивим наводима из светоотачке литературе и оне светске и домаће књижевности поткрепим своје давнашње наслућивање о усавршавању човека после смрти, изложио бих још мисао наше Исидоре Секулић која је једном написала: „Религиозни духови настављају метаморфозе и с ону страну физичких трагедија, јер своју идеалну персоналност имају, држе, налазе у Богу“ („Из домаће књижевности“, књига II, стр. 73).

Слично нашој недоумици када смо тражили објашњење за реч „свети“ код светог Григорија Паламе када је овај светитељ писао: „неће ли свети у гледању Бога напредовати у будућем веку до бескраја?“, тако и сада, када прочитавамо Исидору Секулић која нам открива визију сличну Григорију Палами о будућем животу човека, застајемо код њених речи „религиозни духови“. Не можемо, а да не поновимо питање: шта је са нерелигиозним духовима, агностичарима и равнодушним према питањима вере? Већ смо нагласили да нам није блиско ма какво лично судијско одлучивање или смештање људи после смрти међу „јарце или овце“. Да ли ће се такви људи реинкарнирати много пута, у шта су уверене милијарде људи у Азији (а у идеју карме и реинкарнације све више верују и модерни Европљани и Американци)? Које су им „обитељи или станови“ намењени с оне стране, да ли ће изузетно зли људи заувек „умрети“ (као што се такође некад веровало ), да ли ипак постоји неко место звано „чистилиште“ у коме има наде за неке људе који су грешили, али не „смртно“ (ово је била дуготрајна вера, све од орфичара и питагорејаца, а вероватно и давно пре њих, преко Платона, римокатолика, све до смелог православног Сергеја Булгакова који предвиђа после смрти, за време еона, чишћење човека)? Како можемо знати или чак бити фанатично сигурни да је било која од наведених могућности преживљавања човека тачна? Препустимо одлуку непојмној Божијој Промисли, Благодати и Љубави, а на нама људима је, ако смо збиља испуњени вером у бесмртност душе да се доживотно трудимо и ревнујемо, не би ли се тако, бар приближили „светим“ или „религиозним духовима“, за које можемо да се збиља надамо и да верујемо да ће им Бог омогућити даљи развој или метаморфозе – до у бескрај.