Владета Јеротић

Будизам и хришћанство

Извор: Претече хришћанства, Сабрана дела, I коло, Задужбина Владете Јеротића у сарадњи са ИП Ars libri, Београд 2007.

Ово је, ученици, племенита истина о болу:
рођење је бол, старост је бол, болест је бол,
смрт је бол. Бити здружен са онима које не
волимо је бол, бити растављен од оних које
волимо, и то је бол. Не постићи оно за чим
тежимо, то је бол.
Укратко: пет огранака, од којих је сложена
егзистенција јесу бол: побуда облика, побуда
осетности, побуда представа, побуда
остварења и побуда свести.

Буда

Рођење (у Непалу) и живот Буде („просветљени“ или „пробуђени“) треба да су се одиграли око 560-480. године пре Христа. Најстарији сачувани текстови написани су на Цејлону 89-77. године пре Христа. Канонски текстови су производ дугог процеса усменог преношења богатог изменама и додацима (легендарно-митска грађа). Мада неки одбацују живот историјског Буде као мит, постоји општа сагласност да главне нити учења потичу од самог Буде.

Прича казује да се Буда одлучио за аскетски живот, мада је пре тога био ожењен и имао сина – у складу са индијским обичајем по којем се нико није могао одрећи света док не добије сина или унука – када је угледао изнуреног старца, болесног човека, мртваца и религиозног аскету. Буда је постао и сам аскет, променио је неколико учитеља са којима није био задовољан, напустио је претерано строгу аскезу, одлучио се за тзв. средњи пут и под једним великим дрветом доживео је просветљење.

Који би то био „средњи пут“? Буда је, наводно, овако проговорио: „Постоје две крајности за којима не сме да иде онај који се света одрекао; које су то? На једној страни ту је преданост чулним уживањима, ниска, проста, светска, неплеменита, бескорисна преданост; на другој страни опет оно, бацање у мучење самог себе, болно, неплеменито и бескорисно. Обе ове крајности Татагата (име за узвишеног, примедба В. Ј.) је обишао и прозрео је средњи пут који чини човека видовитим, даје му познање те га води вишему знању, пробуђењу и потом Ниббани (нирвани).“ Лично искуство је тако постало основни елемент целокупне будистичке традиције.

Основа будистичког учења изложена је у његовом учењу о четири племените истине и осмоструком путу ослобођења. Могло би се рећи да је основа његовог учења пракса, а не вера; отуд, у његовом учењу мало је тога што би се могло назвати догмом. Које су то четири истине у Будином учењу? Постоје четири драгоцене истине: 1. живот је зло, несрећа, јад; 2. узрок овоме је непресушна жеља, жеђ која је уједно и узрок поновног рођења; 3. потребно је уништити, одбацити ову жеђ и 4. осмоструки је пут спасења и ослобођења: право, тачно посматрање, право осећање, право делање, тачно вођење живота, право говорење, право борење, тачно мишљење, права преданост. Остварење овога пута води уклањању Праузрока, обустављању поновног рађања у нирвани која се већ на земљи достиже, и то без икакве помоћи богова или молитве, већ из сопствених снага. „Сâм спознају досегох, на кога да се позивам?“ (Буда)

Буда није признавао касте (отуд би се могао назвати првим социјалним реформатором), а у своју заједницу примао је и мушкарце и жене. Значајно је истаћи, управо због непрекидне активности духа секташења кроз хиљаде година историје света, да су се већ половином IV века пре Христа почеле појављивати различите будистичке „секте“.

Живот будистичких калуђера подразумевао је доживотно просјачко сиромаштво, девственост, медитацију и мисионарење. Буда је умро на једном мисионарском путовању поред својих ученика, од којих није тражио никакво заклињање на послушност, у осамдесетој години живота. Његове последње речи треба да су гласиле: „Сви саставни делови бића пропадају. Марљивим радом постигните своје спасење“, док је по другој легенди Буда упутио ожалошћеним ученицима ове речи: „Вама говорим, о, монаси, просјаци: пролазност је закон ствари; истрајте у својим напорима!“

Зло света и човека лежи у себичности и гордости, а етички живот испуњен сажаљењем са свим живим бићима, значи ослобађање узрочног ланца поновних рађања. Зато је потребно савладати: жеђ полног нагона, жеђ за влашћу и жеђ за постојањем. Нирвана је испуњење дарме као космичке силе која тежи правичности, а она се постиже престанком жудње, што не значи и престанак везе са особама и стварима овога света, већ једино престанак веза које нас заслепљују. Нирвана означава непомућени мир, утрнуће пламенова жеље усмерене на самог себе, као и сваког приањања, а може се досегнути како у овом животу, тако и после смрти. У много чему спорна реч „нирвана“ има значење утрнућа унутар бића запаљеног, као и цео свет, ватром пожуде, мржње, обмане. По једном спису, Буда узвикује болно: „Све је у пламену, о, ученици!... Којом ватром је у пламену? Кажем вам: ватром пожуде, ватром мржње, ватром незнања.“

У будистичким књигама спомињу се две врсте нирване: нирвана са остатком у којој се постиже искорењивање свеколике пожуде, поништење погрешног схватања о неусловљености сопства. Када је реч о нирвани без остатка (коју је Буда доживео под бодхи дрветом), Буда је опрезно ћутао. Једном ученику који је питао да ли светац постоји или не постоји после смрти, Буда је одбио да одговори на постављено питање. Овим својим ћутањем Буда је одбио да о крајњој или коначној нирвани расправља ограниченим и коначним речима; када би то учинио, само би ограничио и омеђио крајњу реалност, која је, по његовим речима, неописива и непојмљива.

Иако свака јединка пролази кроз мноштво живота добијајући различит облик, ово нема за последицу фаталистичку животну схему. Ми смо наследници својих претходних бивања, но ми смо такође творци сопствене будућности која је пред нама (добре намере воде извршењу добрих дела, чија је последица поновно рођење у добром стању бивања).

Захваљујући великом индијском владару Ашоки, који је у III веку пре Христа покорио већи део Индије и примио будизам, овај је прешао своје границе и заузео место у главном току светске културе. Када је, према причању, Будин мисионар Асвајит, на улици у пролазу, замољен да кратко каже коју науку шири, одговара он овако: „Свет узрока и њихово уништење, то научава велики аскета.“ Наша вековна питања: шта сам, одакле сам, одакле моје биће долази и куда иде? Буда их све одбацује, јер човек ће пре умрети него што ће и на једно такво питање одговорити. О патњи и спасењу је реч, само о спасењу; Сва снага душе треба да се тим смером окрене и само на то да се омеђи. „У ослобођеноме је знање о слободи“, треба да су Будине речи.

Према Владимиру Дворниковићу, у овоме делу Будиног учења он није оригиналан. У њему се препознаје његово знање из Упанишада и Самкија-философије које су такође училе ослобађању духа од тела, односно личности од бескрајног низа карме и реинкарнације. Учење Будино о нирвани, према Дворниковићу, води до старобраманског увирања – враћања у Брамана. И Мирча Елијаде пише да је будизам, као и сваки други индијски религијски покрет, био „синкретистички“, у том смислу што је непрекидно асимиловао и обједињавао и небудистичке вредности.

Ево и неколико других одговора Буде или његових следбеника на више суштинских питања. Буда је учио да човек нема трајно душу, већ да је он само комбинација пет агрегата (сканда): материје, осећања, мисли, предиспозиције и свести; сваки од њих непрестано се јавља и нестаје. Ако смо ми само тренутан конгломерат пет агрегата, ко се онда поново рађа? Буда је учио да иако се на самрти пет агрегата распадају, карма коју је то живо биће акумулирало у прошлости не нестаје, већ мора да уроди плодом у поновном рођењу новог бића, које није исто као претходно живо биће, али није ни различито, јер је ово ново биће наследило карму оног претходног. Иако, дакле, две сукцесивне комбинације пет агрегата нису исте, између њих постоји континуитет због деловања карме. Карма, међутим, није етичка доктрина, нити има икакве везе са кажњавањем. Она само подучава да свако стремљење, по закону, покушава да се наметне и да се ово наметање наставља преко и с оне стране појединачног постојања. Велики познавалац кинеске и индијске философије и религије Рихард Вилхелм, тумачећи будистичко схватање стања душе после смрти, пише: „Разлог зашто се рађа толико нежељене деце је у томе да деца не потичу из родитељске жеље, већ из жеље несрећних душа које настоје уз помаму пуну заблуда да се пробију у постојање – јер заблуда је, уистину, оно што их води.“

Оно што може да буде важно и за савременог психолога и философа у Будином учењу, то је „бол свести и бол мишљења“, као израз опште трагике психе човечије. Шта нас све то тако страшно боли у свести? То је наше ја – орган који боли и пече. Треба се у потпуности одрећи тога ја, јер тек тада се постиже смирење и дефинитивно ослобођење у нирвани. То гашење живота, то расплињавање ја у ништа, што личи на разарање личности код Буде, може ли да поднесе велики европски индивидуалиста? Да ли је исправно говорити да „Буда иде за ослобођењем од свести“, услед клонулости и декаденције индијске културе, настале још и пре Будиног времена, као што мисли Владимир Дворниковић, или је Буда само упозорење свима да се клоне претеране индивидуалне, егоистичне свести?

Када се говори о развоју будистичке доктрине, једно је учење названо тхеравада-будизам („учење старих“), изједначавано и са хинајана-будизмом („мало возило“), а означава строгу дисциплину аскезе, у жељи да се сопственим напорима постигне спасење. Пошто овај тежак и узвишени циљ – достизање архантства као циља спасења – постижу само издржљиви калуђери снажне воље који могу предано да живе религиозним животом, хинајана-будизам ограничен је на мали број аскета и означен је као конзервативан правац будизма.

Насупрот теравада-хинајана будизму, налази се mahayana-будизам („велико возило“) који учи, насупрот хинајани, да свако осећајно биће поседује природу будинства и да је стога кадро да досегне просветљење. Уместо тешке аскетске дисциплине коју заговара теравада, махајана истиче значај вере, љубави и саосећања са свим живим бићима. Док се, дакле, у теравади истиче да човек треба да се ослања на самог себе и сопственим напорима постигне ослобођење, у махајана-будизму нагласак се ставља на спољашњу снагу спаситељске милости. И док је у раном будизму Буда сматран људским бићем, додуше великим, просветљеним учитељем, у махајанском будизму развијена је идеја великог Буде који оваплоћује вечну истину.[1]

Вечни Буда се с времена на време манифестује као земаљски Буда који живи и ради међу људима да би људима саопштио своју посланицу. Насупрот бестрасног хинајанског араханта, бодисатва („биће које тежи просветљењу“) у махајани је биће које, иако је већ просветљено, одлаже свој улазак у нирвану све док не испуни свој завет и не спасе сва осећајна бића од овоземаљске беде.[2]

Постоји још једна битна разлика у учењу хинајаниста и махајаниста. Док онај први верује да ће искорењивањем јада и карме досегнути нирвану, махајаниста тврди да је ово обмана. Хинајанист је у заблуди када мисли да појавни свет постоји и да је нирвана његов крај. Празнина је, међутим, према учењу махајане, нарочито од времена великог мистичара из II века после Христа Нагарџуне, обележје, како појава тако и нирване, па када хинајанист престане да мисли дуалистички и схвати да су појавни свет и нирвана идентични и да је неиздиференцирана празнина апсолутна истина, он је просветљен.

Постављало се одавно, и данас се поставља, оправдано питање да ли је будизам религија. Ако је тачно да је Буда негирао и Бога и душу, онда његово учење, бар у западњачком смислу тумачења речи религија, не може бити религија. Да ли је будизам етика? Ако је тачно да Буда не признаје појмове као што су грех и осећање кајања, а циљ будизма је гашење страсти, мржње, заблуде и незнања, онда, у погледу циља, метода и погледа на свет, етика хришћанства и етика будизма битно се разликују. Па ипак, да ли је ова разлика тако велика? Откуд код Буде (ако је био атеиста, па агностичар) толико искрене љубави за човека и патничко човечанство? Зар Буда не проповеда „исправан живот и владање“, чистоћу чула и „ослобођење срца“, терање страсти и мржње из човека, а све ради љубави за сва жива бића на земљи. Из четврте свете истине за практично равнање живота, говорио је: Не убиј, не кради, не живи блудно, не лажи, не пиј опојних пића! Будино учење је уз то намењено свима, богатим и сиромашним, мушкарцима и женама, свим кастама ондашње Индије.

Да ли је будизам психологија? У западњачком смислу није психологија, мада се највише бави човековом свешћу и обманама које та свест непрестано доживљава о себи и својој околини. Будизам се задржава на емпиријском селфу, појавној, искуственој свести о себи, истражујући тако индивидуални живот без позивања на крајњу свест о себи. Док је за нас, на Западу, сопствено ја реално, јер посматра и дела у светлу свог искуства, за будисте ја је апстракција свести и у њој регистрованих сећања која нас обмањују континуитетом. Није ли збиља наш бескрајни егоизам, наше нарцистичко, самољубиво ја одсудна препрека у препознавању свога божанског бића? Па, када нам свети Варсануфије (из раног VI века) поручује парадоксалну истину: „Заборави себе, а затим спознај себе“, може ли се у овим речима хришћанског светитеља наћи нека значајнија спона са будистичком концепцијом о нашем лажном ја, кога треба сасвим одбацити како би се стигло до спасења?

Да ли је будизам философија? Мада ми се лично чини да је будистичко учење најближе неком философском систему (што ми је донекле потврдио и Чедомил Вељачић у току нашег дужевременог дописивања, пославши ми свој рад под насловом „Будизам: религија или философија?“, објављен у Шопенхауеровом Зборнику за годину 1979, на немачком језику), и овакво једно мишљење не може се довољно поткрепити доказима, пратећи будистичко учење. Тако, на пример, будизам има одређену философију природе која се може назвати теоријом енергија које се налазе у непрестаном мењању и трансформацији (отуд данас значајно интересовање познатих атомских физичара, као што је Фритјорф Капра – Тао физике – и осталих физичара, за будизам). Ипак, било је мислилаца који су Будино учење о путу сматрали једним од најстаријих и највећих философских система, а самог Буду су држали за једног од оснивача системске анализе чињеница, као и феноменологије.

У даљој расправи да ли се будизам може назвати философијом, поставља се и питање односа европских философа, од античких времена до данас, према појму душе. Овог појма, као што нам је познато, код Буде нема. „Бесмртна душа“ о којој је било толико много говора у средњовековној и новијој хришћанској философији, за будисте је апстракција, сводећи човекову свест о себи на континуирани комплекс збивања који не остаје исти ни за два тренутка. Погрешно би, дакле, било назвати будизам философијом или психологијом песимизма. Будизам, према Синиши Стојановићу (у његовом чланку „Будистички модел медитације“, Градина, VI-VII, 1980, Ниш), није „нити песимистички, нити оптимистички, нити активан, нити пасиван“, А шта је онда будизам? Према истом аутору (С. Стојановићу), „будизам је етички оријентисана философија живљења заснована на проницљивој психологији, а пракса будизма иде за тим да се укине људска патња да би се постигао мир нирване“. Према несумњиво најтемељнијем будисти хинајана правца, бар са нашег географско-историјског поднебља, Чедомилу Вељачићу, монаху-философу, „будизам је поглед на свијет, његова наука је наука пробуђења и трезвености и он нас учи строгом, умјереном и разумном начину живота“.

Буда и Исус Христос

Будизам и хришћанство сусретали су се од раних дана, али из тих сусрета није проистекао дијалог већих размера, пише значајни савремени философско-религиозни мислилац Паул Тилих (P. Tillich). Да ли то треба да значи да до таквог дијалога не треба, јер и не може да дође због радикалне супротстављености двају религиозних учења? Паул Тилих на ово питање овако, мислим, исправно одговара: „У вези са секуларизацијом читавог човечанства и офанзивом моћних квази-религија усмереном против свих правих религија, тај се дијалог мора наставити и треба да буде плодотворнији него до сада.“ Како и са којим ставовима? И будизам и хришћанство траже и пружају методе за спасење. Спасење човека претпоставља неку врсту песимизма у односу на живот и његове муке. Обе религије изгледа да су засноване на негативном вредновању битисања: царство Божије у хришћанству супротстављено је царству „овога света“, демонским силама које владају историјом и личним животом. Нирвана у будизму супротставља се свету привидне стварности. Чему приписати поменуто негативно вредновање живота и људско постојање у хришћанству и будизму? У јудео-хришћанству, то је идеја о „прародитељском греху“ и његовим последицама за човека и човечанство; у будизму ова доза песимизма дубља је, јер силази до самих корена људског бића као бића жеље. Али док хришћанство тражи трансформацију жеље, њену сублимацију и упућивање њене енергије пут Богопознања, будизам захтева коренито уништење сваке жеље, а онда и личности као носиоца жеље. Будизам тражи спокојство и смирење кидањем личног живота у темељу, хришћанство пројицирањем тога живота у бесмртност. Отуд негативно вредновање у хришћанству, према Паулу Тилиху, није усмерено против есенције света, већ против његове егзистенције, не против од Бога створеног света, већ против палог света. Зато, док Буда тражи да човек живи тако на земљи да се више никада не роди, хришћанство тражи и очекује „живот вечни“. Основни став у будизму, дакле, није преображај стварности као у хришћанству, већ избављење из стварности. Мада обе религије у свом делимичном или потпуном негирању овог живота налазе разрешење у етици љубави, будизам личи, парадоксално речено, на атеистичку религију јер је живот људске душе после смрти, све док не достигне на земљи нирвану, неминовно подложан закону карме и реинкарнације, без постморталног освешћивања себе као одређене личности, док хришћанство задржава чврсту веру у постморталну егзистенцију душе са одређеним идентитетом земаљске личности ове душе, иако је пут ове душе после смрти друкчији за протестантског, римокатоличког и православног хришћанског верника.

Када је о будизму реч, треба се сетити Николаја Берђајева, који пише: „Веома је спорно може ли се будизам назвати атеистичком религијом. Прије је то апофатички облик пантеизма, акозмизам, а не атеизам.“ Берђајев, додуше, пише да будизам запањује потресеношћу људским патњама, као и патњама свих живих бића: отуд, за Берђајева, будизам има више предности над браманизмом, и то због: сапатње, осећања зла у свету, одсуства ритуализма и неподношљиве гордости браманске хијерархије. Овоме бисмо могли додати, као позитивну одлику будизма, нарочито значајну за развој човековог трезвеног мишљења на путу ка самосвести, Будино предавање о будности: Ма шта човек радио, треба не само да ради него да је и свестан да то ради. Тако „монах зна кад хода – ходам, он зна кад стоји – стојим... кад има пријатно осећање, он зна – имам пријатно осећање.“

При свему, враћам се на Берђајева, будизам зна само за саосећање, а не за љубав. Јер љубав је за Берђајева избор, она је повезана са појмом личности коју будизам негира јер из ње произлазе патње. А патнички свет за будисте, од Бога је остављен свет, ако се још појам Бога може увести у будистичко учење, јер је за будизам овај свет „нужност непознатих сила“. Да ли је тако и како разликовати саосећање од љубави? За Паула Тилиха, слично Берђајеву, ова разлика је битна. Љубав, агапе код хришћана, прихвата оно што је неприхватљиво (пали свет) и покушава да га преобрази. Љубав зато захтева активно суделовање хришћанина у свету. Саосећање код будиста почива на поистовећењу са неким другим ко пати, немајући потребу да преобрази ту особу.

Када смо код уочавања разлика, и то битних између будизма и хришћанства, није могуће мимоићи ни њихов однос према историји и историјским процесима. Док се у будизму, нарочито из принципа нирване, не може извести никакво веровање у историју, нити неки подстицај за преображај историје, у хришћанству, без обзира што у односу на историју и присуство Божијег Промисла у њему влада приличан конфликт супротности, ипак преовладава позитиван став према историји и у њој позитивна улога одређених епоха и народа у тим епохама, а у народима преовладава хришћански став да се у свакој индивидуи види потенцијална личност, биће које пред Апсолутом има безмерну вредност.

Треба ли подвући упадљиву разлику, али онда разлику битну у приступу верника Исусу Христу или Буди, у чињеници Исусовог страдања на Голготи, Његовог Васкрсења и дара Духа Светог послатог Његовим ученицима, вишевековног прогона хришћана у Римској царевини и ван њених граница, и тока Будиног живота и његовог краја у коме нема ничега трагичног? Додуше, прављена су поређења са сукобима, неразумевањем и прогањањем Буде од стране представника окоштале традиције браманизма, затим Будиних говора излаганих у сликама, поређењима и причама, повлачењем Будиним у самоћу, умереним практиковањем аскетике, и сличним догађајима из Исусовог живота: сукоб са окошталом јеврејском традицијом, Исусовим проповедима, повлачењем на молитву и поновним појављивањем међу народом. Разлике између Буде и Исуса Христа, међутим, бар за хришћанског верника, много су дубље и коренитије, него поменуте сличности, које се више односе на спољашњи живот Исусов и Будин, него на њихово суштински различито учење.

Уз ново напрезање хришћанског верника да ипак пронађе и сличности, а не само разлике, између будизма и хришћанства, застајемо (да ли без даха или без коментара) пред канонском књигом Dhammpada, коју признају све будистичке школе, а у којој се дају следећи савети: „Не мрзи оне који мрзе – тако ћемо постићи срећу у животу. Иако гоњени мржњом на овом свету, нека мржња ипак буде далеко од нас. Старај се да победиш гнев љубављу, да се супротстављаш злу добрим, грамзиве да побеђујеш богатим даровима, а лажљивце да обараш истинском речи!“

Треба ли још подсетити на познату чињеницу да будистичко милосрђе има универзални карактер, јер се простире на све људе, без обзира на њихову националну и верску припадност и без обзира на њихов социјални и друштвени положај. „Идите по свим земљама и проповедајте ово учење. Реците им да сиромашни и богати, понижени и познати сви су једнаки, да се у овој религији све касте обједињују као реке у мору... Као што вода пере и чисти све, чак и зле, и као што је небо отворено за све, тако и моје учење не прави никакву разлику између мужа и жене, знаног и незнаног, судра и брамана“ – треба да су праве речи из сачуваних Будиних проповеди.

Ко не би од правоверних хришћана препознао у овој Будиној проповеди учење Исуса Христа непуних пет стотина година после Буде! Зар се слични божански савети не могу открити и при пажљивијем читању Лао-Цеа, Конфуција, Мухамеда? Није ли то онда присуство logos spermaticos -а у свим великим религијама света што прихватају и неки хришћански свети Оци! Добар познавалац будизма, српски академик Милан Радојчић, који је провео неколико година на Цејлону као позвани гост, професор математике, у необјављеној монографији „О Буди и будизму“ пише да „не треба мислити да Готама Буда није доживео просветљење и вишу самосвест“. За Милана Радојчића „Буда је див будног мишљења, и бдења изнад мишљења, као и племенитог саосећања и непоколебљиве воље. Кад је човечанство почело сазревати за сазнавање самосталним размишљањем“, Буда је извршио своју улогу на путу духовног буђења људског рода, односно буђења Бога у човеку као пута развића човечанства на Земљи. При свему томе, хришћанин верује и зна да је Исус Христос, Богочовек и Месија, почетак и крај (алфа и омега) читаве људске историје, савршено оваплоћење свих божанских порука које су стизале с неба у свим временима међу људе пре доласка Исуса Христа. Ову истину добро је уочио бугарски хришћански мислилац Иван Панчовски у XX веку (у књизи Етика хришћанске љубави, код нас преведеној 1973. године) који, пошто је одао много похвала будизму, сматрајући да је морално учење будизма дало огроман допринос напретку моралног живота у Азији, истиче потом и важно разликовање будизма и хришћанства. Јер док будизам само забрањује да мрзимо непријатеље, Исус Христос нам поручује да треба да волимо непријатеље, и то не одстрањивањем из себе сваке страсти и жеље, све док се не постигне sancta indifferentia, као код медитативних будиста, већ да се хришћанска љубав према свима, укључујући и непријатеље, покаже као позитивна, активна, стваралачка: манифестација. Да ли је оваква Христова порука уопште остварљива? Јесте, ако је љубав у нама истински пробуђена присуством Духа Божијег, Духа Светог.