Владета Јеротић

О неким „јеретичким размишљањима“ Николаја Берђајева

Извор: Савременост руске религиозне филозофије, Сабрана дела, I коло, Задужбина Владете Јеротића у сарадњи са ИП Ars libri, Београд 2007.

УВОД

Већина проучавалаца свеобухватног стваралачког дела Николаја Берђајева (да споменемо само Н. Лоског, В. Зењковског, П. Евдокимова и друге, код нас Н. Милошевића, Д. Калезића и друге) сложна је у високој оцени његовог целокупног дела, као и његовог места у европској и, нарочито, у руској религиозној философији XX века. Дубока размишљања Николаја Берђајева о људској слободи и стваралаштву, о човековом односу према Богу, о добру и злу, изванредна запажања о Достојевском, нарочито о његовом Великом Инквизитору, о етици и политици, смела су и оригинална. Темељна критика настанка и развоја марксистичких идеја у Русији, а онда и остварене бољшевичке револуције са катастрофалним последицама, у првом реду за Русију и словенске народе, потекла од Николаја Берђајева као бившег марксисте, а онда убеђеног хришћанског мислиоца (можда најубедљивије изражена у његовом делу Извори и смисао руског комунизма из 1935/36. године), актуелна је и данас, у XXI веку, и поред слома комунизма и ослабљеног утицаја марксистичке доктрине у свету.

Још је приметнија присутност Николаја Берђајева у философској и нарочито религијској мисли савремених интелектуалаца због сталне савремености његових, махом интуитивних осветљавања проблема који се тичу антропологије, историософије и христософије. Павле Евдокимов (у књизи Христос у руској мисли, преведеној и код нас) завршава своју студију о Николају Берђајеву речима: „У својим размишљањима о Русији, Берђајев види божански план усклађивања Истока и Запада, јер руска душа, неограничена, неспособна је да се затвори у осредњим слојевима историје. Она је увек окренута према крају, ка последњој борби, али са алтернативом: братство у Христу или другарство са Антихристом. Берђајев је веровао у мистичку Цркву која уједињује светитеље свих вероисповести, и ово јединство, већ реализовано, заснива се на моћном позиву упућеном свима људима да их следе“.

Пре него што се упустимо у излагање и у објашњавање неких размишљања Николаја Берђајева која одјекују, за неке читаоце, превише смело или и „јеретички“, треба напоменути то да Николај Берђајев није био прихваћен од већине философа и, нарочито, теолога његовог времена, а ни после његове смрти (1948. године). Особито међу руским религиозним, првенствено црквено-религиозним тумачима дела и личности Николаја Берђајева нашло се највише његових порицатеља, неких чак огорчених, без обзира на чињеницу да Берђајев није био теолог, већ философ. Ваља рећи да је Николај Берђајев имао доста невоља са високим представницима такозване заграничне руске цркве за време немачке окупације Француске, у којој је најдуже живео после прогона из Русије (1922. године). Истини за вољу, неки философско-религиозни ставови Николаја Берђајева, директно или индиректно су се супротстављали православној хришћанској догматици. Биће зато корисно, ако саслушамо неке значајније примедбе упућене Николају Берђајеву од неких, углавном православних мислилаца.

КРИТИКЕ УЧЕЊА НИКОЛАЈА БЕРЂАЈЕВА

Са сигурношћу се могло очекивати да ће највише замерки, па и оштријих критика упућених Берђајеву, како од философа, тако нарочито од теолога све три вероисповести хришћанске религије, бити стављене његовом појму Ungrund-a, појму и речи коју је Николај Берђајев позајмио од знаменитог немачког мистичара из XVI/XVII века, Јакоба Бемеа (ова немачка реч је тешка за превођења, а најпре би одговарала, такође, теже схватљивом Платоновом појму меона, који он доводи у везу са праматеријом, као вечно постојећим супстратом, али небитним, јер и пропадљивим). Слобода, према Берђајеву, није створена од Бога, она има корење у Ништавилу (Ungrund, meon). То је мистериозна немоћ Бога пред недокучивом слободом коју није створио.

Иако се може рећи да Николај Берђајев није превише инсистирао на овој необичној представи о Богу и слободи у своме каснијем индивидуалном мисленом развоју, он је се није ни одрекао. Отуд Николај Лоски (у књизи Историја руске филозофије, ЦИД, Подгорица, 1995), сматра с правом да „Берђајев греши кад мисли да је његов Ungrund идентичан с 'Божанским Ништа' Дионисија Ареопагита. Божанско Ништа у свим релацијама излази из оквира свих могућих одређења и располаже таквим савршенством да не може бити адекватно изражено помоћу наших појмова“.

Николаја Берђајева није тешко хватати у противречностима и недоследностима у изношењу мисли, јер је његова философија Интуитивна, персоналистичка и несистематска. Строги логичар и систематичар Никола Милошевић (у чланку Неке противречности у филозофији Николаја Берђајева, „Филозофија“, бр. 1, Београд, 1960) критикује Берђајева овако: „Прихватимо ли са Берђајевим да крај историје значи крај објективације духа, онда смо прихватили да крај историје значи крај сваког динамизма. У том случају свет духа, после укидања свог сопственог пада губи атрибут активности, а самим тим и једно од својих основних обележја, без којих не може бити оно што јесте. С друге стране, допустимо ли да после свога пада дух остаје динамичан, онда морамо допустити и његов поновни пад. Ово утолико пре кад се има у виду да је зло ирационалан принцип“.

Неспоразум између Николаја Берђајева и Николе Милошевића можда почива у схватању самог појма духа који је за Берђајева и Свети Дух (при чему он збиља не прави довољно убедљиву разлику између духа и духовности у личности, и појма Светог Духа), док је за Николу Милошевића, изгледа, овај дух остао у водама Хегела и Хегеловог поимања историје и њеног краја. Окончање историје је за Берђајева савлађивање свега пролазног или смртног, то је победа над оним што Хегел назива „рђавом бескрајношћу“.

Смиља Тартаља (у књизи Скривени круг, Идеје, Београд, 1976) такође налази дубље противречности у философији Николаја Берђајева, и то онда када он говори о почетку и крају историје, у којој се историјско и метафизичко у историји идентификују, а онда опет износи учење о историјским ритмовима и повратку средњем веку (С. Тартаља мисли на књигу Николаја Берђајева Нова средњовековност) као историјском моделу друштва коме иде и треба да иде савремени свет.

„Тако кроз све противречности и сва колебања“, пише Смиља Тартаља „у схватањима света и виђењима човекове судбине, тенденција цикличког објашњавања историје, у филозофији Николаја Берђајева показује релативну доследност“, што се супротставља многим другим местима у његовим делима, у којима Берђајев одбацује идеју бескрајног кретања у круг човека и његове историје.

Занимљиво је како Николаја Берђајева критикује Александар Димитријевић, и то са позиција философије, православне теологије и развојне психологије (у два његова чланка Схватање развоја личности у религијској философији Н. А. Берђајева, у Зборнику „Религија – црква – нација“, ЈУНИР, Ниш, 1996. и у чланку Схватање динамике личности у персоналистичкој философији Николаја Берђајева, „Источник“, број 24, Београд, 1997). Нас ће у овим Димитријевићевим чланцима у којима критикује дела Николаја Берђајева занимати поглавито критика са становишта развојне психологије (у поменутим Димитријевићевим чланцима, иначе, његов приступ целокупном делу Берђајева, изузетно је темељан).

Александар Димитријевић сматра да за развојну психологију Николај Берђајев може служити само као инспирација: „Он не даје ниједну прецизну одредницу. Не описује ни када, ни како, ни коме се дешава преображај из индивидуума у личност. Не даје ни развојне фазе... Осим тога он не говори о ономе што би психологу било најважније: шта се мења у динамици особе која постаје личност, каква је разлика између динамике личности и динамике индивидуе“.

Тежа је критика Александра Димитријевића када Николаја Берђајева оцењује као православног философа: „Берђајевљева философија је најчешће пнеумоцентрична“, пише Димитријевић и „често тежи ка богочовечности, на тренутке је хришћанска или теоцентрична, али никада није тријадолошка... Само начело на коме је заснован његов персонализам у суштини је имперсонално. Дух одређен изван тријадологије не може бити персонална категорија, па не може бити ни основа личности. Нисам још срео ни једно место на коме Берђајев покушава да превлада ову дубоку противречност у својој философији.

Још једна занимљива напомена могла би се тицати његовог занемаривања љубави, која у његовом персонализму нема значајно место. То би било немогуће да је он заснован доследно персоналистички, то јест да му је основа у односу, а не у слободи и духу који су циркуларно засновани једно на другом“.

Александар Димитријевић закључује да против проглашавања Берђајева за искључиво православног мислиоца говори много чињеница (подвукао В. Ј.). То су пре свега утицаји средњовековне немачке мистике, затим класичне немачке идеалистичке философије, као и савремене западноевропске философије. Сви ови утицаји, међутим, према мишљењу Александра Димитријевића, не говоре против, првенствено православног утицаја хришћанске философије на Берђајева, укључујући и његова (са строго православног гледања) спорна учења о етици стваралаштва (подвукао В. Ј.). Тек би требало, по моме мишљењу, брижљивије проучавати колико је Николај Берђајев познавао свете Оце, односно хришћанску патрологију, стваралачки их у себи асимилујући, или је неке њене делове занемаривао јер су му били априорно страни. Да ли то треба да значи да су „јеретичка“ учења у хришћанству била ближа Берђајеву од „ортодоксних“ учења? Не мора да значи, мада му Оригеново учење о апокатастази није изгледало погрешно, јер је и сам веровао у свеопште спасење.

*

* *

Покушаћу у наредном излагању да укажем на нека места у књигама Николаја Берђајева која би се могла сматрати „јеретичким“, са гледишта школског хришћанског учења, али онда посебно и са гледишта православне догматике (пазећи помно да делови из књига Николаја Берђајева које сам ја субјективно издвојио не штете разумевању целине његовог текста, односно не иду на уштрб разумевању основне Берђајевљеве мисли):

1. „Ја признајем вишестепену реинкарнацију, реинкарнацију на једном другом, духовном плану, као и преегзистенцију на духовном плану... Теорија преоваплоћења у једној пројекцији је неодржива и неспојива с целошћу личности и непроменљивошћу саме идеје о човеку. Међутим, може се прихватити идеја о реинкарнацији у многим пројекцијама, према којој човечија судбина зависи од његовог постојања у пројекцијама, различитим од пројекције појава објективног света. Лајбниц је с правом говорио о метаморфозама, а не о метем-психози... Дефинитивна судбина човека не може да буде одлучена у току једног краткорочног живота на земљи“.

КОМЕНТАР

Када се реч реинкарнација (лат. reincarnatio) схвати као учење о „поновном улажењу душе у тело после смрти тела у коме је дотле била“, Николај Берђајев није веровао нити заступао такво учење, познато и распрострањено више хиљада година у азијским религијама. Он је ипак узео ову реч да представи своју идеју о „вишестепеном“ усавршавању човека, с ове и с оне стране, јер је немогуће човеку да оствари на земљи „у току једног краткорочног живота“ Христово упутство људима да буду савршени „као што је савршен Отац ваш небески“ (Матеј, 5, 48). За усавршавање хришћанског човека после смрти (а зашто не и човека неке друге религије?), постоје наговештаји код светих Отаца хришћанске Цркве (свети Григорије из Нисе, свети Кирило Јерусалимски, свети Игњатије Брјанчанинов и други).

Идеја Николаја Берђајева о преегзистенцији душе, осим код Оригена (који је био осуђен као јеретик и због ове идеје) не може да се нађе код других хришћанских учитеља. Она је античког, пре свега, платонског порекла.

2. „Велики отпор у мени буди објективирање пакла, као и сваки покушај конструисања онтологије пакла као што је то чинило традиционално теолошко учење. У овоме ја сагледавам догматизирање прастарог садистичког инстинкта човечанства... Коначна Божија победа над моћима пакла не може бити подељена на два царства, један у царству Божијем, а други у царству Сатане, један у царству спасених и други у царству на вечна мучења осуђених. Хришћанска есхатологија прилагођена је категоријама овог света, времену овога света и овој историји...Просечан човек не може у себе да прими Откровење Божије без елемената претње, без претње казном. Страх је од прастарих времена основни афект човеков; он је тај који покреће историју“.

КОМЕНТАР

О садистичким и садомазохистичким човековим тежњама (скоро као о нагонима) убедљиве резултате је показала психоанализа, и теоријска и практична (психотерапеутска), мада и без ње, досадашња историја ратовања народа света, говори у прилог исте тезе. Мало је било и у прошлости хришћанске философије, па и теологије, мислилаца који су се мирили са статичком идејом „вечног раја и вечног пакла“ за људе после окончања земаљског живота. Берђајев није стога никакав изузетак. И међу хришћанским мислиоцима све три вероисповести, већ од XIX, а нарочито у току XX века, преовлађује уверење да су хришћанска учења о рају и паклу „педагошка учења“ намењена вечно детињастом човечанству коме су неопходне идеје о „злочину и казни“, и то о казни и награди који не долазе од људи, већ од Бога.

Сергеј Булгаков (1871-1944), за кога Никола Милошевић пише да је највећи руски мислилац религијско-философске ренесансе, окреће се против „казнене, терористичке“ теологије. Булгаков предвиђа после смрти, за време еона, чишћење човека. Пакао, према Булгакову, није вечит, то је стање прогресивног чишћења.[1]

Светлост Христова осветљава и нехришћане после смрти и то је значење „Силаска у пакао“, према С. Булгакову.

3. „Морамо одустати од рационалистичке идеје да је Бог господар света, да он влада природним светом, светом феномена, ако бих се смео послужити гносеолошком терминологијом. У овом свету нужности, расцепљености и робовања, у овом палом свету који се не може да ослободи моћи и судбине, не влада Бог већ кнез овог света. Бог влада у царству слободе, не и Принуде, у духу, не у детерминисаној природи.“

КОМЕНТАР

Човека који мисли и верује – од када постоји овакав човек – непрестано је збуњивао и ужасавао хаос у његовом личном унутарњем животу, неред међу људима и народима, ратови, нарочито верски и грађански ратови, земљотреси, поплаве и вулкани, Мучитељски однос човека према човеку, речју, и сувише чести тријумфи Зла над Добрим. Како сва ова злосрећна збивања у животу човека, народа и читаве историје објаснити? Неразумевањима, ипак присутне Божије Промисли у историји, деистичким богом, казном Божијом за почињене грехе, почевши од „прародитељског греха“, непостојањем Бога, привременом владавином Сатане („кнеза овог света“) и, чиме још?! Које је, заправо, порекло Зла? Човеку се чини, када би могао правилно да одговори на ову вечиту загонетку, одговарао би боље и тачније и на сва друга бројна питања скопчана са недогледним последицама деловања принципа Зла у свету и у човеку.

Данашња наука, почињући од археологије и палеонтологије, па све до генетике, наставља да нас збуњује или и да продубљује нашу сумњу у Божију Промисао, тако што нас уверава (да ли збиља довољно убедљивим разлозима?) да је не само наша земља стара више милијарди година и да је човек homo sapiens стар и до сто хиљада година, већ нас извештава о бројним, понављаним катастрофама које су се дешавале са земљом и човеком у току протеклих десетина, вероватно и стотине хиљада година у прошлости наше планете и живота на њој. Довољно је само сетити се потопа, о коме подједнако убедљиво говори и савремена наука, митологије готово свих народа света и – Библија.

Николај Берђајев у наведеним реченицама – и сам сведок ратова и погубне бољшевичке револуције, добар познавалац и европске науке и религија света, доследан хришћански верник, мада свестан многих трагичних грешака Руске православне цркве пре избијања револуције – смело и бунтовно одриче Богу моћ неограниченог господарења светом, као и његову немоћ да принуди човека, створеног од Бога слободног, да Га воли и да заволи једном за свагда Добро. Бог влада, вели Берђајев, у царству слободе, не и принуде. Зар то не значи онда, да је човек, како је још и Платон учио, заробљеник материје и тела (а од материје створен!), подложан неумитним законима узрока и последице, каузалности и детерминизма; а како је онда човек слободно биће?

Николај Берђајев иде и даље у својој „јереси“ када тврди да овим светом „не влада Бог већ кнез овог света“, у којој се (јереси) међутим, налази истина Христових речи упућених својим ученицима: „Видех Сатану гдје паде са неба као муња“ (Лука, 10, 18). Где је Сатана могао да падне са неба него на земљу! Да ли су онда речи Николаја Берђајева о „кнезу овог света“ јерес или погрешно протумачене Христове речи?

Што се тиче науке, Николај Берђајев се поставља као пророк (истински или лажни?) када пише: „Наступају времена када неопредељена наука више неће бити могућа, када ће наука бити или хришћанска или црномагијска“.[2]

4. „Апокалипса је повезана са парадоксом времена и у томе је необична тешкоћа њеног тумачења. Па, и истину говорећи, тумачење симболике апокалипсе јесте у знатном степену узалудан Посао. Ја се уопште не припремам да тумачим апокалипсу и хоћу једино да поставим философски проблем свршетка историје... Постоје два поимања апокалипсе: поимање пасивно и поимање активно. У историји хришћанског сазнања увек је преовладавало прво поимање. Крај света се пасивно предосећа и очекује, одређује се искључиво Богом, постоји само Божији суд над светом. Или, пак, човек активно-стваралачки припрема крај света који зависи и од човекове активности, то јест биће богочовечанско дело. Пасивно очекивање свршетка пропраћено је осећањем ужаса. Активно, пак. припремање свршетка је борба и може бити пропраћено осећањем победе.“

КОМЕНТАР

После тумачења четири јеванђеља у Светом писму, ниједно друго њено поглавље није било толико много и различито тумачено, кроз векове хришћанске теолошке мисли, као Откривење светога Јована Богослова (наговештено већ код пророка Исаије у 24. глави. али до VI века после Христа са израженом сумњом у каноничност Откривења, као и код његовог писца). Небројено пута су разноврсни „тумачи“ Откривења предсказивали крај наше земље и у појединим, махом немилосрдним владарима у историји, сагледавали главног Антихриста. Увек су се сви варали, као да су заборављали речи самог Исуса Христа: „А о дану томе или о часу нико не зна, ни анђели на небу, ни Син, до једино Отац“ (Марко, 13, 32).

Тачно је оно што Николај Берђајев пише, да се целокупна хришћанска мисао, две хиљаде година стара, када је реч. о апокалипси, односила пасивно према овом, од Исуса Христа и светог Јована, јасно наговештеном догађају краја историје и Страшном суду за читав људски род. „Постоји само Божији суд над светом“, вели Николај Берђајев, у коме човек нема никаквог удела. Само је оригинални руски религиозни научник и философ Николај Фјодоров (1828-1903) писао да је апокалипса условна и да зависи и од човека. Насупрот распрострањеном amor fati, Николај Фјодоров је истицао odium fati.

У складу са својом увереношћу у активну улогу човека, као од Бога слободног стваралачког бића (то је онај дубљи смисао постојања homo creatora у човеку), Николај Берђајев истиче значајну, ако не и одлучујућу улогу човекове активности у припремању краја историје и човековог живота на земљи. Ова човекова активност (бар је ја тако разумем) биће све више усмеравана у два супротна, али подједнако јака правца: правцем јачања Добра и увећањем броја све квалитетнијих христоносаца и правцем јачања Зла који ће свесно радити на уништењу Земље.

5. „Атеизам, не вулгарно-злобни, него високи, страдалнички атеизам, био је дијалектички тренутак у богосазнању, он је имао позитивну мисију, у њему се збило очишћење идеје Бога од лажног социоморфизма од људске нељудскости, објективиране и пренете у трансцендентну сферу. Фојербах је био у праву, не у односу према Богу, него у односу према идеји Бога“.

КОМЕНТАР

Овај закључак Николаја Берђајева „о смислу историје“ може бити посматран и кроз његову мисао да историјом управља „Бог, нужност и случај“. У сваком случају, атеизам и материјализам, као погледи на свет, могу се тумачити као очекивано реактивна појава (која има противно дејство), као позитивна реакција на „казнену, терористичку“ средњовековну хришћанску теологију и цркву, која је почела са спаљивањем „јеретика“ и „вештица“, да би данас завршила са распламсалим сукобом „креациониста“ и „еволуциониста“. Већ дуго сматрам Маркса. Ничеа и Фројда корисним „чистачима“ изопачено вођене хришћанске историје кроз векове. који су се, једноставно, морали родити управо у Европи, претовареној неравноправним положајем грађана у европским државама, сексуалним лицемерјем, толерисаним од цркве, потчињавањем жена, анонимношћу живљења и све чешћом појавом лажних ауторитета у политици, цркви (онда природно) и у породици.

6. „Пад у грех се схвата као непослушност. Увођене су нелогичне идеје да Бог може бити увређен. Искупљење се заснива на идеји justitia vindicativa... Чистилиште, рај, пакао – све је то још овострано. Ради провере наших појмова о Богу замислите свемогућег Бога који прихвата вечно страдање живих бића за највише добро“.

КОМЕНТАР

Уколико је Адам имао слободу избора добијену рођењем од Бога, онда је он могао да греши и да се тај његов грех схвати као непослушност. Остала је загонетка да ли је Адам имао „џиновску памет“ од Бога му поклоњену, или је Адам био на ступњу развоја малог детета.

Што се тиче нелогичности идеје о Божијој увређености, не бих се ни у многим другим човековим представама о Богу и Његовом односу према људима, превише ослањао на логику. О Богу се може, додуше, више сазнати када нам „ум у срцу почива“ (што се ретко са човеком догоди), али оно што је одлучније у свакој религији, вера је човека у „немогуће“, и та вера, онда, мало шта има са рационалним и логичким бићем човековим.

Већина наших појмова о Богу и оностраном, наравно да су овострана и почивају највећим делом на нашем магијском мишљењу и „архаичном човеку“ у нама. То још увек не мора да значи да нешто налик на Чистилиште, рај и пакао не постоји онострано.

7. „Хришћанство до дана данашњег није превладало кошмарни карактер своје сопствене есхатологије. Уношење моралног начела у загробна веровања било је, наравно, прогрес, продуховљење магијских веровања. Али морално начело је пре свега попримало карактер суда и застрашивања. Чак и хришћанско веровање у живот после смрти носи печат садистичке фантазије... Осветољубива Апокалипса постоји већ у књизи Еноха, која претходи хришћанској Апокалипси... Али кошмарне су и друге, позитивније могућности – могућност бесконачних метаморфоза, могућност потпуног губитка личности у безличном Божанству, а изнад свега могућност вечних адских мука... Судско схватање бесмртности исто је тако непродуховљено као и древно магијско схватање. У традиционалном учењу о бесмртности веома велику улогу игра педагошки елемент, који отворено има егзотерни карактер“.

КОМЕНТАР

Све што је овде изрекао Николај Берђајев на рачун „кошмарног карактера хришћанства“, може се свести на неку врсту његовог закључка о „педагошком елементу... егзотерног карактера“. Шта на то рећи? Све су религије носиле у себи егзотерни и езотерни карактер свога учења. Први је био намењен огромној већини „масе народа“, други тзв. елити. У хришћанству такву рану „елиту“ представљао је гностицизам. Онај или они који су у IV/V веку, међу бројним апокрифним јеванђељима одабрали четири, морали су бити надахнути Духом Светим, јер и Томино јеванђеље најближе признатим јеванђељима, носи у себи гностички карактер, који се једноставно не уклапа у она канонска, четири јеванђеља.

Николај Берђајев с правом пише да и она „позитивнија“ решења загонетке загробног живота човека, а при томе мисли на хиндуистичко учење о карми и реинкарнацији, такође су кошмарна, без обзира на то што нам се чине логичнијим од хришћанске идеје о рају и паклу. Коначног решења нема, загонетка мора да остане, али нам је, ако смо стварно хришћани, неопходно велико разумевање, и још више, велика благост у суђењу, када смо једном схватили да се људи налазе на бескрајно различитим ступњевима Јаковљеве лествице. Само ћемо тада избећи обе опасности: да себе сматрамо „езотерном елитом“, или да останемо на ступњу „рђаве бесконачности“, на онтологији пакла као, према Берђајеву, „најрђавијој форми објективације, инспирисаном осветом и злобом“.

8. „Идеја о бесмртности душе грчког је порекла. Спасење код Јевреја је спасење целог народа. Код Језекије се траже зачеци идеје бесмртности. Али уопштено говорећи код пророка није било вере у личну бесмртност... Тек у II веку јудаизам је прихватио веровање о награди у будућем животу. Али Јевреји су за разлику од Грка дошли до веровања у васкрсавање са телом, а не у бесмртност душе... Погрешно је мислити да је човек по природи натурално бесмртно биће, и, такође је погрешно мислити да човек само одозго, од Божанске силе, добија своју бесмртност... Бесмртност је богочовечанско дело, дело слободе и дело благодати, дело које се остварује и одоздо и одозго“.

КОМЕНТАР

Идеја о бесмртности душе, мислим да је универзалног порекла. Да ли је уопште било неког политеистичког народа у прошлости и далекој прошлости људског рода у коме појединци или цео један народ није веровао у две ствари: у безброј добрих и рђавих божанстава (најчешће амбивалентних према добру и злу) и у надживљавање бесмртне душе смртног тела? Можда се и могу наћи такви народи, али онда у сасвим занемарљивом постотку. Високоразвијена грчка цивилизација и култура, и сама још увек политеистичка, само је усавршила, најчешће антропоморфне представе некадашњих народа о боговима и богињама, као и о бесмртности душе (као што је оваква релативна финоћа представа постигнута код Платона).

Јеврејски народ представља и данас за истраживаче историја религија загонетку у погледу њихове вере у спасење целог народа, али да ли и појединачних душа у томе народу? Тачно је да је јудаизам тек од II века пре Христа, под утицајем апокрифних списа (пре свега књиге о Товији и Сираху, четири књиге о Макабејцима, књиге о Јудити, Енохове књиге), прихватио веру у личну бесмртност, о кажњавању неправедних после смрти и о награђивању праведних, о вредности молитава и жртава за умрле итд.; веровања која су, готово у целини, прихваћена у раном хришћанству. Неки протестантски истраживачи хришћанског веровања у И и II веку после Христа сматрају да први хришћански светитељи, као Што су били Климент Римски, Игњатије Антиохијски, Поликарп, Јустин Философ и још неки други, нису говорили (да ли то значи да нису веровали?; ово исто питање могло би се односити и на Јевреје) о бесмртности личне душе, верујући да је бесмртност условна, а не урођена (као што је тврдио Платон), и да ће стога бити дата само праведнима. Митрополит Пергамски Јован Зизјулас, на крају XX века обнавља разговор о условној или урођеној бесмртности људске душе, за једне хришћане (пре свега православне) на прихватљив, за друге, на неприхватљив начин.

Николај Берђајев се очевидно противи и политеистичкој и грчкој платонској мисли, по којој је људска душа „натурално бесмртна“. Он уводи и једну смелију мисао, да је бесмртност, као и долазак судњег дана, односно Апокалипсе, условљена, не само „одозго“, од божанске силе. већ је и дело човека као дело његове слободе. Да ли то значи да је у досадашњој хришћанској догматици потцењена улога човека, или да је Николај Берђајев прецењује?

9. „Стваралачки развој у свету треба схватити као осми дан стварања. Светско стварање није само процес који иде од човека ка Богу. Бог захтева стваралачки новум од човека. Он чека дела људске слободе“.

КОМЕНТАР

У овој мисли Николаја Берђајева (коју смо изабрали за крај овог нашег субјективног и релативно оскудног избора из великог, дивљења достојног, целокупног стваралачког дела Николаја Берђајева) као да је садржана сама суштина, несумњиво изазовне и неортодоксне, а оригиналне философске мисли једног дубоко хришћанског руског човека.

„Осми дан“ стварања треба да је први пут споменут у Варнавиној посланици (коју је писао један јеврејски хришћанин прожет, код нас мало изучаваним, а занимљивим учењем Филона Александријског, који је живео од 25. године пре до 50. године после Христа); „осми дан“ спомињу још неки свети Оци у каснијим вековима (све до светог Григорија Паламе у XIV веку), а вероватно да су ови онда дали повод Берђајеву да онако узвишено почне да мисли о човеку, и то о човеку као ствараоцу, коме Бог чак може допустити (наравно, када homo creator у човеку признаје и воли Бога) да ствара нешто ново – creatio nova, после Божије creatio prima, али и Божије creatio contipia (или је Николај Берђајев дошао до ове значајне идеје о „осмом дану“ стварања сам, јер се претпоставља да није довољно читао хришћанске патрологе?).

Куда иде данашње „ново“ стварање човека без Бога, и није ли, да се још једном упитамо, Николај Берђајев преценио човека? Није, јер Берђајев дубоко верује у Бога, а онда и у човека који може са Исусом Христом, када у Њега и Његово васкрсење такође дубоко верује, да „чини чуда“ и већа од оних које је чинио Исус.[3]

ЗАКЉУЧАК

Николај Берђајев спада у сам врх широке зарубљене пирамиде руске религиозне философије друге половине XIX и прве половине XX века. Богатство и оригиналност философско-религиозне (првенствено код философа) и религиозно-философске мисли (првенствено код руских православних теолога) смело је, изазовно (да ли каткад и „јеретичко“?) и подстицајно толико, да сам лично убеђен у њену трајност, у сваком случају актуелност у току читавог XXI века, ако тај век треба да остане хришћански, и то у смислу истинског и далеко квалитетнијег изворног хришћанског учења, него што је било у протеклим вековима жалосне борбе, не само Цркве и Државе, и на Западу и на Истоку, него и борбе хришћана међу собом, услед трагичне подељености њихових цркава. Николај Берђајев је био непрестано свестан, услед своје дубокоумности, кобних последица поменуте подељености цркава, опомињући све хришћане да они оваквим својим поступањем увек поново распињу Христа.

„У том оквиру својих мисли“, пише добар познавалац дела Николаја Берђајева, католички хрватски философ Јосип Крибл[4] „Берђајев критизира све недостатке и православне (иако је православац) и католичке Цркве кроз повијест и позива да се стваралаштво у Духовној, Ивановој Цркви потврђује у склопу љубави јер све нас води Богу, Кристу који је љубав“.

Николај Берђајев је морао много сам пропатити када је писао да: „Светска историја познаје најстрашније стваралачке неуспехе – неуспех хришћанства и Христове делатности на земљи.“ у своме малом, можда најмањем делу О савршенству хришћанства и несавршености хришћана, овај тужни мислилац „усамљени, слободни персоналиста и пророк“, како га с правом назива Павле Евдокимов. изрекао је своје најдубље веровање о хришћанству као најсавршенијој појави, сишлој Милошћу Божијом, из трансцендентног света Божанског у свет човека преко Исуса Христа, али Николај Берђајев је у овом драгоценом делу изразио и своју тугу, а и бојазан за реалан свет тзв. хришћанских људи на земљи, као и за њихову „судбину“ у будућности преостале историје.

Хришћански, православни верник Николај Берђајев није ипак оставио ни себе ни нас без наде. Ова нада почива у Божијој Благодети и у човековој боголикости, самим тим у могућности човековог развоја кроз еоне еона будућег времена. Хришћанство је религија љубави, слободе и трпљења. Николај Берђајев одлучно одбија „терористичко учење вечног проклетства“, па ако и не заступа преегзистенцију Душа, он је уверен да човек – хришћанин (да ли и сваки други човек?) пролази у току овог живота кроз разне фазе развоја у процесу христијанизирања себе самог и своје околине – то би био, по моме мишљењу, процес индивидуације, у првом реду развој индивидуе на путу према личности; ово је најпре душевни развој човеков, оплемењивање његове душе на његовом путу према Духу, а потом, или независно од пута индивидуације, то је пут обожења на коме препознавање и упознавање Духа у човеку неизбежно води оплемењивању његовог душевног живота – при чему је Николај Берђајев уверен и у „човеково пролажење кроз друге пројекције после смрти“.

Придружујем се на крају овог мог непотпуног закључка о делу Николаја Берђајева двојици истакнутих руских религиозних мислилаца, Александру Мењу и Николају Лоском, који су зналачки и с пуним срцем знали овако да оцене мисао свога великог православног сабрата Николаја Берђајева:

„Током дугих година код нас о њему није било ни једне речи, само случајни извори, кратке информације у енциклопедијама. Затим се појавио један критички рад, и ето сада настаје ново раздобље. Могу рећи да завидим сваком од вас, ко ће сада читати Николаја Александровича. То је дубоко уживање за мисао и срце, док продире у свет овог слободног, прекрасног, узвишеног мишљења, у свет овог човека чија философија о личности, о стваралаштву, о слободи има на себи печат јединствене племенитости“ (Александар Мењ, „Источник,“ бр. 14-16, Београд, 1995).

„Има људи који у својој ревности да буду већи православци од самог православља осуђују дјелатност Берђајева као опасне по цркву. Они заборављају да, како показује историја хришћанства, црквена пракса и традиционално богословско учење пати од многих недостатака, који одбијају широке друштвене слојеве од цркве. Да би се сви вратили у крило цркве, неопходан је рад таквог мирјанина као што је Берђајев, који је указивао да се ти недостаци могу отклонити, а да се не нанесе штета темељима хришћанске цркве“ (Н. О. Лоски, Историја руске филозофије, ЦИД, Подгорица, 1995).