Владета Јеротић

Психоза као изазов и шанса

Извор: Неуроза као изазов, Сабрана дела, II коло, Задужбина Владете Јеротића у сарадњи са ИП Ars libri, Београд 2007.

У нашим размишљањима о дубљем смислу и значењу психозе, смислу и значењу који могу бити сагледани психолошки, социјалнопсихолошки, психоаналитички, феноменолошки, антрополошки и егзистенцијалистички, задржаћемо пажњу на неким облицима психозе и покушати да на њима применимо појам „индивидуационог процеса“ Карла Густава Јунга, као и нека друга његова размишљања о психозама.

Под „индивидуацијом“ најпре, Јунг означава процес психолошког настајања личности, индивидуални процес развоја личности на путу њеног самоостваривања. Овај процес значи остварити, у границама могућег, целину личности.

Оригинална је Ериксонова идеја не само о егоидентитету него и о скоковитом сазревању детета кроз решавање криза. Претпостављам да нема сазревања личности, не само детета него и одраслог човека, без криза, чак не и без болести. Тражили смо да код неких психотичних пацијената откријемо спонтану или уз помоћ психотерапеута остварену могућност накнадног сазревања, односно искоришћавања психозе као шансе за ово сазревање после истека психотичног шуба. За овакву нашу намену нашли смо подршку у једној Јунговој реченици из његовог чланка Мана личност која гласи: „Несвесно је чист природни процес, с једне стране, без намере, али с друге стране с оном потенцијалном усмереношћу која је карактеристична за сваки енергетски процес. Ако свест узме активног учешћа и доживи сваки ступањ процеса или га бар наслути, онда се следећа слика поставља на кроз то стечени виши ступањ и тако настаје усмереност... Болеснички симптоми треба да постану за болесника барометар који ће му показивати када је и где одступио од свог индивидуалног пута и када је и где несвесно запоставио важне ствари“.

Очевидно је то да није могуће у свакој врсти психозе успешно препознати несвесну усмереност која опомиње и која онда може да послужи пацијенту и његовом терапеуту да ту усмереност искористе као будући осетљиви барометар при наговештају евентуално новог шуба, или као богат материјал из несвесног који може да послужи у процесу сазревања пацијента.

У тражењу најповољније форме психозе у коју она смешта своје садржаје, могу се занемарити дубље анализе свих облика органских психоза, као и оних схизофренија које по класичној подели спадају у хебефрене или симплекс форме, или према новијој подели, које спадају у тзв. процес-схизофреније. Може се ограничити првенствено на први психотични шуб код пацијента са зтв. схизофреном реакцијом или акутном схизофреном епизодом, као и на поједине тзв. граничне случајеве, и то оне врсте код којих није увек јасно да ли је неки лакши шуб већ прошао или се тек спрема, односно треба се ограничити на оне случајеве који се повремено и краткотрајно понашају психотично после чега су у стању да доживе спонтану ремисију. Приликом посматрања пацијента није толико важно да ли је пацијент млађег или старијег животног доба колико је важно да ли је психотични шуб први или други и колико је шуб трајао. У оваквом приступу полазимо од Блојлерове дефиниције схизофреније по којој је то група болести које се јављају у било ком раздобљу живота, при чему неке од њих прелазе у парцијалну или комплетну ремисију, друге постају хроничне. Занимљиве су у првом реду оне психозе за које се по неким критеријумима, о којима ће касније бити говора, претпоставља да су склоне комплетним ремисијама.

Што дубље улазимо у проблематику која се овде поставља мање се намећу питања како се симптом болести у психози манифестује или шта он значи (прилично задовољавајуће одговоре на ова питања дали су у прошлости Минковски и Јасперс, па Розен и Бенедети, а у новије доба Ајслер (Eissler), Лидс (Lids), и др); много нас више занима куда циља симптом, каква му је сврха и намера. У овом случају битна је структура личности пацијента а не постављена психијатријска дијагноза. Поставља се питање: каква треба да буде структура личности неког психотичног пацијента, да би он, иако ретко сам, без помоћи, много чешће уз помоћ психијатра-психотерапеута, био у стању да своју психозу схвати као шансу, да она помогне преображају личности, или, скромније, даљем сазревању личности.

Лакше је уочити које карактеристичне особине личности сигурно сметају напредовању, „индивидуационог процеса“ вероватно код свих људи, па и оних психотичних. О неким карактеристичним особинама личности које ремете, тј. које могу да успоре или сасвим зауставе нормалан процес сазревања код човека, писао је врло добро још 1948. године Ханс Јерг Ваитбрехт (Hans Jörg Weitbrecht). Његово животно и психијатријско искуство показало је, а ми се с тиме у потпуности слажемо, да особе које осећају велику потребу за важењем, које истичу своја права или доказују ваљаност својих судова, а затим сви они претерано задовољни собом, охоли, сујетни, пуни себе, са осећањем надмоћи над другим, тврдоглави, неспособни су за преображај и врло су ретко у стању да извуку неку поруку или нешто науче од онога што се догађа њима или ван њих.

Насупрот оваквим особама, постоје и особе које су радознале, које су у стању да се нечему искрено и спонтано зачуде и зарадују, које још могу да се нечему истински диве, затим оне које су скромне и ненаметљиве, које су на уметнички начин сензибилне, са способношћу за интроспекцију, у којих еротично-сексуални живот није замро, и нарочито оне особе које показују чежњу за друкчијим животом, односно показују дубоко незадовољство које је у стању да преде у патњу због садашњег живота. Већини пацијената са оваквим карактерним цртама личности може се помоћи и убрзати њихов заостали „индивидуациони“ пут.

Треба настојати да се одгонетне које реституционе покушаје предузима несвесно у пацијента са психозом, прихватајући Јунгову тезу да између свесног и несвесног постоји компензаторни однос који се састоји у стварању компензаторних симбола од стране несвесног. Јасно је да ове компензаторне симболе морају да схвате и пацијент и терапеут, јер, како Јунг каже, „несхваћен сан или симбол остаје само као догађај, али разумевање ствара од њега доживљај“.

Познато је већ да суманути садржаји неких психотичних болесника подсећају на истоветне садржаје у делима значајних стваралаца и да се често ова веза не може објаснити никаквим личним контактом болесника са неким ствараоцем или индиректно, контактом са делима стваралаца. Јунг је, као што је познато, овакве садржаје приписивао архетиповима као спонтаном манифестовању колективно несвесног, које у облику компензаторних симбола покушава да исправи погрешно усмерени развој свесног живота. Међу овим садржајима психотичног болесника добро је познато да су неки од садржаја блиски религиозном кругу доживљавања и размишљања не само неких значајних религиозних философа, већ и мистичара свих религија света. То су стања екстатичне озарености, доживљавања свеприсутности духа и свејединствености света праћена кликтавом одом радости, љубави и праштања (доживљај који је Абрахам Маслов врло ценио код људи и назвао га peak experience), а који су нам познати како из неких романа Достојевског, из Хакслијевог експериментисања са мескалином и из саопштавања тако великих хришћанских мистичара као што су били Мајстер Екхарт, Јакоб Беме или у Индији Рамакришне и Вивекананде. Оваква стања позната у психијатрији као увод у психозу називана су још „океанским доживљајем“ и објашњавана су, у фантазији поново оствареном симбиотичком везом са мајком из периода мајчине бременитости, или, по другима, из периода првих месеци интензивног контакта одојчета са мајком.

Психијатријско и још више психотерапеутско питање, како у погледу оваквих садржаја психотичних болесника тако и оних који су блиски кругу стваралачких личности, усмерено је на ону врсту помоћи оваквој врсти болесника која не би била негирање, поништавање или омаловажавање оваквих садржаја, већ која би зналачком руком успела да одели пшеницу од кукоља и ову пшеницу онда, на нов начин, опет уведе и сада стварно потпомогне озбиљно оштећени, окрњени или у погрешном смеру управљени интегритет болесникове личности.

Тако је наш пацијент, 31 година, завршене више школе, без запослења, у току свог првог психотичног шуба отишао у цркву и тамо доживео, несумњиво на нуминозан начин, савршен мир, унутарњу озареност и ујединилачку блискост са свим људима. Када је, по изласку из цркве, покушао да овај свој доживљај пренесе непознатим људима који су се ту затекли, постао је агресиван, доспео је у психијатријску болницу, у којој је био три месеца лечен медикаментозно. Код нас је у амбулантну психотерапију дошао по изласку из болнице са циљем одељивања „пшенице од кукоља“, покушаја постепеног разликовања шта се у пацијенту збива нуминозно, а шта патолошко.

Још са пет-шест година, док је чувао стоку у селу, помислио је за једног чобанина, изузетно благог и доброг човека, да увече, одлазећи са овцама натраг у село, одлази у ствари на небо и тамо пали звезде. Много је читао Достојевског, религија га је снажно привукла. Водио је дневник годинама. Дневник указује на велико богатство унутрашњег живота пацијента, али у исто време и на сталну и претећу присутност елемената болесног афективног живота. Ови одломци потичу из разног доба његове младости, али пре манифестног психотичног разболевања. Они сведоче о знатној отпорности и примарној снази пацијентовог ја, који је успевао годинама да одоли психотичним кризама, иако је тзв. шуњајућа психоза непрестано била присутна.

Пацијент у дневнику овако пише: „Моја крв учинила ми се нечистом, поганом, сам сâм себи бивао све заразнији од нечисти... Први занос за крстом доживео сам пролазећи једном поред цркве. Касније сам га видао и тамо где га није било, на пример тамо где су људи начинили електричне стубове, и био сам уверен да људи само мисле да знају шта стварају, али да у суштини не знају... Избегавао сам лепе и згодне жене. У таквој жени видео сам сестру-видарку, а не жену која би ми измамила и усмерила похоту... Дође рођендан моје покојне сестре, умрле у шестом месецу живота. Чинило ми се да је она неку породичну и нечију личну нечист доживела и саживела. Чувши тог датума цвркут птице из свог стана, дозволио сам могућност да је у њој њена душа. И тако кренем путем њеног лета, ка гробљу, за које нисам знао где је, а био сам уверен да ћу га наћи. И збиља, стигох до гробља. Веровах да сам на путу своје истине, а можда не само своје. Враћајући се с гробља све улице мирисале су ми на тамјан. Тај трен клонућа и купајућег отрежњења био је награда за претходно виђење и своје, и како мишљах, светске катастрофе (апокалиптичка фаза психозе, према немачком психијатру Конраду – примедба В.Ј.)... Био сам будан, и у једном моменту ми се учини да ми дух крете из тела према некој усијаној звезди која ми се врло брзо приближавала и увећавала. Ваљда за трен помислих – пакао, уплаших се, тргох и опоравивши се, погледах се у огледало у коме сусретох очи попут совиних. Дакле, сине мрака, не усуђуј се међу људе! Те очи плаше, убијају... Нисам се сматрао психичким болесником. Осећао сам се грешником. Хтео сам на исповест.“

„Грандиозни селф“ деце, уметника и психотичних болесника могао је да буде јасно уочен и код овог пацијента, изузетно добро припремљеног за психотерапију, која му је донела олакшање у погледу разликовања себе „светитеља“ од себе „грешника“, омогућила му да ступи у релативно срећан брак и да се посвети сликању.

Други наш пацијент, факултетски образована особа, стара 42 године, удата, мајка одраслог сина, са несумњивим креативним способностима које су се успешно доказивале у области песништва, после једне дубоко преживљене интимне драме, када је сатима бесциљно лутала улицама, нашла се у блажем кататоном ступору, у коме је стању провела неколико дана доживљавајући наизменично идеје прогањања и идеје грешништва. Захваљујући снази свога ја, избегла је хоспитализацију и практично без лечења и лекова, после месец дана од догађаја вратила се у обично психичко стање.

Приказујемо један сан пацијенткиње, после неколико месеци психотерапије, који нам је указао на добро напредовање „индивидуационог процеса“ и пружио наде да ће минула психоза послужити као подстрек за сазревање и можда нову фазу песничког стварања.

„Спуштам се терасастим, природним степеништем осветљене падине, обрасле неописиво лепом травом. Силазак није напоран, али се распон степеништа сужава. Увала? Можда замка. Прилази ми неки свет. Очекују објашњења и да их водим, а ни ја још не знам зашто силазим овом падином. Већ су уз мене. Питају, ја одговарам. Без много удубљивања. Заокупља ме, све више, потреба да сазнам куда то силазим. Ноћ ће ускоро. Комплекс цркви. Не знам колико их је. Све оне десно су осветљене. Али она којој се ја упутим је мртва. Нема окна. Из црних рупа, предњег зида, избија нека веома јака сила. Повлачи ме то струјање. На левој избочини ове прастаре цркве, као на стубу исписани редови, на старословенском, у низовима. Запис о тајни постојања. Откада ја хоћу то да сазнам. Зову ме. Негодују што се задржавам пред мртвом црквом, што ме толико чекају, а ја треба, ваљда, да их уведем у ону осветљену. На брзину читам запис. Добро је, запамтићу. Сада се мирно, пошто знам шта сам прочитала, прикључим осталима. Улазимо у јарко осветљену цркву. Како сам крочила иконе са зидова силазе на људе. Они постају дивни, анђеоски ликови. Од потпуног усхићења будим се.“

Трећи наш пацијент, стар 22 године, студент, долазио је око годину дана у психотерапеутску амбуланту, никада се у току овог времена није желео назвати нити се осећао пацијентом, наглашавајући увек да код лекара долази као „пријатељ“.

Занимање за бављење собом и за своје снове овај младић, понео је још из пубертетског доба. Аутистичког понашања, увек одличан ћак, много је читао и размишљао. Пре три или четири године имао је прво „виђење“, које није знао да објасни. Гледајући у ћебе које се налазило прекопута њега на канабету, приметио је како се ћебе ритмички помера „као да дише, или, као да га је нека рука испод, равномерно померала“. Пре кратког времена „видео“ је неку белу, правилну коцку како лебди у ваздуху, а са њене доње стране лагано излази нека густа праменаста, беличаста течност. Снови које бележи и тумачи сваког дана сложени су и занимљиви, архетипског карактера. Тумачење ових снова је паралогично, иако са потпуно очуваном формом у причању. Пошто је у сновима често било час искежених и злих, час светачких и мудрих лица, која су долазила у неким чудним летелицама из свемира, закључио је да му тек предстоји стваран сусрет са људима из космоса, који су управо њега изабрали да му се јаве, јер и он припада необичним и изузетним.

Једном сам индиректно упитао овог младог човека одакле црпе снагу и како успева да се одржи. Одговорио је: „Моје бављење сновима довело ме је до сазнања да је живот испуњен тајанственим принципом, да постоји нешто што је за мене крајњи циљ живота. Имао сам заштиту и то је била моја вера у несвесно, читање Јунга и Хесеа потврдило ми је слутњу о смислености живљења и најзад, у свему ми је највише помогла моја искреност и неговање врлине, никад нисам на зло ишао“.

Ако се подсетимо Јунгове идеје изложене у његовом чланку „Функција несвесног“ по коме се несвесни процеси налазе у компензаторном односу према свести, и нарочито његове мисли да „несвесно ни у ком случају није само реактивно“, већ да, напротив, бројна искуства служе као доказ „да је несвесно не само спонтано већ да може преузети и водство“, онда нам неће изгледати више као чудо што неки пацијент, свеједно да ли га уврстили у групу латентне схизофреније, граничног случаја или тзв. шуњајуће, па чак и отворене схизофреније, не само да успева да мимоиђе болницу и медикаменте, већ се плодно и трансформише уз помоћ баш психотичних садржаја који изгледа да некако дозирано надиру из несвесног.

Стара је истина да избијање психозе некад представља једини спас од самоубиства или разбуктавања неке теже соматске болести, при чему претпостављена и сада већ од многих и показана унутарња законитост, која се некада претвара у „клацкалицу“ између психозе и неке телесне болести (о којој су код нас писали Вилхар Јевтовић, у иностранству Abraham, Kowden Brown, Spiegelberg, Beck и други) остаје и даље врло занимљиво подручје испитивања.

Јунг наводи пример једног његовог болесника, тихог, сањалачки настројеног младића, несрећно заљубљеног. Једном када га је девојка поново одбила, био је очајан и пошао је право ка реци с намером да се утопи. „Била је касна ноћ, у сусрет њему звезде су светлуцале из тамне воде. Изгледало му је као да звезде у паровима пливају реком, а њим је овладало чудно осећање. Заборавио је на своју самоубилачку намеру и фасциниран је посматрао ову чудновату, слатку игру. Постепено му је постало јасно да је свака од ових звезда лице, да су ти парови двоје заљубљених, који заљубљено, занети пролазе поред њега. Тада му се наметнуо сасвим нов закључак: све се променило, и његова судбина, напустили су га разочарање и љубав, сећање на девојку било је далеко и равнодушно, за то му је – и он је то јасно осећао – било обећано нечувено богатство. Већ је знао да је непроцењиво благо сакривено за њега у оближњој звездари. Тако је дошло до тога да га је полиција ухапсила у четири сата изјутра при покушају да обије звездару. Психоза је почела, суицид је избегнут“.

Халуцинације и суманутости су, по психоанализи, реститутивни процес, и последица су повлачења либида од реалности. Овакво мишљење нам је ближе од супротног, које заступа Федерн, о којем ћемо мало касније полемисати.

Морамо претпоставити да је у структури личности у случајевима психоза о којима расправљамо, ја друкчије него у случајевима здравих, али и тежих и хроничних психотичних болесника. Хартман сматра да све егофункције не бивају оштећене у случајевима схизофреније, а Mac Alpin и Hunter (навод према Милану Поповићу) сматрају да је за схизофренију патогномонична појава архајских прегениталних прокреативних фантазија, као и апсолутна амбисексуалност.[1] Претпостављамо да, управо од сачуваног дела ега у односу на оштећени, односно од квалитета и квантитета тога сачуваног дела ега, зависи не само успешно искоришћавање психозе као шансе за „индивидуацију“, већ и могућност успешне психотерапије, па и могућност стваралаштва, уколико за ово постоје услови. Као да се его болесника уочи избијања психозе налази пред алтернативом мењања својих идеала, проширивања свога хоризонта вредности, прихватања и интегрисања до тада неприхватљивих побуда и осећања, или прибегавања одбрамбеним механизмима који воде у психозу.

Насупрот Федерновом мишљењу, према коме је губитак уобичајене спољне средине увек и губитак једног дела себе, истичемо мишљење да губитак спољне средине може да значи и добитак себе, на пример, код ствараоца и у егзистенцијалистичко-јунгијанској психотерапији психоза. Због тога нам је схватање Хартмана, који говори о „делу ега слободном од конфликата“ који се развија из „мираза добијеног од природе“, при чему је подразумевао способност говора, хода и, што је веома значајно, урођене таленте, прихватљивије. Хартман, наиме, сматра да се его формира и кроз биолошке изворе из којих избијају разни таленти.

Покушаћемо сада да се још једном приближимо суштини неких психотичних збивања која заокупљају нашу пажњу, чији су садржаји некад фасцинантни и за тзв. здраве људе. тражили смо увек изнова критерије који би нам помогли да разликујемо оне психозе које представљају врсту апела и себи и околини, и које могу да послуже као шанса за сазревање, и сигнал за терапеута да отпочне дугу и тешку психотерапију, од психоза које носе од почетка свога избијања нешто аутохтоно аутистично, дубоко евазивно, каткад и деструктивно и самодеструктивно. Одлучујуће је у овом разликовању то, да ли је првобитни импулс према психози био знак „прастраха“, дакле, пре свега бекства, повлачења, склањања до реалности, према којој се онда болесник у психози различито некрофилно односи, или је овај импулс знак примарног бунта, активног непримања и неприхватања околине, протест и императив психе за друкчијим животом, за променом, напослетку за сазревањем. Можда ова разлика почива, како би рекао Хартман, или на превеликом притиску реалности или на повећаном притиску ида, који у оба случаја доводе до раскида са реалношћу. Мишљења смо да је повољнији случај по индивидуацију притисак од стране ида, јер нам се чини да је онда и витални потенцијал јачи и да су здраве снаге ега у бољем положају према оштећеним. У строго дијалектичком размишљању овакво разликовање није оправдано, јер притисак реалности неминовно доводи и до притиска ида и обратно, па ипак сматрамо да можемо говорити о преовлађивању једног од ова два притиска.

Треба још нешто рећи о психотерапији психоза о којима је овде било речи, а које би се, можда, могле назвати подстицајним психозама. Као што је то већ истакнуто, Јунг нас учи да процес мењања или трансформација личности у психози, односно после изласка из ње, има добре шансе, нарочито тамо где су фантазије колективно несвесног дошле до изражаја.[2] Како у психотерапији искористити ове фантазије лишавајући их њиховог патолошког карактера, а задржавајући оно стваралачко и општељудско у њима? Како превести преурањено остваривање сједињења са космосом и апсолутом преко „космичке суманутости“ (Федерн) психотичне особе на редован и легалан пут упознавања и са оваквим садржајима дубљих слојева нашег несвесног бића и при томе не негирати нити потценити вредност ове „космичке суманутости“? Оваква питања слична су питањима која себи постављамо када се бавимо личношћу младог наркомана коме треба разјаснити да је његов пут и средство којим се служи да би ушао у тајну илегалан, док је потреба и чежња за одгонетањем тајне истинска и легална.

Јован Рашковић, у своме раду Да ли је схизофренија конструкција или патолошки ентитет (Зборник Петог конгреса неуролога и психијатара Југославије, књига 3, Љубљана, 1976), парафразирајући Фрома, каже да је сваком човеку неопходна „мапа природног и друштвеног света“ без које би био изгубљен. „Та и таква мапа“, продужава Рашковић, „може бити и једно унутрашње веровање које је у исто време и потпуно раскидање са спољним светом. Ова оквирна оријентација може бити и јесте једна друга свест која заштићује и олакшава. Психотичар је опскрбљен мапом и циљевима различитим од наше оквирне оријентације и наших мотивација.“

Психотерапија неких психотичних болесника о којима је већ било речи, све је друго само не конвенционална врста разговора лекара са пацијентом, чак и онда када је овај разговор вођен схемом неке одређене психотерапеутске школе. Не треба заборавити да циљ сваке психотерапије, па и оне код психоза, није само побољшање симптома, промена у понашању, већ и развој и раст личности, на шта је Волберг (Wolberg) упозорио још 1954. године. Како ово може да постигне психотерапеут, и то у лечењу психотичног болесника? Мислим да он мора пре свега да буде присутан пред другим људским бићем, видљив и аутентичан, поштен, отворен и често директан насупрот дисимулацији, мистификацији и сумњичавости фамилијарне и шире друштвене средине психотичног болесника. Наравно да поред ових људских квалитета психотерапеут мора бити снабдевен солидним теоријским и техничким знањем и вештином. Тек са овим квалитетима заједно, психотерапеуту може да успе да его схизофреног болесника тако ојача да оно буде способно да асимилира све оно што је од свести било искључено и отцепљено, и тако несумњиво прошири и обогати димензије личности. Управо када је реч о психотичном болеснику који заслужује психотерапеутску помоћ, психотерапеут мора бити свестан да му у терапији не може бити циљ изграђивање добро прилагођеног опортунисте, човека, како се то каже, радно способног и сексуално задовољног. Психотичан болесник није неуротичар, а није ни обичан човек са мало амбиција. Он је каткад, заиста, савест човекова, па и савест друштва, ризик, изазов и шанса, не само себи већ и нама.

Психотерапеут треба да помогне да ова шанса, колико је то у његовој моћи и бар када је реч о болеснику, буде и искоришћена. Џон Розен је једном написао да је „схизофренија царски друм који води ка несвесном“. Ако је ово тачно, онда нам схизофреничар може помоћи да и сами нађемо приступ у разне слојеве несвесног чија је дубина неизмерљива. „Психијатри су увек“, како с правом пише Роберт Лаинг, „мало пажње поклањали особеном опиту пацијента“. Чак и у психоанализи постоји тврдокорна тежња да се искуства схизофрених сматрају за нестварна или без вредности... „Лудило, међутим, није нужно слом (Breakdown), оно може да буде такође продор (breakthrough)“. Узимати нешто од некога, а не враћати му ничим, није етички исправан поступак. Психотерапеут мора да тражи начина како да помогне свом психотичном болеснику, а у томе ће успети ако буде научио да на квалитативно нов начин цени психотичног болесника. Јер такав болесник и несрећник мање постиже од других јер хоће више. На њега би се могле добро применити Ничеове речи: „тражио си најтеже бреме, нашао си себе“. Он нам за разлику од ствараоца нуди непречишћен пламен који нас плаши и због кога га не можемо прихватити. Близина ствараоца и психотичног, међутим, некада је заиста зачуђавајућа. Осећање страховите самоће ствараоца, његова блискост деперсонализацији и дисоцијацији, његова потреба за оним потентним алтер егом, да наведемо само неке релативно честе особине значајног ствараоца, умногоме га приближавају психотичном човеку, али и обратно. Брзина и богатство асоцијација, напетост у очекивању новог и неочекиваног, еуфорична екстатичност или меланхоличност доживљаја, необични снови који се простиру и на дневно стање, ширећи се пут визија и халуцинација, паранормални феномени умногоме приближавају психотичног човека ствараоцу. Како доспети у будућности у психотерапији до одбацивања болесног, а задржавања вредног у психотичара? Када будемо једном научили како на нов начин прићи неким психотичним болесницима, можда ћемо постићи револуционарни обрт у односу према њима. Уместо да вратимо садржаје у несвесно који су се на илегалан начин инфилтрирали у его, биће довољно да извршимо њихово пречишћавање у самом егу. Можда ћемо тада код неких психотичних болесника добити плодне уметнике, јер потенцијално стваралаштво је већ било у њима.